Categories
My Links
Generalna
PUTOKAZ
panicnadezda | 27 April, 2017 20:44

 

Ne zove on to tako - ali ispada tako - nekako.

Zna ga. Venčana kuma njegove polusestre.

Mlad momak. Beogradsko dete . Nešto  preko dvadeset. Blok 45. Majka , otac i sin. Oni penzioneri , on neobezbeđen. Završio srednju školu. Dalje nije išao. Priznaje, nije bio neki đak. Draža mu bila lopta od knjige . San o srpskom Maradoni se izjalovio. Mesto u klubu zauzeli oni sa preporukama i sličnim snovima. Traži posao.  Ništa. Tu i tamo uskoči u neki kiosk dok iz istog ne iskoči kad se pojavi neko njihov. Dani se vuku. Društvo se rasulo. Jedni na fakultetu , drugi u braku , treći kud - koji. Povremeno neka curica ….

 Ali, sve češće šeta sam.

U samoći se preslišava. Razmišlja gde i kako? Roditelji ga kasno dobili. Već su u godinama kad neko treba da brine o njima , a ne oni o njemu. Pogotovo otac koji je dosta stariji od majke. Roditelji muče svoju muku svesni da mu ne mogu pomoći.  Svako od svakog krije strepnju.

Onda jednog dana u šetnji spazi banderu. Na banderi papir . Na papiru Američka ambasada  , poziva zainteresovane da konkurišu za zeleni karton koji srećnom dobitniku otvara put ka američkom snu. Zapisuje mejl i po povratku kući šalje molbu. Ne očekuje mnogo. Ne veruje u mogućnost da među milionima sa raznih strana sveta, među dvadeset hiljada koliko dele, bude  baš on. Ali nema veze , vremena ima na pretek. Tako je i bilo. Prve godine ništa , druge ništa, možda i treće , ne seća se već , ali neke tamo, kad se najmanje nadao stiže obaveštenje da je srećni dobitnik zelenog kartona sa navedenim uputstvima i obavezama koje mora ispuniti da bi isti važio.

Šok…..!!!

 Kaže, nije znao da li da se raduje ili plače. Otvara mu se put u Ameriku, a nije video ni Budimpeštu. U Americi nema nikoga. Čuo je da je drug iz srednje škole završio u Njujorku, ali kako doći do druga? Pod pretpostavkom da dođe do druga , kako stići do Amerike kad karta košta onoliko koliko on u životu nije imao u džepu. Pod pretpostavkom da to pozajmi, kako stvoriti  glavnicu od nekoliko hiljada dolara kao garanciju da, dok se ne snađeš, nećeš biti na trošku američke države. I opet, pod pretpostavkom da se i to čudo, nekim čudom nađe, kako se u dalekom svetu  snaći.

 Šta raditi ?

Štedi roditelje. Još ništa ne priča. U šetnjama koje su sve češće vodi unutrašnji monolog.  Nikada nije sebe video preko okeana. Ustvari nigde van Srbije. Ali Srbija mlade ne gleda. Pogotovo diskretne i nenametljive, koji čekaju da budu primećeni. Iskustvo iz škole i sa fudbalskog terena ga je tome naučilo. Po prirodi studiozan, razmišlja , pre nego što sa roditeljima popriča, šta je to što bi on mogao da radi?

U razmišljanju stiže do hotela Jugoslavija. Oronula i zapuštena zgrada, izgubila sjaj. Samo jedno svetlo gori. Kreće ka njemu da vidi šta radi , kad svi znaju da ništa ne radi. Na putu ka svetlu udara u banderu. Na banderi oglas za školu krupijea. U njegovoj glavi, pali se svetiljka. Možda je to - to.

 Opet bandera.

Smeštena preko puta velikog kazina u kome sve zvoni i šljašti. Ulazi da se raspita. Sutradan kreće u školu.

Nakon dva dana saopštava roditeljima. Pita šta da radi ? Otac brzo rešava stvari. Prodaje stan. Kupuje garsonjeru kako bi razliku u novcu dao sinu koji ide na dalek put. Strah ga parališe , ali ne pokazuje. Umesto straha hrabri sina i sebe, rečima …..tvrd si ti, uspećeš….

Uspeo je. Nakon završetka škole za krupijee kreće na put. U Njujorku ga čeka drug . Priča mu o Americi i svojim isustvima. Pažljivo upija. Nakon par dana stiže tamo, gde se uputio.

 Las Vegas ......

Aplicira za posao. Dobija angažman u manje poznatim i slabije plaćenim hotelima. Tačan , precizan i odgovoran, brzo napreduje. Postaje deo postavke osoblja dva najprestižnija hotela Las Vegasa. Mnogo radi. Spava malo. Javlja se roditeljima. Njoj tu i tamo pošalje mejl . Kaže da nije lako , ali da mu najteže pada što su roditelji prodali stan da bi njemu omogućili odlazak.

Nakon pet godina dobija američko državljanstvo. Dolazi na odmor. Angažuje agenta za nekretnine kako bi roditeljima vratio ono što im je oduzeo. Usput i sam traži. Obilazi kraj gde je odrastao. Nostalgija ga vodi do stana u kome su živeli. Ruka ide prema zvonu. Vrata otvara čovek kome su stan prodali. Izvinjavajući se, pita… da li zna da neko u kraju prodaje stan? Čovek ga gleda u čudu … kaže ….otkud znaš da prodajem stan? Srce mu lupa kao ludo . Pita se da li sanja. Verovali ili ne, nije sanjao . Kupio je isti stan u kome su živeli pre njegovog odlaska.

Neverovatno !!!

Sreći nije bilo kraja. Preselio je roditelje , kupio novi nameštaj i spokojan spakovao kofere. Vratio se nazad. Planira privatan biznis . Reče na Floridi. U međuvremenu radi na sebi. Pohađa razne škole , edukuje se preko knjiga i interneta . Putuje. Upoznao je deo sveta. Stigao do Brazilske " Marakane " . Nije postao Maradona , ali se sa njim rukovao i fotografisao. Slika sa idolom iz mladih dana krasi njegov fejs.

Jednu stvar nije ostvario. Fali mu neko sa kim će deliti dane , radosne i tužne. Nedavno je bio. Poželela mu je to. Nasmejao se. Odgovorio je da je prestao da  traži.

Rekla mu je …..zašto da tražiš kad  će, po svemu sudeći, ona naći tebe ? Najveroatnije čeka.... iza neke  bandere .....        

 Samo pazi,  da ne promašiš.

 

 #
DVOIMENA - EPILOG
panicnadezda | 22 April, 2017 15:56

 

Bili su par na glasu, dok glas nije zamro. O njima su glasno pričali  , kasnije jedva šaputali . On, mlad revolucionar zadojen idejama komunizma i jednakosti , koje je njegov otac predratni pečalbar preko okeana, smatrao utopijom naivnih, čega se treba čuvati. Uzaludno ga je molio  : Miloše, mani se toga.

 Politika je kurva kojoj kad sve daš -  uzima tebe.

 Ona gospođica iz otmene kuće u kojoj se takve ideje nisu gajile. On, prošao golgotu rata i Sutjeske, zajedno sa mlađim bratom čije su  kosti ugrađene u temelje buduće otadžbine. Umesto sina, majka je dobila papir u vidu Partizanske spomenice kao dokaz da otadžbina ne zaboravlja one koji su dali život za nju .

Mladi revolucionar se sa Sutjeske vratio pun ucrvljanih rana koje su vremenom zalečene. Kažu bilo ih je preko dvadeset.Dobio je Spomenicu . Ubrzo i važno mesto u maloj varoši. Imponovalo je poznavati ga. Utrkivali su se ko će mu biti bliži.

Onda se zaljubio. Ne u onu koja će čitav život plaćati njegov fatalizam. Prva ljubav mu je bila vanserijska lepotica druge vere. Pričaju ... prva muslimanka koja je zbog ljubavi prema kauru skinula zar sa lica. Njena porodica je osudila, njegova nije prihvatila. Zvala se Atka. Osoba koja kuca ove redove imala je priliku da se uveri u lepotu žene koju je njen otac voleo. Bila je tinejdžerka kad su joj rekli da jedna gospođa želi da je vidi. Odazvala se pozivu. Na ulici je čekala visoka , vitka , prelepa žena koja je nakon dužeg gledanja , pomilovala po glavi i samo rekla ......u pravu su ... ličiš na oca. Kasnije su joj objasnili ko je to. I danas pamti njen lik, kao što je, verovatno Atka dugo godina pamtila lik njenog oca. Pod pritiskom porodica Atka je napustila grad svoje prve ljubavi u koji se , kažu , samo tada vratila.

Onda je upoznao gospođicu iz dobre kuće. Razmaženu, ponekad hirovitu , zanimljivu , lepu i vrednu ljubavi. Bila je to njena majka. Potisnuo je Atku, ona Balšinu kletvu zbog neuzvraćene ljubavi. Kao da snosi deo krivice ćerka je nikad nije pitala ( nakon svega što se desilo )  žali li što nije napravila drugačiji izbor.

 Venčali su se . Nakon godinu dana dobili sina čije je rođenje pompezno proslavljeno. Hteli su još dece. Nakon dve godine i to je bilo na vidiku. On je kao, većina muškaraca, želeo sina, ona samo da bude živo i zdravo. Radovali su se.....

No, radost je bila kratkog veka. Došao je momenat kad je otadžbina tražila nove žrtve. Deviza  „ Nas i Rusa trista miliona „ više nije važila. Trebalo je odlučiti. Rusija ili otadžbina .Mnogi su zaboravili na Ruse iako u suštini nisu tako mislili. On i par istomišljenika, dojučerašnje prijatelje, u koje su se kleli,  nisu  preko noći mogli proglasiti neprijateljima. Izabrali su odanost do kraja. Odanost Rusiji, značila je izdaju Vođe.

Izdaja Vođe se nije praštala.

Čuli su za Goli otok. Doneli su odluku da beže u Albaniju. Bilo ih je šestorica. Podelili su se po dvojica, kako bi manje padali u oči. No, po direktivi, kako to obično biva, angažovane su uhode, koje da bi iskupile sebe, moraju izdati druge . Njih je pratio jedan. Prijavio . Vod od trideset vojnika je stigao na lice mesta. Vezali su ih . Na komandu... pucaj!!! - rafalna paljba prolomila se nebom.. Meštani su pričali da je tako grmelo kao da su se oblaci sudarali . Scena za pamćenje ... 30 naoružanih do zuba  - protiv dvojice bez ičega.

Ubili su ga uoči Svetog Save 1949. Imao je samo 27 . god.  Njena baba je do kraja života proklinjala taj dan.

Vest o ubistvu bez suđenja i presude, kao opomena svima, urodila je plodom. Isprepadani ljudi danima nisu izlazili iz kuća. Malom varoši se širio strah. Sve je zanemelo. Po naređenju, sahrani niko nije mogao prisustvovati. Po istom naređenju nisu smeli biti sahranjeni na groblju kao ostali ljudi. Dva odrasla muškarca  sahranila je majka jednog od njih, t.j. njena baba, kopajući raku na mestu ubistva. Kuća, koja je služila za primer je preko noći postala ukleto mesto. Ljudi su je u strahu zaobilazili .

 Niko im nije izjavio saučešće.

 Ali došli su oni kojima je naređeno da dođu.


Mrtvi su platili svoje , živi su morali da plate za mrtve. Usledila su hapšenja. Njegovu 17 godišnju sestru Milju su deportovali u Kotorski zatvor kako bi ispipali eventualne veze sa zločinačkim aktivnostima njenog brata. Njene priče o onome što je tamo doživela liče na horor .

Detalj za osetljive. Ispitivali su ih u prostoriji čiji su zidovi bili oslikani krvlju. Do smrti se nije mogla oporaviti , još manje zaboraviti čega se tamo nagledala. Pustili su je nakon par meseci.

 Zarad sigurnosti otadžbine uhapsili su trudnu ženu, vođeni logikom....  nikad se ne zna, šta žena zna. Ona , ili bolje rečeno embrion u začeću, je bila najmlađi zatvorenik svoje domovine.

 Kriva , a nerođena......

Majku su mučili stalnim pitanjima o nečemu o čemu pojma  nije imala. Nije ni mogla da ima ,kad ništa, van izgovorene reči, njenog životnog saputnika da se neće odreći Rusa - nije bilo. Zahtevali su da se odrekne muža. Prkosna i časna po prirodi, rekla je da se neće odreći oca svog deteta , misleći na sina , pošto je u užasu koji je neočekivano zadesio odlučila da dete u stomaku ukloni.

 Jedna usta manje.

Nakon izvesnog vremena pustili su je iz zatvora. Govorila je, da je gradom išla visoko uzdignute glave , dok bi slučajni prolaznici svoju saginjali.

Na slobodi, koja je bila sve - samo to ne , zaključila je da je kasno za abortus. Dete će biti rođeno. Sećala se razgovora sa mužem. Kako će se zvati ako bude muško, a kako, ako kojim slučajem, bude devojčica? Oba imena su bila pripremljena. Za ćerku je planirano Tanja.

Ne Tatjana - samo Tanja.

Pet meseci nakon ubistva rođena je Tanja. Zvali su je Miloševo posmrče. Majka je otišla u opštinu da detetu da ime . Pitali su je kako će se mala zvati , očekujući sve samo ne ono što je ona uradila -  rekla je Tanja.  Prekrstili su je u Nadežda. Kad je tražila obrazloženje, matičar  je konspirativnim tonom, da niko ne čuje,  rekao da se plaši da je  ne vrate u zatvor jer je Tanja - rusko ime. Pojma nije imao da je i sa Nadeždom isti slučaj. Na sreću ni drugi nisu znali.

Zahvalila  se na pažnji i odgovorila da nije bitno, jer će se mala po svaku cenu zvati Tanja , bez obzira na to kako je upisano.Tako je i bilo. Devojčica do polaska u školu nije znala da ima drugo ime. Tek tada joj je majka ispričala kako se to desilo. Kad je krenula u prvi razred majka je otišla na razgovor sa učiteljem. Znala je da je Milo Tošić poštovao njenog muža i mislio kao on , samo je bio dovoljno mudar da kad treba - zaćuti. Već na prvom času učitelj joj se, na molbu njene majke, obratio sa Tanja. Do kraja onovne škole je tako ostalo.

Isto u gimnaziji. Profesori su je zvali Tanja. Mnogi od njih su bili poštovaoci njenog oca, pa je to bilo najmanje što su mogli da učine za njegovo dete. Zvali su je onako kako bi je on zvao da je ostao živ. Na kraju ceo grad je zvao Tanja. Priča sa Olgicom nije izmišljena. Prve komšije nisu znale da ima drugo ime.

A kako su živeli? Sam bog zna. Majci su čas davali , čas oduzimali posao. Godinu dana nakon očeve smrti niko nije otvorio vrata njihovog doma. Živeli su među ljudima (izuzimajući najbližu rodbinu) a bez njih. Koliki je strah vladao da vas ne povežu sa porodicom izdajnika govori slučaj lekara Nemca koji je ostao da živi u Crnoj Gori. Pre očeve smrti svaki čas je trčao kod njih sa potrebom ili bez nje , tek da proveri fali li nešto. Prvi put nakon muževljeve smrti, kad je sa razlogom pozvan, ogrešio se o lekarsku etiku, porukom da on ne ide u kuće izdajnika.

Svojevrsna ironija !!!

Uglavnom - živeli su i preživeli, žigosani kao porodica izdajnika. Na stipendiju za studije nije mogla računati . Dobijali su je lošiji đaci, čijim očevima je njen otac pomagao. Ni zalaganje   profesora nije pomoglo.

Birokratija , kao i danas, na sve udara pečat.

A preživeli su zahvaljujući porodice njene majke, zahvaljujući njegovoj majci koja je nju podizala i dvostruko više radila kako bi njima pomogla, zahvaljujući prkosu i inatu, ako to može i posebno zahvaljujući bratu njihovog oca koji je u vreme njegovog ubistva, takoreći, bio dete , ali kad je porastao i počeo da radi njih dvoje nije odvajao - od svoje troje. Smatrao je svojom obavezom da brine o deci brata koga je obožavao.

 Ime mu je bilo Miraš, za njih je bio Ćika.

Poslednja kap u čaši prepunoj vode je Vođina smrt. Kod njih i još par porodica je iznenada nastao kvar na vezama. Petnaest dana im telefon nije radio.

Valjda su se plašili da preko žice mrtvi ne dignu ustanak.

Zato su za njima zatrli sve tragove. Nema umrlica ,nema krštenica ,fotografija, Spomenica i svega drugog čime su kićeni dok su bespogovorno služili otadžbini.Da nije u par nastavaka pisano o ljudima koji su tada ubijeni pa neki novinar "Borbe" iskopao jednu  sliku, ne bi ni znali kako je izgledao. Danas su otišli korak dalje. Uprkos onome što svi znaju, ko po sećanju , ko po pričanju, za bilo kakav dokument o njemu traže svedoke da je postojao. Zašto? Zato što je i posle toliko vremena u Crnoj Gori to tabu tema.

 

P. S. Bez pretenzija da ova priča nekoga dodirne i takne , čak i bez naročite želje da objasni zašto je dvoimena , neka ostane zabeležena za druga , slična vremena, kao svedočanstvo onoga   šta ljudi rade ljudima .

 

  

 

 

 

 #
DVOIMENA - 2
panicnadezda | 18 April, 2017 20:54

                                        

Bez obzira na komšinicu koja u trenutku otkrića postavi pitanje  “ Ko ste vi danas “, dugo se nosite mišlju da li da načnete tu temu. Koga je, van vas i vama bližnjih, briga za život za vama, kad mnogi  ne znaju šta će sa onim  pred njima . U prebrzom letu kroz život čitaju sa fasade.  Ako ste nasmejani misle da ste se ceo život smejali. Ako kažete dobro je , misle da vam je uvek bilo dobro. Ako trenutno nešto imate - misle - lako je vama - uvek ste imali. Retko ko ima želju i nerava da stvarno  nekog upozna. Sve se završava na površini. Ispod nje niko ne čeprka. Koga u savremenom svetu ( koji  bez obzira i pardona, gazi ) briga za suštinu?  Nije kul. Suština je teška i opterećujuća. Mondiš je pozitivno misliti. Koliko puta ste čuli ..... ustajte sa pozitivnim mislima..... neprestano ih negujte.....na kraju nećete osetiti ni kad se raspadate od muke.

 Malo sutra………Vežba pomaže , priroda više. Vi bi predložili više spontanosti , predusretljivosti i nežnosti prema ljudima. Manje muke,  više  dobrote i radost je na vidiku.Samo oni koji druge čine radosnim i sami to postaju.

Da neko pogrešno ne razume , niste vi za uzgajanje pesimizma i crnih misli, ali ste za prirodniji pristup . Sve na čemu se insistira , a insistira se previše, izokrene se u suprotnost. Štaviše, postaje antipatično.

Udaljili  ste se…od njih dve , a jedne…

 Negde ste pomenuli da se radi o tragikomičnoj priči.  Ne. To je teška priča iz teškog vremena, koja je samo u momentima ( slučaj sa Olgicom  i epizodama sa posla) dobijala komičnu varijantu : recimo neko traži Nadeždu - vi kažete… ja sam. U istom momentu  druga osoba  pita za Tanju , vi  kažete ja sam. Prva osoba gleda iznenađeno .... traži objašnjenje.

"Meni ste rekli da ste Nadežda" ….

Tačno …odgovarate vi …..

 Onda vam ta osoba sa  podozrenjem kaže :" ali njemu ste rekli da ste Tanja ".. na šta klimnete glavom i ponovite …

Tačno i to sam ja …..

Znači….. kaže,  prva osoba, kao da sabira ovce, dok druga u čudu šara očima sa jedne na drugu,

Vi ste i jedna i druga!

Tačno….. odgovarate nestrpljivo, ali osoba uporna, hoće da raščisti stvar. Ne vidi  logiku, pa raspreda priču, kako bi vam pojasnila ono što je vama po njoj izgleda promaklo,  da ta dva imena nemaju nikakve veze, na šta vi iznova kažete -

Tačno….

Iziritirana vašim ponavljanjem - tačno , pomisli da ste neozbiljni ili još gore da je zavitlavate i odjuri tamo gde joj kažu da je sve u redu………Ne znate kakvo su objašnjenje dali , ali po povratku bi usledilo izvinjenje. Niste bili neki faktor , ali ni osoba za potcenjivanje , još manje sumnjičenje.

 Laž vam ne ide od ruke.

Dakle, Tanja i Nadežda…

Jedna osoba , dva imena. Kako ???

Malo je falilo da nikada ne ugledate svet. Svetu ne bi bilo žao. Ništa mu ne bi falilo ni bez vas. Niste vi kalibar genija Nikole Tesle, koji je čovečanstvu dao ono što bi bez njega čekalo ko zna koliko.. Svet voli velike i moćne. Bilo po pameti ili bogatstvu . I pre vašeg rođenja , malih je bilo mnogo. Danas još više.  Mali smetaju. Ne daju velikim da se razbaškare . Zato ih veliki čiste. Svakim danom sve više.

 Ali na redu ste vi.

 Hamletovske muke - biti ili ne biti? Na kraju ste bili , što se iz priloženog može zaključiti, pošto kucate ove redove , ali zahvaljući kome, niste sigurni. Oni koji veruju u sudbinu misle da se ona pobrinula za to. Vi bi, uz svo poštovanje sudbine, ipak rekli zahvaljujući-

 ZATVORU…..ali.....

Otom – potom….

 

 

 #
DVOIMENA - 1
panicnadezda | 15 April, 2017 21:16

 

OLGICA - DAVNO

Odlučila je…. Ide

Kupuje kartu za noćni autobus kako bi ujutru stigla na kafu. Iznenadiće onu sa kojom dve godine deli studentsku sobu. Ne ide nepozvana. Poziv je odavno otvoren , pa  neće javljati da stiže. Trpa prnje u kofer i preslišava se. Upamtila je  “ Dođeš na stanicu i pitaš gde živi ta i ta? U maloj varoši svak svakog zna. Ime je važnije od prezimena, jer ima još porodica koje nose isto prezime. Ukoliko na stanici naletiš na novajliju iz okoline, taj možda neće znati , zato javi da te sačekam  ili ukoliko iz nekog razloga ne stigneš (nije bilo mobilnih) pređi mostić koji te deli od glavne ulice i šišaj napred. Pretposlednja zgrada sa desne strane iza koje  se nazire park i vidi most preko Lima je ta - koju tražiš. Na drugom spratu sam ja , odnosno moja porodica. Ne možeš pogrešiti “


Stiže pre svitanja. Pospanim očima gleda deo usnulog grada gde život još spava. Kupi stvari i ulazi u stanicu. Za šalterom čovek sa glavom na pultu. Prispao. Tihim glasom mu kaže - dobro jutro. Čovek trza glavu i nerazbuđeno mrmlja. Ustvari momak , možda vršnjak ili neku godinu stariji od nje. Neprospavana noć ispisala tragove na licu.

Izvinjava se....

Zašto - pita mladić?

Probudila sam te.

 Šta reče …jadna ? Ti  meeene … probudila ! Pazi - đevojko - što pričaš - hoćeš da kažeš da sam spavo , dok sam radio. A ja i kad spavam samo jednim okom spavam. Drugo mi uvek budno. Kako to ..ona će? Lako - takav sam ti. Ko dijete su me zvali fenomen , vodili kod doktora na pregled, a on reko da je sve kako treba, da  ne brinu.

 Dobro - pogrešila sam. Nisi ti spavao, samo se meni učinilo da spavaš dok ti je glava ležala na šalteru….ali manimo to, reci mi jesi li iz grada ili okoline?  

" Kakve crne okoline - ja sam ti pravo u centar."

Obradova je. Reče mu da je krenula kod drugarice sa fakulteta koja takođe živi u centru , kojoj nije javila kad stiže … hoće da je iznenadi , pa bi mu bila zahvalna da je pronađe.

A d a ... sve iz centra  ti ja poznajem ka svoj džep. Ne brini ništa . Reci kako se zove?

Nadežda Radonjić - ko iz topa će Olgica.

Kako reče ….. Nadežda Radonjić…!!!


Par Radonjića znam , prve komšije su mi Radonjići , ali za tu Nadeždu nikad u životu nisam čuo. Jesi li sigurna da se tako zove.?..... Da nijesi pogriješila ime ?.....

Nikako …odgovara ona , jedino ako nije falsifikovala indeks. …..Vidi ti……ni manje ni više - falsifikovala indeks ….. nismo ti mi takvi jadna - ne vrijeđaj. Razmisli. Sigurno si nešto propustila . Neki detalj, sitnicu, koja objašnjava stvar.

Ništa baš - odgovara zbunjeno Olgica .

Znam samo da joj brata zovu Džoko.

 AUUUUUU - ti tražiš Tanju . Znao sam da si pogriješila. Nije to nikakva Nadežda, već  Tanja Radonjić - Džokova sestra i  prva komšinica. Vidi sad ko se nije probudio , a ovamo dijeli lekcije drugima.

U trenu se Olgica setila da joj je prijateljica govorila da je tamo odakle je došla svi zovu Tanja, ali ona to nije bukvalno shvatila. Htela je Ljagi , kako su joj rekli da se momak zove, objasniti da ništa nije pogrešila , ali se brzo predomislila. Umesto toga tražila je razloge za dva imena.

Dobila ih je dan nakon dolaska , ali su je učinili tužnom.

Čuće ih i drugi koji se pitaju isto…

 

 #
KO STE VI DANAS..............
panicnadezda | 06 April, 2017 20:17

                                    

 Posle par godina apstinencije zima pokaza zube. Sunca ni na vidiku. Taman kad ste pomislili da vas skoro grejati neće - banu. Zove u šetnju. Rado bi išli , ali vas čeka posao. Imate ga preko glave. Ne znate šta ćete pre. Krećete od ponovnog pranja već pranog, koje se u međuvremenu zaprljalo.

 Imate red. Prvo perete ono što odlažete , ali ga odložiti nećete, dok ne budete sigurni da je zima zamakla. Opekli ste se. Malo čemu više verujete… političarima i  vremenu najmanje. Kalendar ne gledate, meteorologe ne slušate. Kako da ih slušate kad su se ljudi sami ogradili od struke. Glavni među njima, koji vam je nezavisno od toga, simpatičan, jednom prilikom reče da se klima izvitoperila pa teško mogu, dati valjanu prognozu. Uverili ste se da je sve puko nagađanje. Možete to i sami. Bacite pogledu na nebo pa šta pročitate.

Dakle, prvo perete ono što je za odlaganje, potom ono čime se pokrivate i prekrivate, onda ono što ste nosili, na kraju i ono što niste nosili , ali se oseća na vašu  i tuđu prašinu. Skoro sve. Mašina bez prestanka štekće. Nadate se samo da će izdržati tempo kojim je gonite. Ne smete ni da pomislite da može da stane. Malo vam je što ste greškom stali na šporet, pa je ploča pukla ko* bomba. Koštalo vas je. Kako zvocanja, tako i kupovine novog.

 Na rate - zna se.

Veš širite na terasi. Dosta se sušio unutra. Sunce ubija bakterije.  Na konopac stane svašta. Vodite računa kako će biti raširen. Boja do boje, nijansa do nijanse. Ima ljudi gadljivih na haotično, a vaša terasa otvorena prema svetu . Sve se vidi. Dok se jedna tura suši drugu perete. Ne bi žurili da znate da će lepo vreme trajati. Ali….. koliko sutra, sunce može nestati. Veš povremeno nadgledate kako bi osušeno pokupili i napravili prostor za drugi. Odjednom ugledate prazno mesto na konopcu. Nema satenskog prekrivača. Gledate da nije palo. Nema. Sinu vam.

ONA……………..!!!!!!

Trčite ko furija. Zvonite jednom - ništa .

 Lupate - ništa .

 Legnete na zvono, i tek tad čujete - ko je ?

 Otvaraj ! Znaš ti ko je. Odškrinu vrata, tek toliko da proturi nos i  glasom nevinog deteta pita…..

Ko ste vi danas?... reče gospođa koja tu ne živi, već obilazi majstore u stanu ispod vašeg, posebno akcentujući ono danas. Iznenađeni ste. Šta to znači ? Niste vi ko besan ris sleteli niz stepenice da joj govorite o svom liku i delu, zvonili pet minuta dok se nije smilovala da otvori vrata, kako bi pokupili  satenski prekrivač koji je ona skinula sa vaše žice, što joj ( usput budi rečeno) nije prvi put.

 Ali , vas zbuni. Koga ne bi ?  U najmanju ruku kao da imate stotinu lica pa se svakodnevno transformišete u nekog drugog. Zatečeni pitanjem odgovarate: isto što juče , prekjuče , nakjuče i godinama unazad što nije sporno i svi znaju , ali za okruženje je mnogo važnije… ko je ona.. ?...

          O njoj znate šta znate, a i da ne znate brzo bi videli. Pripadnik nove klase koja ne traći vreme, već svaki trenutak koristi za lov na stanove i vlasnike u nevoljama, koji iste  , prodaju ispod cene . U lovu, zgrću pare ali gube sebe. Onda zbrda - zdola , čim ulete u posed, naprave  juriš da isti što pre našminkaju , nalickaju,  zamažu, premažu , okite gipsanim radovima unutra i spolja ( kruna iznad ulaznih vrata ) i potom ko dobru udavaču udome onome - ko da više.

             Usput nešto i vi ućarite. Zasadi dva bora , jelku , tune ili tuje u dvorištu od sto kvadrata ( ako se prime prime ) ali sa nadom da ne uvenu, bar dok je stan u razgledanju i dok se ne proda, ugradi reflektore na ulazu, kamere koje opominju - ali ne rade , hodnik pun plafonjerki na foto ćelije koji šljašte kao u Versaju, tako da bez problema stižete do svog stana koji je sprat iznad. Od kada znate za sebe nikada toliko svetla na jednom mestu niste videli.

            Doduše, ni toliko kiča, ali šta bolje prolazi od kiča?

              Zna ona to. Ali mnogo više ne zna. Fali joj tuce dasaka u glavi, po priči komšija, kako su čuli od njenih komšija. Nazvaše je lujkom. Na samom startu izazva bes stanara lepeći  pogrdne etikete redom. Jednog nazva ludakom , drugog mršavkom, trećeg starcem itd.itd… Ne znate kako vas zove , ali verovatno grozno, pošto je ignorišete. Mrzitelje proširi i na okolne stanare koji je zbog nepoštovanja  kućnog reda prijaviše komunalnoj policiji. Nasta frka. Uplašiše je. Nije umela sakriti strah po čemu vi zaključiste da ima više putera na glavi  no u frižideru. Par dana se ulagivala svakom živom. Posle par dana - sve iznova.

          No, pred njenim ste vratima. Brišete patike o vaš otirač koji je maznula ispred drugog ulaza u vaš stan , ali joj do sada niste rekli. Bilo vas sramota od nje -  umesto nje. A i niste bili besni kao sada. Zato koristite bes da oštrim tonom kažete da je i otirač vaš, kao što je satenski prekrivač koji je svukla mađioničarskim trikom vaš i koješta još, zbog čega  ćete je prijaviti policiji ukoliko pod hitno ne vrati oteto.

          Otirač nećete. Njega  poklanjate.

         Uplašena pretnjom otrča po prekrivač. Vrati ga smotanog. I kao da se ništa nije događalo, sa smeškom na usnama , postavi isto pitanje …. Ko ste vi danas.....Čujete li?

Jeste li danas N ili T ?

 Samo što nije rekla, dolijala si.

 Ustvari izgovori oba vaša imena. Jedno  na blogu i dokumentima , malo poznato, još manje korišćeno  i drugo po kome vas svi znaju i  koje vas prati od kako pamtite sebe.

 Ali tragikomična priča o DVOIMENOJ čeka na red. Biće uskoro.

 

       

                  

 #