RADIM NA SEBI

U centru , centra je. Fensi. Kafić , picerija, restoran. Ne znate ni kako da ga krstite.  Veliki. Spreda terasa, sa strane terasa. Prizemlje , prvi sprat . Sve u staklu. Puca pogled na tužni Trg Rep. , koji sa kišom ( koja sve češće pada ) oplakuje sebe.

 I vi mu se ponekad pridružite. Žao vam svega što je nekad bilo , a više nema. Nestade drveće i drvene klupe sa njim. Nesta fontana ispred Ineksa. Jest da je bilo žabokrečine  u njoj, ali šta fali. Bolje i to nego ništa. Ugasiše život. Ostaviše beton. Ljudi u žurbi protrče da uhvate zeleno na semforu. Betonske klupe sa punjačima za mobilne zvrndaju prazne. Samo ponekad ponekog stranca vidite da sedne.Navikli valjda – kod njih je tako. Ali, ni oni se ne zadržavaju.

No BOUTIQUE…….

Nije više prva liga kao što je nekada bio , kad se trčalo u njega da se stigne prvi - ili među prvima. Čujete da su sada neka druga mesta kul u koja se, takođe, trči da  se ne zakasni i ispadne iz igre. I tako ukrug.

            Danas jedno , sutra drugo , onda treće…

- pa, Jovo nanovo.

            Zamislite restoran koji se zove  butik….Oni koji su ga tako krstili misle originalno . Vi kažete….

Do zla Boga Prozaično.

            Kad ste prvi put pozvani tamo, odbili ste sa obrazloženjem da vam ni na kraj pameti nije nikakva kupovina. Kad god možete zaobilazite i nezaobilazni Maksi, Ideu , Aromu,  o buticima da ne pričate .Ormani su vam  krcati, vape za provetravanjem  , a ne popunjavanjem. Ali, za svaki slučaj, dodate - izuzimajući neke fensi patike ili čizme. Upravo tako. Jest da niste u godinama kad se traže fensi stvari , vaši vršnjaci preferiraju udobnost na račun glanca , ali vama se dopada uvozna reč, a i poneka fensi stvar.

            O kakvom butiku pričaš ? - reče ON.

            Zar me nisi pozvao u butik?

Ma, nije to butik za krpice. To je restoran, lep, sa italijanskim jelima. Imaju svašta i kreće da nabraja šta je to svašta , usput oblizujući usne. Vidite da je meni naučio napamet i da vam nema odstupanja. Uostalom , ako ništa , naučili ste kako se zove restoran pored kog tri puta dnevno prošpartate , a ne znate kako se zove.

            Pa da, nije vam palo napamet . Zaboravili ste da čovek kupovinu „krpica „, ma o čemu da se radi, smatra bacanjem para. Ali zato zalogaj u lepom ambijentu  spreman je da plati bilo koliko, uz neizostavnu opasku  -  nek košta šta košta - jednom se živi.

Zamislite !!! Čovek je sve tržne centre, pod izgovorom da mu trebaju baterije , sijalice, slušalice i koješta još , obigrao . Po pravilu ništa nije kupio , ali se vratio punog stomaka.

 Dakle…….

Idete u butik. Iako više nije u prvih pet, krcato je. Sto do stola da se jedva provlačite. Klijentela , uglavnom mladi ili se vama tako čini, pošto danas zahvaljujući nauci i stari , naizgled, mogu biti mladi.Čini vam se da za koju godinu stari neće ni postojati.

Tražite sto , ali ga nema. Čekaju i drugi. Bacite pogled u ćošak kad tamo jedan slobodan. Eno ga …kažete vi i likujući se strmoglavite ka njemu. Naivno ,pomislite da ste druge pretekli. NE… mladi neće u ćošak ,hoće mesto da mogu da vide i da budu viđeni.Kako bi inače pokazali da rade na sebi. Tuga…Vas su učili da je rad na sebi punjenje glave , njih menjanje iste.I ne samo nje, već svega što se može promeniti po trenutnom uzoru.

 Stvarno !!!

Imate dobar pregled. Za jednim stolom pet devojaka. Za drugim četiri . Za trećim pet momaka.Za četvrtim šćućuren par koji kao da se stidi.Tiho pričaju.I tako redom.

Svi vrte mobilne . Neki kucaju poruke , neki prave selfije , neki igraju igrice.Tu priče nema. Da li bacaju farove jedni na druge ne znate. Vidite samo da su devojke ko klonirane. Napumpane usne , nacrtane obrve , dograđena kosa, nabrekle grudi i koješta još. Tek na gomili se vidi koliko je to uzelo maha. Ne znaju sirote šta ih čeka kad prođu godine i kad se napumpano sparuši.Verovatno će onda opet.I tako ukrug. Dokle ?

 Ne želite , ali dok zdravlje ne ode.

Da se razumemo. Podržavate korekcije u slučajevima kad neko ima zečja usta , preveliki nos, nakaradne uši , možda i nešto više , ali ne daleko od originala.

Originalne i prirodne devojke su u bibliotekama , na fakultetima ili u svojim kućama. Retko izlaze na fensi mesta. Ove hoće na tv. Kad dođu tamo pa im voditelji kažu da lepo izgledaju ponosno odgovaraju “ šta da ti kažem – radim na sebi .“

TUŽNO

Završavate jelo koje i nije neko, kad odjednom jedna skoči  i reče da je stigao . Izgovori neko ime i prezime kao da je svetac. Pitate njega  ,koji vas je tu dovukao, zna li ko je taj. Reče , kako da ne zna . On je poznati fudbaler , igra za veliki tim ,transfer godine , košta……Zaustavljate ga . Ne zanima vas.

Završili ste sa jelom i krećete. Prolazite pored stola devojke koja je objavila dolazak fudbalera i uz izvinjenje umilnim glasom pitate šta misli o Dučiću i Rakiću? Nije vas ignorisala.Naprotiv.  Pristojno, reče. Kažite mi u kojim klubovima igraju pa ću vam odgovoriti. Dok vas ON štipa za mišicu šapne te joj ……ništa dušo….drugi put.

Elem, to je to. Da se vi pitate kao što se ne pitate zabranili bi rečenicu…

RADIM NA SEBI