Categories
My Links
Generalna
PRETEČA SPONZORUŠA
panicnadezda | 30 Avgust, 2014 17:03

                                 

     Jutarnji mir narušava  telefon. Tako rano me zovu samo dve osobe. Jedna od njih je moja tetka. Priželjkujem da bude ona. Stvarno.Kao da je znala- javlja se, glasom načetim duvanom i vremenom. Puši ko turčin iako ne bi smela. Uzalud je ćerka sa tri doktorske specijalizacije opominje. Ne šiša je-uz obavezan komentar da nema većih budala od školovanih budala.

      Preskače uobičajeno dobrojutro i kako ste.Prelazi na stvar.”Znaš li kako me unuka nazvala”. Kako bih znala –kažem. E, pa rekla mi je , nakon priče o tome kako sam se udala za njenog  dedu-  da sam preteča sponzoruša . Znam njenu verziju o udaji,kratko promislih - pa rekoh ---- SUPER……. Šta je tu super?- pita me začuđeno i dodaje- da sam udarena kao njena ćerka i unuka. Zar to nije odlika cele naše porodice , na ovaj –ili onaj način?..... U pravu si reče, ali mi nisi odgovorila šta je tu super? Znaš tetka, kažem joj ja , u ovoj zemlji srednjeg sloja nema. Postoje samo klase ili kaste političara i biznismena što je po meni isto jer im je zajednički imenitelj nabudžen novčanik , potom klasa sportista i vrlo brojna , rekla bih čak i moćna, u zavisnosti od toga ko ih finansira - grupa sponzoruša. Nas izumrlih nema nigde, ali zato si ti tu da nam osvetlaš obraz. Promovisaćemo te za rodonačelnika sponzoruša Srbije , da se  zna da je naše gore list začetnik te  "uvažene profesije". Zapanjena , konstatova - da sam definitivno opičena ,puče u smeh i prekinu vezu.

      Priča o udaji koju sam bezbroj puta čula nije baš pitka. Ostaviću je za kraj.

      Pre toga par reči o mojoj tetki. Originalna,načitana , beskrajno duhovita, teatralna, visprena ,rečita ,okretna i spretna u svakom smislu.Jednom rečju biser porodice. Bez imalo subjektivnosti  i preterivanja, nabrojano je skroman opis. Zbog navedenih osobina uvek je bila centar okupljanja. Obožavali su je mladi, malo stariji i sredovečni.U kasnijim godinama vršnjaci manje- previše stvari ih je delilo. Znala je da nasmeje, obraduje ,razveseli. Razbijala monotoniju i učmalost. Od svega je za čas pravila pozorišnu predstavu.Nijedna komedija joj po efektima nije ravna.Tako nekada, i danas isto.Njene vršnjake zovu babama i dedama. Nju, van njene unuke i praunuke svi zovu imenom. Jednostavno  izuzetak .U mojoj porodici ona je ta. Prosto kad je čujete ne možete je nazvati babom. Ne priliči joj.  Poslednja zanimljiva osoba u mojoj porodici.

        Stvarno je čudo. Ne znam tačno kada je rođena. Nju da pitate starija je od Metuzalema, a po onima koji je poznaju mlađa od mladih.Po mom mišljenju ima negde oko osamdeset, tamo ili ovamo, ali ona ne pristaje na svoje godine. U svakom razgovoru, a čujemo se često,obavezno nakalemi još jednu.Kada je pitam zašto to radi?-kratko odgovara da je u njenim godinama svaki dan još jedna pride .Pobogu tetka- kažem joj ja- čak i prave babe na selu, zataje po neku godinicu , a ti samo trpaš.

       Ja, jesam baba i prababa, sa prizvukom ponosa u glasu,kaže. To valjda znaš!

       Dobro de , nisam zaboravila , ali koja od njih liči na tebe?...... Nijedna odgovara – grđa sam od svih. Kreće da nabraja svoje falinke,ali je prekidam. Što se onda ne družiš sa njima? …….Na koga misliš?....  Pa tvoje vršnjakinje .  A…..kobajagi se setila ,ustvari - kupuje vreme . Onda spontano kakva je uvek bila, kroz smeh, gde istrča pravi deo njene prirode izgovori- ne mogu, dosadne su mi. Bespotrebno poče da mi obrazlaže ono što znam i da mi ne kaže. Ništa ih ne zanima, ništa ne prate ,ništa ne čitaju (ona i danas sa jakom dioptrijom guta knjige), ne umeju da nasmeju niti od srca da se zasmeju, nisu sačuvale ni zrno duha -----samo kukaju. Znala sam ja to, kažem , pitam onako. Znaš tetka nikada neću zaboraviti kada je tvoj, takođe, beskrajno duhovit zet rekao  "kad bih morao, lako bih se ja razveo od žene, ali od tašte ,bogami teško- ispunjava me radošću".Malo koja tašta to doživi.

              …………………………………………………………………………………………….

     Rođena je pred rat kao jedno od petoro  dece predratnog  gastarbajtera  koji je iz Amerike došao sa novcem, isprosio udovicu što je u to vreme u Crnoj Gori bio presedan, kupio kuću i okućnicu, a ostatak novca  proćerdao na kocku  i društvo. Ako to zanemarimo bio je dobar otac. Njena majka se dovijala kako je znala i umela da decu podigne.

     Najstariji sin, uzdanica svih i  miljenik majčinog srca 1941. g. stupi u partizane. Uzalud ga je otac odvraćao. Govorio mu je da je politika kurva koja uzima dušu kad joj sve daš.

      Njegovim stopama pođe i drugi sin. Nikad ga više nisu videli. 

        Na kraju rata, najstariji sin dođe kući. Izlečiše mu ucrvljale rane. Kažu bilo ih je mnogo. Kao nagradu za zasluge prema narodu i državi dobi važan posao. Okitiše ga spomenicom. Postade jedan od najmlađih poslanika Crne Gore.Uvažena ličnost .    

    Lep. Mamio je uzdahe devojaka. Zaljubio se u devojku druge vere i ona u njega. Pričaju da je iz ljubavi prema njemu bila prva muslimanka u Crnoj Gori koja je skinula zar. Međutim, majčina kletva  pobedi ljubav. Rastali su se.Kako su mi rekli –ona je napustila grad. Nije ga zaboravila.U prilog tome ide činjenica da je mnogo godina kasnije  zamolila prijateljicu da joj pokaže njegovu ćerku.Ćerka i danas pamti lik te prelepe žene ,poljubac i komentar da sve liči na oca.

       Oženio se. Dobio sina. Sve je obećavalo  sreću. Međutim dođe 1948 . Pitanje kratko- za Ruse ili protiv njih. Tvrdokorna crnogorska priroda teško preko noći menja mišljenje. Ostade dosledan sebi i dotadašnjoj politici.Zasluge za narod i državu zaboraviše. Postade izdajnik.   

    Ubili su ga 1949. Noć uoči Svetog Save.

     Uhapsiše mu ženu, ubrzo potom i maloletnu sestru t. j. moju tetku koja je živela sa njima.Strpaše ih u zatvor. Isleđivanja ,ispitivanja,maltretiranja- nisu  otkrila nikakvu izdajničku aktivnost. Pustili su ih , ali etiketa izdajnika osta. Obeleženo prezime je teško bilo nositi.Pred njim su se sva vrata zatvarala. Žena je imala decu nije ga se mogla, a ni htela odreći. Tetka puna straha i raznih fobija nakupljenih po zatvorima nije mogla da iščeka . Imala je samo 17 godina.

     Desilo se . Mlad pogonski inženjer iz poznate popovske kuće baci  oko na nju.Dopao joj se. Zaprosio je .Tvrdila je da je nije preduhitrio, prosila bi ona njega. Udala se i brže bolje promenila prezime. Šeret, kakav je- imala je običaj da kaže da se samo zato udala. Znam da nije .Volela ga je. Lep, stabilan ,mio. Mekšu dušu i toplije oči u životu nisam srela.Činilo mi se da očima miluje. Nije više živ ,ali i sada vidim taj pogled. Doduše, znao je i on da izabere . Život sa njom nije znao za dosadu.

       Udala sam se samo da promenim prezime ko iz topa-izgovori    unuci, kad je ova upitala ,ono što mlade uglavnom zanima, kako su se deda i baka upoznali. Uskraćena za romantičnu priču sa emotivnim detaljima  devojčica  steče utisak da se baka stvarno udala za obožavanog joj dedu samo da bi promenila prezime.Razočarana i besna  nazva je pretečom sponzoruša i zamoli da nikada više ne kaže ni reč protiv njih jer ni ona nije drugačija.

     

 

 

 #
OMANU
panicnadezda | 28 Avgust, 2014 10:33

     Sreda.Tamo odakle dođoh kažu “ sreda sreduje da se napreduje”. Bar je moja baba tako govorila. Drugim rečima, posao koji započneš u sredu, uspešno ćeš okončati.Zato skačem iz kreveta. Jutarnji  ritual faličan, ali šta ću. Treba  stići na vreme. Čeka me put i važna osoba na kraju puta. Tamo gde idem nije daleko. Rekoše mi – čas posla.

     Ne idem sama. Ide i veliki organizator, kako sebe voli da zove, kad su putovanja u pitanju- ON. Ionako, poslovi su njegovi, zakazivanje moje .Osoba sa kojom treba da se nađemo štopuje vreme. Svaki minut mu je dragocen, a nama njegovo mišljenje o nekim stvarima. Ne bi valjalo da zakasnimo. Nismo motorizovani, pa razmišljamo kako doskočiti do tamo. Predlažem autobus, kao sigurnu varijantu. Ne, kaže On. Idemo Beovozom. Kakvim bre Beovozom, ne znam ni odakle kreće ni kada kreće.

Sve je stvar dobre organizacije, ne brini znam ja, reče ON.

  Znam ja da ti sve znaš  što ne donosi pare, ali da ne omaneš.

     Ja !—taman posla, samo ti požuri – dodaje. Htedoh mu reći da i kada milim brža sam od njega, ali progutah,  zbog one narodne“ po jutru se dan poznaje“- tek da ne malerišem. Krećemo. Pustio korak – ja trčim za njim. Ulećemo u 26-icu, vozi nas do Vuka t.j Beovoza . Kod Vuka u podzemni prolaz. Na prvom nivou  jedan šalter radi. Nigde nikog živog.  Zadržava se da kupi karte i pita kad je prvi voz za tamo gde idemo. Radnica mu kaže u deset i dvadeset. Kasno. Čujem da ga upućuje na prvi koji ide  do mosta , a potom da se snađemo. Besna krećem niz pokretne stepenice. Već na pogled mi se vrti u glavi koliko su dugačke. Hvatam se sa strana da ne bih pala i osvanula kao vest u novinama. Već vidim naslove. Gospođa pala i ...........ne daj bože. Stisnuh gumu da me šake zaboleše i nekako se smandrljah dole . Gledam prostor 30 m. ispod zemlje, a čini mi se da sam sišla u sami HAD. Fale samo kerberi. Priviđaju mi se i oni. Par čkiljavih sijalica jedva da baca neku svetlost.  Atmosfera  dušu dala za film strave i užasa. Nigde žive duše.

   ON još ne silazi. Sama sam. Hvata me jeza. Drhturim. Motaju mi se slike iz raznih filmova. Scene zastrašujuće. Proklinjem u sebi ljubitelja skoro svih žanrova filmske umetnosti i zaklinjem se da ću ubuduće gledati samo ljubiće, ali sumnjam da ću održati obećano. Konačno.....

    Nonšalantno silazi ON. Sa prekrštenim rukama na grudima na stepenicama izgleda ko pokretni spomenik. Radujem se što više neću biti sama ,ali ne pokazujem. Krećem u napad. Šta radiš dva sata, gore? Samo što nisam umrla od straha. …

    Reče da ga je zadržala šalterska radnica, zapanjena i srećna što neko kupuje kartu pošto se svi švercuju. Da ni sama ne zna šta tu radi kad je putnici zaobilaze, ali od nečega mora da živi  . Besna, nemam prostora za empatiju, naprotiv. Šta ćemo sad – pitam? …. Idemo vozom, ti ih voliš. Volim, ali one iznad zemlje gde ima svetlosti, gde vrve ljudi, gde mi promiču kuće, planine i reke,  gde mogu sa nekim da razmenim reč, ako mi se priča. Ovo nije to. Ni sređeniji metroi  mi  nisu prijatni----- o ovom avetinjskom čudu da ne pričam.

    Uđosmo. U celom vozu još jedan putnik.Čini mi se da se ni namestila nisam, voz stade. Poslednja stanica, kaže jedini saputnik kao da sam ga nešto pitala. Već !- tek da nešto kažem. Ovaj prcoljak od puta smo mogli i peške proći, dodah. Gospodin se uvredi , prekornim glasom reče --- ovaj voz ide iz Batajnice, gospođo .Ma  n e m o j t e  otegoh ---čak. Svaka čast. Daleko nema šta.

    Izbaciše nas u neku nedođiju kod mosta. Puno prodavaca, preprodavaca i prašine. Gunđam bez prestanka i gledam da zaobiđem blato. Mlađi čovek nudi prevoz kombijem. Ulazimo. Napravi krug i stade. Šta radite to, pitam ga? Ne mislite da ste u Mercedesu – mora kombi da se napuni. Od vaših karata ne mogu da pokrijem ni benzin. Ali mi ćemo zakasniti…vapim. Ne reaguje .Otvara vrata i izlazi dok ne namami putnike. Izlazimo i mi. Čuh nekog--- ide autobus.  Stvarno, stvori se za čas. Pitam konduktera ide li do tamo gde smo se uputili. Reče da ide, da požurimo jer on nema vremena za ćaskanje , kao da sam započela parlamentarnu raspravu.  Pita hoćemo li kartu u jednom pravcu ili povratnu. Brže bolje treći put plaćam kartu, ali što je sigurno ovoga puta povratnu. Nismo se dugo vozili – stigosmo. Voz, kombi , autobus, proguta vreme. Zakasnili smo. Za svaki slučaj probamo. Sekretarica uvaženog gospodina saopšti da nas je čekao, ali da je imao drugi, takođe važan sastanak, a ako smo još zainteresovani da ga nazovemo kako bi se dogovorili za sledeći put. Nemamo izbora. To ćemo uraditi, ali sledeći put organizaciju preuzimam ja pošto je Veliki organizator, doduše moram priznati, prvi put omanuo, a i poslovica moje babe, takođe.

 #
SUZE RADOSTI
panicnadezda | 18 Avgust, 2014 15:38

     Danima je trajalo.  Gde god je išla tuga je pratila u stopu. Udarac je bio prejak iako  ništa nije ukazivalo na to da bi trebalo  da bude drugačije . Dvadeset godina je prošlo, a otac nije pokazao želju da je vidi. Nosila je majčino prezime. Alimentacija je sudskim putem određena , ali je stizala neredovno i uvek manja od onog što je sud odredio . Ali kao što se davljenik hvata za slamku- ona se hvatala za nadu. Mislila je da će iznenadni susret sa ocem doneti preokret. Umesto željenog, usledilo je razočaranje koje je ostavilo dubok ožiljak na njenoj duši. Vrata očevog srca i njegovog doma- grubo su zatvorena.Teško se borila sa tim.Neretko se pitala kakvi su to ljudi koji stvaraju potomke , a potom zaboravljaju na njih. Uzalud su joj govorili da to nije samo njen slučaj , da se mnogi isto pitaju , ali   da u životu niko nije mogao da bira porodicu. Ona je data , a srodne duše biramo sami. Nije je utešilo.

      Rane su sporo  zarastale.Trebalo je čekati .    

      Čekali su.Ona je to znala i bila zahvalna na tome.

     U međuvremenu raspoloženje je variralo.U prvoj etapi besa - žestinom mladosti, bez javne osude, onih koji su je povredili pričala je  o tome. U drugoj etepi se zatvarala u sebe i deponovala tugu tamo gde je iste već previše bilo. U tom periodu je pokazivala duboku  potištenost. A onda bi nastupila najteža faza, kada bi krenula sa samooptuživanjem.Prepuna ljubavi  i  rođena da voli , plemenita i puna saosećanja za  druge nije verovala  da ima ljudi koji to ne umeju ni da izraze, ni da pokažu ,a  možda ni osete.

      Grešku za sve je tražila u sebi. Govorila je da je nedostojna pažnje i ljubavi. Možda--- da  sam drugačija, oni- (misleći na roditelje)…………..nabrajala bi million stvari- valjda više bi je voleli.

Naprotiv, mala moja- govorila je dečakova majka.Da si drugačija mi te toliko ne bi voleli. Nikada u životu nisam srela osobu dostojniju ljubavi od tebe.Ti si retkost i jednog dana ćeš, kao što sam već rekla , biti voljena i srećna . Ne znam kad će to biti , ali patnji si otplatila dug. Nije mnogo verovala u to , ali je  godilo .

    Vremenom se oporavljala . Kad bi išli na odmor išla je i ona. Puna kompleksa kao što to samo mladost može- sve je doživljavala kao problem.Mučila se. Kako izaći na plažu- vidi na šta ličim, kako ući u vodu kad ne zna da pliva , svi će joj se smejati - itd.itd . Međutim uz njihovu pomoć i svakodnevno ubeđivanje , prevazišla je sebe i konačno uskočila u tirkizno more.Bilo je to u Rabcu , daleke 1990 . god. Radost oslobađanja je bila beskrajna. Čini mi se da je nikada nisam videla srećnijom. Dok ovo kucam vidim je nasmejanu i veselu. Prija ta slika.

    Uzvraćala im je beskrajnom odanošću. Dečaka kog je obožavala od samog početka je obasipala ljubavlju i pazila ko zenicu oka.Ispunjavala je sve njegove hirove uprkos protivljenu roditelja. Bila je u stanju da po deset puta gleda isti film uživajući u njegovom smehu. A njih ……je..

   - Trajno zavolela. Volela je reći da su oni jedina svetla tačka u njenom životu.Prihvatili su je kao člana porodice, ona njih kao najbliže.

     Vreme je teklo. Dečak je rastao. Došlo je vreme za obdanište. Donela je odluku da se osamostali. Majka joj je našla posao u fabrici  gde se mnogo radilo ,  malo nagrađivalo . Otišla je u podstanare , iako je  mogla ostati kod njih.Na njihovo insistiranje zadržala je ključeve od stana u slučaju kad zakasni na autobus da može kod njih prespavati. Dešavalo se ponekad  da je zateknu na krevetu u kom je spavala dok je živela tu. Uvek im je bilo drago .Kad bi odlazili na odmor bila je u njihovom stanu.Vodila računa da neko ne provali  i spremala iznenađenje.Po povratku sa puta čekao ih je besprekorno sređen stan,pokloni za malog i osvežavajući napici za njih. Uživala je u njihovoj radosti.

      Drugi posao, bolje plaćen,  obezbedili su joj oni- kod prijatelja koji je započeo privatan biznis.Bila je to jedna od prvih ,kasnije nadaleko poznatih leskovačkih pljeskavica u Balkanskoj ulici nadomak  hotela " Moskva ".Kao svemu u životu nesebično se davala. Kad bi se ona pomenula prijatelj bi govorio da boljeg i poštenijeg radnika nije sreo u životu, ali da ima jednu falinku. Na pitanje  dečakove majke šta je to ? -odgovarao je da joj fali faza.

      Kakva, bre, faza ? – Uz smešak bi rekao da ne može da nakupuje sredstava za higijenu koliko ona može da potroši na glancanje.U suštini je jako cenio , što mu je bilo uzvraćeno istom merom.

     Onda se preselila u samački hotel . Nije se mnogo družila. Navikla da samuje polako se zbližavala sa cimerkom i normalno redovno dolazila kod njih. Momka još uvek nije imala.Bezbroj  udvarača, ona sama.Potrajalo je do jednog dana.

     Cimerka joj je predložila da se upozna sa momkom koji bi joj, po njenom mišljenju odgovarao . Odbila je jednom ,odbila drugi put, dok ga slučajno nije zatekla u svojoj sobi. Širokog osmeha ,toplih očiju, prijatne spoljašnosti, i pristojnog ponašanja,  na šta odavno beše zaboravila, skrenuo je pažnju na sebe.Počeli su da se viđaju. Strpljiv i mudar ni na čemu nije insistirao što bi je uplašilo i odbilo.Znao je o njoj više nego ona o njemu. Raspitivao se , ali se plašio da je nije dostojan. ” Nikad me nije ni okrznula pogledom dok sam ja čežnjivo gledao za njom-”-govorio je kasnije . Ispričao joj je sve o sebi. Odakle je ,koga ima ,šta želi i šta hoće sa njom.Završavao je sa rečenicom da je vreme za ženidbu.Na kraju je i zaprosio.

      Odgovorila mu je tek kad je prošao test kod njih.Tada mu je  ispričala svoju životnu priču  i objasnila zašto ga je dovela kod njih , a ne kod majke ili oca.Bio je ganut . Obećao je da je nikada neće povrediti.Dvadeset godina braka drži dato obećanje. Retkost.

      Dečakova majka  joj je bila kuma na venčanju.

      Došla je ćerka, ubrzo i sin. Deček , sada uveliko momak, je krstio njenu decu.

      Prodali su garsonjeru u samačkom hotelu i sazidali dom.Više nego skromnim sredstvima svakodnevno ponešto dodaju. Trenutno završavaju ogradu. Svi učestvuju u tome. Duh davno zatrtog zajedništva, poštovanja , i opipljive ljubavi taj skromni dom čini palatom . Deca , bez preterivanja, retka. Majka ljubavlju , otac blagim ,a nepopustljivim autoritetom i smernicama ih učiniše takvim.Ne kukaju za brendiranim stvarima i nikad ne prebacuju roditeljima što ih sebi ne mogu priuštiti.Još tinejdžeri učlanili su se u zadruge kako bi preko leta radili i doprineli kućnom budžetu , ali retko kad ih pozovu. Prednost imaju oni koji je manje zaslužuju. U novu školsku godinu će krenuti sa onim što imaju i takvi služiti za primer drugima.Njihovo bogatstvo je u njima samima i njihovoj porodici. Za ponos.

      Sa njima je redovno u kontaktu. Odavno je to neraskidiva veza zasnovana isključivo na ljubavi i obostranom poštovanju.Svaki susret je radostan.

     Ali kad se nešto desi…………

     Ne sme se zaboraviti.  Neočekivano dečakov otac završi u bolnici. Sledi operacija sa neizvesnim ishodom . Ona zna. Dolazi uplakana kod dečakove majke i nestrpljivo se vrpolji. Krši prste i nešto steže u rukama. Odjednom skače i na sto baca  gomilu novčanica. Šta radiš to ? –pita je ona.” Da ti se nađe u ovom  momentu”. Dečakova majka zna kolika su im primanja , broji i ne može da veruje.Izuzimajući za hleb sve ostalo je donela njoj da joj se, kako reče nađe.Uzalud je pokušavala da joj objasni da slučajno ima para i da to smesta pokupi i vrati kući. Nije vredelo. Znala je da će je povrediti ukoliko bude insistirala. Uzela je novac , ganuta do bola. Od drugih to nije doživela- nije ni očekivala,niti bi joj prijalo da je to neko pokušao. Probala je da se oduži , ali to nije vredno pomena.

       Što se tiče nje...... I danas  plače – kad pogleda decu kako rastu,kad ugleda njega kako sređuje kuću,kad pomisli na njih i svoj pređašnji život , ali sada su to -- suze radosti.

       P.S. Svi likovi su autentični

    

       

        

 

 

 #