Categories
My Links
Generalna
PEĆINSKI KROKODIL DANDY
panicnadezda | 09 Avgust, 2017 18:25

PEĆINSKI KROKODIL DANDY

Nikad nije čula za Stopiće , još manje za Stopića pećinu. Verovatno bi umrla u neznanju da joj ne otvoriše oči. Rekoše, treba obići sve što može da se vidi, posebno pećinu. Biti na korak do nje,dok zvezda peče , a ne rashladiti se u njoj , glupo je. Učila je , a i čula za mnoge pećine širom sveta, ukrašene podzemnom ornamentikom koju horde turista obilaze , ali nikad nije poželela da zaviri u njih. Može se diviti i sa distance .

Ne mora baš da ulazi unutra .

Pećine su za nju bile izvor straha i trepeta. Kad god je poželela da kroči, ne u pećinu već najobičniju veću rupicu u zemlji, baba bi je odvraćala. Govorila je da ispod zemlje počivaju nečastive sile , gmizavci, aveti , baba roge koje jedu malu decu.  Tek slepi miševi kojih se i danas plaši, čini joj se, više od kuge. Kad god čuje mekano klepetanje krilima umotava glavu u peškir. Znate ono – ako vam se slepi miš zapetlja u kosu poludećete.

 Sve strahove je davno prevazišla. Ne plaši se buba švaba , ali joj se gade , ne vrišti kad protrči miš dok veselo maše repićem , ali i tu oseća gađenje , prema zmijama gaji strahopoštovanje. Za druge stvari zna da ne postoje.

 Ali, slepih miševa se boji. Iracionalan ili pre racionalan strah. Golem strah. Bilo i ostalo. Nepredvidivi i dezorjentisani ulete kad nikog ne očekujete. Kao da znaju, uleću kad ste sami. Prepušteni sebi i slepom mišu. Ulaskom miša gubite sebe jer sumanuto trčite iz sobe u sobu da se sakrijete dok on jurca za vama. Znate iz iskustva . Desilo se. Uleti i pravi salto mortale. Čas gore , čas dole , tamo ili vamo dok se vama kosa na glavi diže , a srce samo što ne iskoči.

 Strašno!!!


Onda zovete upomoć kad ste uleteli u vc i zaključali vrata. Koga ćete , ako ne njega? Jeste na sastanku , ali zar je to važnije od vas, kome slepi miš  diše za vratom. Prvi put ljubite mobilni telefon koji je na vašu sreću nekim čudom ostao u ruci. Vrtite. Kaže, alo.... dok se oko njega čuju razdragani glasovi. U normalnim okolnostima bi vas ti zvuci radovali , ali sa slepim mišem u kući vas ljute. Pita vas gde ste, nenaviknut da ga uznemiravate kad znate gde je? Onda mu vi objasnite da ste zaključani u Wc - u što ON ko papagaj ponavlja za vama da svi čuju. " Zaključana u Wc- u - zašto pobogu" ? Kažete mu da je u kući slepi miš, na šta ON odgovara, pa šta ? Čujete kikot  koji pretpostavljate ima veze sa vama. Čujete kako jedan kaže da isključite svetlo, drugi da mašete peškirom ispred njega , trećeg  ne slušate već dreknete koliko vas grlo služi -

DOLAZI KUĆI , bre!

Došao je . Dok vam nije rekao da je oterao slepog miša niste izašli iz vc - a. Narednih dana je izigravao heroja , a vi bili uzrok podsmeha onih koji su znali za epizodu sa mišem.

Tja.....baš vas briga....

No, da se vratite pećini. Vodite unutrašnji monolog. U stilu za i protiv. Ići ili ne ići ? U pećini deset stepeni, na suncu pedeset , možda i preko. Ovi što govore četrdesetak i nešto, lažu narod, kao što u svemu lažu. Živa u termometru ide do kraja. Ni prva, ni poslednja laž, a i bezazlenija od drugih koje su mnogo opasnije i teže.

 U pećini rizikujete slepog miša , na suncu da vam se kosa zapali sama od sebe. Dakle, idete - pa nek bude što biti mora. Ne sećate se više, ko to reče ( ošamutilo vas sunce, inače bi znali )  a nije ni važno. Bitno je da je tako.

Vozi vas prijatelj. Do brda iznad pećine lako . Od brda do pećine, čini vam se, dan hoda. Silazite po hladovini. Prija. Dosta vas ide. Ima stranaca. Džamrgaju međusobno i samo škljocaju. Jedan korak - škljoc , drugi korak - škljoc , tako do kraja.

 Na kraju pećina. Ogroman otvor  zove unutra. Ispred vas vodič. Liči na pećinu. Stopljen sa ambijentom. Visok , kosa navikla na ruke , telo na pentranje i težak rad, lice na minule godine i oči koje za iste ne znaju. Pričaju i ono što ne kaže.

Uvodni deo neinspirativan. Kad i kako je otkrivena , zašto se tako zove, po čemu je poznata , dokle je raščišćena , koliko osvetljena, dokle smete , a kamo ne .

Onda uhvati zalet i reče da ne zna da li se, kako predanje kaže, Kleopatra kupala u pećinskim kadama (po kojima je jedinstvena u svetu) , ali za sebe može da tvrdi da jeste. Reče da je za posetioce pristupačno onoliko koliko se vidi , ali da je on išao kilometar i po - više. Pokaza otvor kroz koji vam se čini da bi jedva ptica proletela, na šta zavrtite glavom , a iz usta izleti eeeh. Onako, kao  kad bi rekli, ne verujem baš, ali neka ti bude. Oštre oči ošinuše.

Pokaza ponornicu u kojoj se po predanju Kleopatra kupala, što on ne može da tvrdi , ali za sebe može reći da jeste.Temperatura vode je sedam stepeni što je za njega ništa. Iznad ponornice litica niz koju se sliva voda . Plaši i na sam pogled. Opet vi ( dovraga i vaš jezik) rekoste - nemojte mi reći da ste se i tu peli.

 Gospođa meeeni ne veruje !!!

Tri puta ponovi isto....

 Preskoči ogradu koja deli bezopasni deo pećine od samoubilačke litice  i uprkos uzvicima posetilaca i tvrdnji gospođe da se samo šalila uz neprestano ponavljanje... "gospođa meni ne veruje".... panterskim koracima učini... cap , cap , cap...cap... do vrha litice, kako bi sa.... cap , cap, cap...cap... sišao nazad ovenčan zadivljenim i zaprepašćenim pogledima  posetilaca pećine.

Fotoaparati su bez prestanka škljocali.

Pitala ga je da li je gledao film „ Krokodil Dandy „

Odgovor kratak...

Jok.......potom stanka....a onda

Samo tri puta

 

 

 

 

 

 #
" VITEZOVI CARA LAZARA "
panicnadezda | 26 Jul, 2017 19:54

 

Nakon dužeg perioda  turbulentnih dana u toku kojih se dešavalo sve i svašta na temperaturi na kojoj bi mozak i bez svega i svačega prosvirao, odlučite da malo mrdnete. Idete u mesto na koje ste se primili ( čini vam se i ono na vas ) tako da kad idete tamo, kao da se vraćate kući, iako ta  kuća sa vašom kućom blage veze nema. Boravak u njoj košta , a za sve što košta vi ste tanki. Pošto ne očekujete da ćete sutra biti deblji - krećete.  Ako propustite danas, sutra  nije garantovano. Vođeni takvom filozofijom vučete iracionalne poteze koje neko drugačije satkan nikad ne bi povukao. No, vi to činite sasvim svesno, bez imalo kajanja i prekorevanja sebe. Znate da je privremenost ljudski usud i da lepe stvari  treba grabiti.

Iskustvo vas je naučilo da se svaki put ovako ili onako, na kraju ... nekako ... iskobeljate.

Idete odvojeno. Vi, ko velite ( kad je bal nek je bal ) kombijem  - od vrata do vrata - ON autobusom, od stanice - do stanice. Bezumno -  kaže - vaš mali. Bezumno - kažete vi. Ali, On ne odustaje. Ubeđen da će brže, udobnije i jeftinije stići od vas. Predlaže opkladu. Prihvatate,  jer je sigurica u vašim rukama, a i da odbijete ( pošteno rečeno) isto bi bilo. Utripovao čovek da je kombi kojim ste išli više puta neudoban  za one koji imaju dugačke noge i njegovu visinu. Da se razumemo nije baš Kolos , ali visok jeste, pogotovo za one manje od njega. Neće kaže, više kombijem dok ne izgrade auto puteve. Čeka  autoput kao što je, recimo, onaj prema Mađarskoj  po kome kombi klizi , dok po našim rupčagama drmusa i skače , pa se nakon poslednje vožnje jedva sastavio. Mislite u sebi.. načekat ćeš se ti dok naši neimari - brzinom puža - bilo šta izgrade. Epilog....

 Stigli ste dva sata pre njega i  bez likovanja pokupili opkladu.

Po dolasku meštani referišu šta se sve dešavalo dok vas nije bilo. Šta je izgrađeno , šta dograđeno , a šta se gradi. ON pita šta je niklo tamo gde je on mislio da će nići tržni centar , a vi sudeći po materijalu koji je korišćen i dubini temelja kako su kopani, sve drugo samo ne to. I za to ste se kladili. Da bi utvrdili ko je pogodio  idete na lice mesta. Ostajete zapanjeni. Iz usta izlete VAU !!!          Pred vama razuđena monumentalna tvrđava sa morem terasa, mermera i betona, oivičena neprobojnom  ogradom da nos ne možete proturiti kao da se u njoj kriju bosovi podzemlja ili agenti obaveštajne službe .Voleli bi da se u takvom zdanju nađete u slučaju zemljotresa. Čini vam se da  joj ni 9 Rihtera ništa ne bi moglo.

 Pitate… čije je to?.... Odgovor vas zatiče.

 Rekoše - kondukterovo. Mislite  šifrovano ime nekog sa poternice pa idete dalje.

 Zna li se ko je on?

 Ne kapiraju da vi ne kapirate. Gledaju zbunjeno i ponavljaju …znate li ko su kondukteri?  Normalno da  znate ko su kondukteri …. oni što proveravaju  karte, smeštaju prtljag , prate vozača. Nemojte reći da je to taj . Pravog konduktera ne bi imali za šta da uhvatite. Za pravog  je i udžerica mnogo.

 U pravu ste, kažu , ali podvlače  da ovaj pripada  vanserijskoj kondukterskoj  klasi.  Taj nije cepao karte i pratio vozača. Umesto toga on je valjao biznis… švercovao ljude … oružje… cigarete… benzin i sve što je donosilo lovu  snalažljivim ljudima u mutnim vremenima.

 Auuuuuuuuuu - jadna ti majka.

LJuti  oni , ljuti  vi , ali ko vam je kriv što se opterećujete savešću.

Par dana trošite na disanje. U vašem gradu ste samo zevali. Vazduh vučete do stomaka. Spavate ko jagnje pokriveni jorganom dok mislite na one koji se celu noć prevrću po krevetu.

Onda pokret. Manir iz mladosti. Ako ste letovali u Kuparima ili Platu svaki drugi dan bi stopirali do Dubrovnika da pojedete sladoled. I bilo gde da ste išli , uvek bi išli malo dalje. Smešteni u jednom hotelu obilazili bi druge. Ako bi ostali u prvom, menjali ste sobe. Vaša majka je znala da kaže da nikad nije bila sa vama ( a bila je često) da niste bar sobu promenili.

Ovoga puta idete u susedni grad. Bili ste već , ali ga niste dobro osmotrili. Sad ćete to uraditi, a možda i nešto kupiti. Vi ste planirali knjigu..

Opet rasprava . Vi bi direktnom linijom , ON lokalom,  koji ide okolo naokolo pa  vožnja duže traje. Kaže… nikad se ne zna šta se može videti  na krivudavom putu. U najmanju ruku kao da ćete iz autobusa otkriti grad iz Paleloita. Smešno , ali popuštate. Zaboravili ste reći da je ON taj koji forsira tumaranja. Naišao na plodno tlo pa i vas inficirao. Slični ste , često nepredvidljivi jedno drugom, tako da vam uglavnom nije monotono.

Stižete na autobusku stanicu. Ispred stanice kućica sa rešetkama. Liči na kavez.  Idete ka njoj. Na zvuk koraka iz kaveza skoči čovek ko panter. Pita.. treba li što ? dok oštrim pogledom šara po vama. Kažete …. glavna ulica….

.... nešto konkretno  ili ona uopšte, nastavlja ljubopitljivo ?

  Ne ostajete dužni pa pitate šta on radi u  kavezu ? Odgovora da je na dežurstvu ….prati ko ulazi , a ko izlazi. Mora se u vremenima kad se ceo svet trese. Aaa…. to . Kapirate. Znači jedan od onih pred kojim se pametan čovek ne izuva.  Ali vi niste pametni. Često se izujete baš tamo gde ne treba. Da bi skratili priču pitate za knjižaru.

Treba vam knjižara !!! iznenađeno će

Knjižara- odgovarate vi.

Čitate !!!

Dosta , kažete vi.

Ma nemojte - obradovano će. Reče da i on mnogo čita. Uglavnom istorijske knjige .Trenutno " VITEZOVE CARA LAZARA" - odlični su , jeste li čitali?

Kažete mu da niste ni čuli za nju. O čitanju da ne govorimo. Kažete da tipujete drugu književnost i da vas istorijske knjige ne privlače. Pita … zašto?  Zato što se istorija izvrće i laže, kao što političari lažu.

Mislite i ovi? … oprezno će….

Ovi …ma jok, bre….

Ovi ništa drugo i ne rade. Nešto u očima vas ohrabri ….  nastaviste ….pa nek pukne kud pukne. Kažete mu da zbog laži koje svakodnevno sipaju , poteza koje vuku , osoba koje hvale i postavljaju na mesta gde im nije mesto, više ni televiziju ne gledate. Umesto televizije čitate knjige.

I ja - reče tužno i saosećajno. Oči mu izgubiše oštrinu , pogled omekša , uperi prst u pravcu  najbolje knjižare i umesto pozdrava reče…zapamtite - " Vitezovi Cara Lazara "…. Zapamtiću - odgovarate vi….

 Probajte.

Hoću ….kažete vi…

Ko zna, možda i hoćete……

 

 

 

 

 

 #
AKO UPALI - UPALI
panicnadezda | 30 Jun, 2017 16:44

 

Iz daleka stiže glas. Uz glas i slika. Na slici plava pučina , jahte i jarboli , ozarena lica kupača, a ispred svih - lice pošiljaoca glasa. Glas sledeće sadržine:  „ nekome je život majka , a neko ima Nju“. Ustvari nije rekao Nju već ime žene onoga na čiju je adresu, odnosno pametni telefon, poslao poruku . Da je kojim slučajem poruka upućena njenom sinu moglo bi se povezati sa  maćeha. No , nije bitno. Bitan je pametni telefon. Sa njim možete svašta. Obradovati , rastužiti , pripretiti. Koješta još, samo ako znate komande. Čudo tehnike. Od pameti se živeti ne može  , a pametnog malo  ima.

 Zar nije ?

 Pametni telefoni koje izbacuju pametnji od njih, pametne zgrade koje se menjaju još pametnijim,  pametni kompjuteri  ( veliki , mali, Japanski najmanji)  i tako redom da ne nabraja. Jedno pretiče drugo , samo čovek ostaje isti. Na kraju će od silne pameti koju je sam izmislio, sasvim zakržljati.

No.....

 Primaoc glasa čita poruku glasno, pošto nisu sami i klikće radosno dok iskosa motri na nju. Ko veli pravo u metu. Prijatelj mu se krčka u moru , a on se zbog njene alergije , ili načete kože ( kako kažu lekari ) mota po gudurama. Ko da mu neko brani da ide sam na more. Ali za solo odlazak treba petlja. Ako ne ide ona ko će mu nositi nitroglicerin i dane činiti zanimljivijim. Zaboravio da mu je upravo pošiljalac  glasa ne jednom rekao „lako je tebi ...sa njom nikad nije dosadno“.

Poruka da je život nekom majka , drugom maćeha ( ko da je to nešto novo ) ulepša dan. Huktanje zbog vulkanskog grotla u kome su, zameni smeh. Zaboraviše vrućinu. Milo joj , ali ne deli njihovu razdraganost. Od previše sunca joj se manta u glavi , ali razmišlja. Zna ona da je On ceni, da je ne bi povredio i da je glas trebao da ih nasmeje , ali ne znaju drugi. Zbog toga ide milo za drago .

 Zato...

 Gleda poruku , studira sliku. Slika sve priča. Nigde osmeha, nimalo radosti zbog toga što je tamo gde je. Naprotiv. Crn ko gavran, preklopio kapke ko da će se svakog momenta onesvestiti ili se njoj tako čini. U svakom slučaju, sunce mu popilo mozak, pa sve zaboravio. Ko da se vraćati neće.

Zaboravio kome je dao ključeve od stana punog vrednosti da motri na njega. Zaboravio koga je zamolio da zaliva cveće, koje mu, uzgred budi rečeno ( zbog pažnje koju mu poklanja) znači, skoro koliko i stan. Zaboravio da je zamolio da cveće zaliva nekad i dva puta ako je velika vrućina. Malo li je.....

Zaboravio da će uskoro nazad......zato...

Ne gubi vreme. Uzima muževljev telefon i šalje poruku u muževljevo ime.

Poruka glasi:

 „ Zavidim ti. Tačka. Zaroni za mene kad ja ne mogu zbog Nje. Tačka.Takva mi sudbina.Tačka. Ovde sve po starom .Tačka.(onda ono gde je tanak ) Cveće ti malo užutelo i čini mi se nekako sparušilo iako ona kaže da sve radi kako treba.Tačka. Ne brini ništa - j...š cveće,  porašće drugo. Tačka.

Prst na SEND - ode. Misli se - ako upali – upali.

UPALILO JE .

Nije ni odložila muževljev telefon, njen zvoni. ON. Zabrinuto pita kako  cveće podnosi vrućinu. Odgovara - sunce ko sunce -nekom majka , nekom maćeha. Kida vezu - kobajagi crkla baterija. Mala osveta , ali koliko ga zna..... 

krčkaće se ON ...

 

 #
GAJBA
panicnadezda | 14 Jun, 2017 16:59

 

Ima dana  kad  vas buka ispod ili buka iznad vas, istera iz kreveta. Skočite ko opareni , a dan još nije na vidiku.  Onda kad ste već skočili , a ne vraća vam se u krevet , da bi skratili vreme do momenta kad normalan svet ustaje idete u kupovinu u koju nikad tako rano ne idete .

 U prodavnici zatičete  pospana lica prodavaca koji  u miru ispijaju prvu jutarnju kafu. Mrzovoljno vas gledaju i ne trče u susret. Razumete ih, dug je dan pred njima , i mnogo mušterija koje treba dočekati i ispratiti sa osmehom. Škrtare na vama. Niste ni vi mnogo bolji . Smatrate da je klimanje glavom adekvatna zamena za dobro jutro. Ne žure da vas usluže. Ni vama se ne žuri, pa ih ne požurujete. Ionako ubijate vreme do vremena kad obično ustajete. Da bi skratili vreme  gledate i ono što nikad ne gledate. Preturate artikal po artikal , upoređujete cene koje nikad ne pamtite ( zbog čega vas prekorevaju ) zagledate datum proizvodnje i rok trajanja proizvoda. U najmanju ruku kao da ste došli u inspekciju , a ne kupovinu. Onda vam nešto ispadne iz ruke , poremeti red i izazove lančano padanje proizvoda što učini da svi poskoče. Sjate se oko vas , kako bi ispravili ono što ste poremetili.

 Na kraju vas usluže.

Pokupite kese i nazad.

Na prvom spratu čujete muški glas „ kul  gajba „ jel da?

Divna !!! izveštačeno ... ona...

U trenu shvatite da se niste tek tako probudili. Krivci su pred vama. Spremni ste za paljbu. Ali na vašu žalost nema vremena , ključ u bravi reče škljoc, dok " Don Žuan " hvata zalet niz stepenice  kako bi neprimećeno umakao.  Zamalo se jadnik nije smandrljao kad je shvatio da nije sam u hodniku i da je sudar tete - a- tete neizbežan. Okreće glavu . Ne vredi....znate  lice... ime još ne znate.

 Špiclov ste vi. Saznaćete nekako.

Brzo povezujete stvari, pogotovo kad se odigravaju na terenu koji poznajete ko svoj džep. Znate sve , vidite sve , čujete sve. Ono što vama promakne, vidi ceo komšiluk. Brzinom munje poštom od usta do usta stiže do vas. Svima je sve jasno. Javna ili bolje rečeno tajna , a javna kuća, ordinira pred vašim očima. Propisa nema , dokazi fale. Nemoćni muškarci  u "moćnoj državi" gde su najmoćnije pare dođoše na zamisao da pribegnu uceni. Ko vele daj šta daš, kad ništa ne daš. Popust za komšiluk. Podrazumeva se muški. Bar da se omaste kad drugo ne mogu. Dok to ne postignu pare oči.

 Neko bi rekao " malo li je ".

Što se " gajbe" tiče niste sigurni da je adekvatan naziv za zgradu u kojoj živite. Možda je ni zgradom ne bi nazvali. Pre bi se reklo kuća , velika trospratnica sa jedva vidljivim potkrovljem kakvih je sijaset u Beogradu, pogotovo  u gastarbajterskim naseljima gde svako hoće veću od one do njega i više lavljih glava i ukrasa od onih pre njega.

 Ali vaša " gajba " je ušuškana. Dušu dala za tajne sastanke i mutne radnje. Da ste kojim slučajem begunac od zakona tu bi se sakrili. Sve na dohvat , vi daleko od hvatanja. Još da nema komšijskog paparaco lova - diskrecija bi bila apsolutna.

            Ima tri sprata. Vi ste na drugom. Iznad vas za stalno niko , a svakodnevno svako. Ispod vas za stalno niko , a svakodnevno svako. Više ni u svet ne morate ići , kad je svet svakodnevno kod vas. Koliko jezika odjekuje vašom zgradom , kad su otvoreni prozori i šire, ako duže potraje  (  nadate se da neće ) svi u komšiluku će biti poliglote.  Jednom Englezi,  drugi put Francuzi, Grci , Bugari, Rumuni , Slovenci i oni od čijih se pretnji ledi krv u žilama - Azijati. Svaki put kad ih ugledate , merkate prtljag. Gledate koliki je i kako se nosi. Ko velite da ima oružja ne bi ga ko perce izneli do trećeg sprata. Onda pročitate da ima eksploziva u prahu i zanemarite težinu prtljaga. Prepustite se Bogu kad ne možete državi. Da ima države ne bi u zgradi gde žive ljudi bilo hostela, kafića, palačinkarnica koje rade do zore i koječega još.

            Vi ste u sendviču između dva hostela. Jedan  iznad vas , drugi  ispod vas. Vi između. Jedan javni , drugi tajni. Vi neutralni.

 Javni za mlađariju.

 Tajni za probranu , platežnu klijentelu. Čim ih ugledate znate gde idu. Sami, nalickani, u lister odelima kao da su pošli na bal, a ne u noćni provod  -  prvi sprat. Same, nalickane, sa napumpanim atributima od kojih se muškarcima ( kojima se to još nije zgadilo) vrti u glavi - prvi sprat. Kad ste jedno takvo čudo sreli ostali ste zapanjeni. Nigde to niste videli.  Čak ni u “Parovima” i crtanim filmovima. Usne - volumen 7 , grudi - 10 , zadnjica premašuje poznate gabarite.

Gomila ide na treći sprat . Kad krenu u juriš do hostela čini vam se da prisustvujete stampedu  životinjskog carstva kako ga vi zamišljate.

 Ali bez obzira na to simpatičnija vam je mlađarija. Razlozi jasni. Ne kriju se. bučni su i otprilike znate šta da očekujete. Mladost je po pravilu bezazlena. O izuzecima ne razmišljate.

Par puta ste zvali organe reda, države nereda , da intervenišu. Došli bi . Pokazali značke , pripretili i kratkoročno uspostavili mir. Onda bi vam rekli da u ponovljenom slučaju  bez ustručavanja zovete. Ali to ne činite.Umesto njih zivkate vlasnike stanova koji spavaju u miru  , kako bi na vašem nemiru debelo šićarili (zaradili ).

No, kažu da država ubrzanim hodom gazi napred. Čekate da iskorači. Ako se to desi ( u šta, među nama rečeno, sumnjate ) valjda ćete i vi nešto uraditi, ukoliko vas u međuvremenu ne zapale ili potope. Vama kiša ne treba. Dosta vam je 17  kupatila na tri sprata, kako bi se i bez kiše utopili ako, ne daj Bože, nešto krene naopako. Što se požara tiče , stvar je bezazlenija. Zahvaljujući kupatilima mogli bi da gasite i u komšiluku.

 

 

 

            

 #
EXCEL
panicnadezda | 30 Maj, 2017 16:53

 

Ne znate poreklo ni bukvalni prevod reči koja vam je sama po sebi antipatična. Nećete ni toliko truda da uložite kako bi izguglali šta znači. Zadovoljavate se nagađanjem i improvizacijom.  Imrovizacija kaže -  u tabele strpate sve prihode , sve rashode , nepredviđene izdatke , plus potencijalne rizike ( što je usput rečeno uža specijalnost vašeg sina) podvučete crtu - i imate Excel. Ali šta imate, ako to što imate nije dovoljno da popuni tabele koje ostaju prazne, kao i vaš džep?

  Sin hoće da vam pomogne . Da bi pokazao kako funkcioniše  Excel - napravi  štih probu sa očevim primanjima i nakon uspešne operacije saopšti … sa cigaretama je stanje neodrživo , bez cigareta - saldo nula. Presudi :  Morate prestati sa pušenjem. Dobro za budžet , bolje za zdravlje.

Pogodi vas u nerv. Ne zato što mislite da je pušenje zdravo, sačuvaj bože , već je ta antipušačka propaganda toliko agresivna da vas živcira. Pošto je upotrebio množinu skočiste ko da vas zmija juri. Hoćeš reći …. pušenje šteti vama još više vašoj okolini. Nepušači se za to hvataju ko muve za lepak i kreću u rat protiv pušača. Ograničeno…

 Šta je sa drogom? Biće da ona pomaže!!! Kad si čuo da je neki pušač zbog cigareta ubijao , pljačkao, krao, kao što to rade narkomani kad im zafali fiks. Nikad - lepi moj. Stvar je jasna. Obračun kartela. Sa jedne strane duvanski , sa druge narko kartel, koji zbog ogromne love koja sve kupuje, iz tog obračuna izlazi kao pobednik.

Naški rečeno  -  smuti - pa prospi sve to, kao i taj excel

Priznajete da tu reč nikad ne bi usvojili da vam je vaš mali u više navrata nije servirao kao spasonosno rešenje za održanje kućnog budžeta.Takođe, priznajete da vam je neko rekao da ćete najkomplikovanije reči čuti iz usta vašeg deteta ne bi verovali. Excel je ništa u poređenju sa drugim rečima koje ne umete da ponovite. Često mu kažete kad izgovori  nešto, pa iako naslućujete šta bi to moglo da bude - prevedi. Onda on potanko, ko da ste, kako kaže moron, krene da vam objašnjava dok se vi slatko smejete. Ali eksel...

Verovatno ima smisla u velikim korporacijama , krupnim poslovima , masnim primanjima i podrazumeva se bankama , ali sirotinji.....

 Ne treba ništa. Sve što sirotinja  namakne još brže smakne. Za par dana podmiri državu, namiri stomak,  napari oči i sve ode. Onda čeka ........

Niste  baš taj slučaj. Imate što imate , ali ste više imali dok domovina  nije ufitiljila. Globi vas u kontinuitetu . Povremeno vam uputi zahvalnicu preko onih koji se u njoj lepo snađoše, kao da ste radodavci , a ne opljačkani.

 Kad ste pitali sina da li taj excel povećava budžet , zapanjio se i pozvao na ozbiljnost. Vi mu odgovarate da nikad niste bili ozbiljniji jer ako to, misleći na Excel, uvećava prihode, spremni ste da se upustite u komplikovanu operaciju, a ako ne - vama ne treba. Sa onim što imate možete i bez njega  Onda vaš mali kaže : - da ste neorganizovani i neodgovorni prema novcu. Još vas nabedi za rasipništvo.....Ništa tebi ne znači... hiljka tamo ... hiljka onamo , onda kukaš.

Ne kukate. Čim zaškripi , vi uvedete post. Ne baš onaj na vodi , ali neku vrstu smanjenog obima - da. Usput trubite kako je to zdravo jer čisti organizam od otrova i gurmanluka koji je u vašoj kući uvek bio. Imate svedoke za to. Najavite češće posne dane pošto vaš  lični excel tako diktira.

Doduše , kada se približi vreme godišnjih odmora malo cvilite, kako se vaš mali ne bi otvorio i iskeširao smeštaj za dvadeset dana kao što je učinio prošle godine , a nadate se da će i ove……..

No još nije vreme..

VIDEĆEMO ………

 

 

 

 

 

             

 #
BUŠILICA
panicnadezda | 29 Maj, 2017 18:29

 

Traži komšija bušilicu. Domaćin kaže da ceo alat ima, samo nju nema. Šteta … konstatuje komšija. I ja kažem…. šteta …. maltene postiđeno , odgovara domaćin. Usput baca pogled preko ramena pa kad je primeti prekornim glasom reče…. kad god sam hteo da je kupim iskrslo bi nešto preče. Otegnu ono preče. Hteo je reći  krivac je ona.

Kakva bre šteta, ubacuje se domaćica, kad ni to što imaš nikad nisi upotrebio , samo skuplja prašinu i pravi nered po kući. Ni to ne mogu očima da gledam. Fali mi samo bušilica . Znate komšija ……

 Za neke  majstore je i šrafciger mnogo…………!!!

 Vrati mu milo za drago …. i bi joj drago..

Stvarno je tako , istinito i smešno

Uplovili u zajedničke vode. Mladi. Krpite stvar po stvar.  Svašta fali. Zajedno idete u kupovinu. U kupovini različite stvari gledate i različito pazarite. Vi bitno, ON sporedno. Vi prvo, ON poslednje. Vi stvari za kuću , on alat za rad po kući. Svaka kupovina na prethodnu liči. Vi šerpe , lonce i poklopce, što reče Šećerovski , ON eksere, zavrtnje , šrafove , motocangle.  Još vam se fali. "Vidi šta sam kupio" -  dok vam sa alatkom vitla pred očima u najmanju ruku kao da je pazario najnoviji model Mercedesa ili Volvoa pa treba da se divite, a vi pojma nemate čemu to služi.  Sumnjičavi prema njegovom majstorstvu ( pošto na sve liči samo na majstora ne ) pitate... šta će mu to? Uvređeno kaže da vi to ne razumete i da je kuća bez  alata, nikakva kuća. Neiskusni, niste znali  da alat kuću čini, iako ga  u vašoj kući takoreći nije bilo , a ipak se zvala kućom.

 No svaki put isto.

 Žalite se kumi. Kažete joj da dok vi kućite kuću , ON kao kolekcionar skuplja alatku po alatku. Usput izrazite bojazan da nije neki feler u pitanju , pošto se više ne zadovoljava sa malim alatkama već hoće kompletan alat koji imaju prvoklasni majstori. Kuma vas prekoreva…umesto da budeš srećna što si naišla na pravog domaćina, ti negoduješ. Dodaje, da njen otac ima alat i sve sam popravlja.  Zato njena majka ne zna šta znači imati majstora u  kući,  još manje kako izgleda čistiti kuću kad majstor iz kuće ode. Primiri vas. Pa jes, pomislite u sebi, možda je stvarno vredan i vešt sa alatom pa neće za svaku sitnicu da zivka majstora i baca pare. Hoće čovek svoje sam da krpi. Ako je tako isplati se kupovina alata pa i profesionalnog  kompleta kako je zacrtao. Ali vaš osećaj vas po pravilu ne vara , uvek vas nekako navede na pravu stvar. Ipak vam to ne liči na to. Možda kolekcionarstvo…… što bi u ovom slučaju bilo sasvim besmisleno.

            Kolekcionari svašta skupljaju  -  stare pare , stare knjige, šahovske figure, ordenje , medalje , poštanske marke , gramofone, longplejke ili singl - svejedno , i koješta još, ali niste čuli da uzimaju alat, ako nije iz ko zna koje ere.

 ON sve to - i novi alat- usto.

 Ne štima

Razumete što gomila i kupuje knjige - oboje ih čitate, nekad se  otimate ko će prvi. Razumete šahovske table, satove i figure. Pola života , ako ne i više , mu je prošlo za šahovskim stolom. Muzika mu je bila i ostala strast. Uz nju se budi, sa njom uspavljuje. Preko dana se lati gitare i zapeva pesme koje se retko  čuju. Znači, sve to razumete. Ali kako razumeti značaj alata za čoveka čiji prsti, a ni mozak nisu za alat. Alat je za praktičare, ne za sanjare.

No, da ne otežete . Bili ste u pravu. Vaš osećaj vas nije prevario. Da vas ne bi grizla savest u jednoj od šoping tura po Budimpešti kupili ste profesionalni alat. Koliko je to čudo sa kutijom bilo teško i danas kad se setite čini vam se da vam ruka iz ramena ispada. Normalno  da je ON teglio. Ali kad bi spustio da malo odmori , a vi podigli, sve bi zvezde na nebu videli. Bušilicu niste kupili. Ni tada ni potom. Čini vam se da ste i nju uzeli od silnog tereta sa alatom i pored alata, živi ne bi došli kući.

Alat je kao što ste očekivali služio za paradiranje. Kad dođe majstor a neku alatku zaboravi ON hitro priskoči - imam ja. Majstor se iznenadi kvalitetnim čelikom i domaćinu udeli kompliment kako zna štaje dobro. Ponekad nešto  zadrži za uspomenu, tako da pola alata fali.

Komšija koji izazva ovo sećanje je našao bušilicu. Krenuo da ispravlja krivo , a nije znao ( tek se doselio ) da odmeri  debljinu zida. Takođe, nije znao ko  je u komšiluku. Užasnuti glasovi ga presekoše . Krici straha su se čuli u celoj zgradi. Pomislite da su se vaše crne slutnje obistinile. Od kako ljudi krenuše u biznis zvani  "stan na dan" stalno ste u strahu. Plašite se požara , droge , ubistva i koječega još. Komšija je kroz rupu koju je napravio nemilosrdnom bušilicom ugledao masu mladih zabezeknutih ljudi koji su krenuli  da beže. Istrčao je da vidi gde je provalio.Tek tad je ukapirao da je do njegovog stana hostel. Reče bežali su ko ludi. Dvoje mladih francuza nije uspelo da pobegne. Čovek je probao da im objasni da nije želeo da se to dogodi i da mu je jako žao. Primili su njegovo izvinjenje , ali ih sutradan nije bilo.

Treba li da kažete da vam je drago što niste imali bušilicu. Čini vam se da bi deo krivice za traumu koju su ti mladi ljudi doživeli , a neke će možda pratiti dok mladost ne zaboravi, snosili i vi.

 

 

 #
PUTOKAZ
panicnadezda | 27 April, 2017 20:44

 

Ne zove on to tako - ali ispada tako - nekako.

Zna ga. Venčana kuma njegove polusestre.

Mlad momak. Beogradsko dete . Nešto  preko dvadeset. Blok 45. Majka , otac i sin. Oni penzioneri , on neobezbeđen. Završio srednju školu. Dalje nije išao. Priznaje, nije bio neki đak. Draža mu bila lopta od knjige . San o srpskom Maradoni se izjalovio. Mesto u klubu zauzeli oni sa preporukama i sličnim snovima. Traži posao.  Ništa. Tu i tamo uskoči u neki kiosk dok iz istog ne iskoči kad se pojavi neko njihov. Dani se vuku. Društvo se rasulo. Jedni na fakultetu , drugi u braku , treći kud - koji. Povremeno neka curica ….

 Ali, sve češće šeta sam.

U samoći se preslišava. Razmišlja gde i kako? Roditelji ga kasno dobili. Već su u godinama kad neko treba da brine o njima , a ne oni o njemu. Pogotovo otac koji je dosta stariji od majke. Roditelji muče svoju muku svesni da mu ne mogu pomoći.  Svako od svakog krije strepnju.

Onda jednog dana u šetnji spazi banderu. Na banderi papir . Na papiru Američka ambasada  , poziva zainteresovane da konkurišu za zeleni karton koji srećnom dobitniku otvara put ka američkom snu. Zapisuje mejl i po povratku kući šalje molbu. Ne očekuje mnogo. Ne veruje u mogućnost da među milionima sa raznih strana sveta, među dvadeset hiljada koliko dele, bude  baš on. Ali nema veze , vremena ima na pretek. Tako je i bilo. Prve godine ništa , druge ništa, možda i treće , ne seća se već , ali neke tamo, kad se najmanje nadao stiže obaveštenje da je srećni dobitnik zelenog kartona sa navedenim uputstvima i obavezama koje mora ispuniti da bi isti važio.

Šok…..!!!

 Kaže, nije znao da li da se raduje ili plače. Otvara mu se put u Ameriku, a nije video ni Budimpeštu. U Americi nema nikoga. Čuo je da je drug iz srednje škole završio u Njujorku, ali kako doći do druga? Pod pretpostavkom da dođe do druga , kako stići do Amerike kad karta košta onoliko koliko on u životu nije imao u džepu. Pod pretpostavkom da to pozajmi, kako stvoriti  glavnicu od nekoliko hiljada dolara kao garanciju da, dok se ne snađeš, nećeš biti na trošku američke države. I opet, pod pretpostavkom da se i to čudo, nekim čudom nađe, kako se u dalekom svetu  snaći.

 Šta raditi ?

Štedi roditelje. Još ništa ne priča. U šetnjama koje su sve češće vodi unutrašnji monolog.  Nikada nije sebe video preko okeana. Ustvari nigde van Srbije. Ali Srbija mlade ne gleda. Pogotovo diskretne i nenametljive, koji čekaju da budu primećeni. Iskustvo iz škole i sa fudbalskog terena ga je tome naučilo. Po prirodi studiozan, razmišlja , pre nego što sa roditeljima popriča, šta je to što bi on mogao da radi?

U razmišljanju stiže do hotela Jugoslavija. Oronula i zapuštena zgrada, izgubila sjaj. Samo jedno svetlo gori. Kreće ka njemu da vidi šta radi , kad svi znaju da ništa ne radi. Na putu ka svetlu udara u banderu. Na banderi oglas za školu krupijea. U njegovoj glavi, pali se svetiljka. Možda je to - to.

 Opet bandera.

Smeštena preko puta velikog kazina u kome sve zvoni i šljašti. Ulazi da se raspita. Sutradan kreće u školu.

Nakon dva dana saopštava roditeljima. Pita šta da radi ? Otac brzo rešava stvari. Prodaje stan. Kupuje garsonjeru kako bi razliku u novcu dao sinu koji ide na dalek put. Strah ga parališe , ali ne pokazuje. Umesto straha hrabri sina i sebe, rečima …..tvrd si ti, uspećeš….

Uspeo je. Nakon završetka škole za krupijee kreće na put. U Njujorku ga čeka drug . Priča mu o Americi i svojim isustvima. Pažljivo upija. Nakon par dana stiže tamo, gde se uputio.

 Las Vegas ......

Aplicira za posao. Dobija angažman u manje poznatim i slabije plaćenim hotelima. Tačan , precizan i odgovoran, brzo napreduje. Postaje deo postavke osoblja dva najprestižnija hotela Las Vegasa. Mnogo radi. Spava malo. Javlja se roditeljima. Njoj tu i tamo pošalje mejl . Kaže da nije lako , ali da mu najteže pada što su roditelji prodali stan da bi njemu omogućili odlazak.

Nakon pet godina dobija američko državljanstvo. Dolazi na odmor. Angažuje agenta za nekretnine kako bi roditeljima vratio ono što im je oduzeo. Usput i sam traži. Obilazi kraj gde je odrastao. Nostalgija ga vodi do stana u kome su živeli. Ruka ide prema zvonu. Vrata otvara čovek kome su stan prodali. Izvinjavajući se, pita… da li zna da neko u kraju prodaje stan? Čovek ga gleda u čudu … kaže ….otkud znaš da prodajem stan? Srce mu lupa kao ludo . Pita se da li sanja. Verovali ili ne, nije sanjao . Kupio je isti stan u kome su živeli pre njegovog odlaska.

Neverovatno !!!

Sreći nije bilo kraja. Preselio je roditelje , kupio novi nameštaj i spokojan spakovao kofere. Vratio se nazad. Planira privatan biznis . Reče na Floridi. U međuvremenu radi na sebi. Pohađa razne škole , edukuje se preko knjiga i interneta . Putuje. Upoznao je deo sveta. Stigao do Brazilske " Marakane " . Nije postao Maradona , ali se sa njim rukovao i fotografisao. Slika sa idolom iz mladih dana krasi njegov fejs.

Jednu stvar nije ostvario. Fali mu neko sa kim će deliti dane , radosne i tužne. Nedavno je bio. Poželela mu je to. Nasmejao se. Odgovorio je da je prestao da  traži.

Rekla mu je …..zašto da tražiš kad  će, po svemu sudeći, ona naći tebe ? Najveroatnije čeka.... iza neke  bandere .....        

 Samo pazi,  da ne promašiš.

 

 #
DVOIMENA - EPILOG
panicnadezda | 22 April, 2017 15:56

 

Bili su par na glasu, dok glas nije zamro. O njima su glasno pričali  , kasnije jedva šaputali . On, mlad revolucionar zadojen idejama komunizma i jednakosti , koje je njegov otac predratni pečalbar preko okeana, smatrao utopijom naivnih, čega se treba čuvati. Uzaludno ga je molio  : Miloše, mani se toga.

 Politika je kurva kojoj kad sve daš -  uzima tebe.

 Ona gospođica iz otmene kuće u kojoj se takve ideje nisu gajile. On, prošao golgotu rata i Sutjeske, zajedno sa mlađim bratom čije su  kosti ugrađene u temelje buduće otadžbine. Umesto sina, majka je dobila papir u vidu Partizanske spomenice kao dokaz da otadžbina ne zaboravlja one koji su dali život za nju .

Mladi revolucionar se sa Sutjeske vratio pun ucrvljanih rana koje su vremenom zalečene. Kažu bilo ih je preko dvadeset.Dobio je Spomenicu . Ubrzo i važno mesto u maloj varoši. Imponovalo je poznavati ga. Utrkivali su se ko će mu biti bliži.

Onda se zaljubio. Ne u onu koja će čitav život plaćati njegov fatalizam. Prva ljubav mu je bila vanserijska lepotica druge vere. Pričaju ... prva muslimanka koja je zbog ljubavi prema kauru skinula zar sa lica. Njena porodica je osudila, njegova nije prihvatila. Zvala se Atka. Osoba koja kuca ove redove imala je priliku da se uveri u lepotu žene koju je njen otac voleo. Bila je tinejdžerka kad su joj rekli da jedna gospođa želi da je vidi. Odazvala se pozivu. Na ulici je čekala visoka , vitka , prelepa žena koja je nakon dužeg gledanja , pomilovala po glavi i samo rekla ......u pravu su ... ličiš na oca. Kasnije su joj objasnili ko je to. I danas pamti njen lik, kao što je, verovatno Atka dugo godina pamtila lik njenog oca. Pod pritiskom porodica Atka je napustila grad svoje prve ljubavi u koji se , kažu , samo tada vratila.

Onda je upoznao gospođicu iz dobre kuće. Razmaženu, ponekad hirovitu , zanimljivu , lepu i vrednu ljubavi. Bila je to njena majka. Potisnuo je Atku, ona Balšinu kletvu zbog neuzvraćene ljubavi. Kao da snosi deo krivice ćerka je nikad nije pitala ( nakon svega što se desilo )  žali li što nije napravila drugačiji izbor.

 Venčali su se . Nakon godinu dana dobili sina čije je rođenje pompezno proslavljeno. Hteli su još dece. Nakon dve godine i to je bilo na vidiku. On je kao, većina muškaraca, želeo sina, ona samo da bude živo i zdravo. Radovali su se.....

No, radost je bila kratkog veka. Došao je momenat kad je otadžbina tražila nove žrtve. Deviza  „ Nas i Rusa trista miliona „ više nije važila. Trebalo je odlučiti. Rusija ili otadžbina .Mnogi su zaboravili na Ruse iako u suštini nisu tako mislili. On i par istomišljenika, dojučerašnje prijatelje, u koje su se kleli,  nisu  preko noći mogli proglasiti neprijateljima. Izabrali su odanost do kraja. Odanost Rusiji, značila je izdaju Vođe.

Izdaja Vođe se nije praštala.

Čuli su za Goli otok. Doneli su odluku da beže u Albaniju. Bilo ih je šestorica. Podelili su se po dvojica, kako bi manje padali u oči. No, po direktivi, kako to obično biva, angažovane su uhode, koje da bi iskupile sebe, moraju izdati druge . Njih je pratio jedan. Prijavio . Vod od trideset vojnika je stigao na lice mesta. Vezali su ih . Na komandu... pucaj!!! - rafalna paljba prolomila se nebom.. Meštani su pričali da je tako grmelo kao da su se oblaci sudarali . Scena za pamćenje ... 30 naoružanih do zuba  - protiv dvojice bez ičega.

Ubili su ga uoči Svetog Save 1949. Imao je samo 27 . god.  Njena baba je do kraja života proklinjala taj dan.

Vest o ubistvu bez suđenja i presude, kao opomena svima, urodila je plodom. Isprepadani ljudi danima nisu izlazili iz kuća. Malom varoši se širio strah. Sve je zanemelo. Po naređenju, sahrani niko nije mogao prisustvovati. Po istom naređenju nisu smeli biti sahranjeni na groblju kao ostali ljudi. Dva odrasla muškarca  sahranila je majka jednog od njih, t.j. njena baba, kopajući raku na mestu ubistva. Kuća, koja je služila za primer je preko noći postala ukleto mesto. Ljudi su je u strahu zaobilazili .

 Niko im nije izjavio saučešće.

 Ali došli su oni kojima je naređeno da dođu.


Mrtvi su platili svoje , živi su morali da plate za mrtve. Usledila su hapšenja. Njegovu 17 godišnju sestru Milju su deportovali u Kotorski zatvor kako bi ispipali eventualne veze sa zločinačkim aktivnostima njenog brata. Njene priče o onome što je tamo doživela liče na horor .

Detalj za osetljive. Ispitivali su ih u prostoriji čiji su zidovi bili oslikani krvlju. Do smrti se nije mogla oporaviti , još manje zaboraviti čega se tamo nagledala. Pustili su je nakon par meseci.

 Zarad sigurnosti otadžbine uhapsili su trudnu ženu, vođeni logikom....  nikad se ne zna, šta žena zna. Ona , ili bolje rečeno embrion u začeću, je bila najmlađi zatvorenik svoje domovine.

 Kriva , a nerođena......

Majku su mučili stalnim pitanjima o nečemu o čemu pojma  nije imala. Nije ni mogla da ima ,kad ništa, van izgovorene reči, njenog životnog saputnika da se neće odreći Rusa - nije bilo. Zahtevali su da se odrekne muža. Prkosna i časna po prirodi, rekla je da se neće odreći oca svog deteta , misleći na sina , pošto je u užasu koji je neočekivano zadesio odlučila da dete u stomaku ukloni.

 Jedna usta manje.

Nakon izvesnog vremena pustili su je iz zatvora. Govorila je, da je gradom išla visoko uzdignute glave , dok bi slučajni prolaznici svoju saginjali.

Na slobodi, koja je bila sve - samo to ne , zaključila je da je kasno za abortus. Dete će biti rođeno. Sećala se razgovora sa mužem. Kako će se zvati ako bude muško, a kako, ako kojim slučajem, bude devojčica? Oba imena su bila pripremljena. Za ćerku je planirano Tanja.

Ne Tatjana - samo Tanja.

Pet meseci nakon ubistva rođena je Tanja. Zvali su je Miloševo posmrče. Majka je otišla u opštinu da detetu da ime . Pitali su je kako će se mala zvati , očekujući sve samo ne ono što je ona uradila -  rekla je Tanja.  Prekrstili su je u Nadežda. Kad je tražila obrazloženje, matičar  je konspirativnim tonom, da niko ne čuje,  rekao da se plaši da je  ne vrate u zatvor jer je Tanja - rusko ime. Pojma nije imao da je i sa Nadeždom isti slučaj. Na sreću ni drugi nisu znali.

Zahvalila  se na pažnji i odgovorila da nije bitno, jer će se mala po svaku cenu zvati Tanja , bez obzira na to kako je upisano.Tako je i bilo. Devojčica do polaska u školu nije znala da ima drugo ime. Tek tada joj je majka ispričala kako se to desilo. Kad je krenula u prvi razred majka je otišla na razgovor sa učiteljem. Znala je da je Milo Tošić poštovao njenog muža i mislio kao on , samo je bio dovoljno mudar da kad treba - zaćuti. Već na prvom času učitelj joj se, na molbu njene majke, obratio sa Tanja. Do kraja onovne škole je tako ostalo.

Isto u gimnaziji. Profesori su je zvali Tanja. Mnogi od njih su bili poštovaoci njenog oca, pa je to bilo najmanje što su mogli da učine za njegovo dete. Zvali su je onako kako bi je on zvao da je ostao živ. Na kraju ceo grad je zvao Tanja. Priča sa Olgicom nije izmišljena. Prve komšije nisu znale da ima drugo ime.

A kako su živeli? Sam bog zna. Majci su čas davali , čas oduzimali posao. Godinu dana nakon očeve smrti niko nije otvorio vrata njihovog doma. Živeli su među ljudima (izuzimajući najbližu rodbinu) a bez njih. Koliki je strah vladao da vas ne povežu sa porodicom izdajnika govori slučaj lekara Nemca koji je ostao da živi u Crnoj Gori. Pre očeve smrti svaki čas je trčao kod njih sa potrebom ili bez nje , tek da proveri fali li nešto. Prvi put nakon muževljeve smrti, kad je sa razlogom pozvan, ogrešio se o lekarsku etiku, porukom da on ne ide u kuće izdajnika.

Svojevrsna ironija !!!

Uglavnom - živeli su i preživeli, žigosani kao porodica izdajnika. Na stipendiju za studije nije mogla računati . Dobijali su je lošiji đaci, čijim očevima je njen otac pomagao. Ni zalaganje   profesora nije pomoglo.

Birokratija , kao i danas, na sve udara pečat.

A preživeli su zahvaljujući porodice njene majke, zahvaljujući njegovoj majci koja je nju podizala i dvostruko više radila kako bi njima pomogla, zahvaljujući prkosu i inatu, ako to može i posebno zahvaljujući bratu njihovog oca koji je u vreme njegovog ubistva, takoreći, bio dete , ali kad je porastao i počeo da radi njih dvoje nije odvajao - od svoje troje. Smatrao je svojom obavezom da brine o deci brata koga je obožavao.

 Ime mu je bilo Miraš, za njih je bio Ćika.

Poslednja kap u čaši prepunoj vode je Vođina smrt. Kod njih i još par porodica je iznenada nastao kvar na vezama. Petnaest dana im telefon nije radio.

Valjda su se plašili da preko žice mrtvi ne dignu ustanak.

Zato su za njima zatrli sve tragove. Nema umrlica ,nema krštenica ,fotografija, Spomenica i svega drugog čime su kićeni dok su bespogovorno služili otadžbini.Da nije u par nastavaka pisano o ljudima koji su tada ubijeni pa neki novinar "Borbe" iskopao jednu  sliku, ne bi ni znali kako je izgledao. Danas su otišli korak dalje. Uprkos onome što svi znaju, ko po sećanju , ko po pričanju, za bilo kakav dokument o njemu traže svedoke da je postojao. Zašto? Zato što je i posle toliko vremena u Crnoj Gori to tabu tema.

 

P. S. Bez pretenzija da ova priča nekoga dodirne i takne , čak i bez naročite želje da objasni zašto je dvoimena , neka ostane zabeležena za druga , slična vremena, kao svedočanstvo onoga   šta ljudi rade ljudima .

 

  

 

 

 

 #
DVOIMENA - 2
panicnadezda | 18 April, 2017 20:54

                                        

Bez obzira na komšinicu koja u trenutku otkrića postavi pitanje  “ Ko ste vi danas “, dugo se nosite mišlju da li da načnete tu temu. Koga je, van vas i vama bližnjih, briga za život za vama, kad mnogi  ne znaju šta će sa onim  pred njima . U prebrzom letu kroz život čitaju sa fasade.  Ako ste nasmejani misle da ste se ceo život smejali. Ako kažete dobro je , misle da vam je uvek bilo dobro. Ako trenutno nešto imate - misle - lako je vama - uvek ste imali. Retko ko ima želju i nerava da stvarno  nekog upozna. Sve se završava na površini. Ispod nje niko ne čeprka. Koga u savremenom svetu ( koji  bez obzira i pardona, gazi ) briga za suštinu?  Nije kul. Suština je teška i opterećujuća. Mondiš je pozitivno misliti. Koliko puta ste čuli ..... ustajte sa pozitivnim mislima..... neprestano ih negujte.....na kraju nećete osetiti ni kad se raspadate od muke.

 Malo sutra………Vežba pomaže , priroda više. Vi bi predložili više spontanosti , predusretljivosti i nežnosti prema ljudima. Manje muke,  više  dobrote i radost je na vidiku.Samo oni koji druge čine radosnim i sami to postaju.

Da neko pogrešno ne razume , niste vi za uzgajanje pesimizma i crnih misli, ali ste za prirodniji pristup . Sve na čemu se insistira , a insistira se previše, izokrene se u suprotnost. Štaviše, postaje antipatično.

Udaljili  ste se…od njih dve , a jedne…

 Negde ste pomenuli da se radi o tragikomičnoj priči.  Ne. To je teška priča iz teškog vremena, koja je samo u momentima ( slučaj sa Olgicom  i epizodama sa posla) dobijala komičnu varijantu : recimo neko traži Nadeždu - vi kažete… ja sam. U istom momentu  druga osoba  pita za Tanju , vi  kažete ja sam. Prva osoba gleda iznenađeno .... traži objašnjenje.

"Meni ste rekli da ste Nadežda" ….

Tačno …odgovarate vi …..

 Onda vam ta osoba sa  podozrenjem kaže :" ali njemu ste rekli da ste Tanja ".. na šta klimnete glavom i ponovite …

Tačno i to sam ja …..

Znači….. kaže,  prva osoba, kao da sabira ovce, dok druga u čudu šara očima sa jedne na drugu,

Vi ste i jedna i druga!

Tačno….. odgovarate nestrpljivo, ali osoba uporna, hoće da raščisti stvar. Ne vidi  logiku, pa raspreda priču, kako bi vam pojasnila ono što je vama po njoj izgleda promaklo,  da ta dva imena nemaju nikakve veze, na šta vi iznova kažete -

Tačno….

Iziritirana vašim ponavljanjem - tačno , pomisli da ste neozbiljni ili još gore da je zavitlavate i odjuri tamo gde joj kažu da je sve u redu………Ne znate kakvo su objašnjenje dali , ali po povratku bi usledilo izvinjenje. Niste bili neki faktor , ali ni osoba za potcenjivanje , još manje sumnjičenje.

 Laž vam ne ide od ruke.

Dakle, Tanja i Nadežda…

Jedna osoba , dva imena. Kako ???

Malo je falilo da nikada ne ugledate svet. Svetu ne bi bilo žao. Ništa mu ne bi falilo ni bez vas. Niste vi kalibar genija Nikole Tesle, koji je čovečanstvu dao ono što bi bez njega čekalo ko zna koliko.. Svet voli velike i moćne. Bilo po pameti ili bogatstvu . I pre vašeg rođenja , malih je bilo mnogo. Danas još više.  Mali smetaju. Ne daju velikim da se razbaškare . Zato ih veliki čiste. Svakim danom sve više.

 Ali na redu ste vi.

 Hamletovske muke - biti ili ne biti? Na kraju ste bili , što se iz priloženog može zaključiti, pošto kucate ove redove , ali zahvaljući kome, niste sigurni. Oni koji veruju u sudbinu misle da se ona pobrinula za to. Vi bi, uz svo poštovanje sudbine, ipak rekli zahvaljujući-

 ZATVORU…..ali.....

Otom – potom….

 

 

 #
DVOIMENA - 1
panicnadezda | 15 April, 2017 21:16

 

OLGICA - DAVNO

Odlučila je…. Ide

Kupuje kartu za noćni autobus kako bi ujutru stigla na kafu. Iznenadiće onu sa kojom dve godine deli studentsku sobu. Ne ide nepozvana. Poziv je odavno otvoren , pa  neće javljati da stiže. Trpa prnje u kofer i preslišava se. Upamtila je  “ Dođeš na stanicu i pitaš gde živi ta i ta? U maloj varoši svak svakog zna. Ime je važnije od prezimena, jer ima još porodica koje nose isto prezime. Ukoliko na stanici naletiš na novajliju iz okoline, taj možda neće znati , zato javi da te sačekam  ili ukoliko iz nekog razloga ne stigneš (nije bilo mobilnih) pređi mostić koji te deli od glavne ulice i šišaj napred. Pretposlednja zgrada sa desne strane iza koje  se nazire park i vidi most preko Lima je ta - koju tražiš. Na drugom spratu sam ja , odnosno moja porodica. Ne možeš pogrešiti “


Stiže pre svitanja. Pospanim očima gleda deo usnulog grada gde život još spava. Kupi stvari i ulazi u stanicu. Za šalterom čovek sa glavom na pultu. Prispao. Tihim glasom mu kaže - dobro jutro. Čovek trza glavu i nerazbuđeno mrmlja. Ustvari momak , možda vršnjak ili neku godinu stariji od nje. Neprospavana noć ispisala tragove na licu.

Izvinjava se....

Zašto - pita mladić?

Probudila sam te.

 Šta reče …jadna ? Ti  meeene … probudila ! Pazi - đevojko - što pričaš - hoćeš da kažeš da sam spavo , dok sam radio. A ja i kad spavam samo jednim okom spavam. Drugo mi uvek budno. Kako to ..ona će? Lako - takav sam ti. Ko dijete su me zvali fenomen , vodili kod doktora na pregled, a on reko da je sve kako treba, da  ne brinu.

 Dobro - pogrešila sam. Nisi ti spavao, samo se meni učinilo da spavaš dok ti je glava ležala na šalteru….ali manimo to, reci mi jesi li iz grada ili okoline?  

" Kakve crne okoline - ja sam ti pravo u centar."

Obradova je. Reče mu da je krenula kod drugarice sa fakulteta koja takođe živi u centru , kojoj nije javila kad stiže … hoće da je iznenadi , pa bi mu bila zahvalna da je pronađe.

A d a ... sve iz centra  ti ja poznajem ka svoj džep. Ne brini ništa . Reci kako se zove?

Nadežda Radonjić - ko iz topa će Olgica.

Kako reče ….. Nadežda Radonjić…!!!


Par Radonjića znam , prve komšije su mi Radonjići , ali za tu Nadeždu nikad u životu nisam čuo. Jesi li sigurna da se tako zove.?..... Da nijesi pogriješila ime ?.....

Nikako …odgovara ona , jedino ako nije falsifikovala indeks. …..Vidi ti……ni manje ni više - falsifikovala indeks ….. nismo ti mi takvi jadna - ne vrijeđaj. Razmisli. Sigurno si nešto propustila . Neki detalj, sitnicu, koja objašnjava stvar.

Ništa baš - odgovara zbunjeno Olgica .

Znam samo da joj brata zovu Džoko.

 AUUUUUU - ti tražiš Tanju . Znao sam da si pogriješila. Nije to nikakva Nadežda, već  Tanja Radonjić - Džokova sestra i  prva komšinica. Vidi sad ko se nije probudio , a ovamo dijeli lekcije drugima.

U trenu se Olgica setila da joj je prijateljica govorila da je tamo odakle je došla svi zovu Tanja, ali ona to nije bukvalno shvatila. Htela je Ljagi , kako su joj rekli da se momak zove, objasniti da ništa nije pogrešila , ali se brzo predomislila. Umesto toga tražila je razloge za dva imena.

Dobila ih je dan nakon dolaska , ali su je učinili tužnom.

Čuće ih i drugi koji se pitaju isto…

 

 #
KO STE VI DANAS..............
panicnadezda | 06 April, 2017 20:17

                                    

 Posle par godina apstinencije zima pokaza zube. Sunca ni na vidiku. Taman kad ste pomislili da vas skoro grejati neće - banu. Zove u šetnju. Rado bi išli , ali vas čeka posao. Imate ga preko glave. Ne znate šta ćete pre. Krećete od ponovnog pranja već pranog, koje se u međuvremenu zaprljalo.

 Imate red. Prvo perete ono što odlažete , ali ga odložiti nećete, dok ne budete sigurni da je zima zamakla. Opekli ste se. Malo čemu više verujete… političarima i  vremenu najmanje. Kalendar ne gledate, meteorologe ne slušate. Kako da ih slušate kad su se ljudi sami ogradili od struke. Glavni među njima, koji vam je nezavisno od toga, simpatičan, jednom prilikom reče da se klima izvitoperila pa teško mogu, dati valjanu prognozu. Uverili ste se da je sve puko nagađanje. Možete to i sami. Bacite pogledu na nebo pa šta pročitate.

Dakle, prvo perete ono što je za odlaganje, potom ono čime se pokrivate i prekrivate, onda ono što ste nosili, na kraju i ono što niste nosili , ali se oseća na vašu  i tuđu prašinu. Skoro sve. Mašina bez prestanka štekće. Nadate se samo da će izdržati tempo kojim je gonite. Ne smete ni da pomislite da može da stane. Malo vam je što ste greškom stali na šporet, pa je ploča pukla ko* bomba. Koštalo vas je. Kako zvocanja, tako i kupovine novog.

 Na rate - zna se.

Veš širite na terasi. Dosta se sušio unutra. Sunce ubija bakterije.  Na konopac stane svašta. Vodite računa kako će biti raširen. Boja do boje, nijansa do nijanse. Ima ljudi gadljivih na haotično, a vaša terasa otvorena prema svetu . Sve se vidi. Dok se jedna tura suši drugu perete. Ne bi žurili da znate da će lepo vreme trajati. Ali….. koliko sutra, sunce može nestati. Veš povremeno nadgledate kako bi osušeno pokupili i napravili prostor za drugi. Odjednom ugledate prazno mesto na konopcu. Nema satenskog prekrivača. Gledate da nije palo. Nema. Sinu vam.

ONA……………..!!!!!!

Trčite ko furija. Zvonite jednom - ništa .

 Lupate - ništa .

 Legnete na zvono, i tek tad čujete - ko je ?

 Otvaraj ! Znaš ti ko je. Odškrinu vrata, tek toliko da proturi nos i  glasom nevinog deteta pita…..

Ko ste vi danas?... reče gospođa koja tu ne živi, već obilazi majstore u stanu ispod vašeg, posebno akcentujući ono danas. Iznenađeni ste. Šta to znači ? Niste vi ko besan ris sleteli niz stepenice da joj govorite o svom liku i delu, zvonili pet minuta dok se nije smilovala da otvori vrata, kako bi pokupili  satenski prekrivač koji je ona skinula sa vaše žice, što joj ( usput budi rečeno) nije prvi put.

 Ali , vas zbuni. Koga ne bi ?  U najmanju ruku kao da imate stotinu lica pa se svakodnevno transformišete u nekog drugog. Zatečeni pitanjem odgovarate: isto što juče , prekjuče , nakjuče i godinama unazad što nije sporno i svi znaju , ali za okruženje je mnogo važnije… ko je ona.. ?...

          O njoj znate šta znate, a i da ne znate brzo bi videli. Pripadnik nove klase koja ne traći vreme, već svaki trenutak koristi za lov na stanove i vlasnike u nevoljama, koji iste  , prodaju ispod cene . U lovu, zgrću pare ali gube sebe. Onda zbrda - zdola , čim ulete u posed, naprave  juriš da isti što pre našminkaju , nalickaju,  zamažu, premažu , okite gipsanim radovima unutra i spolja ( kruna iznad ulaznih vrata ) i potom ko dobru udavaču udome onome - ko da više.

             Usput nešto i vi ućarite. Zasadi dva bora , jelku , tune ili tuje u dvorištu od sto kvadrata ( ako se prime prime ) ali sa nadom da ne uvenu, bar dok je stan u razgledanju i dok se ne proda, ugradi reflektore na ulazu, kamere koje opominju - ali ne rade , hodnik pun plafonjerki na foto ćelije koji šljašte kao u Versaju, tako da bez problema stižete do svog stana koji je sprat iznad. Od kada znate za sebe nikada toliko svetla na jednom mestu niste videli.

            Doduše, ni toliko kiča, ali šta bolje prolazi od kiča?

              Zna ona to. Ali mnogo više ne zna. Fali joj tuce dasaka u glavi, po priči komšija, kako su čuli od njenih komšija. Nazvaše je lujkom. Na samom startu izazva bes stanara lepeći  pogrdne etikete redom. Jednog nazva ludakom , drugog mršavkom, trećeg starcem itd.itd… Ne znate kako vas zove , ali verovatno grozno, pošto je ignorišete. Mrzitelje proširi i na okolne stanare koji je zbog nepoštovanja  kućnog reda prijaviše komunalnoj policiji. Nasta frka. Uplašiše je. Nije umela sakriti strah po čemu vi zaključiste da ima više putera na glavi  no u frižideru. Par dana se ulagivala svakom živom. Posle par dana - sve iznova.

          No, pred njenim ste vratima. Brišete patike o vaš otirač koji je maznula ispred drugog ulaza u vaš stan , ali joj do sada niste rekli. Bilo vas sramota od nje -  umesto nje. A i niste bili besni kao sada. Zato koristite bes da oštrim tonom kažete da je i otirač vaš, kao što je satenski prekrivač koji je svukla mađioničarskim trikom vaš i koješta još, zbog čega  ćete je prijaviti policiji ukoliko pod hitno ne vrati oteto.

          Otirač nećete. Njega  poklanjate.

         Uplašena pretnjom otrča po prekrivač. Vrati ga smotanog. I kao da se ništa nije događalo, sa smeškom na usnama , postavi isto pitanje …. Ko ste vi danas.....Čujete li?

Jeste li danas N ili T ?

 Samo što nije rekla, dolijala si.

 Ustvari izgovori oba vaša imena. Jedno  na blogu i dokumentima , malo poznato, još manje korišćeno  i drugo po kome vas svi znaju i  koje vas prati od kako pamtite sebe.

 Ali tragikomična priča o DVOIMENOJ čeka na red. Biće uskoro.

 

       

                  

 #
HAOS
panicnadezda | 29 Mart, 2017 20:37

 

         U kući vam je haos. Sve se urotilo protiv vas. Prvo , mahnito vreme za koje ni sat unapred ne možete predvideti kako će biti, zatim, zbog vaše revnosti da sve bude na vreme, sami - protiv sebe, na kraju i ukućani.  Radite sve što ste poslednjih godina radili.

         Ništa drugačije.

         Sa prvim sunčevim zracima tovar zimskih stvari ste brzo ili bolje rečeno brzopleto ( ćebad , šalove , kape i ostalo ) oprali , razvrstali , zaštitili od moljaca i drugih gamadi i zadovoljni urađenim,  pažljivo složili u ormane da čekaju narednu zimu. No , zima više nije što je nekad bila. Igra se sa vama. Tek otišla , a već se vratila. Onda na zahtev ukućana kojima ne pada napamet, uprkos vašoj molbi, da se malo strpe i čeliče,  pošto zima kad tad mora proći, sve popakovano vraćate nazad, dok vam se srce cepa, zbog posla koji ste uradili , a ponovo ćete raditi.  Usput vam kažu da  vam fali faza  i da bi bilo dobro da umesto u nebo ponekad bacite pogled na kalendar kao što to rade racionalni  ljudi.

         Svašta! Zaboravili da protekle 2 – 3 godine racionalnost i kalendar nisu značili ništa jer se sa prvim zracima sunca uskakalo u leto.

         Proleća nije ni bilo.

         Onda vi začeprkate nešto što niste smeli i eto muke  i problema. Navedeni problem stvori drugi i kako to obično biva, lančanom reakcijom, još sijaset njih. Hvatate se za glavu , dok vas vaši prekorno gledaju i žustro prekorevaju, srećni što se to njima nije desilo. A vi se mislite….???

           Kako da se desi, onima koji  ništa ne rade ?

          Ali šta je tu je. Spašavajte šta se spasti može . Zovete majstore , za njima druge. Zatrpaše kuću. Jedni bušilicama , čekićima i burgijama , drugi drugim stvarima. Previše svega. Nemate gde nogu da spustite , o glavi da ne govorimo. Zaboravljate na odmor. Jurcate ispred majstora koji ko hijene trče za vama da završe vaše, kako bi radili tuđe. Go interes . Više kuća , veća zarada.

          Nije vam prvi put da radite. Radili ste i pre, ali planirano. Znao se redosled radnji. Uzmete poverljive ljude , kažete šta da urade , date ključeve od stana , a vi u komšiluk - preko puta. Povremeno skoknete, tek da vidite kako napreduju radovi, a dođete kad sve bude gotovo.

          Gospodski!

          Ali sada ne može. Ovo je nepredviđeno , a nepredviđeno stvara novo nepredviđeno. Recimo…. nepredviđen trošak , podrazumeva nepredviđeno odricanje od nečega, ukoliko nemate štek pod dušekom.  

         Dakle, radite parcijalno , a to traje. Usput psujete , ljuti na sebe i sve oko vas. Prvo sebe,  potom majstore ( koje verovatno dok se ne okupaju) i rođene žene psuju, zatim vlast i sve ostalo. Niste prosti. Psujete u skraćenicama. Nikad niste umeli da psujete , a da vam to lepo stoji, za razliku od nekih  koje znate. Dugo ste u naletu besa znali samo da kažete…. idi u peršun.

        Elem, u jurnjavi sa majstorima dani grozni - noći još gore. Vreme radi protiv vas. Nigde zraka sunca da pripomogne i ubrza stvar, a peći isključene. Smetaju merdevinama. Svake noći drugo konačište. Spavate pored pritvorenih prozora da se farba ne bi zalepila, bez preterivanja,  pokriveni ko da ste u Sibiru. Koliko se nazimite danju ni tri jorgana noću ne ugreju.

         Ne gledate Tv , preskačete novine koje redovo kupujete. Ne iste, svaki dan druge u zavisnosti od naslovnih strana, koje, davno ste provalili , sa onim unutra najčešće nemaju veze. Onda pre neki dan svanu. Poslovi koje je vaša znatiželja izazvala  nisu završeni , ali se privode kraju. Lakše se diše. Idete u prodavnicu po namirnice , cigarete i novine.

        Na naslovnoj strani jednih piše. HIT.. ponuda , digitalni  nadgrobni spomenici  u Sloveniji …. cena 3000 E. Opširan opis onoga šta ćete moći kada ništa ne budete mogli. Kažu… možete da nakačite slike , da šetate ekranom, da pričate kao da ste živi, da šaljete poljupce i šta sve ne …… jooooooš.

          Peeedeset ljudi kupilo! Da li je moguće ?

          Ne verujete očima. Čitate ponovo. Ako je tačno , a nije šala svet je u haosu , a ne vi….

        

                 

       

         

 #
NO COMMENT
panicnadezda | 27 Februar, 2017 15:18

 

       Volite magiju reči. Uvereni ste da lepe reči, kojih je nažalost , sve manje i gvozdena vrata otvaraju. Ali novi klinci ( i ne samo oni ) ne misle tako. Za njih je proširena rečenica mislena imenica - ustvari - stara - preveziđena i deplasirana priča vašeg vremena .

      Gubljenje vremena u vremenu koga nema dovoljno ni za važnije stvari  kao što je - lajkovanje - blejanje - guglanje - slikanje i preslikavanje , sms poruke.

       Ako pokušate da im ukažete na značaj reči, pa vam se omakne da usput pomenete nekog pesnika, recimo Miljkovića i antologijsko " ubi me prejaka reč " stvar je potpuno izgubljena. Skaču na noge kako bi vam stavili do znanja da skratite priču koju i bez vaše priče znaju, ali ne primenjuju . Onda vam kažu da je problem vaše generacije u tome što previše filozofirate i mudrujete - nepotrebno. Dodaju, da sve što vi pokušavate sa morem reči - ima - skraćenu verziju, za koju nemate smisla. Udare finiš tako što insistiraju  na poenti  koja je jedino bitna. Poklope vas brzinom munje jer žure....gde, ni Bog ne zna ?...oni... još manje...!? 

        Kapitulirate….

       Da bi stvar bila gora njihov primer slede odrasli. Koliko ste puta čuli da javne ličnosti i uzori mladih, izgovore reči koje mladima dolikuju, ali ne i njima?

        Za njih su reči luk i voda.

        Ali ne i za vas. Čvrsto ih se držite i kad god ste u prilici izdašno prosipate svesno prihvatajući da vas ( kako li ono beše ? ) - nazovu … da - smorom. Zamislite reč smor?!  Nerado priznajete .... ima nekog šarma u njoj.

        No , odoste " ko kiša oko Kragujevca". Naumili jedno , zakačili drugo. Hteli ste reći da ponekad, ponešto , kao ovo sada, kucate i pustite u etar. Brzo to radite jer reči nadiru, a dva prsta kucaju. Ostali statiraju . Motorika vam nije jača strana. Žurite da prava reč ne utekne. Nekad reč uhvatite u letu, nekad pobegne. Onda ubacite drugu koja vam se ne čini tako prikladnom. Mora kad žurite. A što je brzo,  stvarno ostaje kuso. U brzini vam svašta promakne. Nekada zarez , nekada dve tačke, nekada znak pitanja , uzvika , pa i cela tačka. Znate da propušteno možete popraviti, ali vas mrzi.

       Kucanje vam je nepretenciozna mentalna vežba

       Onda na napisano dobijete komentar. Nekad pohvalan , nekad sa uviđavnim zamerkama. Pročitate sa unutrašnjom zahvalnošću za utrošeno vreme i izneto mišljenje. Hoćete da odgovorite , ali kako?  Nevešti ste . Mučite muku.

       Nestrpljivi vam kažu - eksperimentišite - pritisnite sve - pa gde upali. Još vas prekore zbog bačenih para na vaše petodnevno školovanje za rad na računaru.

       Poslušate ih. Pritiskate sve gde se pritisnuti može.  Uzalud.  Masa neidentifikovanih , ima  stranaca, Ip adresu ili šta već znači, ne nalazite. Uporni ste - mazga vam nije ravna. Alergični na komentar, onih koji bi to znali - štaaa još ne ide? - nastavljate sami. U silnoj želji da krene, usput ( posebno u početku ) izbrišete masu komentara. Žalite….. jedan posebno. Odnosi se na priču o vašem ocu.

       Više ne pitate , ali ne odustajete.  

       Nedavno.  Proradi inat. Sami u kući  koristite priliku, da vođeni izrekom …. u se i u svoje kljuse… odgovorite na komentare. Birate poslednje. Jedan od osobe sa divnim pseudonimom ptice u letu. Korak po korak - iskorak. Uspelo. Zadivljeni ste . Likujete. Pošaljete i drugi , ali niste sigurni da je prihvaćen. Ali i jedan zlata je vredan.

       Idete u šetnju zadovoljni sobom. Niste na kompjuteru često , ali po povratku kući,  đavo vam ne da mira . Otvarate laptop. Ulazite na blog.

         Odgovor na komentar zbog kog ste likovali …… glasi…… nije moj članak!!!

          Kakav blam! Ljuti ste na sebe… Bar da ste prespavali….ujutru se  lakše stidi..

          Ne pokušavate više . Čekate Aleks da bane. Ona je vaš lični haker koji sve zna i nikad ne zanoveta.  Do tada uz molbu za razumevanje....

         NO COMMENT

       

 #
BIĆE KAD BUDE BILO
panicnadezda | 24 Februar, 2017 14:24

 

      Što se nekih stvari tiče stacioinrani ste ko bubreg u loju. Trepnete i sve je pred nosom. Načičkano da bolje ne može biti. Masa  prednosti…..

        Ako ste raspoloženi za kulturno prosvećivanje i uzdizanje - da vidite i budete viđeni , ponekad  uslikani,  kao konzument kulturnih dobara, što će vam služiti kao korpus delikt da ste primećeni - tu vam je pozorište. Skoknete po kartu i čekate dizanje zavese, koja vas deli od izabranog sadržaja - opere , baleta  ili drame.

        Ako  ste se uželeli dela  velikana  kičice i boja, tu vam je Narodni muzej. Bez problema možete uživati u fasadi zgrade sa koje su, nekim čudom, skinute skele -  taman - kad ste se na skele navikli.

       Da smete , iz straha da ih ne vrate , rekli bi da vam fale.

       Ništa neobično. Čovek se na sve, što traje - navikne . Kažu tako je sa životinjama ( koje vi ne bi držali u kući ) ali kad vam ih usele, a vi  ne uspete da ih se rešite - onda ih usvojite. Što bi drugačije bilo sa skelama? Godinama unazad se dovijate kako da ih zaobiđete , gde da se provučete i kad tu veštinu dovedete do savršenstva, one nestanu. Ostave kran što dere nebu pod oblake, da vas seća na te dane. Nemate pojma čemu služi, ukoliko ne daj Bože, zgradu posle višedecenijskog  rada, nisu poremetili.

       Sve je moguće.

       Ali do slika nećete doći. Ljudi od znanja ili politike " što bi se moglo svesti na isto" jel te ? - kažu, biće jednog dana. A… kad…. ne znaju?

      Malopre na teveu jedan - reče….biće …. kad bude...!!!  Do tada uživajte u fasadi , pamtite detalje sa iste, kao što vi pamtite skele. Zato vam fale. Dok su štitile  muzej imali ste utisak da se čuda rade i  da će nakon tolikih godina čuda, jednog dana nešto neviđeno osvanuti. Umesto neviđenog, osvanu viđena zgrada. Čini vam se, ružnija nego što je bila, pre višedecenijskog neimarstva.

     Ako ste se uželeli sveta - ne bacate pare. Svet je iz sveta - krenuo k vama. Vaš deo grada je nezaobilazna tura. Vidite ih dok razgledaju i slikaju što mogu videti. Doduše , nisu baš reprezentativni  primerci, ako izuzmemo ponekad mladog Kineza , Japanca ili neko strano njuškalo, koji bez prestanka škljocaju na sve strane.

     Ako ste snob pa nosite samo brend,  nezavisno od kvaliteta istog, masa firmiranih radnji širi ruke k vama. Učen kadar vas čeka. Kad im dopadnete šaka , a pitki ste i naivni, teško ćete neočerupani izaći van.

     Tu je i onaj sa kojim svakodnevno u više navrata razmenjujete neme pozdrave. Mihajlo Obrenović gleda na vas. Najpopularnije sastajalište zaljubljenih parova i oni koji to nisu. Mesto gde se većina puteva ukršta.

    I  koješta još, što većina zna…..

    Ali kad se bacite u biznis bez biznisa i  automobila, zaboravite na prednosti i krenete na putešestvije za koje ne znate koliko će trajati ni kad će završiti. Precrtate taj dan, a možda i par narednih, jer živite u Srbiji, gde sve što čekate traje ko gladna godina. Nekad i više od toga.

    No, o putešestviju...  potom  ili da  kažete, kao oni kojima je sve dozvoljeno – biće kad bude bilo.

     

    

 

      

 

 #
RASTA
panicnadezda | 03 Februar, 2017 16:04

 

Ne znate da li mu je to ime ili nadimak. Ne znate ni kako se preziva. Ali ni jedno od toga nije bitno za priču koja sledi. Bitno je kako Rasta rešava životne situacije i kakve poteze vuče u određenim momentima. Ima ženu i sina. Materijalno su situirani , ali ta vrsta sigurnosti  ne amnestira od nedaća koje život nosi.  Sina prati, vaspitava i voli kao što pravi očevi vole. Na jednoj strani zemljina kugla - na drugoj - onaj koji je važniji od nje.Sin raste i postavlja pitanja. Na sve Rasta ima odgovor. Sin je u period koji prati manjak samopouzdanja.

          Jada se ocu - da mu se čini da su devojčice manje zainteresovane za njega nego za ostale momke.       

           Rasta mu kaže : hvataj  gitaru i sviraj.

           Zašto - pita pubertetlija?...

          Zato.... što ono... zbog čega cure jure za momcima imaju svi dečaci .. ali većina nema gitaru . Muzika je lepak za devojke. Zna iz sopstvenog iskustva.

          Šta misliš - kako sam ja smuvao tvoju majku ? Jesam li lep?....

          Sin prevrće očima i kroz smeh odgovara ..ti lep...hajde molim te... jedva prosečan...ako si i to...

 

         A mama ? ....

         Ona - je već lepa.

         Šta misliš...onda.... kako sam ja - jedva prosečan - kako ti kažeš - upecao tvoju majku , oko koje se motala gomila atleta i lepotana.

        Pojma nemam, odgovara - sin. Uvek sam se pitao kako je pristala da se uda za tebe?

        Tu smo, kaže Rasta. Postoje lepi muškarci i lepe žene. Postoje prosečni muškarci i prosečne žene, ali postoje i ružni muškarci gde bih ja sebe pre svrstao i prelepe žene, što je slučaj sa tvojim ocem i majkom . Sin ga pita šta hoće da kaže....?

        Samo ono što sam već rekao . Najlepši muškarci ne dobijaju najlepše žene...

        Nego, takvi kao ti .... ironično će sin!

        Upravo tako, dragi moj.

        Lepi muškarci previše polažu na svoju spoljašnost. Fali im spontanosti. Često su sujetni. Ponekad prazni i neduhoviti. Misle da im je dovoljno da prošetaju, pa da žene padnu na kolena. Ne trude se i ne ulažu u sebe. Mada, moram priznati da i među takve zaluta  poneki mangup. Ti su opasni. Zaslužuju lepe žene.

        Šta si ti radio ?

        Šta nisam - kaže mu Rasta. Svirao gitaru, učio ljubavne stihove, znao da nasmejem i zasmejem. Sipao viceve kao iz rukava i svima bio zanimljiv. Zbijao šale na svoj račun ( zapamti, uvek bolje nego na tuđi ) - bio pažljiv i uvek pamtio šta se kome sviđa - nosio cveće – koje - kao što znaš i danas donosim tvojoj majci.

        Nosio cveće - zapanjeno - prevaziđeni blam!!!.....

       Neiskustvo govori iz tebe. Naučićeš da je ženama cveće dokaz pažnje i više od toga u svim vremenima. I najružnija žena na svetu zaslužuje jedan cvet.

       Poslušao je sin oca. Naučio par akorda na gitari i krenuo u osvajanje, vođen očevom pričom. Uskoro se zaljubio. Veza je trajala sedam godina. U međuvremenu su završili  fakultete i kao dobri studenti lako našli posao. Sve je obećavalo srećan kraj. Nije ga bilo...

      Umesto svadbe usledio je šok. Devojka je na poslu našla drugog. Mladić se povukao u sebe i mesecima patio. Roditelji  zajedno sa njim. Onda je Rasti prekipelo. Rekao je sinu da mora da izlazi iz kuće i da se druži. Dao mu je ideju da krene sa časovima  plesa  što je ovaj automatski odbacio uz komentar da neće da se blamira sa dve leve noge.  Rasta mu je odgovorio da u početku svi imaju leve noge , ali da ipak razmisli.

      Kad pokušaj sa plesom nije uspeo Rasta ga izvodi na piće da muški popričaju. Kad su se vratili kući majka je pitala Rastu o čemu su razgovarali. Gutajući knedlu rekao joj je da se sin seli u drugi stan. Mooolim...promucala je žena.

      Bez molim - molim te - idem da legnem.

       Sledećeg meseca sin se odselio. Redovno su se čuli, subotom i nedeljom ručavali zajedno. Jednog  petka sin zove da pita šta će biti za vikend ( misleći na ručak). Otac mu odgovara da nema ništa. Kako ništa  - nemate para? Ne... odgovara mu otac, mama je otputovala kod svojih.

        Nema veze , kaže sin, doći ću ja i usput kupiti nešto da pojedemo.

        Ne može – odgovara Rasta.

        Kako, ne može ?

        Znaš, sine, mama nije tu..... Dobro znam ... ali kakve to veze ima?

        Itekako ima . Čekam nekog....

        ti ... koga....zapanjenim glasom !?....Bože, sine sve mora da ti se prevede. Mama nije tu, a ja sam muško. Planiram da nešto privedem ... računam na mušku solidarnost.

         No, da skratite. Nije Rasta nikog priveo , ali je nastavio sa čeličenjem sina. Rezultati su se ubrzo pokazali. Momak sa dve leve noge, kako je sebe zvao, je krenuo na časove klasičnog plesa. Nije postao virtuoz , ali je na plesu upoznao devojku sa kojom se nakon izvesnog perioda oženio. Ima dvoje dece. Svaki čas su jedni kod drugih. Rasta ih neiscrpnim duhom stalno zasmejava, dok im baka pravi palačinke.

        Sprema se Rasta , ako poživi , da unucima ispriča, kako se zbog njih zamalo šlogirao, kada je sina zamolio da se odseli.        

       P S - Verovali ili ne, priča je istinita

       

      

 #
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  Sledeći»