Categories
My Links
Generalna
Nalevokrug
panicnadezda | 09 Decembar, 2013 21:22

Pokopaše Privrednu banku- preko noći. U mom komšiluku dve ( na dvadeset metara udaljenosti ) u gradu ko zna koliko. Zaposlene izbaciše na ulicu, pa kako se ko snađe , a klijente kojima i ja pripadam, đuture, bez pitanja prebaciše u Poštansku štedionicu. Zamandališe vrata. Za sada nikog ne nastaniše . Zvrnda prazno.

Unutra niko.

Ispred- nikoga. Tužno.

Znam da za bankarima niko ne plače .Misle , rade sa parama i arče ih nemilice.Tačno.Sticajem okolnosti mi je poznato, iako nikada nisam pripadala toj branši, da to rade oni na vrhu , oni malo ispod  vrha,kao i oni ispod onih koji su na vrhu. Ćutanje se nagrađuje. Što se tiče šalterskih radnika oni  završavaju posao i drhte da ne dobiju otkaz. Što bi se reklo ,boranija je svugde boranija. Meni ih je žao, ma kako ko to shvatio.

       Dakle, preko noći, uoči vikenda, ukinuše banku ,ugasiše tekuća račune, dok ih ne reaktivirate tamo gde su vas oni poslali,blokiraše kartice, čekove i ostalo što ste imali dok ste imali željenu banku. Ako me pitate ko su  to oni- ne mogu vam  precizno reći, ali pretpostavljam kreatori  naše sudbine i bolje budućnosti. Muka mi je od njih, sa retkim izuzecima.

       Treba li da kažem da deset dana nisam imala ni cvonjka. Što bi srednjoškolci rekli stalno sam žicarila-malo od muža, potom od sina, krišom od komšinice za vanredne troškove i tako u krug dok se ne iskobeljah nekako.

        A kako ? To je tek posebna priča.

Ne odem prvog dana, preskočim i drugi –računam biće manje gužve. Trećeg dana dođem do trga ,, N.Pašica,,(treba li da kažem, najbliže ekspoziture poštanske štedionice) i zgranem se. Red se protegao u nedogled. Posmatram ljude u redu. Većina ih je nervozna i nestrpljiva , ali primećujem i zavidan broj smirenih. Nisam smirena i poslušna, pogotovo kad mi drugi kroje sudbinu-napravim nalevokrug  i zavrsim za taj dan.

      Sutradan pođem naoružana  strpljenjem , ali malo potraja.Ponovo gužva , red zgusnut da se ni igla ne bi mogla udenuti, odstojim malo , prošetam do ulaza , pitam radnika obezbeđenja rade li oni unutra nešto pošto se red ne mrda , a niko ne izlazi ,da slučajno ne protestvuju pošto imaju vanredne slučajeve , mislim nas, i još koješta, da malo odagnam bes.Poslovično ljubazan covek-  dreknu. Necu reći šta ,ali ponovo napravim nalevokrug i vratim se kuci umorna kao da sam ceo dan kopala.

       Sledećeg dana ista slika , drugi likovi u redu.Ipak neko završava, pomislim u sebi . Nakitim se osmehom i pravo do vratara. Ja nikad neću doći na red kažem kao za sebe (ali dovoljno glasno da me on cuje) hoćete gospođo , ako dođete na vreme,,. Molim , kažem ja, svako jutro sam tu pre devet. Da,gospođo, ali mi radimo od pola osam , a red se formira već od šest . Šta…. zinuh i nalevokrug.Znaci ……ponovo sutra.aaa

    

       

 #
Stize, ali dokle ?
panicnadezda | 09 Decembar, 2013 21:17

Skoro godinu dana stiže. Nekada dan pre , nekada-dan posle , ali ne kasni.

Penzija

Oni koji imaju manje, kažu super – dobra je.

Za one koji nemaju nista, ja sam puna ko brod.

Oni, pak, koji imaju znatno više sažaljivo gledaju.Njima je i to znatno više, malo.Pitaju se kako namičem kraj sa krajem. Pošteno rečeno ne znam ni ja.

Prva tri dana se osećam ko bog. Potom nastupa minus faza . Dam državi sta je njeno. Taman posla da se brukam  pred njom, koja je  meni dužna mnogo više . Ona uvek broji samo tuđe dugove . Omogućila mi rmbanje 35 godina , odredila koeficijent i  procenila deo kolača koji je za toliko rmbačenje taman za život , odnosno preživljavanje. Pa kako se ko snađe. Važno je da vas zbaci sa grbače. Tamo ih uvek ima previše. Ipak …..

Ona misli na svoje podanike. Otvara banke na svakom ćosku da se mnogo ne cimate dok idete po crkavicu koju željno isčekujete .  Podrazumeva se, strane banke . Jezik da izlomite dok se naviknete na ta imena - Recimo Raj-fazen sam morala da razložim. Prva tri slova lako upamtih, ali ostatatku sam morala dodati neki smisao pa celu reč prevedoh po Vuku – raj u fazama. Ono poslednje slovo nema veze , nekako se utopi u reč.Pa onda AIK, pa mozda i Rik i etcra.

Državne su davno ugasili i opelješili. Bilo je tu pušaka , eksprtskih izveštaja i,, prijateljskih ,, stranih sugestija. Šta znamo mi šta je za nas dobro ? Ni glave nam ne trebaju , kad ima ko da  misli za nas. Koliko se sećam nekih deset , a ,možda i više hiljada ljudi zaposlenih u tim bankama platiše cenu tranzicije i bogaćenja onih koji tu tranziciju izvedoše,  Neke izbaciše na ulicu, neke rasejaše po grobljima, a oni koji se ne snađoše,  završiše na biru  za zapošljavanje. Kažu još uvek čekaju posao i muljaju nešto sa strane .

Tuga i sitnica . Šta je to u poređenju s blagodetima koje zahvaljujuci takvim potezima danas uživamo.


Što se mene tiče davno sam otvorila račun u najbližoj, domaćoj banci. Mogla sam i u pižami da skoknem do nje da me niko ne vidi izuzimajući bankarske radnike. Nema bruke. Oni me znaju i u boljim danima i izdanjima. Privilegija, nema šta. Ali ne traje.

Privremenost je naša sudbina...

  Stize dan D. Na tv-u javljaju da je uplaćena penzija. Žurim da podignem pristiglu polovinu. Ali , vraga.Pred bankom ogroman red. Neobično  ,ali ne slutim. Mrzi me da čekam. Uvek me je mrzelo.  Guram karticu u bankomat - zeleni ekran me obaveštava da je van funkcije. Šta je ovo – pitam se na glas ?

Zar ne znate – odgovara najbliži iz reda - banka je propala. Molim , izgovorih zapanjeno!!! Kako bih znala kada je jos juče normalno radila. Juče je juče – brecnu se čovek, ko da  sam ja kriva. Promuvah se kroz red da proverim informaciju. Službenica sleđenog lica potvrđuje. Kad ste saznali upitah? Jutros – odgovora  umorno. Gde će te ? – Biro za nezaposlene. A mi, mislim klijenti ?...... Poštanska štedionica.

Bes klija , ali o tom - potom.

 

 

 #
UTEKOSMO
panicnadezda | 14 Mart, 2013 20:24

Utekosmo. Ruku pod ruku ,korak po korak , kao da smo krenuli pred oltar , a ne u bežaniju od razjarene mase, izbismo u Istiklal ulicu.To vam je kao naša Knez Mihajlova samo duža i znatno uža. Ako mene pitate naša je lepša. Kod nas svetleće dekoracije na svakom koraku, kod njih po gde koja. Kod nas dekorisani izlozi radnji sa'' firmiranom'' garderobom  koja je to samo za nas. Kod onih koji nam je šalju  trećerazrednog kvaliteta , predviđena za ljude sa tanjim džepom. Svejedno. Onima koji je kupuju bitna je samo etiketa.

Nažalost većina kupaca su mladi , podržavani od roditelja koji imaju pare ,ali ne i vremena za njih. Šta da se radi ? Valjda je to normalno u društvima u tranziciji. Prepustite mlade njima samima i budite ubeđeni da će stvoriti falš sistem vrednosti o kome će psiholozi , pedagozi i drugi stručnjaci raspravljati na tribinama posvećenim mladoj populaciji. Uvek u odsustvu onih o kojima se raspravlja.

        No , mi smo u Istiklal ulici ,  poslednje decembarske noći, odlazeće 2012 god. Sve radnje otvorene ,svi rastorani rade. Iz okolnih sokačeta nadire masa tamnoputih muškaraca i retko pokoja žena. Valjda one kod njih ne slave novu godinu ili to krišom čine u odsustvu jačih polovina . Posle scene na trgu ne osećam se prijatno. Ne znam šta ta rulja mladih , sredovečnih i starijih muškaraca smera. Zato bih volela da ima više zena. One su  pitomije.

     Vlasnici  restorana izražavaju dobrodošlicu i radost što vas vide vukući vas za rukav kako bi probali neki specijalitet koji nigde drugo nećete probati. Nesvikla na tako nešto, što je kod nas nezamislivo, pošto naši trgovci znaju da je to gubljenje vremena sa ljudima u čijim džepovima zveckaju samo metali , mene  to nasrtljivo presretanje plaši , a onda shvatam da se ne može izbeći. Nema mira. Ovo me frustrira kažem njemu.Odgovor izleće ko iz topa ,, Zar to nije ono što si želela , draga ,,. Shvatam, jedva dočekao moju kuknjavu. Ide tirada- nisi htela ovo , nisi htela ono, itd.itd. 

        Ustvari , ON likuje-...... milo mu 

       Izvuko nas čovek iz kandži demonstranata , a ja ni reč. Nema pohvale , nema komentara na njegovo viteštvo , zahvaljujući kome još uvek nosimo glave na ramenima. Bih , ali se ne usuđujem , znajući šta će se po povratku dogoditi. Od prilike- bila je to borba Davida i Golijata u kojoj  zna se David , odnosno ON  - pobeđuje. 

      Potom , Kosovska bitka se nije dogodila tamo gde jeste , već na terenu Turske gde je zamislite prosečan Srbin odneo pobedu. Čak ni Napoleonove bitke neće biti ravne podvigu koji  je ON napravio. I ko zna šta još. Dometi njegove mašte i šarma su nesagledivi. Normalno , niko neće verovati, ali će društvo uživati u njegovom pripovedanju i mome strahu iz njegove vizure.Zato i dalje ćutim.

        Svojom visinom , prodornim pogledom i neverovetnim mirom razgrće gomilu pred nama.

       Taksija ni na vidiku. Žudim za sigurnošću i padom adrenalina . Kako stići do hotela kad ne znam kud vodi ovaj put. Oslanjam se na njegovu sposobnost orijentacije , a tako mrzim osećaj sopstvene nemoći. Ne brini kaže ON - samo ti uživaj. U čemu? - povisim ton . Vidiš sa desne strane kao što sam i mislio je Galata kula- kaže ,, turistički vodič,,.Prepoznajem je po slikama.Konstatujem da je u prirodi još misterioznija , ali se zadovoljavam lepotom sa distance. Odbijam da je osmotrimo iznutra. Ove večeri me sve plaši.

      Silazimo niz neki sokak sa dotrajalim makadamom i stotinama rupčaga koje mi uništavaju čizme, a bogami i noge. Nazirem odsjaj vode i most oskudno osvetljen. To ti je Galata most-kaže ON. Dodaje da ćemo ga za čas preći , a meni se čini da mu kraja nema.

       Na mostu stotine alasa zabacuju svoje udice ne bi li bar ove noći, kad se godine sudaraju i odvajaju, upecali onu zlatnu. Ponovo sve sami muškarci. Turci izgleda ne haju  za novogodišnje praznike ili im mi pridajemo preveliki značaj. Verovatno ovo drugo iz razloga što tokom godine imamo malo razloga za radost , bar tada da je izmislimo.

       Konačno , u poređenju sa nama gde sve pršti, oskudni vatromet objavi da je nove godina stigla. Nas dvoje razmenismo novogodišnje čestitke i želje. Poželeh i ribarima dobar ulov , a sebi, ove večeri, samo taksi. Prva želja u 2013. mi se ostvarila - za druge videćemo.

 

 

 #
STAMPEDO 2
panicnadezda | 05 Mart, 2013 09:19

       ON je odlučio.Ništa od novogodišnje proslave u hotelu. Ništa od male crne haljine i salonki " debelo" plaćenih na elitnoj lokaciji Beogradskog buvljaka, rezervisanoj za srednju klasu i one ispod nje.  Šteta. Neće biti baklava , tufahija i drugih turskih specijaliteta. Propustćemo  lelujanje kukovima i nadaleko poznati turski ples. To mu je žao - znam ,ali se pravim da ne primećujem  pogled  usmeren na reklamni pano za muške oči. 

       Bagažiram toaletu predviđenu za svečane prilike sa mišlju da ih nisam morala tegliti iz Beograda. Ponovo navlačim farmerke , Meklaud jaknu i udobne čizme. Krećemo u susret 2013   koja nas negde čeka ili mi nju  svejedno.

 

      Gde ćemo ?- pitam. Svi putevi vode u Taksim -kaze ON. Stvarno - ja mislila u Rim, ali ne govorim. Pobogu , od starog grada do Taksima, po mojoj proceni, ima ceo dan hoda. Nadam se da idemo taksijem,rekli su da je  ovde  izuzetno jeftin  , a to je ionako jedini luksuz koji ćemo sebi priuštiti, pokušavam da ga odobrovoljim.  Ne, kaže ON.

      Ići ćemo stazama Turaka. Malo peške ,malo prevozom.Kako ćeš inače upoznati grad?  Zaboravlja čovek da se još uvek nismo nastanili u Istanbulu .  

      Ostalo ponovo kao na pokretnoj traci. Peške do tramvaja , tramvajem do nekakve uspinjače, uspinjačom do Taksima. Šta da  kažem, put koji ne bih umela da ponovim. Ali zato zna ON .Uvek je i znao. Uloga koja mu savršeno odgovara- - gospodar prostora i rešavanja rebusa. Sa malom dozom ljubomore i istom količinom ponosa mogu da kažem da ne postoji lavirint iz koga se taj čovek ne bi iskobeljao . Nadam se da će tako biti i sada.

      Stupamo na tlo Taksima. Nema dobrodošlice , svetlećih lampiona i novogodišnjih ukrasa.U pretećem polumraku DEMONSTRACIJE. Masa tamnoputih, razjarenih i ljutitih muškaraca drži govore i uzvikuje. Ne razumem šta pričaju. Ja sam poliglota samo u pantomimi. Ali po govoru tela i načinu na koji ispoljavaju svoj bunt slutim ogroman bes. Ovi se ne zadovoljavaju šerpama ,loncima i poklopcima. Njima pre dolikuju kubure. Hoće da biju. Jasno ko dan.

       Drhturim. Nešto od vlažne, prohladne noći - više od straha.

       Dakle to je to, kažem . Molim - pita me ON . 

       Ne moli mene , već boga. Zašto? - reč koju često koristi i koja me u normalnim okolnostima veoma nervira , a u ovom momentu dovodi do erupcije besa.

      Pa ,eto , samo zato sto su generacije mojih predaka preživele 500 god. ropstva pod Turcima , a ja poslednje pare dala da platim ceh za one koji su preživeli. Biće krvi, dodajem.

      Buljuk policijskih automobila sa zaglušujucom škripom guma i sirena stupa na mesto događaja. Njihovo prisustvo u oklopnim uniformama još više potencira moj strah. Bežimo-kažem ja.

      Svestan mog nemira , glasom u jednoj ravni kaže-uzmi me pod ruku i prati. Visoko uzdignute glave, za istu veći od svih njih, sporim korakom kao da se radi o snimanju neke filmske scene , a ne spasavanju glava prodire kroz  gomilu i uspeva. 

     "  Na sigurnom smo "- kaže . Hajdemo u hotel - vapim. Zar moramo biti na ulici da bi dočekali novu godinu? Zar ona ne dolazi i u hotel ? Ne - otsečno kaže neustrašivi Sulejman Velicanstveni iako ni jednu epizodu serije nije odgledao , ali mu ono Veličanstveni jako prija pa se poistovetio sa njim. Drskosti. Da je ona gomila to znala spalila bi nas na licu mesta. Zato ćutim.

 

      .

    .

 #
Stampedo u Istanbulu
panicnadezda | 24 Februar, 2013 17:27

       Uzletesmo i sletesmo. Turkiš Erlajns radi kao singerica. Još da protrčimo aerodrom i mi smo u srcu drevne Vizantije. Ali, nije to aerodrom,, Nikola Tesla ".

       " Kemal Ataturk", čini mi se,zahteva dan hoda, da dođete tamo gde ste naumili. Malo desno ,malo levo ,uza stepenice,niz stepenice, krivo, pravo ,dole , gore, nikad kraja dok se ne dočepate prtljaga.Pomislim ,a ne iznosim sumnju da smo nekom greškom sleteli na Hitrou. Ali ne. Tu smo gde treba da budemo.  Sledi radarska kontrola. Ni to ne ide lako. Tašne i ključeve stavite na traku.Odložite mobilne telefone, skinite prstenje, lančiće, kajle ako ih imate, sazujte čizme- slede uputstva vodiča. Poštujem sve, izuzimajući poslednju stavku. Čizme ne skidam. Imam ih već 10 godina,a ko nove su. Verujte  lepše su  unutra nego spolja. Bogami sam se dobro nategla da ih otplatim. Pa  da mi  ih još neko drpi u Turskoj- ne dam.

       Samouvereno, visoko uzdignute glave prolazim radarsku kontrolu . Zveči na sve strane.Osvrnem se.Moj radar. Sazujte čizme- zahteva kontrolor. Pomislim ,ipak su nekome zapele za oko. Zašto - pitam ja ? U potpetici imate metal - kaže on. Htedoh reći ,ne metal nego minijaturnu atomsku bombu koliko vam to zveči , ali ne smem. Da sam kojim slučajem amerikanka zvala bih ambasadu. Ovako uzimajući u obzir činjenicu odakle dolazim preostaje mi samo da slušam, pa makar i ostala bosa. Sazuh se i prođoh nekako. Vratiše mi  čizme , zamislite.

        Ostalo ko na pokretnoj traci. Prevoz do hotela , brzi sastanak sa vodičem,šta videti, kako videti, koliko platiti , ko ide, ko ne ide- itd. itd.  Glas do mene viknu-ne računajte na nas. Pretpostavljate pripada mojoj jačoj polovini.Htedoh se pobuniti , ali me njegov pogled zaustavi.Ućutah, iako ne pripadam tipu krotkih i poslušnih supruga.Štavise , mislim da to i nije preduslov za ljubav.

        Raziđosmo se. Pitam : Šta to znaci?

        Upravo ono što sam i rekao.Idemo solo kao i uvek. Ne krije prezir prema panoramskom razgledanju grada uz zaključak da to nije to i da zbog toga nije morao mrdati iz Bgda. Kupuje mapu grada na engleskom jeziku, pa mapu grada na srpskom , monografije svih građevina pojedinačno i na kraju zbirno - Top deset. Odlaze evrići , ja ćutim,valjda preumorna.

        Konačno smo u sobi.Baca se na krevet , grabi kupljenu literaturu i proučava. Mislim se, da si tako učio na studijama prosek bi ti  bio veći od postojeceg. U kupatilu spiram umor sa tela i merkam garderobu. Pita me šta to radiš ? Biram haljinu-kažem. Šta će ti?- opet on.Pobogu danas je 31.dec.valjda nešto ima u hotelu.

         Zaboravi , kaže. Dojadio ti miris sarme i etc. dojadilo ti čekanje nove godine kod kuće ili na Trgu . Htela si drugačiju novu godinu i imaćeš je, dodaje umilnim glasom. Stvarno je dobih , ali o tome drugi put pošto mi ističe vreme na kompjuteru. Ne znam kako u vašim kućama,ali kod mene se to poštuje. 

         

         ,

 

         

 #
Grad iz bajke
panicnadezda | 17 Februar, 2013 15:41

        Ako ste očekivali da je to Istanbul, prevarili ste se. Istanbul sa 14.500 mil . stanovnika ima šta da ponudi. Videćete Aja Sofiju -bastion burne prošlosti, videćete Plavu džamiju sa šest minareta , videćete Topkapi palatu i nemerljivo blago u njoj . Videćete džamiju Sulejmana veličanstvenog i grob njegovog neimara Sinana. Svašta ćete videti. Dopalo mi se , a zar bih smela da kažem nešto drugo , rizikujuci da se  zamerim poznavaocima i poštovaocima ljudskog neimarstva i prilepim sebi etiketu neznalice. Ali , stvarno mi se dopala priča iz drevne prošlosti koja prati svaku od ovih građevina.

        Dopalo mi se,  ali me nije fasciniralo. Fascinirao me Arheološki muzej ,  detalji sa Vavilonskih vrata , skulpture Posejdona i drugih mitskih licnosti , mozaik sa likom Orfeja koji doziva svoju draganu itd. itd.

        Fascinirala me Bazilika - Cisterna . Neverovatno !

 Ulaz, oprostite, kao poljski wc na selu ,vodi vas niz okomite stepenice u podzemnu bajku.

Kod ulaza reflektori , hajde da ne preterujem, kamere koje vas za tili čas pretvaraju u sultaniju ili sultana , ako navučete odoru iz tog doba i platite 5 evra. U podzemnom svetu voda-- puna lenjih uhranjenih riba, kapi vode sa plafona unose nemir u vas. Uske betonske staze vode vas u obilazak. Iz vode do plaafona stubovi .Dorski ili Jonski , ne znam tacno . Davno sam to učila.Kod jednog stuba na kome su uklesani likovi meduza masa ljudi baca novčiće. Pomislim za sreću - bacam i ja .Moj novčić se odbija .Pitam šta to znači -- Nema srece. Ne gospođo, to znači da se skoro nećete vratiti u Istanbul . 

       Da znate da neću , ako uopste preživim ovaj maraton.  Zašto ? Drugom prilikom.

 

 #
FALE PARE
panicnadezda | 16 Februar, 2013 19:01

         Verovali ili ne, novu godinu  nisam provela kod kuće. Dosta je bilo . Dosadila  novogodišnja  planiranja, sabiranja i oduzimanja . Dosadila mi hladna i topla predjela - miris sarme i pečenja , sitni , krupni kolači i torte . Sve vezano za novogodišnje praznike postade zamor od istih.

         Odlučih da presečem Gordijev čvor i brzo krenuh u realizaciju. Volja za drugačijim vazduhom postoji , razumevanje ili mirenje bližnjih sa istim- postoji , destinacija sticajem specifičnih okolnosti  bi brzo odabrana . Dakle , svi preduslovi su tu.

Fale..... samo pare.

Uvek će  faliti.

       Ponovo počinju planiranja , sabiranja i oduzimanja. Mora  koja se ne može izbeći , ako nisi direktor banke , političar , biznismen ili bar poslanik. Ponekad zavidim njihovim ženama . Čini mi se da nezasluženo dobijaju ono za šta se drugi moraju žestoko boriti . Ali , ko mi je kriv što  u mladosti nisam znala da računam. Kako je znala da kaže moja majka ,, da si se udala za tog i tog, danas bi kao svaka intelektualka nosila bundu , imala šofera , a ne bi po ceo dan mlatarala tom krpom i sama prala prozore. Priča ....... poznata -pretpostavljam. Da budem iskrena i danas tipujem šarm i duh više od materije . Potpuno demode . Znam.

Ali fale pare.

       Mozgam . Pozajmiću - ne neću. Tražicu od imućnih rođaka - ne neću. Možda bi dali , ali njima nije poznata radost davanja. Ona pripada onima koji nemaju mnogo , pa znaju šta znači radost onih koji imaju manje.

       Nađosmo rešenje. Malo uštekovane ušteđevine dadosmo odmah. Ostatak  iskešira  jača polovina u vidu šestomesečnih rata. Šta će biti kada se vratimo nije bitno. Može se živeti od uspomena , mleka i hleba. I stvarno živi smo, pošto ovo kucam retroaktivno . Gde smo bili čuće se , ako to uopšte ikoga zanima.

 #
UZBUNA
panicnadezda | 13 Februar, 2013 12:56

          Krvna slika izaziva uzbunu.Malo eritrocita, manjak gvožđa, slab hemoglobin , visok holesterol , povećani triglicoridi, mrmlja sebi u bradu moj pospani  lekar , a ja sve čujem.

        Znači gotovo je. Kraj - kažem ja . Šta je gotovo-  budi se lekar?  Pobogu doktore , na osnovu onoga što ste sad izgovorili , ja odlazim  . Gde ćete pita on?.  Valjda misli na planinu ili neko drugo klimatsko lečenje.   Pobogu doktore- opet ja ,zar iz ovog što ste izneli nije jasno.Odlazim tamo gde su svi moji preci.

       Sasvim budan,  sa stidljivim  smeškom  pokazuje da  je ukapirao moj strah . Ma hajte, molim vas , kad bi se zbog ovoga odlazilo, većina bi odavno  bila tamo. Malo sam umoran , pa sam naglas analizirao vašu krvnu sliku- izvinite. Prihvatam izvinjenje , ali šta dalje?

      Morate  promeniti  režim  ishrane. Šta jedete ?

     Svašta, kažem ja , a mislim šta imam. Ujutru malo doručkujem , u podne malo više ručam (šta imam)- uveče obavezno štedim. Jednostavno u stilu omiljene izreke moje majke " doručak pojedi sam ,ručak podeli sa prijateljem , a večeru pokloni neprijatelju ". Doduše , ručak ne delim jer je nedovoljan   i  za mene , ali se zato večere velikodušno odričem u korist neprijatelja, ako ih imam. Neka ljudi uzmu ono što nemam. Kakav apsurd !

      Doktor prekida moju tiradu i  sada već rutinski  s blagim nestrljenjem  diktira.:  Dva puta nedeljno riba , obavezno crveno juneće  meso za podizanje gvožđa i hemoglobina , mleko i mlečni proizvodi , zbog kostiju- znate.

     Kako da ne znam, kažem ja. Ali na koju ribu mislite? Onu sa crvima od zanemarljivih 7 cm. Kako i gde da nađem juneće meso ?- kad kažu da je sve to konjetina. Broji li se ona ?

    Mleko  i  mlečni proizvodi ! Mislite na ono sa aflatoksinima. Znate li doktore neko koje ih nema ? Zamislite lečim jedno , a dobijem gore. Da li ste doktore razmišljali o vodi ? Pade mi na pamet da cela Evropa  pije flaširanu vodu , a mi direktno iz Dunava. Biće da je Dunav  jedino kod nas  čist , mada onda ne znam odakle crvi u ribama-- kako izveštava ovdašnja štampa.

    Nije me saslušao do kraja—prozvao  je sledećeg. 

 #
ČITATE LI NOVINE ?
panicnadezda | 08 Februar, 2013 22:17
      Nisam vas pitala da li ih kupujete , već da li ih čitate? Podrazumevam da ih ne plaćate. Pored toliko potrepština neophodnih da preživite svakodnevnicu ne mogu se smatrati prioritetnom stavkom. Naprotiv! 
Moram vam reći da ih ja svakodnevno prelistam. Čovek mora biti informisan o dešavanjima u zemlji i svetu. Kako bi, inače, bio spreman za jednog dana - ne daj bože . Gledali ste na televiziji one kolone izbezumljenih ljudi koji su pred smak sveta okupirali planinu Rtanj. Jeste da se ništa nije dogodilo (kao što smo očekivali ) , ali ljudi su se lepo proveli i družili na onoj ciči zimi , za razliku od onih , koji su dremkajući, u toplom, čekali apokalipsu. Toj sorti pripadam i ja. Nedopustivo !
    Zavidim im . Oni svojim prijateljima , ukućanima i unucima mogu pričati uzbudljive stvari . Verovatno , kako na tom mestu, bez šale, ima NESTO. Kako su osetili posebnu energiju , drhturenje tla, šapat lišca pod snegom itd. itd. Jednom rečju neopisive bajke.Šta ja i slični meni možemo pričati o tome? Ništa . Priznajem, da ću radije izmisliti priću nego reći da sam dremala.
    Dakle , ja čitam novine. Ako izuzmemo par šarenih izdanja, skoro sve . Mada , moram priznati da ponekad kradom bacim pogled i na njih- tek da vidim šta Lena , Lina , Lerontina, etc.. rade na estradi. Uvek nasmejane , doterane i  napućenih usta punih "pozitivne energije "- čak toliko,da ću tu reč ni krivu ni dužnu zamrznuti. Ali pustimo njih.
    Ponavljam. Dakle ja čitam novine. Posle obavezne jutarnje kafe i malo glanca tek da ne izađem bilo kakva - krećem. Dođem do kioska , kobajagi u nedoumici, šta da kupim gledam naslove , malo virnem unutra i sve znam.
    Ko je na kom položaju i zašto je. Ko je juče reko , a danas poreko. Ko sa kim šuruje , ko je koga izdao , izbacio i odbacio. Kome se danas smeše državna priznanja , a sutra lisice . Saznate, takođe, ko su čije miljenice i miljenici , koliko zvezdica imaju hoteli u kojima se bude , koliki i kakav im je vozni park , koliko koštaju satovi i narukvice-- koje čak i ne kriju pred gladnim očima - a i što bi- kad oni gladne ne vide. Oni se druže sa sitima koji rešavaju pitanja gladnih
Saznam sve i odem. Novine ne ponesem sa sobom .
 #
ČEKANJE
panicnadezda | 06 Februar, 2013 12:13

        Zdravstvenu knjižicu dočepah. Čuvam je ko zenicu u oku , a molim se bogu da ne zatreba. Otpremninu nisam dobila , a ne znam ni kad ću, ni dal ću. Za neupućene , otpremnina vam je jedna vrsta miraza kojom vas država, kao neprivlačnu mladu, prati u novi život u kome se sve svodi na čekanje. To vam je nešto kao pomoć da ne crknete od gladi dok ne dobijte penziju. Reklo bi se velikodušno. 

        Obradovani , bliskim kolegama i prijateljima najavite gala ručak na nekom fensi mestu . Ko velim, dok sam radila, burek je bio pojam, fensi mesta nedostupna. Novu etapu života treba započeti na visokom nivoou pa koliko košta da košta. Međutim , ništa .  Otpremnina ne stiže , sad već ne znam ni kad će, ni dal će, iako je rok po zakonu za uplatu iste, mesec dana.


         Čekam. Čekaju poznanici i prijatelji. Ministar ćuti. Sta će čovek , nema on vramena da ga gubi na one sa margine života. Tu nema čime da se pohvali. 

  Broje se samo uspesi.

        Čekam mesec ,čekam dva ,sad već tri.

       Umesto otpremnine , kao novogodišnje čestitke stižu računi. Prvo infostan , potom struja,  porez ,pa kablovska, pa ....... ne mogu svih ni da se setim. Mislim u sebi, platiću kad dobijem ono sto mi država duguje. Ali ,država ne broji svoje dugove , računa samo tuđe - imao, nemao, plati. 

         Da obijate pragove ne vredi.Svugde vas dočekaju umorna , netrpeljiva lica administrativnih radnika sa istim odgovorom ( kao da su se dogovorili ) - ide vam zatezna kamata , a vi vidite kad će te platiti. Platila bih ja kažem , ali meni država duguje........ne završavam. Gospođo( sada već nestrpljivo ) molim vas, pustite nas da radimo. Napuštam šalter sa saznanjem da je empatija u ovoj zemlji  reč bez upotrebne vradnosti.


         Ponovo zovem Ministarstvo prosvete , odsek za finansije .Menjam taktiku. Umesto oficijelnog obraćanja biram umilniji nastup. Ko velim odobrovoljiću je. Kad ćete me obradovati? - pitam.,, Nije usvojen budzet,, - odgovara kao iz topa. Pobogu, to ste mi rekli i prošlog puta , znam pouzdano da je u međuvremenu usvojen . ,, E , pa onda ne znate da nema para,, kaže ona i dodaje ,, drugi čekaju još od avgusta ,, a,  vi bi hteli preko noći. Prekidam vezu sa potpunim razumevanjem mladih ljudi koji beže. Pobegla bih i ja , ali sada je vec kasno.

  Zamislite: cekaju mesecima ,a ćute.

Strpljiv  neki svet - nema šta. 

 

       

 #
NASTAVAK- ŠTA MI RADE
panicnadezda | 03 Februar, 2013 14:50

 Zna. Poskupeo je i  gas. Da bude  iskrena to je mnogo ne dotiče. Struja ih je toliko  zaledila i iskomplikovala odnose u kući da ih ni gas ne bi otopio  i otoplio, da ga slučajno koriste.  Davno  mu je rekla zbogom. Da nije to uradila, verovatno bi joj adresa bila na nekom beogradskom groblju. Priznaje , ne očekuje ni buru u kući. Dosta je bilo.

Prevarila  se.  Čak ni poskupljenje gasa nije prošlo bez komentara njene jače polovine .  J…m  ti zemlju u kojoj i  najjeftinije grejanje na svetu  u našoj zemlji najviše košta. Kako to? -  Pita ona, tek da bi nešto rekla....

 Šta bre kako ? U zemljama zapadne Evrope  peći na struju su davno izbačene . Mladi verovatno i ne znaju šta je to. Svi se greju na  gas jer je to najjeftinije.  Koliko - pita ona ?....  Izračunaj sama.... Pobogu, da je dobro računala ne bi završila fakultet društvenih nauka  već nešto unosnije. Radila bi u EDB-u gde kažu  radnici  sa srednjom stručnom  spremom imaju 65.000 hilj. penziju.  Neproverena  informacija, ali joj miriše na istinu.

Što se situacije sa strujom tiče stvari izgledaju ovako.  Od pet peći koliko imaju  i koje njen muž  doživljava  kao neprijatelje -  uključuju  jednu , ukoliko ona pod izgovorom da je žedna ne otrči  do sobe njihovog naslednika  pa uključi i  tu. Ko veli bolest  je najskuplja .  Em lekovi, em ne daj bože posledica bolesti.

Jutro počinju sa  Jesi li  isključila  peći ?  Ostalo mu u navici ,a misli na jednu. Tek  potom  sledi – dobro jutro.  Šta da vam kaže svakodnevno blagoslovim nebo što im je podarilo blagu zimu. 

Mašinu za veš  uključuju  jedanput  nedeljno.  Ima to i dobrih strana po nju.  Razvrsta  veš,  ubaci  u  bubanj  i  ode  na počinak.  Domaćin kuće čeka  da  gong  označi  tačno  24  sata i  pritisne  prekidač .  Od  svih  poslova  vezanih  za  mašinu  jedino  to  zna .

Uključuju jedan televizor.  Uz  obaveznu opasku njenog muža “:   Nismo mi  Rokfeleri  da svako  bulji  u  svoj  ekran”.  Program  -  zna se - sport. Obavezan komentar -“Na ovoj  televiziji  više  ni sporta  nema, što još jedino nešto vredi” .  Pa  da,  kaže  sin,   po tebi  su  sve dobre  knjige  davno  napisane  ,  sve  dobre  pesme   i  dobri  filmovi   odavno  snimljeni .

Tvoja  generacija  ne  zna šta valja - odgovara mu otac , uprkos  činjenici   koja mu je  poznata  da  je  njihov  sin  sve  dobre  filmove  odgledao , svu  dobru  muziku  odslušao  i  ne baš svaku  dobru  knjigu  pročitao.

 #
ŠTA MI RADE
panicnadezda | 31 Januar, 2013 11:53

 

Definitivno struja poskupljuje .U njenoj kući panika.Posebno muž-nikako da se smiri.Uvek je na samu reč struja dobijao plikove po koži.Sada se plaši ozbiljne alergije  .  

Pomno prati stanje.Još uvek ništa. Ali ne priča, što bi se reklo nekomunikativan je. Kao da oni donose odluke koje njemu ugrožavaju zivot.

Vitla po kući i besnim pogledom broji uređaje.Tipična reakcija nemoći.Primećuje, ali ćuti.Ko veli broji kilovate .Uvek je to najbolje znao.

On nesto i piše! Zapanjena je. Plaši se da nije odlepio.

Ali ne ……

Posle neprospavane noći zakazuje interni kućni savet sa zahtevom da svi budu prisutni , a samo ih je troje. Zauzima čelno mesto za stolom što inače ne praktikuje ni kada primaju goste , ali treba i na taj način podvući značaj teme o kojoj će se raspravljati. Baca papir na sto i diktira:

Peći su najveći potrošaci. Uključivaće se samo jedna. Očekivala je nešto tako , ali  ne toliko rigorozno . Mašina za veš jednom u deset dana i to isključivo noću.

Bojler će se uključivati subotom uveče, kako bi u nedelju naizmenično mogli da se plaknu . Kaže - koža će biti zdravija i lepša, neće trčati kod  dermatologa. Ovo pogodi njihovog sina -   kupa se ujutru i uveče . Ne zna koliko puta to drugi rade? Ali kod njih je tako. Neka nova moda - valjda.

Sin zaurla ( drugo ga se ne tiče) - nema šanse, bojler mora biti stalno u upotrebi. Može - kaže otac - ako ti budeš plaćao struju. Od čega čoveče - uobičajeno odgovara  sin, koji inače radi. Treba mu za izlaske , potom za garderobu - zna li otac koliko to košta, pa gde su putovanja - čas tamo - čas onamo - tek je video jedan deo - a gde je cela planeta. Nabraja  unedogled.Vidi ona da će ubrzo svako na svoju stranu. Tako i bi. Sin reče da ima važan sastanak, izvini se i ode. Pita se šta će ona?

     Zamisli u sebi , kako bi tek bilo da se  greju na drva ili ,ne daj bože, na ugalj. Em prljavština, em prašina, em bi morala nositi naramke iz podruma na drugi sprat ,što njen muž ne sme iz zdravstvenih razloga. Crkla bi sigurno.

Odluči da kobajagi prihvati, ali do prve prilike.Nije ni ona  pala sa kruške. Smisliće već nešto.......

 

 #
JOŠ UVEK U PENZIJI
panicnadezda | 29 Januar, 2013 14:17

 

Nisam poslušala sina. Veštine vezane za domaćinstvo sam upražnjavala ceo život i dovela do savršenstva.Sada bih mogla samo da kvarim.

  Normalno,ni muža, poslušala nisam. Dokolica je zavodljiva i opasna. I od nje može da se odlepi.

Sa prjateljima se viđam. Za sada uspešno zaobilazimo teme o bolestima. A mene stvarno boli uvo.  Ali  ćutim…

Pratim dnevnik. Vrebam informacije o popustima, sniženjima  i  totalnim  rasprodajama. Trebaće  mi. Ali  ništa.  Naprotiv. mumificiranog  lica  i  okrutnog  glasa  spiker  deklamuje kao iz  rukava. Poskupljuje  gas, samim tim i grejanje. Poskupljuju proizvodi od brašna ,  potom  mleko  i mlečni  proizvodi, pa struja, pa lekovi, pa cigarete. Nema  kraja. Čovek naučio  pesmicu  napamet, pa je  kao  Svetosavsku  čestitku  šalje u etar. Briga  njega  što   nekom može pozliti.

 

Pa  dobro ,  grejaću  jednu  sobu. Ostatak  stana ćemo  otvoriti  za posetioce  kad  ugreje  sunce.

Meso  bez koga se ručak u mojoj kući ne broji svesćemo na preporučljivu  meru, veličine  dlana.  Mleko i mlečne proizvode ću služiti na kašičicu, hajde kašiku, ili času. Lekove koje moj muž  pije  pregršt  ujutru i  isto  toliko  uveče  zamenićemo  Pelagićevim  '' Narodnim lekarom ''.  Kupovaću kutiju  cigara- drugu ću žicariti.

Na  ekranu  se  šepuri  aktuelni  Ministar prosvete. Deluje  ushićeno  i  samozadovoljno. Kiti  se  uspesima  koji  nisu  njegovi , već  onih  ispod njega, koje  on  prilikom  odlaska  u penziju  pušta mesecima  da čekaju  otpremninu. Znam iz iskustva. O  tome  ni reč... Tužiću ga bogami. Znate li nekog advokata koji radi iz saosećanja.  Ja ne.

Potom  Krkobabić.  Šta  on  radi!?  Sve poskupljuje, on ćuti. U stolici je.  Za  sada  mu  ne  trebaju  penzioneri. A i kome  uopšte trebaju kad  stalno nešto  zanovetaju, gunđaju i što  bi  mladi rekli  smaraju. Čovek  štekuje poslaničku platu, a od penzije kupuje skupe poklone svojim unucima, ako ih ima. Šta ću ja kupovati  mojim  kada ih i ako budem imala. Verovatno samo  lizalice.

 #
DAKLE, U PENZIJI SAM
panicnadezda | 27 Januar, 2013 14:34

Dakle u penziji sam. Zdravstvenu knjižicu još uvek nemam. Dok sam je čekala nije se dalo . Sada me mrzi da čekam. Dojadilo mi je čekanje u redovima, mrzovoljna lica šalterskih radnica i onih što čekaju. Ko velim, možda će mi je neko poslati. Kakav je to  penzioner bez trajne zdravstvene knjižice . Valjda u ovoj zemlji neko  vodi računa o tome. A, ako se to ne desi, šta da radimo. Možda je  dobro, ako ništa, ono zbog uroka. Kad nešto nemaš  ono ti ne treba. Pu-pu da zlo ne čuje.

Zar ne?

Ali šta ću sad?

Sin mi kaze: Prilika da se posvetiš kući.

M-o-l-i-m!  Kakva crna prilika.?

Šta sam do sada radila kad on to naziva prilikom. Kao da su  sluge i sluškinje to obavljale  umesto mene , pa sad malo  ja da se pokažem.Uvredi me rođeni sin. Tu ,kako on kaže ,priliku sam odavno usavršila,štaviše doktorirala na njoj i više me ne interesuje.  

           

Misli valjda na krpu, metlu,  peglu , varjaču,  šerpe, lonce i poklopce- zna se već. Zna on da to mene ne hrani. Nije  glup. Naprotiv, ali je muški nespretan i nesnalažljiv u novonastaloj situaciji.

Muž mi kaže: U penziji je super. Ustaneš kad hoćeš, radiš šta hoćeš, ideš gde hoćeš, jedeš šta hoćes i kad hoćeš, ako imaš, a pogotovo legneš kada hoćeš (misli u 3h ujutru, dok je na kompjuteru). Potom, ideš u “Maxi” po penzionerski popust, dan nakon prijema penzije, kad je primaš i dok je primaš u ovoj zemlji gladnih. Naježim se!

Prijatelji mi kažu: Više ćemo se družiti. Hoćemo, kažem ja, ali bez lekarskih dijagnoza, razmene recepata i priča o bolestima. Hoću da umrem zdrava. Da li je to moguće?

Čitacu, kažem sebi! To sam oduvek najviše volela i znala. Bacim pogled na biblioteku. Oni koje sam volela su mrtvi. Kažu, ne pišu više. Drugi pišu o njima. Hoseinija, Safona, Ljosu, Lesing, Pamuka itd, sam pročitala. Krećem u knjizaru… Poturaju mi najnovija izdanja Mojsilovićke, Mančićke, Alimpićke , Vesne Dedić Milojević i celu hrpu komercijalnih naslova. Od Mojsilovićke sam nešto pročitala. Odlučujem se za "Zauvek u srcu" Vesne Dedić Milojević, zbog lepog naziva emisije koju vodi. Savremena knjiga za brzoleteće čitaoce.Pročitah je bez muke. Upamtih "Ono za čim trčis, uvek ti izmiče"

 

 #
Dojadilo mi.
panicnadezda | 26 Januar, 2013 15:30

      Elem, odoh ja u penziju. Nisam morala jos, ali dojadio mi rad u prosveti. Dojadila mi demokratija iliti autokratija, novi rasporedi, pravila, propisi i improvizacije NEUKIH, a MOćNIH. Dojadile mi inovacije, inkluzije, konfuzije, maloletnicko nasilje i delikvencija. Dojadilo mi sve ono o čemu se nije zvonilo na sva zvona, a manje ga bilo. Ama, dojadilo mi bukvalno sve, izuzimajuci mlade koji se stalnim pritiscima, opomenama i ukorima u stilu nemoj- inspirisu na hoću.

 Podnesoh zahtev koji iznenadi sve. Mali broj rastuži, većinu obradova. Pogotovo one koji odlučuju o tome kome dati prioritet u popunjavanju radnog mesta. Hvala bogu na lageru Ministarstva prosvete uvek ima onih koji čekaju, a sami sebi nisu preporuka. Protivusluga u smislu tolerantnijeg odnosa prema propustima u radu- sledi.

       Brzo dobih rešenje o prestanku radnog odnosa da se slučajno ne bih predomislila. Potpisah. Gotovo je. Nema plate, nema para, a penzija ko zna kad će. Pitam za otpremninu. Brzo dobijam rešenje. Na prvi pogled korektno, pogotovo rečenica “tri lična dohotka najpovoljnija za radnika”. Na drugi pogled sumnjiva cifra. Na treći pogled, avaj, celih 600 evra manje od onoga što mi pripada. Misle kod svih je prošlo, proći će i kod nje. Ali ne prolazi. Tražim objašnjenje. Vade se na Ministarstvo prosvete koje, kažu, ne uvažava stimulaciju. Insistiram. Dobijam novo rešenje dopunjeno pomenutom sitnicom od 600 evra. Stvarno sitnica. Šta ce penzionerki  najlonke kad više ne ide na posao ili pun frižider, kad je dokazano da je zdravije manje jesti.

       Šokirana ”postenjem” onih koji o poštenju pričaju mladima pitam sekretara ustanove šta je to. Kaze da ona sa tim nema veze, iako štiti zakonitost i kuca rešenja "Verujem joj".

       Ali tu nije kraj. Krećem u osvajanje zdravstvene knjižice. Kažu, u penziji se ljudi brzo razboljevaju. Od njih se ne može doći na red. Dolazim u Dobrinjsku, gde lokacijski pripadam. Čekam red. Na šalteru mi kažu - niste odjavljeni. Zovem pravnicu. Prebacuje odgovornost na Socijalno u Nemanjinoj i kao dokaz šalje potvrdu o podnetoj prijavi, promeni i odjavi na obavezno socijalno osiguranje. Šta će, ne zna sirota, da to nije isto što i zdravstveno. Ona je ipak- samo pravnica.Ne meša se mnogo u svoj posao Ne znam ni ja. Ponovo čekam u redu za knjižicu i trošim svoje penzionerske sate. Odgovor isti( uprkos potvrdi)-niste odjavljeni. Zovem pravnicu. Ne javlja se, iako treba da radi. Što bi mladi rekli "zapalila" pre isteka radnog vremena. Zovem je sutradan, pomoćna radnica mi kaže, javiće se ona vama. Prolaze sati, ne javlja se. Zovem na mobilni. Ćuti. Kapiram - za mene je nedostupna. Pokušava da povredi i ponizi nekoga koga ne bi smela. Javljam kome treba da ću se obratiti novinama. Ovoga puta reaguje. Šalje poruku  sa poz. na kraju. Sada- ćutim ja.

       Na kraju su me valjda odjavili, ali još nisam krenula po knjižicu. Stvarno sam se razbolela. Penziju sam počela da primam, ali otpremninu nisam dobila. Kad ću ne znam. Ministarstvo nema para ili ministar merka nove kvadrate.

       Moja visprena tetka Milja, iskričavog duha od 80 ljeta, kaže da je penzioner mrtav covek i da u penziju ne treba ići ni kada umreš. Nije mrtav, ali bi mogao postati.

 #
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12