Verovali ili ne, novu godinu  nisam provela kod kuće. Dosta je bilo . Dosadila  novogodišnja  planiranja, sabiranja i oduzimanja . Dosadila mi hladna i topla predjela - miris sarme i pečenja , sitni , krupni kolači i torte . Sve vezano za novogodišnje praznike postade zamor od istih.

         Odlučih da presečem Gordijev čvor i brzo krenuh u realizaciju. Volja za drugačijim vazduhom postoji , razumevanje ili mirenje bližnjih sa istim- postoji , destinacija sticajem specifičnih okolnosti  bi brzo odabrana . Dakle , svi preduslovi su tu.

Fale..... samo pare.

Uvek će  faliti.

       Ponovo počinju planiranja , sabiranja i oduzimanja. Mora  koja se ne može izbeći , ako nisi direktor banke , političar , biznismen ili bar poslanik. Ponekad zavidim njihovim ženama . Čini mi se da nezasluženo dobijaju ono za šta se drugi moraju žestoko boriti . Ali , ko mi je kriv što  u mladosti nisam znala da računam. Kako je znala da kaže moja majka ,, da si se udala za tog i tog, danas bi kao svaka intelektualka nosila bundu , imala šofera , a ne bi po ceo dan mlatarala tom krpom i sama prala prozore. Priča ....... poznata -pretpostavljam. Da budem iskrena i danas tipujem šarm i duh više od materije . Potpuno demode . Znam.

Ali fale pare.

       Mozgam . Pozajmiću - ne neću. Tražicu od imućnih rođaka - ne neću. Možda bi dali , ali njima nije poznata radost davanja. Ona pripada onima koji nemaju mnogo , pa znaju šta znači radost onih koji imaju manje.

       Nađosmo rešenje. Malo uštekovane ušteđevine dadosmo odmah. Ostatak  iskešira  jača polovina u vidu šestomesečnih rata. Šta će biti kada se vratimo nije bitno. Može se živeti od uspomena , mleka i hleba. I stvarno živi smo, pošto ovo kucam retroaktivno . Gde smo bili čuće se , ako to uopšte ikoga zanima.

          Krvna slika izaziva uzbunu.Malo eritrocita, manjak gvožđa, slab hemoglobin , visok holesterol , povećani triglicoridi, mrmlja sebi u bradu moj pospani  lekar , a ja sve čujem.

        Znači gotovo je. Kraj - kažem ja . Šta je gotovo-  budi se lekar?  Pobogu doktore , na osnovu onoga što ste sad izgovorili , ja odlazim  . Gde ćete pita on?.  Valjda misli na planinu ili neko drugo klimatsko lečenje.   Pobogu doktore- opet ja ,zar iz ovog što ste izneli nije jasno.Odlazim tamo gde su svi moji preci.

       Sasvim budan,  sa stidljivim  smeškom  pokazuje da  je ukapirao moj strah . Ma hajte, molim vas , kad bi se zbog ovoga odlazilo, većina bi odavno  bila tamo. Malo sam umoran , pa sam naglas analizirao vašu krvnu sliku- izvinite. Prihvatam izvinjenje , ali šta dalje?

      Morate  promeniti  režim  ishrane. Šta jedete ?

     Svašta, kažem ja , a mislim šta imam. Ujutru malo doručkujem , u podne malo više ručam (šta imam)- uveče obavezno štedim. Jednostavno u stilu omiljene izreke moje majke " doručak pojedi sam ,ručak podeli sa prijateljem , a večeru pokloni neprijatelju ". Doduše , ručak ne delim jer je nedovoljan   i  za mene , ali se zato večere velikodušno odričem u korist neprijatelja, ako ih imam. Neka ljudi uzmu ono što nemam. Kakav apsurd !

      Doktor prekida moju tiradu i  sada već rutinski  s blagim nestrljenjem  diktira.:  Dva puta nedeljno riba , obavezno crveno juneće  meso za podizanje gvožđa i hemoglobina , mleko i mlečni proizvodi , zbog kostiju- znate.

     Kako da ne znam, kažem ja. Ali na koju ribu mislite? Onu sa crvima od zanemarljivih 7 cm. Kako i gde da nađem juneće meso ?- kad kažu da je sve to konjetina. Broji li se ona ?

    Mleko  i  mlečni proizvodi ! Mislite na ono sa aflatoksinima. Znate li doktore neko koje ih nema ? Zamislite lečim jedno , a dobijem gore. Da li ste doktore razmišljali o vodi ? Pade mi na pamet da cela Evropa  pije flaširanu vodu , a mi direktno iz Dunava. Biće da je Dunav  jedino kod nas  čist , mada onda ne znam odakle crvi u ribama-- kako izveštava ovdašnja štampa.

    Nije me saslušao do kraja—prozvao  je sledećeg. 

        Zdravstvenu knjižicu dočepah. Čuvam je ko zenicu u oku , a molim se bogu da ne zatreba. Otpremninu nisam dobila , a ne znam ni kad ću, ni dal ću. Za neupućene , otpremnina vam je jedna vrsta miraza kojom vas država, kao neprivlačnu mladu, prati u novi život u kome se sve svodi na čekanje. To vam je nešto kao pomoć da ne crknete od gladi dok ne dobijte penziju. Reklo bi se velikodušno. 

        Obradovani , bliskim kolegama i prijateljima najavite gala ručak na nekom fensi mestu . Ko velim, dok sam radila, burek je bio pojam, fensi mesta nedostupna. Novu etapu života treba započeti na visokom nivoou pa koliko košta da košta. Međutim , ništa .  Otpremnina ne stiže , sad već ne znam ni kad će, ni dal će, iako je rok po zakonu za uplatu iste, mesec dana.

         Čekam. Čekaju poznanici i prijatelji. Ministar ćuti. Sta će čovek , nema on vramena da ga gubi na one sa margine života. Tu nema čime da se pohvali. 

  Broje se samo uspesi.

        Čekam mesec ,čekam dva ,sad već tri.

       Umesto otpremnine , kao novogodišnje čestitke stižu računi. Prvo infostan , potom struja,  porez ,pa kablovska, pa ....... ne mogu svih ni da se setim. Mislim u sebi, platiću kad dobijem ono sto mi država duguje. Ali ,država ne broji svoje dugove , računa samo tuđe - imao, nemao, plati. 

         Da obijate pragove ne vredi.Svugde vas dočekaju umorna , netrpeljiva lica administrativnih radnika sa istim odgovorom ( kao da su se dogovorili ) - ide vam zatezna kamata , a vi vidite kad će te platiti. Platila bih ja kažem , ali meni država duguje........ne završavam. Gospođo( sada već nestrpljivo ) molim vas, pustite nas da radimo. Napuštam šalter sa saznanjem da je empatija u ovoj zemlji  reč bez upotrebne vradnosti.

         Ponovo zovem Ministarstvo prosvete , odsek za finansije .Menjam taktiku. Umesto oficijelnog obraćanja biram umilniji nastup. Ko velim odobrovoljiću je. Kad ćete me obradovati? - pitam.,, Nije usvojen budzet,, - odgovara kao iz topa. Pobogu, to ste mi rekli i prošlog puta , znam pouzdano da je u međuvremenu usvojen . ,, E , pa onda ne znate da nema para,, kaže ona i dodaje ,, drugi čekaju još od avgusta ,, a,  vi bi hteli preko noći. Prekidam vezu sa potpunim razumevanjem mladih ljudi koji beže. Pobegla bih i ja , ali sada je vec kasno.

  Zamislite: cekaju mesecima ,a ćute.

Strpljiv  neki svet - nema šta. 

 Zna. Poskupeo je i  gas. Da bude  iskrena to je mnogo ne dotiče. Struja ih je toliko  zaledila i iskomplikovala odnose u kući da ih ni gas ne bi otopio  i otoplio, da ga slučajno koriste.  Davno  mu je rekla zbogom. Da nije to uradila, verovatno bi joj adresa bila na nekom beogradskom groblju. Priznaje , ne očekuje ni buru u kući. Dosta je bilo.

Prevarila  se.  Čak ni poskupljenje gasa nije prošlo bez komentara njene jače polovine .  J…m  ti zemlju u kojoj i  najjeftinije grejanje na svetu  u našoj zemlji najviše košta. Kako to? -  Pita ona, tek da bi nešto rekla....

 Šta bre kako ? U zemljama zapadne Evrope  peći na struju su davno izbačene . Mladi verovatno i ne znaju šta je to. Svi se greju na  gas jer je to najjeftinije.  Koliko - pita ona ?....  Izračunaj sama.... Pobogu, da je dobro računala ne bi završila fakultet društvenih nauka  već nešto unosnije. Radila bi u EDB-u gde kažu  radnici  sa srednjom stručnom  spremom imaju 65.000 hilj. penziju.  Neproverena  informacija, ali joj miriše na istinu.

Što se situacije sa strujom tiče stvari izgledaju ovako.  Od pet peći koliko imaju  i koje njen muž  doživljava  kao neprijatelje -  uključuju  jednu , ukoliko ona pod izgovorom da je žedna ne otrči  do sobe njihovog naslednika  pa uključi i  tu. Ko veli bolest  je najskuplja .  Em lekovi, em ne daj bože posledica bolesti.

Jutro počinju sa  Jesi li  isključila  peći ?  Ostalo mu u navici ,a misli na jednu. Tek  potom  sledi – dobro jutro.  Šta da vam kaže svakodnevno blagoslovim nebo što im je podarilo blagu zimu. 

Mašinu za veš  uključuju  jedanput  nedeljno.  Ima to i dobrih strana po nju.  Razvrsta  veš,  ubaci  u  bubanj  i  ode  na počinak.  Domaćin kuće čeka  da  gong  označi  tačno  24  sata i  pritisne  prekidač .  Od  svih  poslova  vezanih  za  mašinu  jedino  to  zna .

Uključuju jedan televizor.  Uz  obaveznu opasku njenog muža “:   Nismo mi  Rokfeleri  da svako  bulji  u  svoj  ekran”.  Program  -  zna se - sport. Obavezan komentar -“Na ovoj  televiziji  više  ni sporta  nema, što još jedino nešto vredi” .  Pa  da,  kaže  sin,   po tebi  su  sve dobre  knjige  davno  napisane  ,  sve  dobre  pesme   i  dobri  filmovi   odavno  snimljeni .

Tvoja  generacija  ne  zna šta valja - odgovara mu otac , uprkos  činjenici   koja mu je  poznata  da  je  njihov  sin  sve  dobre  filmove  odgledao , svu  dobru  muziku  odslušao  i  ne baš svaku  dobru  knjigu  pročitao.

Definitivno struja poskupljuje .U njenoj kući panika.Posebno muž-nikako da se smiri.Uvek je na samu reč struja dobijao plikove po koži.Sada se plaši ozbiljne alergije  .  

Pomno prati stanje.Još uvek ništa. Ali ne priča, što bi se reklo nekomunikativan je. Kao da oni donose odluke koje njemu ugrožavaju zivot.

Vitla po kući i besnim pogledom broji uređaje.Tipična reakcija nemoći.Primećuje, ali ćuti.Ko veli broji kilovate .Uvek je to najbolje znao.

On nesto i piše! Zapanjena je. Plaši se da nije odlepio.

Ali ne ……

Posle neprospavane noći zakazuje interni kućni savet sa zahtevom da svi budu prisutni , a samo ih je troje. Zauzima čelno mesto za stolom što inače ne praktikuje ni kada primaju goste , ali treba i na taj način podvući značaj teme o kojoj će se raspravljati. Baca papir na sto i diktira:

Peći su najveći potrošaci. Uključivaće se samo jedna. Očekivala je nešto tako , ali  ne toliko rigorozno . Mašina za veš jednom u deset dana i to isključivo noću.

Bojler će se uključivati subotom uveče, kako bi u nedelju naizmenično mogli da se plaknu . Kaže - koža će biti zdravija i lepša, neće trčati kod  dermatologa. Ovo pogodi njihovog sina -   kupa se ujutru i uveče . Ne zna koliko puta to drugi rade? Ali kod njih je tako. Neka nova moda - valjda.

Sin zaurla ( drugo ga se ne tiče) - nema šanse, bojler mora biti stalno u upotrebi. Može - kaže otac - ako ti budeš plaćao struju. Od čega čoveče - uobičajeno odgovara  sin, koji inače radi. Treba mu za izlaske , potom za garderobu - zna li otac koliko to košta, pa gde su putovanja - čas tamo - čas onamo - tek je video jedan deo - a gde je cela planeta. Nabraja  unedogled.Vidi ona da će ubrzo svako na svoju stranu. Tako i bi. Sin reče da ima važan sastanak, izvini se i ode. Pita se šta će ona?

     Zamisli u sebi , kako bi tek bilo da se  greju na drva ili ,ne daj bože, na ugalj. Em prljavština, em prašina, em bi morala nositi naramke iz podruma na drugi sprat ,što njen muž ne sme iz zdravstvenih razloga. Crkla bi sigurno.

Odluči da kobajagi prihvati, ali do prve prilike.Nije ni ona  pala sa kruške. Smisliće već nešto.......

Nisam poslušala sina. Veštine vezane za domaćinstvo sam upražnjavala ceo život i dovela do savršenstva.Sada bih mogla samo da kvarim.

  Normalno,ni muža, poslušala nisam. Dokolica je zavodljiva i opasna. I od nje može da se odlepi.

Sa prjateljima se viđam. Za sada uspešno zaobilazimo teme o bolestima. A mene stvarno boli uvo.  Ali  ćutim…

Pratim dnevnik. Vrebam informacije o popustima, sniženjima  i  totalnim  rasprodajama. Trebaće  mi. Ali  ništa.  Naprotiv. mumificiranog  lica  i  okrutnog  glasa  spiker  deklamuje kao iz  rukava. Poskupljuje  gas, samim tim i grejanje. Poskupljuju proizvodi od brašna ,  potom  mleko  i mlečni  proizvodi, pa struja, pa lekovi, pa cigarete. Nema  kraja. Čovek naučio  pesmicu  napamet, pa je  kao  Svetosavsku  čestitku  šalje u etar. Briga  njega  što   nekom može pozliti.

Pa  dobro ,  grejaću  jednu  sobu. Ostatak  stana ćemo  otvoriti  za posetioce  kad  ugreje  sunce.

Meso  bez koga se ručak u mojoj kući ne broji svesćemo na preporučljivu  meru, veličine  dlana.  Mleko i mlečne proizvode ću služiti na kašičicu, hajde kašiku, ili času. Lekove koje moj muž  pije  pregršt  ujutru i  isto  toliko  uveče  zamenićemo  Pelagićevim  '' Narodnim lekarom ''.  Kupovaću kutiju  cigara- drugu ću žicariti.

Na  ekranu  se  šepuri  aktuelni  Ministar prosvete. Deluje  ushićeno  i  samozadovoljno. Kiti  se  uspesima  koji  nisu  njegovi , već  onih  ispod njega, koje  on  prilikom  odlaska  u penziju  pušta mesecima  da čekaju  otpremninu. Znam iz iskustva. O  tome  ni reč... Tužiću ga bogami. Znate li nekog advokata koji radi iz saosećanja.  Ja ne.

Potom  Krkobabić.  Šta  on  radi!?  Sve poskupljuje, on ćuti. U stolici je.  Za  sada  mu  ne  trebaju  penzioneri. A i kome  uopšte trebaju kad  stalno nešto  zanovetaju, gunđaju i što  bi  mladi rekli  smaraju. Čovek  štekuje poslaničku platu, a od penzije kupuje skupe poklone svojim unucima, ako ih ima. Šta ću ja kupovati  mojim  kada ih i ako budem imala. Verovatno samo  lizalice.

Dakle u penziji sam. Zdravstvenu knjižicu još uvek nemam. Dok sam je čekala nije se dalo . Sada me mrzi da čekam. Dojadilo mi je čekanje u redovima, mrzovoljna lica šalterskih radnica i onih što čekaju. Ko velim, možda će mi je neko poslati. Kakav je to  penzioner bez trajne zdravstvene knjižice . Valjda u ovoj zemlji neko  vodi računa o tome. A, ako se to ne desi, šta da radimo. Možda je  dobro, ako ništa, ono zbog uroka. Kad nešto nemaš  ono ti ne treba. Pu-pu da zlo ne čuje.

Zar ne?

Ali šta ću sad?

Sin mi kaze: Prilika da se posvetiš kući.

M-o-l-i-m!  Kakva crna prilika.?

Šta sam do sada radila kad on to naziva prilikom. Kao da su  sluge i sluškinje to obavljale  umesto mene , pa sad malo  ja da se pokažem.Uvredi me rođeni sin. Tu ,kako on kaže ,priliku sam odavno usavršila,štaviše doktorirala na njoj i više me ne interesuje.  

Misli valjda na krpu, metlu,  peglu , varjaču,  šerpe, lonce i poklopce- zna se već. Zna on da to mene ne hrani. Nije  glup. Naprotiv, ali je muški nespretan i nesnalažljiv u novonastaloj situaciji.

Muž mi kaže: U penziji je super. Ustaneš kad hoćeš, radiš šta hoćeš, ideš gde hoćeš, jedeš šta hoćes i kad hoćeš, ako imaš, a pogotovo legneš kada hoćeš (misli u 3h ujutru, dok je na kompjuteru). Potom, ideš u “Maxi” po penzionerski popust, dan nakon prijema penzije, kad je primaš i dok je primaš u ovoj zemlji gladnih. Naježim se!

Prijatelji mi kažu: Više ćemo se družiti. Hoćemo, kažem ja, ali bez lekarskih dijagnoza, razmene recepata i priča o bolestima. Hoću da umrem zdrava. Da li je to moguće?

Čitacu, kažem sebi! To sam oduvek najviše volela i znala. Bacim pogled na biblioteku. Oni koje sam volela su mrtvi. Kažu, ne pišu više. Drugi pišu o njima. Hoseinija, Safona, Ljosu, Lesing, Pamuka itd, sam pročitala. Krećem u knjizaru… Poturaju mi najnovija izdanja Mojsilovićke, Mančićke, Alimpićke , Vesne Dedić Milojević i celu hrpu komercijalnih naslova. Od Mojsilovićke sam nešto pročitala. Odlučujem se za "Zauvek u srcu" Vesne Dedić Milojević, zbog lepog naziva emisije koju vodi. Savremena knjiga za brzoleteće čitaoce.Pročitah je bez muke. Upamtih "Ono za čim trčis, uvek ti izmiče". 

      Elem, odoh ja u penziju. Nisam morala jos, ali dojadio mi rad u prosveti. Dojadila mi demokratija iliti autokratija, novi rasporedi, pravila, propisi i improvizacije NEUKIH, a MOćNIH. Dojadile mi inovacije, inkluzije, konfuzije, maloletnicko nasilje i delikvencija. Dojadilo mi sve ono o čemu se nije zvonilo na sva zvona, a manje ga bilo. Ama, dojadilo mi bukvalno sve, izuzimajuci mlade koji se stalnim pritiscima, opomenama i ukorima u stilu nemoj- inspirisu na hoću.

 Podnesoh zahtev koji iznenadi sve. Mali broj rastuži, većinu obradova. Pogotovo one koji odlučuju o tome kome dati prioritet u popunjavanju radnog mesta. Hvala bogu na lageru Ministarstva prosvete uvek ima onih koji čekaju, a sami sebi nisu preporuka. Protivusluga u smislu tolerantnijeg odnosa prema propustima u radu- sledi.

       Brzo dobih rešenje o prestanku radnog odnosa da se slučajno ne bih predomislila. Potpisah. Gotovo je. Nema plate, nema para, a penzija ko zna kad će. Pitam za otpremninu. Brzo dobijam rešenje. Na prvi pogled korektno, pogotovo rečenica “tri lična dohotka najpovoljnija za radnika”. Na drugi pogled sumnjiva cifra. Na treći pogled, avaj, celih 600 evra manje od onoga što mi pripada. Misle kod svih je prošlo, proći će i kod nje. Ali ne prolazi. Tražim objašnjenje. Vade se na Ministarstvo prosvete koje, kažu, ne uvažava stimulaciju. Insistiram. Dobijam novo rešenje dopunjeno pomenutom sitnicom od 600 evra. Stvarno sitnica. Šta ce penzionerki  najlonke kad više ne ide na posao ili pun frižider, kad je dokazano da je zdravije manje jesti.

       Šokirana ”postenjem” onih koji o poštenju pričaju mladima pitam sekretara ustanove šta je to. Kaze da ona sa tim nema veze, iako štiti zakonitost i kuca rešenja "Verujem joj".

       Ali tu nije kraj. Krećem u osvajanje zdravstvene knjižice. Kažu, u penziji se ljudi brzo razboljevaju. Od njih se ne može doći na red. Dolazim u Dobrinjsku, gde lokacijski pripadam. Čekam red. Na šalteru mi kažu - niste odjavljeni. Zovem pravnicu. Prebacuje odgovornost na Socijalno u Nemanjinoj i kao dokaz šalje potvrdu o podnetoj prijavi, promeni i odjavi na obavezno socijalno osiguranje. Šta će, ne zna sirota, da to nije isto što i zdravstveno. Ona je ipak- samo pravnica.Ne meša se mnogo u svoj posao Ne znam ni ja. Ponovo čekam u redu za knjižicu i trošim svoje penzionerske sate. Odgovor isti( uprkos potvrdi)-niste odjavljeni. Zovem pravnicu. Ne javlja se, iako treba da radi. Što bi mladi rekli "zapalila" pre isteka radnog vremena. Zovem je sutradan, pomoćna radnica mi kaže, javiće se ona vama. Prolaze sati, ne javlja se. Zovem na mobilni. Ćuti. Kapiram - za mene je nedostupna. Pokušava da povredi i ponizi nekoga koga ne bi smela. Javljam kome treba da ću se obratiti novinama. Ovoga puta reaguje. Šalje poruku  sa poz. na kraju. Sada- ćutim ja.

       Na kraju su me valjda odjavili, ali još nisam krenula po knjižicu. Stvarno sam se razbolela. Penziju sam počela da primam, ali otpremninu nisam dobila. Kad ću ne znam. Ministarstvo nema para ili ministar merka nove kvadrate.

       Moja visprena tetka Milja, iskričavog duha od 80 ljeta, kaže da je penzioner mrtav covek i da u penziju ne treba ići ni kada umreš. Nije mrtav, ali bi mogao postati.