Categories
My Links
Generalna
NO COMMENT
panicnadezda | 27 Februar, 2017 15:18

 

       Volite magiju reči. Uvereni ste da lepe reči, kojih je nažalost , sve manje i gvozdena vrata otvaraju. Ali novi klinci ( i ne samo oni ) ne misle tako. Za njih je proširena rečenica mislena imenica - ustvari - stara - preveziđena i deplasirana priča vašeg vremena .

      Gubljenje vremena u vremenu koga nema dovoljno ni za važnije stvari  kao što je - lajkovanje - blejanje - guglanje - slikanje i preslikavanje , sms poruke.

       Ako pokušate da im ukažete na značaj reči, pa vam se omakne da usput pomenete nekog pesnika, recimo Miljkovića i antologijsko " ubi me prejaka reč " stvar je potpuno izgubljena. Skaču na noge kako bi vam stavili do znanja da skratite priču koju i bez vaše priče znaju, ali ne primenjuju . Onda vam kažu da je problem vaše generacije u tome što previše filozofirate i mudrujete - nepotrebno. Dodaju, da sve što vi pokušavate sa morem reči - ima - skraćenu verziju, za koju nemate smisla. Udare finiš tako što insistiraju  na poenti  koja je jedino bitna. Poklope vas brzinom munje jer žure....gde, ni Bog ne zna ?...oni... još manje...!? 

        Kapitulirate….

       Da bi stvar bila gora njihov primer slede odrasli. Koliko ste puta čuli da javne ličnosti i uzori mladih, izgovore reči koje mladima dolikuju, ali ne i njima?

        Za njih su reči luk i voda.

        Ali ne i za vas. Čvrsto ih se držite i kad god ste u prilici izdašno prosipate svesno prihvatajući da vas ( kako li ono beše ? ) - nazovu … da - smorom. Zamislite reč smor?!  Nerado priznajete .... ima nekog šarma u njoj.

        No , odoste " ko kiša oko Kragujevca". Naumili jedno , zakačili drugo. Hteli ste reći da ponekad, ponešto , kao ovo sada, kucate i pustite u etar. Brzo to radite jer reči nadiru, a dva prsta kucaju. Ostali statiraju . Motorika vam nije jača strana. Žurite da prava reč ne utekne. Nekad reč uhvatite u letu, nekad pobegne. Onda ubacite drugu koja vam se ne čini tako prikladnom. Mora kad žurite. A što je brzo,  stvarno ostaje kuso. U brzini vam svašta promakne. Nekada zarez , nekada dve tačke, nekada znak pitanja , uzvika , pa i cela tačka. Znate da propušteno možete popraviti, ali vas mrzi.

       Kucanje vam je nepretenciozna mentalna vežba

       Onda na napisano dobijete komentar. Nekad pohvalan , nekad sa uviđavnim zamerkama. Pročitate sa unutrašnjom zahvalnošću za utrošeno vreme i izneto mišljenje. Hoćete da odgovorite , ali kako?  Nevešti ste . Mučite muku.

       Nestrpljivi vam kažu - eksperimentišite - pritisnite sve - pa gde upali. Još vas prekore zbog bačenih para na vaše petodnevno školovanje za rad na računaru.

       Poslušate ih. Pritiskate sve gde se pritisnuti može.  Uzalud.  Masa neidentifikovanih , ima  stranaca, Ip adresu ili šta već znači, ne nalazite. Uporni ste - mazga vam nije ravna. Alergični na komentar, onih koji bi to znali - štaaa još ne ide? - nastavljate sami. U silnoj želji da krene, usput ( posebno u početku ) izbrišete masu komentara. Žalite….. jedan posebno. Odnosi se na priču o vašem ocu.

       Više ne pitate , ali ne odustajete.  

       Nedavno.  Proradi inat. Sami u kući  koristite priliku, da vođeni izrekom …. u se i u svoje kljuse… odgovorite na komentare. Birate poslednje. Jedan od osobe sa divnim pseudonimom ptice u letu. Korak po korak - iskorak. Uspelo. Zadivljeni ste . Likujete. Pošaljete i drugi , ali niste sigurni da je prihvaćen. Ali i jedan zlata je vredan.

       Idete u šetnju zadovoljni sobom. Niste na kompjuteru često , ali po povratku kući,  đavo vam ne da mira . Otvarate laptop. Ulazite na blog.

         Odgovor na komentar zbog kog ste likovali …… glasi…… nije moj članak!!!

          Kakav blam! Ljuti ste na sebe… Bar da ste prespavali….ujutru se  lakše stidi..

          Ne pokušavate više . Čekate Aleks da bane. Ona je vaš lični haker koji sve zna i nikad ne zanoveta.  Do tada uz molbu za razumevanje....

         NO COMMENT

       

 #
BIĆE KAD BUDE BILO
panicnadezda | 24 Februar, 2017 14:24

 

      Što se nekih stvari tiče stacioinrani ste ko bubreg u loju. Trepnete i sve je pred nosom. Načičkano da bolje ne može biti. Masa  prednosti…..

        Ako ste raspoloženi za kulturno prosvećivanje i uzdizanje - da vidite i budete viđeni , ponekad  uslikani,  kao konzument kulturnih dobara, što će vam služiti kao korpus delikt da ste primećeni - tu vam je pozorište. Skoknete po kartu i čekate dizanje zavese, koja vas deli od izabranog sadržaja - opere , baleta  ili drame.

        Ako  ste se uželeli dela  velikana  kičice i boja, tu vam je Narodni muzej. Bez problema možete uživati u fasadi zgrade sa koje su, nekim čudom, skinute skele -  taman - kad ste se na skele navikli.

       Da smete , iz straha da ih ne vrate , rekli bi da vam fale.

       Ništa neobično. Čovek se na sve, što traje - navikne . Kažu tako je sa životinjama ( koje vi ne bi držali u kući ) ali kad vam ih usele, a vi  ne uspete da ih se rešite - onda ih usvojite. Što bi drugačije bilo sa skelama? Godinama unazad se dovijate kako da ih zaobiđete , gde da se provučete i kad tu veštinu dovedete do savršenstva, one nestanu. Ostave kran što dere nebu pod oblake, da vas seća na te dane. Nemate pojma čemu služi, ukoliko ne daj Bože, zgradu posle višedecenijskog  rada, nisu poremetili.

       Sve je moguće.

       Ali do slika nećete doći. Ljudi od znanja ili politike " što bi se moglo svesti na isto" jel te ? - kažu, biće jednog dana. A… kad…. ne znaju?

      Malopre na teveu jedan - reče….biće …. kad bude...!!!  Do tada uživajte u fasadi , pamtite detalje sa iste, kao što vi pamtite skele. Zato vam fale. Dok su štitile  muzej imali ste utisak da se čuda rade i  da će nakon tolikih godina čuda, jednog dana nešto neviđeno osvanuti. Umesto neviđenog, osvanu viđena zgrada. Čini vam se, ružnija nego što je bila, pre višedecenijskog neimarstva.

     Ako ste se uželeli sveta - ne bacate pare. Svet je iz sveta - krenuo k vama. Vaš deo grada je nezaobilazna tura. Vidite ih dok razgledaju i slikaju što mogu videti. Doduše , nisu baš reprezentativni  primerci, ako izuzmemo ponekad mladog Kineza , Japanca ili neko strano njuškalo, koji bez prestanka škljocaju na sve strane.

     Ako ste snob pa nosite samo brend,  nezavisno od kvaliteta istog, masa firmiranih radnji širi ruke k vama. Učen kadar vas čeka. Kad im dopadnete šaka , a pitki ste i naivni, teško ćete neočerupani izaći van.

     Tu je i onaj sa kojim svakodnevno u više navrata razmenjujete neme pozdrave. Mihajlo Obrenović gleda na vas. Najpopularnije sastajalište zaljubljenih parova i oni koji to nisu. Mesto gde se većina puteva ukršta.

    I  koješta još, što većina zna…..

    Ali kad se bacite u biznis bez biznisa i  automobila, zaboravite na prednosti i krenete na putešestvije za koje ne znate koliko će trajati ni kad će završiti. Precrtate taj dan, a možda i par narednih, jer živite u Srbiji, gde sve što čekate traje ko gladna godina. Nekad i više od toga.

    No, o putešestviju...  potom  ili da  kažete, kao oni kojima je sve dozvoljeno – biće kad bude bilo.

     

    

 

      

 

 #
RASTA
panicnadezda | 03 Februar, 2017 16:04

 

Ne znate da li mu je to ime ili nadimak. Ne znate ni kako se preziva. Ali ni jedno od toga nije bitno za priču koja sledi. Bitno je kako Rasta rešava životne situacije i kakve poteze vuče u određenim momentima. Ima ženu i sina. Materijalno su situirani , ali ta vrsta sigurnosti  ne amnestira od nedaća koje život nosi.  Sina prati, vaspitava i voli kao što pravi očevi vole. Na jednoj strani zemljina kugla - na drugoj - onaj koji je važniji od nje.Sin raste i postavlja pitanja. Na sve Rasta ima odgovor. Sin je u period koji prati manjak samopouzdanja.

          Jada se ocu - da mu se čini da su devojčice manje zainteresovane za njega nego za ostale momke.       

           Rasta mu kaže : hvataj  gitaru i sviraj.

           Zašto - pita pubertetlija?...

          Zato.... što ono... zbog čega cure jure za momcima imaju svi dečaci .. ali većina nema gitaru . Muzika je lepak za devojke. Zna iz sopstvenog iskustva.

          Šta misliš - kako sam ja smuvao tvoju majku ? Jesam li lep?....

          Sin prevrće očima i kroz smeh odgovara ..ti lep...hajde molim te... jedva prosečan...ako si i to...

 

         A mama ? ....

         Ona - je već lepa.

         Šta misliš...onda.... kako sam ja - jedva prosečan - kako ti kažeš - upecao tvoju majku , oko koje se motala gomila atleta i lepotana.

        Pojma nemam, odgovara - sin. Uvek sam se pitao kako je pristala da se uda za tebe?

        Tu smo, kaže Rasta. Postoje lepi muškarci i lepe žene. Postoje prosečni muškarci i prosečne žene, ali postoje i ružni muškarci gde bih ja sebe pre svrstao i prelepe žene, što je slučaj sa tvojim ocem i majkom . Sin ga pita šta hoće da kaže....?

        Samo ono što sam već rekao . Najlepši muškarci ne dobijaju najlepše žene...

        Nego, takvi kao ti .... ironično će sin!

        Upravo tako, dragi moj.

        Lepi muškarci previše polažu na svoju spoljašnost. Fali im spontanosti. Često su sujetni. Ponekad prazni i neduhoviti. Misle da im je dovoljno da prošetaju, pa da žene padnu na kolena. Ne trude se i ne ulažu u sebe. Mada, moram priznati da i među takve zaluta  poneki mangup. Ti su opasni. Zaslužuju lepe žene.

        Šta si ti radio ?

        Šta nisam - kaže mu Rasta. Svirao gitaru, učio ljubavne stihove, znao da nasmejem i zasmejem. Sipao viceve kao iz rukava i svima bio zanimljiv. Zbijao šale na svoj račun ( zapamti, uvek bolje nego na tuđi ) - bio pažljiv i uvek pamtio šta se kome sviđa - nosio cveće – koje - kao što znaš i danas donosim tvojoj majci.

        Nosio cveće - zapanjeno - prevaziđeni blam!!!.....

       Neiskustvo govori iz tebe. Naučićeš da je ženama cveće dokaz pažnje i više od toga u svim vremenima. I najružnija žena na svetu zaslužuje jedan cvet.

       Poslušao je sin oca. Naučio par akorda na gitari i krenuo u osvajanje, vođen očevom pričom. Uskoro se zaljubio. Veza je trajala sedam godina. U međuvremenu su završili  fakultete i kao dobri studenti lako našli posao. Sve je obećavalo srećan kraj. Nije ga bilo...

      Umesto svadbe usledio je šok. Devojka je na poslu našla drugog. Mladić se povukao u sebe i mesecima patio. Roditelji  zajedno sa njim. Onda je Rasti prekipelo. Rekao je sinu da mora da izlazi iz kuće i da se druži. Dao mu je ideju da krene sa časovima  plesa  što je ovaj automatski odbacio uz komentar da neće da se blamira sa dve leve noge.  Rasta mu je odgovorio da u početku svi imaju leve noge , ali da ipak razmisli.

      Kad pokušaj sa plesom nije uspeo Rasta ga izvodi na piće da muški popričaju. Kad su se vratili kući majka je pitala Rastu o čemu su razgovarali. Gutajući knedlu rekao joj je da se sin seli u drugi stan. Mooolim...promucala je žena.

      Bez molim - molim te - idem da legnem.

       Sledećeg meseca sin se odselio. Redovno su se čuli, subotom i nedeljom ručavali zajedno. Jednog  petka sin zove da pita šta će biti za vikend ( misleći na ručak). Otac mu odgovara da nema ništa. Kako ništa  - nemate para? Ne... odgovara mu otac, mama je otputovala kod svojih.

        Nema veze , kaže sin, doći ću ja i usput kupiti nešto da pojedemo.

        Ne može – odgovara Rasta.

        Kako, ne može ?

        Znaš, sine, mama nije tu..... Dobro znam ... ali kakve to veze ima?

        Itekako ima . Čekam nekog....

        ti ... koga....zapanjenim glasom !?....Bože, sine sve mora da ti se prevede. Mama nije tu, a ja sam muško. Planiram da nešto privedem ... računam na mušku solidarnost.

         No, da skratite. Nije Rasta nikog priveo , ali je nastavio sa čeličenjem sina. Rezultati su se ubrzo pokazali. Momak sa dve leve noge, kako je sebe zvao, je krenuo na časove klasičnog plesa. Nije postao virtuoz , ali je na plesu upoznao devojku sa kojom se nakon izvesnog perioda oženio. Ima dvoje dece. Svaki čas su jedni kod drugih. Rasta ih neiscrpnim duhom stalno zasmejava, dok im baka pravi palačinke.

        Sprema se Rasta , ako poživi , da unucima ispriča, kako se zbog njih zamalo šlogirao, kada je sina zamolio da se odseli.        

       P S - Verovali ili ne, priča je istinita

       

      

 #
ZABOLE GA UVO
panicnadezda | 01 Februar, 2017 14:24

          Stegla zima - stisnuo minus . Udarna vest na svim televizijama. Koliko je tog jutra , kako će biti tokom dana , i koliko će  pasti kad padne noć. Prate svi,  pogotovo oni koji rano kreću na posao. Tv- zvezda medicine, gospođa Macura, razdragana,  daje uputstva o oblačenju i ponašanju u ovakvim neprilikama uz obavezan pozdrav sugrađanima. Meteorolozi šetaju sa ekrana na ekran. Čim krenu …ovako nije bilo od te i te godine , ali .... nadamo se od srede , četvrtka, petka… porastu  temperature - vi menjate kanal.

         Naučili ste da će biti drugačije….                                                                 

         Niske temperature bacile u drugi plan bruku Srbije. Fotografiju ministra i zemunskog klana, fotografiju ministrovog  brata u kolima ministarstva i šverc droge (nebitno koje ) fotografiju ministarke ili šta je već, koja brine o parama , a iste neštedimice baca na kojekakva pomagala za lakši rad zaposlenih i crvene  otirače za iste. Nakratko zapostavili prljavi veš ovog , onog ili bilo kog. Znate vi da toga najviše ima na najvišim funkcijama. On im utro put do visina na kojima su. Za čiste tu nema mesta. Neće ih ni ovi unutra , još manje oni spolja. Samo oni sa puterom na glavi su kooperativni i slepo poslušni. 

         Nije vam žao što je izveštaj o minusu prva vest. Ono između vam se gadi.

         Ljudi se zatvorili u kuće i bez velike nužde ne izlaze van. Vi ne. Ne tangira vas minus , a zimu volite. Posebno onu dok sneg pada i traje, što je u velikom gradu nemoguće. Ali zato se minus ne da. Zdrav je - ubija viruse koje toplota podgreva . Izlazite redovno, bez obzira da li je minus šest ili šesnaest. Nekada poslom , nekad  da protegnete noge. Umotate se kao da ste u Sibiru i šibate. Svašta natrpate na sebe. Kako reče gospođa Macura - slojevito se obučete.

         Dole jedne hulahopke, druge hulahopke ,  muške podgaće (vredi zapamtiti - jako su tople) - potom farmerke.

         Gore - jedan džemper , drugi džemper , treći…. koješta - još - da sve ne nabrajate, pa jakna  made in Čajna. Greje bolje od bilo čega.

       Na glavu dve kape i spremni ste.

         Toliko se natrpate i umotate da vas ni rođena majka ne bi prepoznala. I sami streknete kad vidite sebe u izlogu. Sudarate se sa poznanicima  koji hladno prošišaju pored vas.

         Onda na vestima čujete koliko je ljudi palo na poledici i ko je šta polomio. Sačuvaj bože! Začas , pomislite da se vama desi ono što se drugima dešava pa još od pada i udarca dođe do krvavljenja , dok bi sve slojeve skinuli sa vas  vi bi dibidus iskrvarili.  Ali vi niste drugi. Vi ste vi. Hrabri. Svakodnevno bazate , pa šta bude. Ali svako zadovoljstvo se plaća pa i to što hoćete napolje dok su drugi unutra. Plaćate natrpavanjem i otrpavanjem. 

           Ne znate šta je gore - dok navlačite stvari na sebe ili kad iste svlačite. Oboje traje ko gladna godina. Posle par ponavljanja zaključite da je ipak teže svlačenje. Kad se vratite iz šetnje pa krenete da slojevito -  raslojavate - hukćete ko lokomotiva na radost bližnjih.Teško odvajate jedno od drugog jer se od trenja naelektrisalo.

          Oni ne vole zimu pa se ljute što vi u njoj uživate. Vole sunce i 30 stepeni. Volite ga i vi , ali ako izuzmemo zalazak sunca, nikada leto ne može biti bajkovito koliko zima i snežne pahuljice.

        No, vaši to ne vide. Besni na zimu,  ponekad bes usmere ka vama. Kao da ste vi krivi, što ne izlaze napolje, već samo izbace nos  kroz prozor, odmahnu rukom i kažu  -  pih….Gledaju vas prekorno  kao da ste vi prizvali zimu moleći Svevišnjeg da vam je pošalje, a Svevišnji  - uslišio vašu molbu.

       Tako iz dana u dan, vi ste napolju svaki dan. Jednog dana  baš priteglo. Osećate u kući koliko je hladno. Vidi On da ste u dilemi - pa vas pita… nećeš valjda i danas na smrzotinu ? Verovatno da nije bilo ironije u glasu, vi ne bi izašli. Ali ne da inat. Na brzinu trpate sve što inače trpate i krećete u grad. Čim ste kročili na ulicu shvatate da ste u žurbi zaboravili rukavice. Vučete džemper sa najdužim rukavima da zaštitite ruke, ali ne stiže do vrhova prstiju. Uvek ste bili osetljivi na ruke i uši. Na mrazu, mrznu i bole. No, šta je tu je.

       Mislite, skoknućete  do bankomata po gotovinu ,  potom u rikverc. Idete u Intessu gde vam je račun. Trpate karticu u najsporiji bankomat na svetu i nestrpljivo cupkate dok na ekranu izlazi - operacija u toku. Tri puta zaredom. Bože ! - kako ih mrzite!!!  Izbačene pare grabite i trk – nazad. Čini vam se bio je četvrtak. U nedelju veče shvatate da ste sve potrošili , a u ponedeljak stiže majstor koji  traži keš.

       Ponovo ste na minusu i pred bankomatom. Tražite karticu u pregradi gde je čuvate , ali nema. Nervozno preturate celu torbu - nema . U panici ste. Razmišljate da li da sakrijete od njega kako bi izbegli -  neizbežno  - ŠTA –ZAR - OPET!? . Ruku na srce, to vam je ko zna koji put. Ipak birate istinu.  Sledi…. sto puta sam ti rekao…… a ti nikako da poslušaš ….itd…itd…

       Čekate ponedeljak. Pred bankom ste pre otvaranja. Prvi na redu. Birate najozbiljnijeg operatera. Ne pominjući karticu tražite stanje na računu. Hvala Bogu - sve je kako treba! Odahnete , pa zatražite prijem kod direktora. Gleda vas bledo i odgovara da postoji procedura za to. Objašnjava …otprilike …kad bi direktor primao svakoga sa ulice ….kad bi radio. Drskost ! Vi sa ulice .

         Ne ostajete dužni, pa mu kažete, da ne znate da je on obični šrafčić u lancu, ne bi tražili prijem kod direktora. Ovako morate.

        Pita vas - zašto?

        Zato mladiću što mi je kartica,  kao verovatno mnogim, ostala u jednom od vaših bankomata, koji su ne samo najsporiji u gradu , već programski tako podešeni ( za razliku od drugih) da prvo izbace novac - a potom karticu, bez sumnje tendeciozno, sa nadom  da ćete istu zaboraviti, a izrada nove košta. Što više   izgubljenih kartica to više para za vas.

        Smeje se….

        Vama je to smešno, izgleda….

        Ma ne - kaže on….. nešto drugo….

        Šta li je to, da vam je znati? Ustvari znate……

        Zabole ga uvo ….

      

         

 #