Categories
My Links
Generalna
ON ŠIZI
panicnadezda | 19 Novembar, 2014 12:33

                                               

  Mesecima unazad - svako jutro - on šizi.

  Šizi i ona , ali od njega.

  Počinju u sedam.

Na prvi udar čekića, bušilica, testera, iritantni zvuk metala, škripu i struganje….skače iz kreveta ko da ga je guja ujela , nezavisno od toga kad je legao, a nikada to nije rano. Naprotiv . Smatra da je vreme  provedeno u krevetu izgubljeno. Uzalud ga mole da legne ranije , kako mu rano ne bi bilo prerano. Ne vredi . Brani se činjenicom da preko dana ne može ništa uraditi od zaglušujuće buke iz komšiluka pa zato troši noćne sate , narušavajući sebi zdravlje i uobičajeni životni ritam. Dakle,oni u sedam počinju sa radom , a on u sedam skače . Dogurao je do toga  da im štopuje vreme. Tačno zna kad su počeli - juče su zakasnili deset minuta , prekjuče na vreme , danas u sedam i pet i tako svakodnevno.Preskače uobičajen jutarnji ritam-umivanje ,brijanje i etc.Neupristojen u pižami sa nakostrešenom kosom od besa, kreće ljutito , ljut i na ukućane što se mire sa onim što ne mogu promeniti.

 " Ovi, časti mi - nisu normalni. Pošizit ću od njih. Jesi li primetila da samo u ranu zoru toliko lupaju? Najveću buku prave od 7h – 9h. I mrtve bi probudili da je groblje bliže. Potom se malo primire , prave pauzu za doručak - šta li? , a onda testerišu do kasnih večernjih sati , ali ne tako bučno kao ujutru, a ništa ne odmiče. Namerno - kad ti  kažem.(Hoće reći, da su se urotili protiv njega koji je navikao na mir i tišinu pa sad sve čine kako bi ga u cik zore izbacili iz kreveta). „Ogolili onu metalnu skalameriju koja kao avet zvrnda u centru grada.To će se i završiti na tom skeletu, kad ti ja kažem - tek da plaše ljude. Nikada oni to neće završiti. Napisali rok- mart mesec. Kako - da ne? Možda će biti u martu, ali ko zna koje godine.(Hoće reći one, kad zahvaljujući njima, njega više ne bude bilo). Nema šanse.Ovo ti je rad koji je  sam sebi cilj . Rezultata nema. Još da prave nešto od čega narod ima koristi – recimo, tržni centar ( obožava ih )- ma ne . Ko šiša narod. Prave hotel ko da ih ima malo, kao da su oni koje imamo prebukirani  ili kao da se  sprema invazija na Beograd pa da im pokažu smeštajne kapacitete kad nemaju šta drugo. Na svakom koraku načičkali hotele koji zvrndaju prazni. Fali im samo još jedan, koji njemu zagorčava život.“ Itd.itd.

      Ma daj - kaže ona. Ne mislim da to rade - oni -već on. ... Koji bre on?... Pa znaš, onaj koji nije krao bogu dane, već stvorio imetak, pa sad hoće da ga oplodi kako bi porodici obezbedio sigurnu budućnost.....i... ne završi.

        Ti to nešto na moj račun, je li ?....Ljutito sasu :Malo ti ovoliki stan , na ovakvom mestu , sa ovakvom infrastrukturom. Pljuneš  i  sve ti je tu. Žao ti što nisam krao , što mi nisu pravili sačekuše, što me nisu ucenjivali  i provlačili kroz prljave novine. To bi ti se dopalo je li ? Vidiš li kako koknuše Beka  koji po tebi nije krao dane. ..... Ma šalim se čoveče –reče ona ,mada od viška ne boli glava ( promrmlja sebi u bradu). Da bi amortizovala bes, omače joj se, pa mu predloži šetnju u rano jutro dok radnicima malo ne splasne elan. Za čudo prihvati , valjda zbog viška adrenalina.

       Krenuše. Maršrutu bira ON.... Snima i referiše. Šta sam ti rekao?- hostel , hotel ,hostel , hotel , i   o v d e   hostel –neverovatno!   Reci sad nešto….  Stvarno , začudi se ona. Pojma nije imala da niču i gde ih ne bi očekivala, mada to i nije sfera njenog interesovanja. Takve stvari retko zapaža . Zato je ON  tu .Ništa mu ne promiče.Svaku promenu u centru grada registruje. Kad ga upita kako mu to polazi za rukom?... odgovara – ja sam rođeni Beograđanin i veliko šnjofalo..... Ma nemoj –ona će-

Jeli to isti onaj Beograđanin koji  ne prati vremensku prognozu pošto bolje zna kako će vreme biti u njegovom gradu od onih kojima je to posao?... Isti onaj koji uprti kišobran , obuče gunjaš  da se ne bi smrzao kad krene oluja….isti onaj koji usput poseje kišobran jer nije bilo potrebe da ga širi…..isti onaj koji zbog gunjaša mokar do gole kože dođe kući i potom se prehladi - pa proklinje nebo što ga je izneverilo.

      Ti to nešto na moj račun?…… Ma jok – kaže ona , ali ako ti je odnekud poznato  , šta da se radi….. Duhovito – ON će , sa ironijom u glasu…. Pre bih rekla tužno, ali mani to.        

  Hajmo kući - za razliku od tebe čeka me million  obaveza.

      Vraćaju se , ali kobno gradilište zaobići ne mogu.Ispred gradilišta čovek – deluje upućeno. Priđe mu ona i pita…. Recite mi molim vas kad će ovaj zemljotres prestati. …     Kakav zemljotres gospođo ? zblanuto pita čovek….. Vi možda ne znate , ali svaki put kad  bušite time čime bušite mi mislimo da je zemljotres koliko nam se trese zgrada pa krenemo da sklanjamo važne stvari i razmišljamo gde da se sakrijemo. Doduše, sad smo malo oguglali pa se plašim  da pravi zemljotres nećemo prepoznati-što ne bi bilo dobro.

Žao mi je gospođo,ali mi imamo rok….moramo da radimo…. Bravo!-upravo me taj rok zanima. Hoće li biti gotovo u martu kao što ste napisali…. Pa, znate - kad bi radili bez prestanka 24 časa  nema šanse da se završi u martu…. Ona reče - pošteno ,nema šta , ON jedva dočeka – IDIOTI  nikad oni to neće završiti kao što sam ti rekao.

 P.s dok ovo kucam zove me da mi kaže – evo opet lupaju- čuješ li ih. Navede i alatku sa kojom to čine. Naučio razliku.Opterećen čovek nema šta.

 #
POŠTAR
panicnadezda | 10 Novembar, 2014 15:48

                                                      

      Danas, kad ugledam poštara, prođe me jeza  i  streknem. Obavezno pljucnem i kažem  pu- pu  kao da mi je (zlokobna)  crna mačka presekla put. Ako mi ide u susret podignem pogled visoko ili ga skrenem ustranu, kobajagi , nisam ga videla. Ako zvoni na interfon u vreme kad uglavnom obilazi klijentelu, ćutim.Ne pada mi napamet da mu otvorim vrata.Zašto bih kvarila sebi dan u rano jutro? Ionako mi ništa lepo ne donosi . Samo štancuje: danas račune za telefon ,sutra ili prekosutra račun za struju, potom infostan, pa Sbb – ne mogu svega ni da se setim,a znam da ima još. Pa da ,užas, setila sam se –porez na stan , pa sudski pozivi sa odrezanom kaznom po pet –šest hiljada, što nije neko imao Bus- plus, ili je prešao na crveno, što moram priznati činim i ja ,a tek moji momci…. stalno. Doduše, ja nikad nisam platila kaznu, niti bih, ali oni po par puta iskeširaše državu ili nekog drugog.Ne znam ko se masti sa tom vrstom harača, a i svejedno mi je pošto nikom više ne verujem.

       Da-imam poštansko sanduče, zaključano, sa rupicama na sredini da se može videti otprilike šta ima unutra. I tu imam razrađenu taktiku.Ako se šareni, znam da su to reklame.Pokupim smeće i bacim. Ukoliko se beli- ne diram,  uvek mogu da se vadim da mi računi nisu blagovremeno dostavljeni ,što mi je jednom i pošlo za rukom. Tako ja ,ali ne i ON. Ne samo da redovno prikuplja račune  već mazohistički,a u odnosu na mene sadistički, referiše šta je stiglo, a šta tek treba da stigne, iako zna da me to dovodi do ludila, pa ih kao najveću dragocenost slaže na vidno mesto kako se, reče ,zbog mog nemara i odvratnosti prema računima ne bi zagubili . Nikako da ukapira da to što ON naziva nemarom, ustvari predstavlja bes. Prosto ne znam kako baš takav čovek zapade meni. Ne samo da ne izbegava poštara, već mu je za svaki slučaj dao i broj svog mobilnog tel. kako se, ne daj bože, ne bi dogodilo da neka pošiljka, koja zahteva potpis, bude vraćena ako mi t.j. ON nije kod kuće.

        Eto nedavno.Krenuli  u šetnju- njegov telefon zvoni. Zdravo prijatelju-kaže ON, ornim glasom. Šta ima novo danas? Pomislim da je neko od naših stvarnih prijatelja na vezi, pa prisluškujem. Ko zna šta se desilo ( svakodnevno čujete neke loše vesti )- pa se više lepom ne nadate. Nastavlja : “ Kažeš zatvoren koverat “-od koga je pita on? Čim čuh koverat - posta mi jasno . Poštara ne čujem ,ali njega da.” A.... od penzijskog-pa dobro ništa strašno, siguno me obaveštavaju kolika će mi biti penzija kad mi smaknu ono što su naumili. Otvori slobodno-pročitaj pa mi kaži, da se baš ne vraćam kući zbog toga. Odjednom  bi– šta kažeš ?-  šta ,bre, dugujem ,koliko  –o s a m hiljada!u kom roku ? “Elem ,da ne gnjavim. Glas mu naprasno utihnu. “ Zamisli – govori meni-traže mi da im vratim osam hiljada koje sam dobijao po privremenom rešenju više nego što mi pripada po konačnom”.O kakvom privremenom i konačnom rešenju ti pričaš-pitam ja?

      “ Podneo sam zahtev da mi izdaju konačno rešenje – neću valjda ceo život da budem na privremenom”. Poludeh. Da ne gnjavim-  izgovorih što nije za priču.

       Reče samo da sutra mora ići u socijalno- što mene dodatno iziritira. Šta ćeš tamo? Učini mi se sa zahvalnošću u glasu odgovori - da mu je” plemenita država” dala varijantu da dug otplati u roku od osam meseci. Inače, zaboravila sam reći da pripada onim retkima ili je možda jedini koji-----

  smanjenje penzija i plata razume - kako bi jadna država stala na noge. Ja ne . Opravdala bih sve ,pod uslovom da se to odnosi na one koji ovu državu očerupaše , pa sada čerupaju nas da bi je kobajagi spasli.

      Pardon. Ispade, ne volim poštare.Nije baš tako. Nekada davno, ali ne toliko koliko se čini, radovala sam im se. U to, ne tako davno vreme poštari su vam bili maltene kao članovi porodice. Uz to i glavni abronoše.Znali su sve o svima. Donosili pisma, čestitke, ponekad i poklone od rođaka iz daljine i zahvaljujući tome bili veoma  informisani. Nije vam trebala dnevna štampa. Podrazumevalo se da uđu u kuću  gde ih je po pravilu čekala čašica ljute koja bi brzo razvezala jezik i poslovni sastanak pretvorila u privatno ćaskanje i trač do trača.

        Znači bilo je to u ono vreme  dok su se pisala, slala i dobijala pisma, kad su se danima birale, pisale, slale i dobijale  novogodišnje čestitke , kada se iščekivalo i sanjalo, kada je svet bio siromašniji za sve ono što danas ima ,a danas ostao bez onog što je nekada imao-druženje,bliskost,romantiku.

  Bilo je to- ne tako davno vreme, kada deca kao moj trogodišnji sestrić Lazar bistrog  oka i prebrzog skoka ,  koga inače obožavam , nisu ni znali šta je kompjuter,mobilni  i  tablet sa kojima on rukuje kao da ih je  sa posteljicom iz majčine utrobe dobio u miraz. Čudo jedno.

 

 

 

 

 #
SVE PADE U VODU
panicnadezda | 05 Novembar, 2014 18:13

                                       

      Opet ja. Dosadna sebi, mogu misliti Vama. Najradije Vas ne bih zamarala, ali moram. Kako da prećutim da sam Vas branila od svih ,  najteže od sebe. U poslednje vreme, posebno. Štampa, komšije, poznanici, rodbina, prijatlji. Svi isto. I to baš meni kao da ja imam neke veze sa Vama.Možda zato što sam Vas , na njihovo čuđenje,pošto znaju da  nisam glasala za Vas par puta uzela u zaštitu. Gunđaju - vidi  njega, vidi mu ženu, šta mu rade sinovi, uprkos činjenici što je samo jedan u igri, za sada.

      Stvarno ne znam šta je sa ljudima. Umesto da se pozabave sopstvenim jadom, sve oči uprli u Vas i Vašu porodicu. Doduše, mrko merkaju i one koji  iz skupštinskog restorana, sa cenama kuhinja za beskućnike, izlaze svakog dana sve puniji i puniji - da, baš, ne kažem, deblji. Mogu se  uvrediti .

      Ali Vaša porodica  je složna, na okupu - hvala bogu, pa im valjda to bode oči. Kamo sreće da su i druge takve. Bes i zavist- šta li? Meni se recimo to sviđa. Negde to pomenuh  pa me verovatno zato uzeše na nišan. Kao da im nije dosta što nemaju pojma kako će preživeti, što su jedva uspevali  i pre nego što im skresaše onih deset posto - za  spas države. Jok. U strahu od budućnosti -   krivicu svaljuju na druge ili u Vašem slučaju, drugog.  Najobičnije kukavice. Umesto da se uče na Vašem primeru. Da ste Vi kukali tako, dok ste krčili put otuda odakle krenuste do toga gde stigoste, ništa ne bi bilo sa Vama. Za divljenje,najiskrenije. Bar po mojim aršinima - iskonskog karaktera. Dakle, branila sam Vas, a, nije mi išlo baš  lako, da budem iskrena.

     Zašto sam Vas uopšte branila?

     Valjda zbog one narodne - pljuni gore pa na sebe. Većina to zaboravlja, ali ja pamtim. Tako sam vaspitana, šta li. A , Vi ste, ipak, gore. Teško je i gore, znam, ali je mnogo gore -  dole. Znam, kao što ste i Vi znali dok niste došli gore. Niste gladni, porodica vam je sita, ne mislite kako ćete se grejati, šta ćete doručkovati, ručati  i večerat , kako ćete platiti režije, poreze i ostalo. Žena i deca su Vam podmirena. Zlobnici kažu ih-a-ha. Ja kažem – bar neko. Ali ja znam, da ono što je bilo juče ne bude uvek i danas i da, nažalost,  nikada noć ne zna kakvo je jutro čeka. Zato uživajte dok možete. Sve je relativno. Za moj ukus i previše.

      Dakle,  gde sam Vas lako branila.

      Grobar!

      Pa šta? - odgovaram ja.

      Kamo sreće da sam radila kao kasirka u EDB-u, imala bih veće prinadležnosti i bolelo bi me uvo kad bi neko rekao-kasirka. Šta  drugo da se kaže onima koji ne znaju koliko je inspirativna grobna tišina i kakav je to neiscrpan rasadnik ideja. Potom, ono što i ptice na grani ponavljaju…

      Ni fakultet nema .

      Svašta. Čak i da sumnjam u Vašu diplomu,što mi normalno ne pada na pamet- isto bih odgovorila. Koji će mu đavo – kažem ja? Meni moja ništa  nije donela izuzimajući more neprospavanih noći i nagradu sa kojom ne mogu ni samu sebe prehraniti, a kamoli nekog - pride. Još kad je skrešu….. No neću o tome. Zar Tito nije bio bravar? Teško poverovati- priznajem, ali  to mu pripisaše, pa mu  uprkos tome ceo svet dođe na sahranu. Koliko mi se čini i Rokfeler je krenuo sa dna, pa mu se ime izgovara sa strahopoštovanjem.

      Šta dalje kažu?

      Vidi nju, molim te! Na koga mislite - upitah ja?, a znam da je u pitanju Vaša i naša Prva dama ( upravo je na ekranu, gde kamera zumira njen stajling u Šanelu ). Lice joj jedva okrznuše, ali i to kratko preletanje bi dovoljno da se vidi koliko se prolepšala. Vedra i nasmejana - zrači. Deluje bezbrižno. Lepo je videti bar nekog takvog u moru sumornih, namrgođenih lica. Prenesite joj moje komplimente. Ne delim ih iz učitivosti, još manje snishodljivosti.

       Šta sa njom – pitam ja?

       Kako šta? – vidi je kako je obučena . Lepo joj stoji –odgovaram. Šanel !.... Normalno, Šanel, deluje otmeno. Ukapirah- hteli su reći koliko to košta , a država propada. Besna i ženski solidarna, samo odbrusih… ne mislite valjda da u krpama sa buvljaka treba da krstari svetom i tako predstavlja našu zemlju. I dalje mislim ... ako cela država tone, neka to bude sa stilom. Što je ona, a mislila sam, sve mi, gora od jedne kabaste Mišel Obame.

       Ali......

       Uvek dođe to - ali. Kad presahnu reči . Pomenuše Verka za koga sam čak i od onih koji su radili sa njim, a nisu dobijali plate čula da je pošten. Pomenuše Vašeg sina, pomenuše nekakav karantin u skupom hotelu. Nazvaše to pritiskom i ucenom. Počeše da računaju, koliko je prosečnih plata otišlo za njih trideset, po tri dana kako bi glasali za Vašeg lepog sina da on postane gradonačelnik Kragujevca. Izračunaše koliko se gladnih usta, na duži period, moglo prehraniti za te pare. Upućeni, čak, rekoše kako će za izvesno vreme Kragujevac cvetati, kako će svi primati plate, da će se narodne pare o kojima  narod ne odlučuje arčiti na sve i svašta  kako bi se dokazalo da je Vaš sin ( zašto baš on ?- nemudro predsedniče )  pravi izbor.

       Zanemeh. Gledam filmove.Volim krimiće, ali karantin u hotelu i to kod nas i to zbog čega, me zaprepasti. Ostah bez reči, a i čemu bi koristile. Izgleda da ovo više nije Srbija, možda Sicilija, samo ja, ko Koštunica -nisam informisana. Sve pade u vodu Predsedniče. Ono što sam cenila kod Vas više ne igra. Nekako mi više nije tužno ni što ste rano ostali bez roditelja, ni što ste se sami probijali kroz život, ni što se čini da ste prirodni i neizveštačeni.  Navedeno je bio razlog što sam ponekad imala potrebu da Vas uzmem u zaštitu.Ne očekujem zahvalnost , a i ne branim  Vas više. Zašto bih? Ionako - kao što već pomenuh, nikad nisam glasala za Vas.

 

 

 

   

 #