Categories
My Links
Generalna
IMENA
panicnadezda | 20 Oktobar, 2017 21:32

                                                  IMENA

Kada je vaš mali, bio baš mali, imao je fazu u toku koje je ljude delio na dobre i loše u zavisnosti od imena koje nose.  Vršio je brzu klasifikaciju. Lepo ime - dobar - ružno ime - loš. Prve je prihvatao , druge izbegavao. Znao je da vas postidi kada bi od nekog ko bi pokušao da ga ( kao slatkog malog ) pomiluje po glavi, pobegao glavom bez obzira, jer mu ime nije ulivalo poverenje. Kad bi pitali zašto to radi i molili da prestane sa tim - stigo bi brz odgovor - ne volim loše ljude.

Pokušavali ste da mu objasnite da nije  ime to koje čoveka čini lošim ili dobrim već ono što čovek nosi u sebi. Kad  bi mu rekli da niko sebi ne bira ime, već da to drugi čine za njega i da bi mnogi rado menjali ono koje imaju za neko drugo, iznenadio bi vas odgovorom  da ni to ne bi pomoglo  jer bi i dalje bili loši.…..

Zbog njegovih ispada ste često bili u situaciji da se izvinjavate i pravdate . Malog je lako bilo opravdati jer šta zna dete , ali sebe teško, jer deca retko rade ono čemu ih roditelji ne uče.

Onda stiže Ljudmila. Ruskinja s imenom bez mane. Za vas , ali ne i vašeg malog. Obrazovana , kulturna , prijatna - prava osoba za čuvanje malog dok ste na poslu. Mislite ima čemu da ga nauči. No, mali ne podnosi Ljudmilu sa lepim imenom. Komšiluk referiše - dete stalno plače kad niste tu. U vašem prisustvu je ignoriše i gleda popreko. Kad ga pitate šta ne valja kaže…. ništa. Kroz zube procedite, iz straha da ne dobijete potvrdan odgovor, da li ga bije - kaže ne. Pa šta je onda dovraga, zavapite vi …… ona nije doooobra……

Kud ćete , šta ćete, izvinite se Ljudmili, uz molbu da ne zameri, sigurni da će razumeti šta se sve radi zbog dece, pa morate prekinuti saradnju  pošto komšiluk kaže da mali stalno plače.

 Odjednom gromovi iz vedra neba. Umiljato jagnje posta razjarena zver. Poče da baca stvari po kući, psuje , vređa , kune. Komšiluk , vas , dete .

 Zapanji vas.

To nije osoba koju ste primili. Prešla vas. Dvoje odraslih , ali ne i malog. Tad ste shvatili da čisti dečji instikti bolje vide od pronicljivih očiju odraslih. Samo što je dete u neznanju intuiciju vezivao za imena ljudi.

Nerado priznajete i izlažete sebe riziku da vas neko popljuje , ali morate reći da ima nekog vraga  u onome što je vaš mali kao mali tvrdio. Recimo jedno od omiljenih ženskih imena vašeg malog , dok je bio mali- je Sneža. Sada ne znate, niti pitate.

 Ne mislite da je vezano za dečju bajku “Snežana i sedam patuljaka “ , ali ste ubeđeni da ima veze sa Snežama u njegovom životu.

Prva je vaša Sneža. Sestra. Niste pristrasni, ma šta ko mislio. Oni koji je poznaju , znaju. Jedinstvena po mnogo čemu. Nežna , topla, mila , požrtvovana. Do srži dobra.Bila i ostala. Po postojanosti osobina niko joj nije ravan.

Pamtite je kao tinejdžerku. Lakše vam. Breza. Visoka , vitka, raskošne lepote pored koje bi Džulija Ormond koja vas uvek potseti na nju, ostala u senci. Ako je moguće da se sve najlepše iz porodice kod nekog skupi, onda je to njen slučaj. Rasla u bogatoj kući, a kao da nije. Živela kao sva druga deca. Biciklom u školu , biciklom iz škole.

Lepa gimnazijalka nije mogla proći nezapaženo. Posebno što je sve programe u gradu vodila ona. Ali u gradu mešovito stanovništvo. Pola muslimanske veroispovesti, pola pravoslavaca. Muškarci su se družili međusobno , nikada iskreno do kraja, devojke takođe , a mešane veze su bile zabranjene. Devojke obe vere su bile pod prismotrom da im se ne omakne “greh”. Kao da ljubav sa čovekom druge vere, ako je obostrana, može biti grešna.

No posebno sada, nije praktično - višestruko posmatrano.

Taj greh se nije omakao Sneži. Omaklo joj se da se zaljubi, a zabavljanje nije bilo dozvoljeno. Da ne bi pukla bruka morala je da se uda.

Udala se….za bogatog momka - poznatog plemena.

Očevi planovi su propali. Šta je mogla , a gde je stigla?

Mogla je da studira na Sorboni ili Lomonosovu kako se planiralo, a ostala na gimnaziji.

Mogla je da bude stanarka neke od svetskih metropola , a izabrala palanku.

Mogla je da bude glumica ili voditeljka , a postala majka ,snaha i domaćica. U svemu sjajna , nesebična i požrtvovana. Davala i daje sve od sebe.Još uvek je mlada , obzirom na to kolika su joj deca, pošto ih je rano rodila, da je vaš mali koji je obožavao imao običaj da kaže Sneža je najstarija sestra svojoj deci. Onda su deca porasla, a sa rastom dece rastu i problemi………………………..doduše i najslađi unuci na svetu - Lazar i Dušan

Druga Sneža je komšinica. Lepa , visoka , načitana , beskrajno šarmantna i ljubazna. Doktorka , sa licem i telom top modela. Radila je na Bežanijskoj kosi. Na posao je išla autobusom. Jednom prilikom je pred njenim očima mladić dobio napad. Čim je počeo da se trza brzo je reagovala. Zahtevala je da se putnici udalje od momka, otvore prozore kako bi imao vazduha . Gledali su je sumnjičavo , neki se nisu ni mrdnuli. Mislili, vidi ovu lujku – ko misli da je? Nisu verovali da neko takvog izgleda može biti lekar.

Onda je panično dreknula da je ona doktor, da momak ima epileptični napad, koji može fatalno da se završi pred njihovim očima, ako je automatski ne poslušaju. Sporo je to teklo  dok je nisu videli u energičnoj akciji izvlačenja jezika iz usne duplje bolesnika i njenih uzvika - nećeš mi umreti. Onda su se povukli u stranu i oslobodili prostor oko obolelog.Šoferu je naredila da bez zaustavljanja vozi pravo u bolnicu. Bilo je to prvi put da je autobus pun putnika ušao u bolnički krug. Momka su odveli na odelenje. Njen izlazak je propraćen izrazima divljenja i aplauzom.

Često je dežurala noću. Na prvu jutarnju kafu je zvala KIRBI t.j. vas koji ste u tom period lovili prašinu u letu. Odavno niste KIRBI , kao što ona odavno nije u komšiluku. Ide sa kraja na kraj sveta na koji troši znanje i šarm.

 Šteta….

 

           

 

 #
KOJI JE OVO ĐAVO
panicnadezda | 04 Oktobar, 2017 19:43

 

Koji je ovo đavo? Oni koji rade za narod i u njegovo ime razrovaše ceo grad. Jeza da vas uhvati kako to izgleda.  Kao da je ne daj Bože rovarenju prethodila neka katastrofa ili sluti na tako nešto. Krenuše od fontane na Slaviji koju nakratko završiše pa malo  pustiše u promet da oni koji žive u okruženju ili tuda prolaze napare oči i kultivišu uši probranom muzikom.

Onda nenajavljeno - puj pike  ne važi - Jovo nanovo.

Svet kuka , ali vas ne tangira jer se oko Slavije retko motate, pa u naškom maniru slušate tek da bi čuli, pošto mečka ne igra u vašem dvorištu. Zadovoljni ste što je bar kod vas redovno stanje. Jes da ponekad samo što vrat ne slomite kad se ploče koje su nedavno postavili uzjogune što nisu dobro centrirane pa iskoče iz ležišta , što vi ne očekujete pa se sapletete. Svaki put kad vam se to desi ( što nije retko ) pretite da ćete tužiti državu .

 Da batalimo ono što procuri u novinama da je naša fontana mnogo manja od neke na zapadu , ali zato znatno skuplja. Šta vredi da se time opterećujete kad znate da gde god ima gradnje ima i nadogradnje , a pošteno rečeno ne znate ni čiji su mediji. Da li su protiv ili za one koji danas prave da bi sutra prepravljali. Uostalom, javna je tajna da su mnogi novinari na platnom spisku moćnih tajkuna i svemoćnog Soroša.

Zanimljivo da nikad nikom nije palo napamet da napiše da "sirota" vlast  -  ne sme da rizikuje , pa ne uzima bilo kakve majstore, već uvek najbolje i najskuplje, kako bi ono što se sagradi trajalo bar onoliko koliko su oni na vlasti. No, sad ni toliko.

 Ali odlučili ste da se ne nervirate. Malo je što su vam iskočile tačke po telu (različitog oblika i veličine) , koje svrbe da se ne da izdržati , samo vam još fali da se stresirate zbog nečeg sa čim nemate blage veze. Što bi naš narod rekao ni luk jelo , niti mirisao.

Razrovanu Slaviju ste videli na tve-u. Uživo niste, niti bi vam palo napamet da vas muka ne natera. Ustvari svrab i ružan izgled onoga što vam je po telu. Naopako da vas neko vidi u tom izdanju. A  i strah vas je da nekog ne inficirate. Obigravate kožne klinike. Jedni kažu alergija , drugi rosea iritata , treći videćemo. Prepisuju  kortikosteroide. Mažete , ali ništa bolje. Pijete antihistaminike da bi vas manje svrbelo . Svrbi manje , ali nove iskaču.

Idete na kožnu kliniku. Hvatate taksi. Pričljiv taksista , zna radnju. Opelješi vas za celu nadnicu. Jača polovina  zvoca. “ gledaš li ikada koliki kusur dobijaš” ? Usput budi rečeno nije prvi put, pa ga razumete . Ljuti na sebe, pokušavate da mu nabacite grižu savesti - lako je tebi - ne svrbi tebe - već mene.  Nije on kriv . Mogli ste da prećutite da ste dali dve, umesto jedne hiljade. Ali jezik vam brži od pameti.

Prima vas dežurni lekar. Zagleda crvene tačke i zabrinuto klima glavom. U najmanju ruku kao da zna o čemu se radi , a pojma nema . Kaže da bi najbolje bilo da se uzme uzorak kože i pošalje na biopsiju.

Moooliiim -  kažete zapanjeno. Vi to ozbiljno.

 Najozbiljnije - odgovara, zašto sumnjate ?

 Zato što se onda postavlja pitanje jeste li vi lekari ili derikože…… Molim negodujući će on. ….. Nemate šta da molite, sve mi je jasno. Sumnjate na rak kože , zar ne ?

Taman posla, šta vam je. Ne radi se biopsija samo za rak , već i za mnoge druge stvari. Znate to se samo malo zagrebucka po površini, a ne boli ništa - pošto primite anasteziju.

UH, uh, uh - Baš ste me utešili.

 Izgleda , dragi moj doktore, da vi ne vidite dobro.Da vam je vid u redu , videli bi da da je to na mojoj koži različitih oblika i veličina, što znači da bi bar pola kože trebali da mi zagrebuckate, kako vi kažete, da bi znali  šta je to. Ali neće moći u mom slučaju. Nisam ja pokusni kunić preko koga ćete vi stići do titule u ovoj naučnoj ustanovi , ako uopšte tako može da se nazove.

Napravi uvređen izraz lica , koji se naglo smekša kad u salu uđe načelnik odelenja. Pita kakav je slučaj u pitanju. Ambiciozni stažista ili šta je već, poče da objašnjava da je predložio malu biopsijicu što načelnik naglo prekide rečima da sa tim ne treba žuriti. Prvo treba isključiti bezazlene stvari kao što su gljivice i ne zna šta još navede.

Elem, da ne širite priču. Danima ste davali brisove na razne stvari. Svi rezultati - negativni. Laborantkinja reče da je od prvog dana znala da ništa od onog što su naveli nije. Svega se nagledala pa na prvi pogled može da prepozna neke stvari. Upitate je na šta joj to vaše liči. Kratko reče da ona nije lekar , ali da joj se čini kao virusno obolenje koje prolazi kad se organizam izbori sa virusem.

Hvala ti Bože…..

Završilo se tako što vam na poslednjoj kontroli rekoše da to može biti alergija , virus ili nešto treće što oni ne znaju, pošto svaki dan niču nove bolesti što nauku pretiču, od kojih neke - lečili ne lečili - same prolaze.

Podsetiše vas na onu priču o belom i crnom vraču kome se zabrinuti muškarac obraća kao poslednjoj slamki spasa. Crni vrač ga pita…. Šta je rekao beli vrač. Muškarac odgovara da je beli vrač predložio operaciju najosetljivijeg muškog organa. Beli vrač ne znati ništa - reče  crni vrač. Šta vi mislite - pita čovek pun nade? Ne treba operacija….. . Nego….

 Samo će otpasti…..!!!

Ali , mnogo je ali.

 Jednog dana se vraćate sa kožne klinike. Sunce okupalo ceo kraj. Menjate maršrutu. Hteli bi da bacite pogled na radove na Slaviji. Pri dnu ulice, neočekivano, lagani povetarac pređe u razjareni vruć vetar. Em briše , em prži. Na prelazu ste gde se mimoilazi masa  ljudi dok nervozni vozači  nekontrolisano trube. Ceo prostor u prašini. Vetar diže oblake ka vama. Zaklanjate oči dok vam krupna zrna prašine upadaju u sandale, štirkaju kosu  i klize niz telo. Na moment bacite pogled na druge. Svi su u problemu. Majke privlače decu k sebi oko kojih šire svoje haljine kako bi im zaštitile oči. Muškarci cupkaju u mestu tresući sve sa sebe i psuju odreda. Državu , vreme , radove koji se izvode pa one koji ih izvode. Asortiman psovki neverovatan. Neke svakodnevno slušate , druge nikad čuli.

 Fijukanje vetra nadjačavaju zvuci bagera , buldožera , rovokopača i koječega još. Kolaps u saobraćaju se trenutno raščisti , sa njim neočekivano kako se i pojavio vetar prestade.

 Idete ka stanici na koju ste uvek išli. Poluprazan trolejbus prošiša pored vas. Drugi takođe. Zbunjeni ste. Gledate i ne verujete. Oko vas nikog. Svi jure napred. Krenete i vi. Ukorak sa vama dva muškarca. Jedan mlađi , drugi stariji. Pitate,  prave li podzemni tunel ispod okretnice kako se vama čini. Mlađi iz topa odgovora da ga zabole ona stvar za sve što prave. Stariji reče - dabogda pocrkali kao što mi svakodnevno crkavamo mrcvareći se. Onda u nastupu besa nastavi sa psovkama - majku , oca ,žene, decu , sve žive i pomrle, redom.

 Na stanici masa.Trolejbusi retko prolaze pa se ljudi guraju. Gurate se i vi. Nađoste deo prostora za jednu nogu. Drugu jedva pridružiste kako ne bi pali na nekog. Stvarno strašno. Strašno i nedostojno. Ili je taj dan bio takav. Možda su drugi bolji. Niste proveravali , a ne bi ni rizikovali.

Izmrcvareni dođoste do svog kraja. Posle onog pakla odahnuste. Ima dosta mana , ali ste pošteđeni kopanja.

 Sutradan…….

Ustajete kasnije. Natenane ispijate kafu . Ne žuri vam se . Oko deset idete u nabavku. Laganim korakom stižete do vrata prema ulici. Pravite korak napred kada se prolomi glas…. Ne tu … imate dasku, zar ne vidite? Daska širine pola metra pružena ispred svakog izlaza dužinom cele ulice. Ispod daske rov dubine metar i po. Zapanjeni ste. Koliko juče toga nije bilo. Pitate kad su to uradili ? Odgovoriše da su rano počeli. Na pitanje šta kopaju kada su isto radili pre dve godine. Jedan odgovori - za cevi. Drugi reče za telefone , treći za kamere. Četvrti reče da ih ne mučite , oni su samo radnici. Rečeno im je da kopaju i oni kopaju. Ostalo je na onima  iznad njih.

Niste se više raspitivali. A i čemu bi kad je mečka zaigrala i pred vašim vratima …..a vi mislili da neće….

P.s. Niste baš naivni. Znate da slede izbori. Može se desiti što ne žele da se desi, zbog čega mnogo rade da dodatno zarade....

 

 

 

 

 

 #
DA ZLO NE ČUJE
panicnadezda | 17 Septembar, 2017 16:30

 

Znate  pesmu – „ nedelja, prokleta nedelja „

            Ne kune ona nedelju niti bilo koji dan , ali svima je poznato da od svih dana u nedelji , nedelju najmanje voli. Ne misli da joj se u nedelju nešto strašno desilo što ostavlja nepopravljive tragove na  psihi , ukoliko to nije bilo u periodu fetusa ili ranog detinjstva, što senzori beleže , a mozak zaboravlja. Uglavnom za nedelju uvek pravi plan da bi deo dana utrošila. Pre toga završi poslove vezane za domaćinstvo,  kako bi rasterećeno prišla realizaciji istog. Nekada šmugne kod nekog koga dugo nije videla , a zna da joj neće zalupiti vrata pred nosom ( banula kad pristojni ljudi ne banjavaju ) i zna da će ih njen dolazak obradovati , nekada skokne do periferije grada kako bi proširila vidike iz geografije , nekada malo dalje...itd....itd...


            Danas isto. Budi se sa osećajem dosade i mučnine u stomaku. Zna da je nedelja. Nema plan. Uz prvu kafu na brzaka razmatra moguće varijante - gde zbrisati? Ništa pametno joj ne pada napamet. Može i tako, misli se u sebi. Šta fali spontanoj šetnji po glavnoj štrafti koja joj je nadomak ruke za koju oni kojima nije tako blizu , maltene, pakuju kofere, kako bi malo prošetali i nešto pazarili.Televizor ne pali. Uključuje se namenski.  ON ga uključuje - kada je neka utakmica od značaja , ona kada je neki značajan film, repriziran milion i jedan put. Nije bitno - guta i to. Samo da ne gleda one koji se ne skidaju sa ekrana. Njih stvarno ne može.

Averzija prema istim licima , obećanjima, grandioznim poduhvatima i uspesima ( u zemlji gde se od besa i izobilja ljudi svakodnevno ubijaju ili u beznađu ubijaju druge ) je toliko velika da joj često promakne nešto što bi trebalo čuti.

Ali tu je KIC- komšijski informativni centar - sve sazna - samo malo kasnije.

            Dakle, krenuše. Društvo joj pravi ON . Cilj - glavna štrafta , jedan kafić , drugi kafić , krug Nacionalnim parkom ( Kalemegdan ) koji poznaje ko svoj džep , još iz perioda kada je njen mali bio nesnosan mali za kojim je neprestano trčala i tako upoznala sve kalemegdanske staze i bogaze.

            Od njihove kuće do prve štrafte par koraka. Na par koraka , tik, do Nacionalnog teatra  -  prvi špalir. Policajci ko Marsovci, kako ih zamišlja mali Perica ili ona, svejedno - oklopljeni u tesne raznobojne uniforme da vam se čini da ne mogu disati, pred njima štitovi ko u italijanskim filmovima , za pojasom pištolji , u rukama - pendreci na gotovs.

 Veza joj se stomak u čvor. Tako to izgleda, misli u sebi. Žali Britance , Špance i Ruse koji su na meti terorista svaki dan  . Bojažljivim , konspirativnim tonom pita prvog policajca  -  kakvu dojavu imaju?

O kakvoj dojavi pričate gospođo , povišenim  tonom, dok je očima skenira od glave do pete kao da ona može biti preteća sila  ? .....i pljucnu ustranu pu, pu - u smislu da zlo ne čuje...što ona tako protumači...

    Znači nema dojave.. .....Nema , odgovori on.

           Šta radite onda pod punom ratnom opremom u nedeljno jutro - plašite - preplašen narod !?

            Bez želje da širi priču ljutito  naredi da zaobiđe špalir kroz koji ne sme proći. Ne voli naređenja , protestovala bi da se pendrek ne cimnu uvis , a pošto sila Boga ne moli , šta će kud će, uz besno gunđanje jače polovine , poslušno napravi krug . U sebi misli , ako tu treba da prođe neko od onih koje ni na ekranu ne može gledati - nema štete.


            Nastaviše dalje. Put ih vodi u Čika Ljubinu ulicu. Tu se tek zapanji. Ni uže ulice ni više policajaca. Načičkani jedan do drugog. Čini vam se da bacite iglu - do zemlje stigla ne bi, ostala bi na jednom od njih. U tom trenu nad glavom tri helikoptera jurišaju nekud.

AUUUU - zavapi ona.

 Ne sluti na dobro - reče njemu koji je vuče za sobom kako se ne bi ponovila scena sa prethodnim špalirom.

Na sreću ču je ljubazan policajac koji bi da razbije monotoniju čekanja u stavu mirno i reče:

Šta ne sluti na dobro gospođo?

Sve - odgovori ona.

 Prvo - vas toliko , u takvoj opremi , sa  toliko oružja ,  u nedeljno jutro kad ljudi spavaju i ništa ne slute, dok nebom krstare helikopteri , koji bi i mrtve probudili. Sve to mladiću ne sluti na dobro.....

To kažem i ja gospođo. Reče : da ima neki šmrk i ne seća se kakav sprej sve bi on njih naučio pameti . Onako kako bi Putin uradio . Nikad im više ne bi palo napamet da ponosno paradiraju. Malo im je  to što rade  u četiri zida , hoće i na ulici da nam decu  kvare....

Moooolim .... izusti ona.....znači sve to zbog toga?

 Zbog toga gospođo , zar niste znali?

 Nisam.... ne gledam tv...

Mislila sam ...... pu , pu , pu - da zlo ne čuje...

 

 

 

           

             

           

           

           

               

 

 #
DOĐOŠI
panicnadezda | 02 Septembar, 2017 20:32

 

            Mnogo ih je. Oni koji nadaleko zavole miris velegrada, pa dođu da bi ostali. Oni koji dođu sa namerom da se vrate tamo otkud su došli , a ostanu. Oni koji dolaze da uče kako bi se nakon učenja vratili tamo gde su živeli, a ipak ostanu tu gde im se čini da je za život i učenje - bolje. Stižu sa raznih strana i iz raznih pobuda. Neki verovatno nikada ne bi stigli, da ih ne oteraše.

A neke - tek tako - put navede.

Veliki grad prima oberučke. Raširi ruke i prigrli. Ali u velikom gradu žive ljudi. Nisu velikodušni kao grad u kome žive. Besni i bespomoćni da spreče najezdu onih koji nadiru, a koje tretiraju kao uzurpatore onoga  što misle da im po pravu prvenstva pripada, uz prevrtanje očiju, posprdno zovu – ,dođoši,. Doduše , retko u njihovom prisustvu , ali u međusobnoj komunikaciji,  kao svoj sa svojim - stalno. Čućete na račun dođoša svašta. Recimo -  od njih se ne da živeti , okupirali grad , sirovine , bukve, primitivci , seljaci , koješta još…

Znate jednog čiji je pradeda stigao iz neke zabiti  kod Male Krsne, a sebe broji  u starosedeoce i pljuje one koji to nisu. Kad dignete glas protiv, ljuti se i kaže … šta…. branite ih!?

 Jok, odgovarate … ne branim ja njih , već sa njima i vas i sebe , samo vi to ne znate.

 Kako - pita ljutito?....

Vrlo lako - odgovorate vi…..

 Da znate ne bi zaboravili odakle ste. Pamtili bi rođake  i pretke  iz Male Krsne da vas drugi ne bi podsećali na to …..kao što drugi pamte ( pokazujući  na sebe ) sve žive i pomrle koje su ostavili tamo odakle dođoše.  Dodate , takođe, da bi po velegradskom stažu koji godinama krckate, komotno sebe mogli svrstati u starosedeoce, kao što neki čine, da vam to nije smešno,  i antipatično. Čovek treba da bude ono što jeste, jer od tog kakav je, nikada ne može pobeći.

Starosedelaca malo ili nimalo. Uglavnom nijanse. Dugo , duže, najduže. I kod onih što su najduže na Beogradskom asfaltu iščeprkate ponekog pretka svinjara ili konjušara. Uostalom , šta uopšte znači rođeni Beograđanin ? Kakva je to preporuka i čemu služi , kad su najveći umovi rođeni van Beograda. Ali rođeni Beograđani drže do toga i misle da su zbog toga "haj klasa" koja zaslužuje poseban tretman, zbog čega sa visine, nipodaštavanjem i popreko gledaju na one koji to nisu.

Dođoše  briga kako ih zovu. Bez kompleksa. Odrasli u prirodi ponašaju se u skladu sa njom - uzmi šta ti se nudi . Šanse  ne propuštaju. Osladio im se veliki grad ili su se oni tokom boravka u njemu osladili nekom ko nije gadljiv na njih i postaju svoji na svome. Puste korenje i krenu da krče. Osvajaju malo po malo. Uštinu tamo , štrbnu amo , uzmu nešto što je nečije i eto belaja. Digne se galama. Negoduju oni koje su zatekli , ne daju se oni što su stigli. Borba. Dođoši - protiv zatečenih. Namerno ne kažete starosedelaca jer unazad gledano  - svi su dođoši. Samo oni koji su par kolena tu , a zaboravili na svoje korenje , žive u zabludi da su oduvek tu.

             Domaći kukaju.  Razmaženi . Govore kako   nemaju zemljake da im priteknu upomoć kad zatreba kao što dođoš - dođošu pomaže i kad ga ne poznaje. Vezani ko crevca kažu - vuku jedan drugog napred. Njih nema ko, kad su sve uzurpirali - dođoši.

Ranije su bili Crnogorci , danas Hercegovci, Krajišnici i Kosovari. Ne zna se ko je od koga žešći. Kad pitate gde su njihovi zemljaci  tj. Beograđani - odgovaraju da pojma nemaju.

Pojma nemate ?! - začuđeno….

Pojma  nemamo ……….

Kad pojma nemate....šta očekujete….?

Ništa ne pada sa neba - osim onoga, što i da ne tražite, nebo  daje ….za  drugo se mora  boriti...

 A vi ?

Niti šta sejali - niti  požnjeli….

 

 

 #
SUNOVRAT
panicnadezda | 25 Avgust, 2017 20:39

 


          Jeste li čuli za Fanny. Ako niste - šteta. Posebno za one koji vole usluge “ lakih dama  “  kojima Fani otima posao. Fanny je Austrijanka, obla , mesnata , podatna. Sa njom možete raditi šta poželite i kad poželite. Fanny je na prodaju,  košta smo 7000 E (bolji polovnjak od auta)  a uvek je pri ruci. Nije Fani skupa , ako često koristite usluge onih koje čuče na mostu  , ispod mosta , u parku ili prikrajku. Da ne pominjemo “elitnije” varijante koje se odazivaju na poziv. Ako bolje razmislite nema  tu neke razlike, izuzimajući činjenicu da Fanny nije živa. Ona je silikonska lutka.  Usta ima , jezika nema. Ne cenjka se , ne preti, ne kompromituje.  Fanny od krvi i mesa su takođe  silikonke, kao što je cela estrada i šire, napumpana silikonima  u poređenju sa kojima  Fanny deluje prirodnije i življe. Fanny ima prednost u odnosu na žive Fanny, jer ako je  kupite čim izađe sa lagera ona je nevina i samo vaša , a ne svačija i ničija.

          Iščašeno, ali je tako......

          Niste  ptica zlosutnica , ako mislite, po onome što vidite , čujete ili pročitate da svet ide stranputicom. Ušo đavo u ljude. Dibidus izgubili kompas. Postali meki i prijemčivi za sve što im se servira ili naredi, a lošem vodi.  Leka ni od korova. Naučnici zagledani u nebo , zemlju , i ono pod zemljom. Kobajagi  rade za čovečanstvo, dok  čoveka tretiraju kao broj. No , oni su osobenjaci, tako da nije čudo da im pojedinac nije prioritet. Doduše, tu i tamo sa raznih strana stigne senzacionalna vest kako su neki naučnici , pronašli lek protiv raka , koji nikako da se pojavi.

Verovatno im pokusni kunići t.j. miševi prave probleme.

Ili , što je sasvim moguće, isti postoji , ali za odabrane. Sirotinja može da pomre. Šta će im život bez glamura?

Siroti Maksim Gorki se sigurno u grobu okreće. Poznata izreka" Čovek - kako to gordo zvuči "je prevaziđena. Da je kojim slučajem živ, za čoveka današnjice to ne bi rekao. Više bi odgovarao drugi izraz.

 Recimo " Čovek, kako to gorko i tužno zvuči".

Uništiše mu  sve što je vekovima gradio , u šta je verovao,  zašta se borio i šta mu je bilo sveto. Ne snalazi se on u takvom svetu. Pati. Svet se izopačio i obrnuo naglavačke . Ono što je nekad vredelo (u restlovima, ponegde i sad ) - na globalnom nivou ne vredi više.

Ništa nije sveto u ovom svetu.

 Izuzimajući  tron  i novac na tronu. Bez njega ništa - sa njim sve. On hoće , gde burgija neće.

Nakazni Kvazimodo sa punim novčanikom bi bio meta sponzoruša, poželjni neženja i Don Žuan. Silikonske lepotice bi se tukle za njegovo srce.

Tužno !!!

Tužnije ne može biti……….

 

 

 #
SNAĐITE SE
panicnadezda | 22 Avgust, 2017 23:18

 

Siđoste sa planine. Silazak teško pada ako vas tamo gde ste sišli čeka ono zbog čega ste pobegli , pošto ste računali da će to zbog čega ste pobegli do vašeg povratka proći. Hoćeš vraga. Vrućine vas ispratile , još veće dočekale. Uzalud ste pomerali dan po dan više od onoga koliko ste planirali , kako bi nebu dali šansu da pusti koju suzu , ali nebo ni da orosi .

Na kraju ste se vratili.

Onda vam vrućine nakon planinskog osveženja teže padnu . Konstantno tandrču klime od kojih vas boli glava i koješta još. Vaše i tuđe. Čini vam se da i komšijske čujete u spavaćoj sobi. Averzija na tu vrstu zvuka ide toliko daleko da njemu koji spava  (ili se pretvara da spava, što bi vam draže bilo) jer u društvu i nesanica lakše pada , referišete iako znate da na to uvo ne čuje, kako je pisak klime ( ono fuf , kad ispušta vazduh ) od komšije ispod vas, pošto ste na svoj oguglali.

 Nema mesta u stanu gde se možete sakriti . Kupatilo najtoplije. Vrelo ko sauna. Moglo bi se upotrebiti za to , bez ikakvog  troška . Unesete stolicu ili strunjaču, umotate glavu i telo u peškir i znoj lipti na sve strane. Višestruko dobro za one koji su zdravi. Sa znojem izlaze otrovi , a kilogrami se tope. Što od vrućine koja prodire kroz prozor na kupatilu , što od bojlera koji bez prestanka greje jer je bez prestanka u upotrebi. Na kraju ukapirate da temperatura na termostatu  ne mora ići do maksimuma.

Vanredna situacija iziskuje vanredne mere. Restrikcija u svemu. Iz kuće retko izlazite ( ukoliko ne pretrčite do mesta u kome je centralna klima) naručite sladoled i pod izgovorom da vam hladno smeta, liz po liz dok snimate ko ulazi , ko izlazi i tako utrošite par sati. Goste nerado primate. Više ljudi isijava više toplote. Šporet , ne palite. Umesto turske kafe, pijete hladan nes. Za hranu ne hajete. Post je zdrav - poznato svima i preporučljivo za sve. Neki poste i duže od onih što ih „ lastavica „ opominje, iako vam nije jasno na koji post, omiljena selica misli. Da li se radi o postu vezanom za hranu ili za priče u kojima se šalite na svoj i tuđ račun.

Dani se tegle. Ujutru, jedva čekate veče. Kad dođe veče jedva čekate jutro. Ustvari dan kad će nebo konačno zaplakati.

Nema ga još.... ono malo ne brojite, pošto se plašite onoga što najavljuju. Moguće da će biti isto, iako pričaju da su posle Preobraženja dani kraći, ali ništa više nije kao što je bilo, pa ni to ne mora biti.

U svom tom haosu ili vanrednom stanju stiže glas sa mora. Ustvari, zove na vajber, koji nikada ne čujete , bez kad ne treba da ga čujete. Sestra vam gunđa da  nešto niste podesili kako valja. Imate po deset propuštenih poziva , a nema zvuka. Začuđeni gledate u tastaturu - lepo piše vajber i ime pozivaoca. Javlja se komšija ili pre bi se reklo prijatelj komšija koji motri na vašu kuću kad ste vi negde , a vi brinete o njegovoj kad on nije tu. Moli da zalivate cveće kako ne bi uvelo zbog velikih vrućina. Kaže, jednom ujutru, jednom uveče. Mislite u sebi, da ćete ako tako budete radili, pre cveća, uvenuti vi. Ono što mislite njemu ne kažete. Uradili bi to i da vas ne podseća. On je komšija i više od toga. Rastao i igrao fudbal sa vašim mužem, kao što je njegov sin, pred vašim očima, rastao i igrao fudbal sa vašim sinom.

 Za vas je uvek tu. Bilo da vam treba pozajmica , društvo u ispijanju kafe , razmena informacija o političkim zavrzlamama, zdravstveni savet ili neka druga  usluga, bilo šta. Jednom rečju bliski ste.

Krećete da zalijete cveće. Tražite duplikat ključeva koji za svaki slučaj stoji  kod vas. Nema ih. U trenu se setite da je neposredno pred vaš odlazak u žurbi da stigne na tenis, sa tenisa u bolnicu, iz bolnice na bazen i ko zna gde još, svoj svežanj negde posejao pa uzeo vaše kako bi mogao ući u kuću. Zovete da mu saopštite da ključeve nije vratio i da ne možete zaliti cveće.

Nakon kratke stanke u toku koje je pretpostavljate razmatrao vanredne varijante reče :

Snađite se....

Kako, bre, da se snađemo - pitate vi?

Za tili čas napravi plan. Kaže u vašem podrumu , koji poznaje kao svoj- imaju merdevine. Uzmite i popnite se na terasu. Crevom iz vaše zgrade zalijte cveće. Ne zaboravite biljke u dvorištu.

Genijalno, nema šta!!!

 Krećete u akciju. Sa drugog sprata silazite u podrum. Iz podruma teglite molerske merdevine , ne vi, podrazumeva se, vaša jača polovina. Iz podruma pod teretom merdevina izlazi mokar ko miš. Em , vrućina , em napor. Onda merdevine vučete do njegove terase koja je na prvom spratu. Prvi put se penje ON. Merdevine klimave , On težak , vama još teže. Ne znate da li vam je gore da držite merdevine ili motrite da ON ne padne. Zatim crevom zalivate cveće i sve oko cveća, jer je mlaz jak. Na kraju polijete i sebe.

Sledećih dana isto. Samo se penjete vi. Lakši ste i lakše to izvodite. Gosti hostela ispod i iznad vas uživaju u prizoru. Škljocaju mobilnim uz smeh i graju. Ubeđeni ste da će vas negde prikazati. Ne bi to bila lepa slika, pa ako nekog vidite kako se pentra na terasu uz pomoć merdevina znaćete o kome se radi.

Posle par dana gimnasticiranja sa drugog sprata do podruma , od podruma do terase, od terase do podruma, od podruma do vašeg stana i ukrug, šaljete poruku sledeće sadržine:

SNAŠLI SE: Svakodnevno gimnasticiramo mokri do gole kože.Snalaženje neodrživo na duže staze. Šalji ključeve, da ti cveće ne pomre.

Šta mislite da je uradio?

Poslao – da mu cveće ne bi umrlo .

 

 #
PEĆINSKI KROKODIL DANDY
panicnadezda | 09 Avgust, 2017 18:25

PEĆINSKI KROKODIL DANDY

Nikad nije čula za Stopiće , još manje za Stopića pećinu. Verovatno bi umrla u neznanju da joj ne otvoriše oči. Rekoše, treba obići sve što može da se vidi, posebno pećinu. Biti na korak do nje,dok zvezda peče , a ne rashladiti se u njoj , glupo je. Učila je , a i čula za mnoge pećine širom sveta, ukrašene podzemnom ornamentikom koju horde turista obilaze , ali nikad nije poželela da zaviri u njih. Može se diviti i sa distance .

Ne mora baš da ulazi unutra .

Pećine su za nju bile izvor straha i trepeta. Kad god je poželela da kroči, ne u pećinu već najobičniju veću rupicu u zemlji, baba bi je odvraćala. Govorila je da ispod zemlje počivaju nečastive sile , gmizavci, aveti , baba roge koje jedu malu decu.  Tek slepi miševi kojih se i danas plaši, čini joj se, više od kuge. Kad god čuje mekano klepetanje krilima umotava glavu u peškir. Znate ono – ako vam se slepi miš zapetlja u kosu poludećete.

 Sve strahove je davno prevazišla. Ne plaši se buba švaba , ali joj se gade , ne vrišti kad protrči miš dok veselo maše repićem , ali i tu oseća gađenje , prema zmijama gaji strahopoštovanje. Za druge stvari zna da ne postoje.

 Ali, slepih miševa se boji. Iracionalan ili pre racionalan strah. Golem strah. Bilo i ostalo. Nepredvidivi i dezorjentisani ulete kad nikog ne očekujete. Kao da znaju, uleću kad ste sami. Prepušteni sebi i slepom mišu. Ulaskom miša gubite sebe jer sumanuto trčite iz sobe u sobu da se sakrijete dok on jurca za vama. Znate iz iskustva . Desilo se. Uleti i pravi salto mortale. Čas gore , čas dole , tamo ili vamo dok se vama kosa na glavi diže , a srce samo što ne iskoči.

 Strašno!!!


Onda zovete upomoć kad ste uleteli u vc i zaključali vrata. Koga ćete , ako ne njega? Jeste na sastanku , ali zar je to važnije od vas, kome slepi miš  diše za vratom. Prvi put ljubite mobilni telefon koji je na vašu sreću nekim čudom ostao u ruci. Vrtite. Kaže, alo.... dok se oko njega čuju razdragani glasovi. U normalnim okolnostima bi vas ti zvuci radovali , ali sa slepim mišem u kući vas ljute. Pita vas gde ste, nenaviknut da ga uznemiravate kad znate gde je? Onda mu vi objasnite da ste zaključani u Wc - u što ON ko papagaj ponavlja za vama da svi čuju. " Zaključana u Wc- u - zašto pobogu" ? Kažete mu da je u kući slepi miš, na šta ON odgovara, pa šta ? Čujete kikot  koji pretpostavljate ima veze sa vama. Čujete kako jedan kaže da isključite svetlo, drugi da mašete peškirom ispred njega , trećeg  ne slušate već dreknete koliko vas grlo služi -

DOLAZI KUĆI , bre!

Došao je . Dok vam nije rekao da je oterao slepog miša niste izašli iz vc - a. Narednih dana je izigravao heroja , a vi bili uzrok podsmeha onih koji su znali za epizodu sa mišem.

Tja.....baš vas briga....

No, da se vratite pećini. Vodite unutrašnji monolog. U stilu za i protiv. Ići ili ne ići ? U pećini deset stepeni, na suncu pedeset , možda i preko. Ovi što govore četrdesetak i nešto, lažu narod, kao što u svemu lažu. Živa u termometru ide do kraja. Ni prva, ni poslednja laž, a i bezazlenija od drugih koje su mnogo opasnije i teže.

 U pećini rizikujete slepog miša , na suncu da vam se kosa zapali sama od sebe. Dakle, idete - pa nek bude što biti mora. Ne sećate se više, ko to reče ( ošamutilo vas sunce, inače bi znali )  a nije ni važno. Bitno je da je tako.

Vozi vas prijatelj. Do brda iznad pećine lako . Od brda do pećine, čini vam se, dan hoda. Silazite po hladovini. Prija. Dosta vas ide. Ima stranaca. Džamrgaju međusobno i samo škljocaju. Jedan korak - škljoc , drugi korak - škljoc , tako do kraja.

 Na kraju pećina. Ogroman otvor  zove unutra. Ispred vas vodič. Liči na pećinu. Stopljen sa ambijentom. Visok , kosa navikla na ruke , telo na pentranje i težak rad, lice na minule godine i oči koje za iste ne znaju. Pričaju i ono što ne kaže.

Uvodni deo neinspirativan. Kad i kako je otkrivena , zašto se tako zove, po čemu je poznata , dokle je raščišćena , koliko osvetljena, dokle smete , a kamo ne .

Onda uhvati zalet i reče da ne zna da li se, kako predanje kaže, Kleopatra kupala u pećinskim kadama (po kojima je jedinstvena u svetu) , ali za sebe može da tvrdi da jeste. Reče da je za posetioce pristupačno onoliko koliko se vidi , ali da je on išao kilometar i po - više. Pokaza otvor kroz koji vam se čini ne bi ni ptica proletela, na šta zavrtite glavom , a iz usta izleti eeeh. Onako, kao  kad bi rekli, ne verujem baš, ali neka ti bude. Oštre oči ošinuše.

Pokaza ponornicu u kojoj se po predanju Kleopatra kupala, što on ne može da tvrdi , ali za sebe može reći da jeste.Temperatura vode je sedam stepeni što je za njega ništa. Iznad ponornice litica niz koju se sliva voda . Plaši i na sam pogled. Opet vi ( dovraga i vaš jezik) rekoste - nemojte mi reći da ste se i tu peli.

 Gospođa meeeni ne veruje !!!

Tri puta ponovi isto....

 Preskoči ogradu koja deli bezopasni deo pećine od samoubilačke litice  i uprkos uzvicima posetilaca i tvrdnji gospođe da se samo šalila uz neprestano ponavljanje... "gospođa meni ne veruje".... panterskim koracima učini... cap , cap , cap....do vrha litice, kako bi sa.... cap , cap, cap... sišao nazad ovenčan zadivljenim i zaprepašćenim pogledima  posetilaca pećine.

Fotoaparati su bez prestanka škljocali.

Pitala ga je da li je gledao film „ Krokodil Dandy „

Odgovor kratak...

Jok....... stanka.... onda

Samo tri puta

 

 

 

 

 

 #
" VITEZOVI CARA LAZARA "
panicnadezda | 26 Jul, 2017 19:54

 

Nakon dužeg perioda  turbulentnih dana u toku kojih se dešavalo sve i svašta na temperaturi na kojoj bi mozak i bez svega i svačega prosvirao, odlučite da malo mrdnete. Idete u mesto na koje ste se primili ( čini vam se i ono na vas ) tako da kad idete tamo, kao da se vraćate kući, iako ta  kuća sa vašom kućom blage veze nema. Boravak u njoj košta , a za sve što košta vi ste tanki. Pošto ne očekujete da ćete sutra biti deblji - krećete.  Ako propustite danas, sutra  nije garantovano. Vođeni takvom filozofijom vučete iracionalne poteze koje neko drugačije satkan nikad ne bi povukao. No, vi to činite sasvim svesno, bez imalo kajanja i prekorevanja sebe. Znate da je privremenost ljudski usud i da lepe stvari  treba grabiti.

Iskustvo vas je naučilo da se svaki put ovako ili onako, na kraju ... nekako ... iskobeljate.

Idete odvojeno. Vi, ko velite ( kad je bal nek je bal ) kombijem  - od vrata do vrata - ON autobusom, od stanice - do stanice. Bezumno -  kaže - vaš mali. Bezumno - kažete vi. Ali, On ne odustaje. Ubeđen da će brže, udobnije i jeftinije stići od vas. Predlaže opkladu. Prihvatate,  jer je sigurica u vašim rukama, a i da odbijete ( pošteno rečeno) isto bi bilo. Utripovao čovek da je kombi kojim ste išli više puta neudoban  za one koji imaju dugačke noge i njegovu visinu. Da se razumemo nije baš Kolos , ali visok jeste, pogotovo za one manje od njega. Neće kaže, više kombijem dok ne izgrade auto puteve. Čeka  autoput kao što je, recimo, onaj prema Mađarskoj  po kome kombi klizi , dok po našim rupčagama drmusa i skače , pa se nakon poslednje vožnje jedva sastavio. Mislite u sebi.. načekat ćeš se ti dok naši neimari - brzinom puža - bilo šta izgrade. Epilog....

 Stigli ste dva sata pre njega i  bez likovanja pokupili opkladu.

Po dolasku meštani referišu šta se sve dešavalo dok vas nije bilo. Šta je izgrađeno , šta dograđeno , a šta se gradi. ON pita šta je niklo tamo gde je on mislio da će nići tržni centar , a vi sudeći po materijalu koji je korišćen i dubini temelja kako su kopani, sve drugo samo ne to. I za to ste se kladili. Da bi utvrdili ko je pogodio  idete na lice mesta. Ostajete zapanjeni. Iz usta izlete VAU !!!          Pred vama razuđena monumentalna tvrđava sa morem terasa, mermera i betona, oivičena neprobojnom  ogradom da nos ne možete proturiti kao da se u njoj kriju bosovi podzemlja ili agenti obaveštajne službe .Voleli bi da se u takvom zdanju nađete u slučaju zemljotresa. Čini vam se da  joj ni 9 Rihtera ništa ne bi moglo.

 Pitate… čije je to?.... Odgovor vas zatiče.

 Rekoše - kondukterovo. Mislite  šifrovano ime nekog sa poternice pa idete dalje.

 Zna li se ko je on?

 Ne kapiraju da vi ne kapirate. Gledaju zbunjeno i ponavljaju …znate li ko su kondukteri?  Normalno da  znate ko su kondukteri …. oni što proveravaju  karte, smeštaju prtljag , prate vozača. Nemojte reći da je to taj . Pravog konduktera ne bi imali za šta da uhvatite. Za pravog  je i udžerica mnogo.

 U pravu ste, kažu , ali podvlače  da ovaj pripada  vanserijskoj kondukterskoj  klasi.  Taj nije cepao karte i pratio vozača. Umesto toga on je valjao biznis… švercovao ljude … oružje… cigarete… benzin i sve što je donosilo lovu  snalažljivim ljudima u mutnim vremenima.

 Auuuuuuuuuu - jadna ti majka.

LJuti  oni , ljuti  vi , ali ko vam je kriv što se opterećujete savešću.

Par dana trošite na disanje. U vašem gradu ste samo zevali. Vazduh vučete do stomaka. Spavate ko jagnje pokriveni jorganom dok mislite na one koji se celu noć prevrću po krevetu.

Onda pokret. Manir iz mladosti. Ako ste letovali u Kuparima ili Platu svaki drugi dan bi stopirali do Dubrovnika da pojedete sladoled. I bilo gde da ste išli , uvek bi išli malo dalje. Smešteni u jednom hotelu obilazili bi druge. Ako bi ostali u prvom, menjali ste sobe. Vaša majka je znala da kaže da nikad nije bila sa vama ( a bila je često) da niste bar sobu promenili.

Ovoga puta idete u susedni grad. Bili ste već , ali ga niste dobro osmotrili. Sad ćete to uraditi, a možda i nešto kupiti. Vi ste planirali knjigu..

Opet rasprava . Vi bi direktnom linijom , ON lokalom,  koji ide okolo naokolo pa  vožnja duže traje. Kaže… nikad se ne zna šta se može videti  na krivudavom putu. U najmanju ruku kao da ćete iz autobusa otkriti grad iz Paleloita. Smešno , ali popuštate. Zaboravili ste reći da je ON taj koji forsira tumaranja. Naišao na plodno tlo pa i vas inficirao. Slični ste , često nepredvidljivi jedno drugom, tako da vam uglavnom nije monotono.

Stižete na autobusku stanicu. Ispred stanice kućica sa rešetkama. Liči na kavez.  Idete ka njoj. Na zvuk koraka iz kaveza skoči čovek ko panter. Pita.. treba li što ? dok oštrim pogledom šara po vama. Kažete …. glavna ulica….

.... nešto konkretno  ili ona uopšte, nastavlja ljubopitljivo ?

  Ne ostajete dužni pa pitate šta on radi u  kavezu ? Odgovora da je na dežurstvu ….prati ko ulazi , a ko izlazi. Mora se u vremenima kad se ceo svet trese. Aaa…. to . Kapirate. Znači jedan od onih pred kojim se pametan čovek ne izuva.  Ali vi niste pametni. Često se izujete baš tamo gde ne treba. Da bi skratili priču pitate za knjižaru.

Treba vam knjižara !!! iznenađeno će

Knjižara- odgovarate vi.

Čitate !!!

Dosta , kažete vi.

Ma nemojte - obradovano će. Reče da i on mnogo čita. Uglavnom istorijske knjige .Trenutno " VITEZOVE CARA LAZARA" - odlični su , jeste li čitali?

Kažete mu da niste ni čuli za nju. O čitanju da ne govorimo. Kažete da tipujete drugu književnost i da vas istorijske knjige ne privlače. Pita … zašto?  Zato što se istorija izvrće i laže, kao što političari lažu.

Mislite i ovi? … oprezno će….

Ovi …ma jok, bre….

Ovi ništa drugo i ne rade. Nešto u očima vas ohrabri ….  nastaviste ….pa nek pukne kud pukne. Kažete mu da zbog laži koje svakodnevno sipaju , poteza koje vuku , osoba koje hvale i postavljaju na mesta gde im nije mesto, više ni televiziju ne gledate. Umesto televizije čitate knjige.

I ja - reče tužno i saosećajno. Oči mu izgubiše oštrinu , pogled omekša , uperi prst u pravcu  najbolje knjižare i umesto pozdrava reče…zapamtite - " Vitezovi Cara Lazara "…. Zapamtiću - odgovarate vi….

 Probajte.

Hoću ….kažete vi…

Ko zna, možda i hoćete……

 

 

 

 

 

 #
AKO UPALI - UPALI
panicnadezda | 30 Jun, 2017 16:44

 

Iz daleka stiže glas. Uz glas i slika. Na slici plava pučina , jahte i jarboli , ozarena lica kupača, a ispred svih - lice pošiljaoca glasa. Glas sledeće sadržine:  „ nekome je život majka , a neko ima Nju“. Ustvari nije rekao Nju već ime žene onoga na čiju je adresu, odnosno pametni telefon, poslao poruku . Da je kojim slučajem poruka upućena njenom sinu moglo bi se povezati sa  maćeha. No , nije bitno. Bitan je pametni telefon. Sa njim možete svašta. Obradovati , rastužiti , pripretiti. Koješta još, samo ako znate komande. Čudo tehnike. Od pameti se živeti ne može  , a pametnog malo  ima.

 Zar nije ?

 Pametni telefoni koje izbacuju pametnji od njih, pametne zgrade koje se menjaju još pametnijim,  pametni kompjuteri  ( veliki , mali, Japanski najmanji)  i tako redom da ne nabraja. Jedno pretiče drugo , samo čovek ostaje isti. Na kraju će od silne pameti koju je sam izmislio, sasvim zakržljati.

No.....

 Primaoc glasa čita poruku glasno, pošto nisu sami i klikće radosno dok iskosa motri na nju. Ko veli pravo u metu. Prijatelj mu se krčka u moru , a on se zbog njene alergije , ili načete kože ( kako kažu lekari ) mota po gudurama. Ko da mu neko brani da ide sam na more. Ali za solo odlazak treba petlja. Ako ne ide ona ko će mu nositi nitroglicerin i dane činiti zanimljivijim. Zaboravio da mu je upravo pošiljalac  glasa ne jednom rekao „lako je tebi ...sa njom nikad nije dosadno“.

Poruka da je život nekom majka , drugom maćeha ( ko da je to nešto novo ) ulepša dan. Huktanje zbog vulkanskog grotla u kome su, zameni smeh. Zaboraviše vrućinu. Milo joj , ali ne deli njihovu razdraganost. Od previše sunca joj se manta u glavi , ali razmišlja. Zna ona da je On ceni, da je ne bi povredio i da je glas trebao da ih nasmeje , ali ne znaju drugi. Zbog toga ide milo za drago .

 Zato...

 Gleda poruku , studira sliku. Slika sve priča. Nigde osmeha, nimalo radosti zbog toga što je tamo gde je. Naprotiv. Crn ko gavran, preklopio kapke ko da će se svakog momenta onesvestiti ili se njoj tako čini. U svakom slučaju, sunce mu popilo mozak, pa sve zaboravio. Ko da se vraćati neće.

Zaboravio kome je dao ključeve od stana punog vrednosti da motri na njega. Zaboravio koga je zamolio da zaliva cveće, koje mu, uzgred budi rečeno ( zbog pažnje koju mu poklanja) znači, skoro koliko i stan. Zaboravio da je zamolio da cveće zaliva nekad i dva puta ako je velika vrućina. Malo li je.....

Zaboravio da će uskoro nazad......zato...

Ne gubi vreme. Uzima muževljev telefon i šalje poruku u muževljevo ime.

Poruka glasi:

 „ Zavidim ti. Tačka. Zaroni za mene kad ja ne mogu zbog Nje. Tačka.Takva mi sudbina.Tačka. Ovde sve po starom .Tačka.(onda ono gde je tanak ) Cveće ti malo užutelo i čini mi se nekako sparušilo iako ona kaže da sve radi kako treba.Tačka. Ne brini ništa - j...š cveće,  porašće drugo. Tačka.

Prst na SEND - ode. Misli se - ako upali – upali.

UPALILO JE .

Nije ni odložila muževljev telefon, njen zvoni. ON. Zabrinuto pita kako  cveće podnosi vrućinu. Odgovara - sunce ko sunce -nekom majka , nekom maćeha. Kida vezu - kobajagi crkla baterija. Mala osveta , ali koliko ga zna..... 

krčkaće se ON ...

 

 #
GAJBA
panicnadezda | 14 Jun, 2017 16:59

 

Ima dana  kad  vas buka ispod ili buka iznad vas, istera iz kreveta. Skočite ko opareni , a dan još nije na vidiku.  Onda kad ste već skočili , a ne vraća vam se u krevet , da bi skratili vreme do momenta kad normalan svet ustaje idete u kupovinu u koju nikad tako rano ne idete .

 U prodavnici zatičete  pospana lica prodavaca koji  u miru ispijaju prvu jutarnju kafu. Mrzovoljno vas gledaju i ne trče u susret. Razumete ih, dug je dan pred njima , i mnogo mušterija koje treba dočekati i ispratiti sa osmehom. Škrtare na vama. Niste ni vi mnogo bolji . Smatrate da je klimanje glavom adekvatna zamena za dobro jutro. Ne žure da vas usluže. Ni vama se ne žuri, pa ih ne požurujete. Ionako ubijate vreme do vremena kad obično ustajete. Da bi skratili vreme  gledate i ono što nikad ne gledate. Preturate artikal po artikal , upoređujete cene koje nikad ne pamtite ( zbog čega vas prekorevaju ) zagledate datum proizvodnje i rok trajanja proizvoda. U najmanju ruku kao da ste došli u inspekciju , a ne kupovinu. Onda vam nešto ispadne iz ruke , poremeti red i izazove lančano padanje proizvoda što učini da svi poskoče. Sjate se oko vas , kako bi ispravili ono što ste poremetili.

 Na kraju vas usluže.

Pokupite kese i nazad.

Na prvom spratu čujete muški glas „ kul  gajba „ jel da?

Divna !!! izveštačeno ... ona...

U trenu shvatite da se niste tek tako probudili. Krivci su pred vama. Spremni ste za paljbu. Ali na vašu žalost nema vremena , ključ u bravi reče škljoc, dok " Don Žuan " hvata zalet niz stepenice  kako bi neprimećeno umakao.  Zamalo se jadnik nije smandrljao kad je shvatio da nije sam u hodniku i da je sudar tete - a- tete neizbežan. Okreće glavu . Ne vredi....znate  lice... ime još ne znate.

 Špiclov ste vi. Saznaćete nekako.

Brzo povezujete stvari, pogotovo kad se odigravaju na terenu koji poznajete ko svoj džep. Znate sve , vidite sve , čujete sve. Ono što vama promakne, vidi ceo komšiluk. Brzinom munje poštom od usta do usta stiže do vas. Svima je sve jasno. Javna ili bolje rečeno tajna , a javna kuća, ordinira pred vašim očima. Propisa nema , dokazi fale. Nemoćni muškarci  u "moćnoj državi" gde su najmoćnije pare dođoše na zamisao da pribegnu uceni. Ko vele daj šta daš, kad ništa ne daš. Popust za komšiluk. Podrazumeva se muški. Bar da se omaste kad drugo ne mogu. Dok to ne postignu pare oči.

 Neko bi rekao " malo li je ".

Što se " gajbe" tiče niste sigurni da je adekvatan naziv za zgradu u kojoj živite. Možda je ni zgradom ne bi nazvali. Pre bi se reklo kuća , velika trospratnica sa jedva vidljivim potkrovljem kakvih je sijaset u Beogradu, pogotovo  u gastarbajterskim naseljima gde svako hoće veću od one do njega i više lavljih glava i ukrasa od onih pre njega.

 Ali vaša " gajba " je ušuškana. Dušu dala za tajne sastanke i mutne radnje. Da ste kojim slučajem begunac od zakona tu bi se sakrili. Sve na dohvat , vi daleko od hvatanja. Još da nema komšijskog paparaco lova - diskrecija bi bila apsolutna.

            Ima tri sprata. Vi ste na drugom. Iznad vas za stalno niko , a svakodnevno svako. Ispod vas za stalno niko , a svakodnevno svako. Više ni u svet ne morate ići , kad je svet svakodnevno kod vas. Koliko jezika odjekuje vašom zgradom , kad su otvoreni prozori i šire, ako duže potraje  (  nadate se da neće ) svi u komšiluku će biti poliglote.  Jednom Englezi,  drugi put Francuzi, Grci , Bugari, Rumuni , Slovenci i oni od čijih se pretnji ledi krv u žilama - Azijati. Svaki put kad ih ugledate , merkate prtljag. Gledate koliki je i kako se nosi. Ko velite da ima oružja ne bi ga ko perce izneli do trećeg sprata. Onda pročitate da ima eksploziva u prahu i zanemarite težinu prtljaga. Prepustite se Bogu kad ne možete državi. Da ima države ne bi u zgradi gde žive ljudi bilo hostela, kafića, palačinkarnica koje rade do zore i koječega još.

            Vi ste u sendviču između dva hostela. Jedan  iznad vas , drugi  ispod vas. Vi između. Jedan javni , drugi tajni. Vi neutralni.

 Javni za mlađariju.

 Tajni za probranu , platežnu klijentelu. Čim ih ugledate znate gde idu. Sami, nalickani, u lister odelima kao da su pošli na bal, a ne u noćni provod  -  prvi sprat. Same, nalickane, sa napumpanim atributima od kojih se muškarcima ( kojima se to još nije zgadilo) vrti u glavi - prvi sprat. Kad ste jedno takvo čudo sreli ostali ste zapanjeni. Nigde to niste videli.  Čak ni u “Parovima” i crtanim filmovima. Usne - volumen 7 , grudi - 10 , zadnjica premašuje poznate gabarite.

Gomila ide na treći sprat . Kad krenu u juriš do hostela čini vam se da prisustvujete stampedu  životinjskog carstva kako ga vi zamišljate.

 Ali bez obzira na to simpatičnija vam je mlađarija. Razlozi jasni. Ne kriju se. bučni su i otprilike znate šta da očekujete. Mladost je po pravilu bezazlena. O izuzecima ne razmišljate.

Par puta ste zvali organe reda, države nereda , da intervenišu. Došli bi . Pokazali značke , pripretili i kratkoročno uspostavili mir. Onda bi vam rekli da u ponovljenom slučaju  bez ustručavanja zovete. Ali to ne činite.Umesto njih zivkate vlasnike stanova koji spavaju u miru  , kako bi na vašem nemiru debelo šićarili (zaradili ).

No, kažu da država ubrzanim hodom gazi napred. Čekate da iskorači. Ako se to desi ( u šta, među nama rečeno, sumnjate ) valjda ćete i vi nešto uraditi, ukoliko vas u međuvremenu ne zapale ili potope. Vama kiša ne treba. Dosta vam je 17  kupatila na tri sprata, kako bi se i bez kiše utopili ako, ne daj Bože, nešto krene naopako. Što se požara tiče , stvar je bezazlenija. Zahvaljujući kupatilima mogli bi da gasite i u komšiluku.

 

 

 

            

 #
EXCEL
panicnadezda | 30 Maj, 2017 16:53

 

Ne znate poreklo ni bukvalni prevod reči koja vam je sama po sebi antipatična. Nećete ni toliko truda da uložite kako bi izguglali šta znači. Zadovoljavate se nagađanjem i improvizacijom.  Imrovizacija kaže -  u tabele strpate sve prihode , sve rashode , nepredviđene izdatke , plus potencijalne rizike ( što je usput rečeno uža specijalnost vašeg sina) podvučete crtu - i imate Excel. Ali šta imate, ako to što imate nije dovoljno da popuni tabele koje ostaju prazne, kao i vaš džep?

  Sin hoće da vam pomogne . Da bi pokazao kako funkcioniše  Excel - napravi  štih probu sa očevim primanjima i nakon uspešne operacije saopšti … sa cigaretama je stanje neodrživo , bez cigareta - saldo nula. Presudi :  Morate prestati sa pušenjem. Dobro za budžet , bolje za zdravlje.

Pogodi vas u nerv. Ne zato što mislite da je pušenje zdravo, sačuvaj bože , već je ta antipušačka propaganda toliko agresivna da vas živcira. Pošto je upotrebio množinu skočiste ko da vas zmija juri. Hoćeš reći …. pušenje šteti vama još više vašoj okolini. Nepušači se za to hvataju ko muve za lepak i kreću u rat protiv pušača. Ograničeno…

 Šta je sa drogom? Biće da ona pomaže!!! Kad si čuo da je neki pušač zbog cigareta ubijao , pljačkao, krao, kao što to rade narkomani kad im zafali fiks. Nikad - lepi moj. Stvar je jasna. Obračun kartela. Sa jedne strane duvanski , sa druge narko kartel, koji zbog ogromne love koja sve kupuje, iz tog obračuna izlazi kao pobednik.

Naški rečeno  -  smuti - pa prospi sve to, kao i taj excel

Priznajete da tu reč nikad ne bi usvojili da vam je vaš mali u više navrata nije servirao kao spasonosno rešenje za održanje kućnog budžeta.Takođe, priznajete da vam je neko rekao da ćete najkomplikovanije reči čuti iz usta vašeg deteta ne bi verovali. Excel je ništa u poređenju sa drugim rečima koje ne umete da ponovite. Često mu kažete kad izgovori  nešto, pa iako naslućujete šta bi to moglo da bude - prevedi. Onda on potanko, ko da ste, kako kaže moron, krene da vam objašnjava dok se vi slatko smejete. Ali eksel...

Verovatno ima smisla u velikim korporacijama , krupnim poslovima , masnim primanjima i podrazumeva se bankama , ali sirotinji.....

 Ne treba ništa. Sve što sirotinja  namakne još brže smakne. Za par dana podmiri državu, namiri stomak,  napari oči i sve ode. Onda čeka ........

Niste  baš taj slučaj. Imate što imate , ali ste više imali dok domovina  nije ufitiljila. Globi vas u kontinuitetu . Povremeno vam uputi zahvalnicu preko onih koji se u njoj lepo snađoše, kao da ste radodavci , a ne opljačkani.

 Kad ste pitali sina da li taj excel povećava budžet , zapanjio se i pozvao na ozbiljnost. Vi mu odgovarate da nikad niste bili ozbiljniji jer ako to, misleći na Excel, uvećava prihode, spremni ste da se upustite u komplikovanu operaciju, a ako ne - vama ne treba. Sa onim što imate možete i bez njega  Onda vaš mali kaže : - da ste neorganizovani i neodgovorni prema novcu. Još vas nabedi za rasipništvo.....Ništa tebi ne znači... hiljka tamo ... hiljka onamo , onda kukaš.

Ne kukate. Čim zaškripi , vi uvedete post. Ne baš onaj na vodi , ali neku vrstu smanjenog obima - da. Usput trubite kako je to zdravo jer čisti organizam od otrova i gurmanluka koji je u vašoj kući uvek bio. Imate svedoke za to. Najavite češće posne dane pošto vaš  lični excel tako diktira.

Doduše , kada se približi vreme godišnjih odmora malo cvilite, kako se vaš mali ne bi otvorio i iskeširao smeštaj za dvadeset dana kao što je učinio prošle godine , a nadate se da će i ove……..

No još nije vreme..

VIDEĆEMO ………

 

 

 

 

 

             

 #
BUŠILICA
panicnadezda | 29 Maj, 2017 18:29

 

Traži komšija bušilicu. Domaćin kaže da ceo alat ima, samo nju nema. Šteta … konstatuje komšija. I ja kažem…. šteta …. maltene postiđeno , odgovara domaćin. Usput baca pogled preko ramena pa kad je primeti prekornim glasom reče…. kad god sam hteo da je kupim iskrslo bi nešto preče. Otegnu ono preče. Hteo je reći  krivac je ona.

Kakva bre šteta, ubacuje se domaćica, kad ni to što imaš nikad nisi upotrebio , samo skuplja prašinu i pravi nered po kući. Ni to ne mogu očima da gledam. Fali mi samo bušilica . Znate komšija ……

 Za neke  majstore je i šrafciger mnogo…………!!!

 Vrati mu milo za drago …. i bi joj drago..

Stvarno je tako , istinito i smešno

Uplovili u zajedničke vode. Mladi. Krpite stvar po stvar.  Svašta fali. Zajedno idete u kupovinu. U kupovini različite stvari gledate i različito pazarite. Vi bitno, ON sporedno. Vi prvo, ON poslednje. Vi stvari za kuću , on alat za rad po kući. Svaka kupovina na prethodnu liči. Vi šerpe , lonce i poklopce, što reče Šećerovski , ON eksere, zavrtnje , šrafove , motocangle.  Još vam se fali. "Vidi šta sam kupio" -  dok vam sa alatkom vitla pred očima u najmanju ruku kao da je pazario najnoviji model Mercedesa ili Volvoa pa treba da se divite, a vi pojma nemate čemu to služi.  Sumnjičavi prema njegovom majstorstvu ( pošto na sve liči samo na majstora ne ) pitate... šta će mu to? Uvređeno kaže da vi to ne razumete i da je kuća bez  alata, nikakva kuća. Neiskusni, niste znali  da alat kuću čini, iako ga  u vašoj kući takoreći nije bilo , a ipak se zvala kućom.

 No svaki put isto.

 Žalite se kumi. Kažete joj da dok vi kućite kuću , ON kao kolekcionar skuplja alatku po alatku. Usput izrazite bojazan da nije neki feler u pitanju , pošto se više ne zadovoljava sa malim alatkama već hoće kompletan alat koji imaju prvoklasni majstori. Kuma vas prekoreva…umesto da budeš srećna što si naišla na pravog domaćina, ti negoduješ. Dodaje, da njen otac ima alat i sve sam popravlja.  Zato njena majka ne zna šta znači imati majstora u  kući,  još manje kako izgleda čistiti kuću kad majstor iz kuće ode. Primiri vas. Pa jes, pomislite u sebi, možda je stvarno vredan i vešt sa alatom pa neće za svaku sitnicu da zivka majstora i baca pare. Hoće čovek svoje sam da krpi. Ako je tako isplati se kupovina alata pa i profesionalnog  kompleta kako je zacrtao. Ali vaš osećaj vas po pravilu ne vara , uvek vas nekako navede na pravu stvar. Ipak vam to ne liči na to. Možda kolekcionarstvo…… što bi u ovom slučaju bilo sasvim besmisleno.

            Kolekcionari svašta skupljaju  -  stare pare , stare knjige, šahovske figure, ordenje , medalje , poštanske marke , gramofone, longplejke ili singl - svejedno , i koješta još, ali niste čuli da uzimaju alat, ako nije iz ko zna koje ere.

 ON sve to - i novi alat- usto.

 Ne štima

Razumete što gomila i kupuje knjige - oboje ih čitate, nekad se  otimate ko će prvi. Razumete šahovske table, satove i figure. Pola života , ako ne i više , mu je prošlo za šahovskim stolom. Muzika mu je bila i ostala strast. Uz nju se budi, sa njom uspavljuje. Preko dana se lati gitare i zapeva pesme koje se retko  čuju. Znači, sve to razumete. Ali kako razumeti značaj alata za čoveka čiji prsti, a ni mozak nisu za alat. Alat je za praktičare, ne za sanjare.

No, da ne otežete . Bili ste u pravu. Vaš osećaj vas nije prevario. Da vas ne bi grizla savest u jednoj od šoping tura po Budimpešti kupili ste profesionalni alat. Koliko je to čudo sa kutijom bilo teško i danas kad se setite čini vam se da vam ruka iz ramena ispada. Normalno  da je ON teglio. Ali kad bi spustio da malo odmori , a vi podigli, sve bi zvezde na nebu videli. Bušilicu niste kupili. Ni tada ni potom. Čini vam se da ste i nju uzeli od silnog tereta sa alatom i pored alata, živi ne bi došli kući.

Alat je kao što ste očekivali služio za paradiranje. Kad dođe majstor a neku alatku zaboravi ON hitro priskoči - imam ja. Majstor se iznenadi kvalitetnim čelikom i domaćinu udeli kompliment kako zna štaje dobro. Ponekad nešto  zadrži za uspomenu, tako da pola alata fali.

Komšija koji izazva ovo sećanje je našao bušilicu. Krenuo da ispravlja krivo , a nije znao ( tek se doselio ) da odmeri  debljinu zida. Takođe, nije znao ko  je u komšiluku. Užasnuti glasovi ga presekoše . Krici straha su se čuli u celoj zgradi. Pomislite da su se vaše crne slutnje obistinile. Od kako ljudi krenuše u biznis zvani  "stan na dan" stalno ste u strahu. Plašite se požara , droge , ubistva i koječega još. Komšija je kroz rupu koju je napravio nemilosrdnom bušilicom ugledao masu mladih zabezeknutih ljudi koji su krenuli  da beže. Istrčao je da vidi gde je provalio.Tek tad je ukapirao da je do njegovog stana hostel. Reče bežali su ko ludi. Dvoje mladih francuza nije uspelo da pobegne. Čovek je probao da im objasni da nije želeo da se to dogodi i da mu je jako žao. Primili su njegovo izvinjenje , ali ih sutradan nije bilo.

Treba li da kažete da vam je drago što niste imali bušilicu. Čini vam se da bi deo krivice za traumu koju su ti mladi ljudi doživeli , a neke će možda pratiti dok mladost ne zaboravi, snosili i vi.

 

 

 #
PUTOKAZ
panicnadezda | 27 April, 2017 20:44

 

Ne zove on to tako - ali ispada tako - nekako.

Zna ga. Venčana kuma njegove polusestre.

Mlad momak. Beogradsko dete . Nešto  preko dvadeset. Blok 45. Majka , otac i sin. Oni penzioneri , on neobezbeđen. Završio srednju školu. Dalje nije išao. Priznaje, nije bio neki đak. Draža mu bila lopta od knjige . San o srpskom Maradoni se izjalovio. Mesto u klubu zauzeli oni sa preporukama i sličnim snovima. Traži posao.  Ništa. Tu i tamo uskoči u neki kiosk dok iz istog ne iskoči kad se pojavi neko njihov. Dani se vuku. Društvo se rasulo. Jedni na fakultetu , drugi u braku , treći kud - koji. Povremeno neka curica ….

 Ali, sve češće šeta sam.

U samoći se preslišava. Razmišlja gde i kako? Roditelji ga kasno dobili. Već su u godinama kad neko treba da brine o njima , a ne oni o njemu. Pogotovo otac koji je dosta stariji od majke. Roditelji muče svoju muku svesni da mu ne mogu pomoći.  Svako od svakog krije strepnju.

Onda jednog dana u šetnji spazi banderu. Na banderi papir . Na papiru Američka ambasada  , poziva zainteresovane da konkurišu za zeleni karton koji srećnom dobitniku otvara put ka američkom snu. Zapisuje mejl i po povratku kući šalje molbu. Ne očekuje mnogo. Ne veruje u mogućnost da među milionima sa raznih strana sveta, među dvadeset hiljada koliko dele, bude  baš on. Ali nema veze , vremena ima na pretek. Tako je i bilo. Prve godine ništa , druge ništa, možda i treće , ne seća se već , ali neke tamo, kad se najmanje nadao stiže obaveštenje da je srećni dobitnik zelenog kartona sa navedenim uputstvima i obavezama koje mora ispuniti da bi isti važio.

Šok…..!!!

 Kaže, nije znao da li da se raduje ili plače. Otvara mu se put u Ameriku, a nije video ni Budimpeštu. U Americi nema nikoga. Čuo je da je drug iz srednje škole završio u Njujorku, ali kako doći do druga? Pod pretpostavkom da dođe do druga , kako stići do Amerike kad karta košta onoliko koliko on u životu nije imao u džepu. Pod pretpostavkom da to pozajmi, kako stvoriti  glavnicu od nekoliko hiljada dolara kao garanciju da, dok se ne snađeš, nećeš biti na trošku američke države. I opet, pod pretpostavkom da se i to čudo, nekim čudom nađe, kako se u dalekom svetu  snaći.

 Šta raditi ?

Štedi roditelje. Još ništa ne priča. U šetnjama koje su sve češće vodi unutrašnji monolog.  Nikada nije sebe video preko okeana. Ustvari nigde van Srbije. Ali Srbija mlade ne gleda. Pogotovo diskretne i nenametljive, koji čekaju da budu primećeni. Iskustvo iz škole i sa fudbalskog terena ga je tome naučilo. Po prirodi studiozan, razmišlja , pre nego što sa roditeljima popriča, šta je to što bi on mogao da radi?

U razmišljanju stiže do hotela Jugoslavija. Oronula i zapuštena zgrada, izgubila sjaj. Samo jedno svetlo gori. Kreće ka njemu da vidi šta radi , kad svi znaju da ništa ne radi. Na putu ka svetlu udara u banderu. Na banderi oglas za školu krupijea. U njegovoj glavi, pali se svetiljka. Možda je to - to.

 Opet bandera.

Smeštena preko puta velikog kazina u kome sve zvoni i šljašti. Ulazi da se raspita. Sutradan kreće u školu.

Nakon dva dana saopštava roditeljima. Pita šta da radi ? Otac brzo rešava stvari. Prodaje stan. Kupuje garsonjeru kako bi razliku u novcu dao sinu koji ide na dalek put. Strah ga parališe , ali ne pokazuje. Umesto straha hrabri sina i sebe, rečima …..tvrd si ti, uspećeš….

Uspeo je. Nakon završetka škole za krupijee kreće na put. U Njujorku ga čeka drug . Priča mu o Americi i svojim isustvima. Pažljivo upija. Nakon par dana stiže tamo, gde se uputio.

 Las Vegas ......

Aplicira za posao. Dobija angažman u manje poznatim i slabije plaćenim hotelima. Tačan , precizan i odgovoran, brzo napreduje. Postaje deo postavke osoblja dva najprestižnija hotela Las Vegasa. Mnogo radi. Spava malo. Javlja se roditeljima. Njoj tu i tamo pošalje mejl . Kaže da nije lako , ali da mu najteže pada što su roditelji prodali stan da bi njemu omogućili odlazak.

Nakon pet godina dobija američko državljanstvo. Dolazi na odmor. Angažuje agenta za nekretnine kako bi roditeljima vratio ono što im je oduzeo. Usput i sam traži. Obilazi kraj gde je odrastao. Nostalgija ga vodi do stana u kome su živeli. Ruka ide prema zvonu. Vrata otvara čovek kome su stan prodali. Izvinjavajući se, pita… da li zna da neko u kraju prodaje stan? Čovek ga gleda u čudu … kaže ….otkud znaš da prodajem stan? Srce mu lupa kao ludo . Pita se da li sanja. Verovali ili ne, nije sanjao . Kupio je isti stan u kome su živeli pre njegovog odlaska.

Neverovatno !!!

Sreći nije bilo kraja. Preselio je roditelje , kupio novi nameštaj i spokojan spakovao kofere. Vratio se nazad. Planira privatan biznis . Reče na Floridi. U međuvremenu radi na sebi. Pohađa razne škole , edukuje se preko knjiga i interneta . Putuje. Upoznao je deo sveta. Stigao do Brazilske " Marakane " . Nije postao Maradona , ali se sa njim rukovao i fotografisao. Slika sa idolom iz mladih dana krasi njegov fejs.

Jednu stvar nije ostvario. Fali mu neko sa kim će deliti dane , radosne i tužne. Nedavno je bio. Poželela mu je to. Nasmejao se. Odgovorio je da je prestao da  traži.

Rekla mu je …..zašto da tražiš kad  će, po svemu sudeći, ona naći tebe ? Najveroatnije čeka.... iza neke  bandere .....        

 Samo pazi,  da ne promašiš.

 

 #
DVOIMENA - EPILOG
panicnadezda | 22 April, 2017 15:56

 

Bili su par na glasu, dok glas nije zamro. O njima su glasno pričali  , kasnije jedva šaputali . On, mlad revolucionar zadojen idejama komunizma i jednakosti , koje je njegov otac predratni pečalbar preko okeana, smatrao utopijom naivnih, čega se treba čuvati. Uzaludno ga je molio  : Miloše, mani se toga.

 Politika je kurva kojoj kad sve daš -  uzima tebe.

 Ona gospođica iz otmene kuće u kojoj se takve ideje nisu gajile. On, prošao golgotu rata i Sutjeske, zajedno sa mlađim bratom čije su  kosti ugrađene u temelje buduće otadžbine. Umesto sina, majka je dobila papir u vidu Partizanske spomenice kao dokaz da otadžbina ne zaboravlja one koji su dali život za nju .

Mladi revolucionar se sa Sutjeske vratio pun ucrvljanih rana koje su vremenom zalečene. Kažu bilo ih je preko dvadeset.Dobio je Spomenicu . Ubrzo i važno mesto u maloj varoši. Imponovalo je poznavati ga. Utrkivali su se ko će mu biti bliži.

Onda se zaljubio. Ne u onu koja će čitav život plaćati njegov fatalizam. Prva ljubav mu je bila vanserijska lepotica druge vere. Pričaju ... prva muslimanka koja je zbog ljubavi prema kauru skinula zar sa lica. Njena porodica je osudila, njegova nije prihvatila. Zvala se Atka. Osoba koja kuca ove redove imala je priliku da se uveri u lepotu žene koju je njen otac voleo. Bila je tinejdžerka kad su joj rekli da jedna gospođa želi da je vidi. Odazvala se pozivu. Na ulici je čekala visoka , vitka , prelepa žena koja je nakon dužeg gledanja , pomilovala po glavi i samo rekla ......u pravu su ... ličiš na oca. Kasnije su joj objasnili ko je to. I danas pamti njen lik, kao što je, verovatno Atka dugo godina pamtila lik njenog oca. Pod pritiskom porodica Atka je napustila grad svoje prve ljubavi u koji se , kažu , samo tada vratila.

Onda je upoznao gospođicu iz dobre kuće. Razmaženu, ponekad hirovitu , zanimljivu , lepu i vrednu ljubavi. Bila je to njena majka. Potisnuo je Atku, ona Balšinu kletvu zbog neuzvraćene ljubavi. Kao da snosi deo krivice ćerka je nikad nije pitala ( nakon svega što se desilo )  žali li što nije napravila drugačiji izbor.

 Venčali su se . Nakon godinu dana dobili sina čije je rođenje pompezno proslavljeno. Hteli su još dece. Nakon dve godine i to je bilo na vidiku. On je kao, većina muškaraca, želeo sina, ona samo da bude živo i zdravo. Radovali su se.....

No, radost je bila kratkog veka. Došao je momenat kad je otadžbina tražila nove žrtve. Deviza  „ Nas i Rusa trista miliona „ više nije važila. Trebalo je odlučiti. Rusija ili otadžbina .Mnogi su zaboravili na Ruse iako u suštini nisu tako mislili. On i par istomišljenika, dojučerašnje prijatelje, u koje su se kleli,  nisu  preko noći mogli proglasiti neprijateljima. Izabrali su odanost do kraja. Odanost Rusiji, značila je izdaju Vođe.

Izdaja Vođe se nije praštala.

Čuli su za Goli otok. Doneli su odluku da beže u Albaniju. Bilo ih je šestorica. Podelili su se po dvojica, kako bi manje padali u oči. No, po direktivi, kako to obično biva, angažovane su uhode, koje da bi iskupile sebe, moraju izdati druge . Njih je pratio jedan. Prijavio . Vod od trideset vojnika je stigao na lice mesta. Vezali su ih . Na komandu... pucaj!!! - rafalna paljba prolomila se nebom.. Meštani su pričali da je tako grmelo kao da su se oblaci sudarali . Scena za pamćenje ... 30 naoružanih do zuba  - protiv dvojice bez ičega.

Ubili su ga uoči Svetog Save 1949. Imao je samo 27 . god.  Njena baba je do kraja života proklinjala taj dan.

Vest o ubistvu bez suđenja i presude, kao opomena svima, urodila je plodom. Isprepadani ljudi danima nisu izlazili iz kuća. Malom varoši se širio strah. Sve je zanemelo. Po naređenju, sahrani niko nije mogao prisustvovati. Po istom naređenju nisu smeli biti sahranjeni na groblju kao ostali ljudi. Dva odrasla muškarca  sahranila je majka jednog od njih, t.j. njena baba, kopajući raku na mestu ubistva. Kuća, koja je služila za primer je preko noći postala ukleto mesto. Ljudi su je u strahu zaobilazili .

 Niko im nije izjavio saučešće.

 Ali došli su oni kojima je naređeno da dođu.


Mrtvi su platili svoje , živi su morali da plate za mrtve. Usledila su hapšenja. Njegovu 17 godišnju sestru Milju su deportovali u Kotorski zatvor kako bi ispipali eventualne veze sa zločinačkim aktivnostima njenog brata. Njene priče o onome što je tamo doživela liče na horor .

Detalj za osetljive. Ispitivali su ih u prostoriji čiji su zidovi bili oslikani krvlju. Do smrti se nije mogla oporaviti , još manje zaboraviti čega se tamo nagledala. Pustili su je nakon par meseci.

 Zarad sigurnosti otadžbine uhapsili su trudnu ženu, vođeni logikom....  nikad se ne zna, šta žena zna. Ona , ili bolje rečeno embrion u začeću, je bila najmlađi zatvorenik svoje domovine.

 Kriva , a nerođena......

Majku su mučili stalnim pitanjima o nečemu o čemu pojma  nije imala. Nije ni mogla da ima ,kad ništa, van izgovorene reči, njenog životnog saputnika da se neće odreći Rusa - nije bilo. Zahtevali su da se odrekne muža. Prkosna i časna po prirodi, rekla je da se neće odreći oca svog deteta , misleći na sina , pošto je u užasu koji je neočekivano zadesio odlučila da dete u stomaku ukloni.

 Jedna usta manje.

Nakon izvesnog vremena pustili su je iz zatvora. Govorila je, da je gradom išla visoko uzdignute glave , dok bi slučajni prolaznici svoju saginjali.

Na slobodi, koja je bila sve - samo to ne , zaključila je da je kasno za abortus. Dete će biti rođeno. Sećala se razgovora sa mužem. Kako će se zvati ako bude muško, a kako, ako kojim slučajem, bude devojčica? Oba imena su bila pripremljena. Za ćerku je planirano Tanja.

Ne Tatjana - samo Tanja.

Pet meseci nakon ubistva rođena je Tanja. Zvali su je Miloševo posmrče. Majka je otišla u opštinu da detetu da ime . Pitali su je kako će se mala zvati , očekujući sve samo ne ono što je ona uradila -  rekla je Tanja.  Prekrstili su je u Nadežda. Kad je tražila obrazloženje, matičar  je konspirativnim tonom, da niko ne čuje,  rekao da se plaši da je  ne vrate u zatvor jer je Tanja - rusko ime. Pojma nije imao da je i sa Nadeždom isti slučaj. Na sreću ni drugi nisu znali.

Zahvalila  se na pažnji i odgovorila da nije bitno, jer će se mala po svaku cenu zvati Tanja , bez obzira na to kako je upisano.Tako je i bilo. Devojčica do polaska u školu nije znala da ima drugo ime. Tek tada joj je majka ispričala kako se to desilo. Kad je krenula u prvi razred majka je otišla na razgovor sa učiteljem. Znala je da je Milo Tošić poštovao njenog muža i mislio kao on , samo je bio dovoljno mudar da kad treba - zaćuti. Već na prvom času učitelj joj se, na molbu njene majke, obratio sa Tanja. Do kraja onovne škole je tako ostalo.

Isto u gimnaziji. Profesori su je zvali Tanja. Mnogi od njih su bili poštovaoci njenog oca, pa je to bilo najmanje što su mogli da učine za njegovo dete. Zvali su je onako kako bi je on zvao da je ostao živ. Na kraju ceo grad je zvao Tanja. Priča sa Olgicom nije izmišljena. Prve komšije nisu znale da ima drugo ime.

A kako su živeli? Sam bog zna. Majci su čas davali , čas oduzimali posao. Godinu dana nakon očeve smrti niko nije otvorio vrata njihovog doma. Živeli su među ljudima (izuzimajući najbližu rodbinu) a bez njih. Koliki je strah vladao da vas ne povežu sa porodicom izdajnika govori slučaj lekara Nemca koji je ostao da živi u Crnoj Gori. Pre očeve smrti svaki čas je trčao kod njih sa potrebom ili bez nje , tek da proveri fali li nešto. Prvi put nakon muževljeve smrti, kad je sa razlogom pozvan, ogrešio se o lekarsku etiku, porukom da on ne ide u kuće izdajnika.

Svojevrsna ironija !!!

Uglavnom - živeli su i preživeli, žigosani kao porodica izdajnika. Na stipendiju za studije nije mogla računati . Dobijali su je lošiji đaci, čijim očevima je njen otac pomagao. Ni zalaganje   profesora nije pomoglo.

Birokratija , kao i danas, na sve udara pečat.

A preživeli su zahvaljujući porodice njene majke, zahvaljujući njegovoj majci koja je nju podizala i dvostruko više radila kako bi njima pomogla, zahvaljujući prkosu i inatu, ako to može i posebno zahvaljujući bratu njihovog oca koji je u vreme njegovog ubistva, takoreći, bio dete , ali kad je porastao i počeo da radi njih dvoje nije odvajao - od svoje troje. Smatrao je svojom obavezom da brine o deci brata koga je obožavao.

 Ime mu je bilo Miraš, za njih je bio Ćika.

Poslednja kap u čaši prepunoj vode je Vođina smrt. Kod njih i još par porodica je iznenada nastao kvar na vezama. Petnaest dana im telefon nije radio.

Valjda su se plašili da preko žice mrtvi ne dignu ustanak.

Zato su za njima zatrli sve tragove. Nema umrlica ,nema krštenica ,fotografija, Spomenica i svega drugog čime su kićeni dok su bespogovorno služili otadžbini.Da nije u par nastavaka pisano o ljudima koji su tada ubijeni pa neki novinar "Borbe" iskopao jednu  sliku, ne bi ni znali kako je izgledao. Danas su otišli korak dalje. Uprkos onome što svi znaju, ko po sećanju , ko po pričanju, za bilo kakav dokument o njemu traže svedoke da je postojao. Zašto? Zato što je i posle toliko vremena u Crnoj Gori to tabu tema.

 

P. S. Bez pretenzija da ova priča nekoga dodirne i takne , čak i bez naročite želje da objasni zašto je dvoimena , neka ostane zabeležena za druga , slična vremena, kao svedočanstvo onoga   šta ljudi rade ljudima .

 

  

 

 

 

 #
DVOIMENA - 2
panicnadezda | 18 April, 2017 20:54

                                        

Bez obzira na komšinicu koja u trenutku otkrića postavi pitanje  “ Ko ste vi danas “, dugo se nosite mišlju da li da načnete tu temu. Koga je, van vas i vama bližnjih, briga za život za vama, kad mnogi  ne znaju šta će sa onim  pred njima . U prebrzom letu kroz život čitaju sa fasade.  Ako ste nasmejani misle da ste se ceo život smejali. Ako kažete dobro je , misle da vam je uvek bilo dobro. Ako trenutno nešto imate - misle - lako je vama - uvek ste imali. Retko ko ima želju i nerava da stvarno  nekog upozna. Sve se završava na površini. Ispod nje niko ne čeprka. Koga u savremenom svetu ( koji  bez obzira i pardona, gazi ) briga za suštinu?  Nije kul. Suština je teška i opterećujuća. Mondiš je pozitivno misliti. Koliko puta ste čuli ..... ustajte sa pozitivnim mislima..... neprestano ih negujte.....na kraju nećete osetiti ni kad se raspadate od muke.

 Malo sutra………Vežba pomaže , priroda više. Vi bi predložili više spontanosti , predusretljivosti i nežnosti prema ljudima. Manje muke,  više  dobrote i radost je na vidiku.Samo oni koji druge čine radosnim i sami to postaju.

Da neko pogrešno ne razume , niste vi za uzgajanje pesimizma i crnih misli, ali ste za prirodniji pristup . Sve na čemu se insistira , a insistira se previše, izokrene se u suprotnost. Štaviše, postaje antipatično.

Udaljili  ste se…od njih dve , a jedne…

 Negde ste pomenuli da se radi o tragikomičnoj priči.  Ne. To je teška priča iz teškog vremena, koja je samo u momentima ( slučaj sa Olgicom  i epizodama sa posla) dobijala komičnu varijantu : recimo neko traži Nadeždu - vi kažete… ja sam. U istom momentu  druga osoba  pita za Tanju , vi  kažete ja sam. Prva osoba gleda iznenađeno .... traži objašnjenje.

"Meni ste rekli da ste Nadežda" ….

Tačno …odgovarate vi …..

 Onda vam ta osoba sa  podozrenjem kaže :" ali njemu ste rekli da ste Tanja ".. na šta klimnete glavom i ponovite …

Tačno i to sam ja …..

Znači….. kaže,  prva osoba, kao da sabira ovce, dok druga u čudu šara očima sa jedne na drugu,

Vi ste i jedna i druga!

Tačno….. odgovarate nestrpljivo, ali osoba uporna, hoće da raščisti stvar. Ne vidi  logiku, pa raspreda priču, kako bi vam pojasnila ono što je vama po njoj izgleda promaklo,  da ta dva imena nemaju nikakve veze, na šta vi iznova kažete -

Tačno….

Iziritirana vašim ponavljanjem - tačno , pomisli da ste neozbiljni ili još gore da je zavitlavate i odjuri tamo gde joj kažu da je sve u redu………Ne znate kakvo su objašnjenje dali , ali po povratku bi usledilo izvinjenje. Niste bili neki faktor , ali ni osoba za potcenjivanje , još manje sumnjičenje.

 Laž vam ne ide od ruke.

Dakle, Tanja i Nadežda…

Jedna osoba , dva imena. Kako ???

Malo je falilo da nikada ne ugledate svet. Svetu ne bi bilo žao. Ništa mu ne bi falilo ni bez vas. Niste vi kalibar genija Nikole Tesle, koji je čovečanstvu dao ono što bi bez njega čekalo ko zna koliko.. Svet voli velike i moćne. Bilo po pameti ili bogatstvu . I pre vašeg rođenja , malih je bilo mnogo. Danas još više.  Mali smetaju. Ne daju velikim da se razbaškare . Zato ih veliki čiste. Svakim danom sve više.

 Ali na redu ste vi.

 Hamletovske muke - biti ili ne biti? Na kraju ste bili , što se iz priloženog može zaključiti, pošto kucate ove redove , ali zahvaljući kome, niste sigurni. Oni koji veruju u sudbinu misle da se ona pobrinula za to. Vi bi, uz svo poštovanje sudbine, ipak rekli zahvaljujući-

 ZATVORU…..ali.....

Otom – potom….

 

 

 #
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  Sledeći»