Categories
My Links
Generalna

« NISTA NEOBICNO | VALJA SE KUKATI »

PRVO RADNO ISKUSTVO
panicnadezda | 18 Januar, 2014 19:07

Sasvim slučajno, prilično mlada, krenuh da radim sa mladima. Doduše, na određeno vreme. Ali daj šta daš. Bez dinara u džepu i nikog iza leđa ne mozeš da biraš. Uzimaš šta ti se nudi.

Preliminarni razgovor sa pomoćnikom direktora. On u odelu sa kravatom, ja u farmerkama. On sa debelim iskustvom iza, ja bez njega. Upoznaje me sa školom i njenim učenicima.

 Valjda da me ohrabri, reče: – Ovo je prilično problematična škola sa problematičnim đacima.

Kako? – pitam iako sam načula da važi za kaubojsku.

       Znate – kaže on – nažalost mladi profesori, posebno profesorke, sa suzama u očima vrlo brzo pobegnu glavom bez obzira ( verovatno misli i na mene, pa me unapred teši ).

Zašto?

Đaci su nemogući, ne poštuju autoritete, poneki ,ponekad potegnu nož u obračunu, a bilo je i pucnjave. Htedoh ga pitati sta on radi tu i ko ga drži na tom mestu, ali progutah. Ko moli ne pita onoga koga moli, bar ne u početku.

Ne brinite – kažem – ja sam od tvrdog materijala, a što se suza tiče, njih sam zaledila još u ranoj mladosti. Pitam se samo zašto vasi đaci umesto suza prolivaju bes iz sebe i na one oko sebe. Mladi ništa ne rade bez razloga. Oni samo reaguju na nepravdu, loš tretman i grehe odraslih. Znam, mlada sam, a bila sam još i mlađa.

Znači, prihvatate? – kaže on.

Isprovocirali ste me, ne samo da prihvatam, već imam nameru i da trajem – kažem ja.

Steže mi ruku, požele sreću, reče – Vidimo se sutra - a znam da ne veruje da ću se pojaviti.

Sređujem misli i razmišljam šta ću obući. Iz studentske klupe sam iznela dvoje farmerki, par majica i jaknu. Da kupujem nemam od čega. Da pozajmljujem nemam vajde. Prilično sam mršava – tuđe bi landaralo oko mene i izazivalo podsmeh. Odlučih – biću šta jesam, obući ću šta imam. Ionako smatram da lepe stvari doprinose lepšem izgledu, ali ne i autoritativnosti. Naoruzaću se rečima i ćutanjem, ako zatreba. U mom kraju kazu – progovori da vidimo ko si… Videćemo…

Spremna sam. Odoh u farmerkama. Po godinama ne mnogo starija od njih, po izgledu ne mnogo drugačija od njih, po oblačenju ista kao oni. Sa dnevnikom u ruci da znaju u kom sam statusu i obaveznim ,, Dobar dan,, ulazim u učionicu. Mnogo ih je. Niko ne ustaje. Polegali po klupama ko da  su u  birtiji. Pripremili taktiku i kreću sa testom. Znam, prošla sam to u njihovim godinama . Počinju horski uvežbano ,,auuuuuuuuuu,, pa onda ponovo ,,auuuuuuuuuuuu,, pa ,,uaaaaaaaaaaa,, itd.

Ne šokiram se, ne vičem, ne negodujem, pogotovo mi ne pada na pamet da napustim učionicu. Profesor test polaže na prvom času.

Biram ćutanje. U ćutanju polako pogledom prelazim preko njihovih lica da ih dobro upamtim. Odsustvo besa i moja mirnoća ih zbuniše. Graja utihnu, pređoše sa horskog na solo pevanje. Jedan će – Profesorka, lepo Vam stoje farmerke. Hvala – odgovorih – nemam para za haljinu. Drugi će – Lepa Vam je frizura. Zahvalih se i njemu sasvim ozbiljno, ignorišuci ironiju u glasu. Bilo je tu jos začkoljica koje su mi pomogle da otkrijem kolovođe. Znaću ja sa njima ako prođem probni balon. Prošla sam ga. Kupih ih poverenjem, poštovanjem, pažnjom i iskrenosću. Po sebi  sam znala  da mladi ljudi to cene.                               

Itekako su cenili. I danas -ponekog, ponekad, sretnem u blizini neke građevine. Prepoznaju me, setim se i ja njih. Njihove žuljevite ruke i pogrbljena ramena kod mene izazivaju tugu.

Bila je to građevinska skola.

 #
Add Comment
Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me