Opet ja. Dosadna sebi, mogu misliti Vama. Najradije Vas ne bih zamarala, ali moram. Kako da prećutim da sam Vas branila od svih ,  najteže od sebe. U poslednje vreme, posebno. Štampa, komšije, poznanici, rodbina, prijatlji. Svi isto. I to baš meni kao da ja imam neke veze sa Vama.Možda zato što sam Vas , na njihovo čuđenje,pošto znaju da  nisam glasala za Vas par puta uzela u zaštitu. Gunđaju - vidi  njega, vidi mu ženu, šta mu rade sinovi, uprkos činjenici što je samo jedan u igri, za sada.

      Stvarno ne znam šta je sa ljudima. Umesto da se pozabave sopstvenim jadom, sve oči uprli u Vas i Vašu porodicu. Doduše, mrko merkaju i one koji  iz skupštinskog restorana, sa cenama kuhinja za beskućnike, izlaze svakog dana sve puniji i puniji - da, baš, ne kažem, deblji. Mogu se  uvrediti .

      Ali Vaša porodica  je složna, na okupu - hvala bogu, pa im valjda to bode oči. Kamo sreće da su i druge takve. Bes i zavist- šta li? Meni se recimo to sviđa. Negde to pomenuh  pa me verovatno zato uzeše na nišan. Kao da im nije dosta što nemaju pojma kako će preživeti, što su jedva uspevali  i pre nego što im skresaše onih deset posto - za  spas države. Jok. U strahu od budućnosti -   krivicu svaljuju na druge ili u Vašem slučaju, drugog.  Najobičnije kukavice. Umesto da se uče na Vašem primeru. Da ste Vi kukali tako, dok ste krčili put otuda odakle krenuste do toga gde stigoste, ništa ne bi bilo sa Vama. Za divljenje,najiskrenije. Bar po mojim aršinima - iskonskog karaktera. Dakle, branila sam Vas, a, nije mi išlo baš  lako, da budem iskrena.

     Zašto sam Vas uopšte branila?

     Valjda zbog one narodne - pljuni gore pa na sebe. Većina to zaboravlja, ali ja pamtim. Tako sam vaspitana, šta li. A , Vi ste, ipak, gore. Teško je i gore, znam, ali je mnogo gore -  dole. Znam, kao što ste i Vi znali dok niste došli gore. Niste gladni, porodica vam je sita, ne mislite kako ćete se grejati, šta ćete doručkovati, ručati  i večerat , kako ćete platiti režije, poreze i ostalo. Žena i deca su Vam podmirena. Zlobnici kažu ih-a-ha. Ja kažem – bar neko. Ali ja znam, da ono što je bilo juče ne bude uvek i danas i da, nažalost,  nikada noć ne zna kakvo je jutro čeka. Zato uživajte dok možete. Sve je relativno. Za moj ukus i previše.

      Dakle,  gde sam Vas lako branila.

      Grobar!

      Pa šta? - odgovaram ja.

      Kamo sreće da sam radila kao kasirka u EDB-u, imala bih veće prinadležnosti i bolelo bi me uvo kad bi neko rekao-kasirka. Šta  drugo da se kaže onima koji ne znaju koliko je inspirativna grobna tišina i kakav je to neiscrpan rasadnik ideja. Potom, ono što i ptice na grani ponavljaju…

      Ni fakultet nema .

      Svašta. Čak i da sumnjam u Vašu diplomu,što mi normalno ne pada na pamet- isto bih odgovorila. Koji će mu đavo – kažem ja? Meni moja ništa  nije donela izuzimajući more neprospavanih noći i nagradu sa kojom ne mogu ni samu sebe prehraniti, a kamoli nekog - pride. Još kad je skrešu….. No neću o tome. Zar Tito nije bio bravar? Teško poverovati- priznajem, ali  to mu pripisaše, pa mu  uprkos tome ceo svet dođe na sahranu. Koliko mi se čini i Rokfeler je krenuo sa dna, pa mu se ime izgovara sa strahopoštovanjem.

      Šta dalje kažu?

      Vidi nju, molim te! Na koga mislite - upitah ja?, a znam da je u pitanju Vaša i naša Prva dama ( upravo je na ekranu, gde kamera zumira njen stajling u Šanelu ). Lice joj jedva okrznuše, ali i to kratko preletanje bi dovoljno da se vidi koliko se prolepšala. Vedra i nasmejana - zrači. Deluje bezbrižno. Lepo je videti bar nekog takvog u moru sumornih, namrgođenih lica. Prenesite joj moje komplimente. Ne delim ih iz učitivosti, još manje snishodljivosti.

       Šta sa njom – pitam ja?

       Kako šta? – vidi je kako je obučena . Lepo joj stoji –odgovaram. Šanel !.... Normalno, Šanel, deluje otmeno. Ukapirah- hteli su reći koliko to košta , a država propada. Besna i ženski solidarna, samo odbrusih… ne mislite valjda da u krpama sa buvljaka treba da krstari svetom i tako predstavlja našu zemlju. I dalje mislim ... ako cela država tone, neka to bude sa stilom. Što je ona, a mislila sam, sve mi, gora od jedne kabaste Mišel Obame.

       Ali......

       Uvek dođe to - ali. Kad presahnu reči . Pomenuše Verka za koga sam čak i od onih koji su radili sa njim, a nisu dobijali plate čula da je pošten. Pomenuše Vašeg sina, pomenuše nekakav karantin u skupom hotelu. Nazvaše to pritiskom i ucenom. Počeše da računaju, koliko je prosečnih plata otišlo za njih trideset, po tri dana kako bi glasali za Vašeg lepog sina da on postane gradonačelnik Kragujevca. Izračunaše koliko se gladnih usta, na duži period, moglo prehraniti za te pare. Upućeni, čak, rekoše kako će za izvesno vreme Kragujevac cvetati, kako će svi primati plate, da će se narodne pare o kojima  narod ne odlučuje arčiti na sve i svašta  kako bi se dokazalo da je Vaš sin ( zašto baš on ?- nemudro predsedniče )  pravi izbor.

       Zanemeh. Gledam filmove.Volim krimiće, ali karantin u hotelu i to kod nas i to zbog čega, me zaprepasti. Ostah bez reči, a i čemu bi koristile. Izgleda da ovo više nije Srbija, možda Sicilija, samo ja, ko Koštunica -nisam informisana. Sve pade u vodu Predsedniče. Ono što sam cenila kod Vas više ne igra. Nekako mi više nije tužno ni što ste rano ostali bez roditelja, ni što ste se sami probijali kroz život, ni što se čini da ste prirodni i neizveštačeni.  Navedeno je bio razlog što sam ponekad imala potrebu da Vas uzmem u zaštitu.Ne očekujem zahvalnost , a i ne branim  Vas više. Zašto bih? Ionako - kao što već pomenuh, nikad nisam glasala za Vas.