Siđoh sa planine. Bolje da nisam. Grad ipak nije za svakoga ili dođe vreme kada to više nije. Za mene sigurno. Više me ne privlače svetla velegrada. A i kako bi?

        Čim kročih u grad, skopaše me problemi.

        Već na stanici. Pod okriljem magle naizgled krotki i dremljivi putnici skočise ko zveri. Jači preko slabijeg, mlađi preko starijeg, pojuriše da se dokopaju prtljaga. Gaze bez pardona, izvinite nisu upoznali, a verovatno  ni upotrebili. Lepi izrazi su arhaizam i znak slabosti. Dugo vec izgubili upotrebnu vrednost. Zapanji vas kad se ponekom omakne.

          Na taksi stanici isto. Krkljanac. Taksisti trljaju ruke. Biraju one što idu dalje. Mene odbijaju- kažu preblizu sam- ne isplati im se.,, Idi pešice reče jedan,,.Išla bih ja, ne bojte se, da mi nije torbe. Znate, ona je teža od mene.Ošinu me pogledom ,sumnjičavo zavrte glavom i reče da ne veruje.

        Pogodi me. Pogledah niz sebe,setih se odraza u ogledalu i zapitah , na šta li misli? Težinu ili karakter. Ovo prvo sigurno nije , prilicno sam lagana. A, opet, ako je ovo drugo, kako zna.

        Gužva se rasčisti. Stopiram prvi . ,, Gde ideš ,,- pita me. Znate, mi se na poznajemo, a čini mi se da nismo ni vršnjaci - nisam ja za vas ti. Pa kad nisi ti ,onda idi sa nekim koji će ti reci vi, zalupi vrata i odjuri.

        Čekam. Sledeći staje. Opet  ,,gde ideš ,,Ne reagujem. Koristim otvorena vrata i ulazim. Tek onda mu kažem adresu. Mrgodi se, ali šta će. Unutra sam. Znam, da bliže naokolo može biti dalje . Pokušavam da mu kažem kojim putem je najbrže, da ne gubi vreme, ali ne vredi.,,Promenili su signalizaciju, ne može tamo,,. Konačno, okolo, naokolo dok taksimetar otkucava ubrzanim tempom - stigosmo. Platih trostruku tarifu. Ščepah torbu i sada ja, bez hvala i doviđenja- nestah. 

        Ulazimo u zgradu. Ustvari, dvoje nas je, ali ovo je iz moje vizure. Uletela bih u stan samo da zaobiđem poštansko sanduče, ali ne da ON. Čovek jednostavno obožava poštu, iako van računa i reklama ništa drugo  ne dobijamo. Hajte, molim vas, ko danas gubi vreme na pisanje. Ali, ON mazohistički voli račune. Vadi jedan po jedan i referiše.  Ovo je od Sbb a, ovo je Infostan, ovo su telefoni, ovo je ovo, ovo je ono i poslednji grabi ko da mu život zavisi od njega. Evo je. Hoće reći, njeno veličanstvo - struja. Jedino to odmah otvara. U polumraku, dok ja kiptim od besa, on dešifruje brojke. Njegovo auuuu i prekoran pogled reče mi sve i dozlogrdi. Hteo je reći kako ćemo platiti  ( grejemo se na struju), ali ja zbrisah. Presede mi i planina.  

 .