Danima je trajalo.  Gde god je išla tuga je pratila u stopu. Udarac je bio prejak iako  ništa nije ukazivalo na to da bi trebalo  da bude drugačije . Dvadeset godina je prošlo, a otac nije pokazao želju da je vidi. Nosila je majčino prezime. Alimentacija je sudskim putem određena , ali je stizala neredovno i uvek manja od onog što je sud odredio . Ali kao što se davljenik hvata za slamku- ona se hvatala za nadu. Mislila je da će iznenadni susret sa ocem doneti preokret. Umesto željenog, usledilo je razočaranje koje je ostavilo dubok ožiljak na njenoj duši. Vrata očevog srca i njegovog doma- grubo su zatvorena.Teško se borila sa tim.Neretko se pitala kakvi su to ljudi koji stvaraju potomke , a potom zaboravljaju na njih. Uzalud su joj govorili da to nije samo njen slučaj , da se mnogi isto pitaju , ali   da u životu niko nije mogao da bira porodicu. Ona je data , a srodne duše biramo sami. Nije je utešilo.

      Rane su sporo  zarastale.Trebalo je čekati .    

      Čekali su.Ona je to znala i bila zahvalna na tome.

     U međuvremenu raspoloženje je variralo.U prvoj etapi besa - žestinom mladosti, bez javne osude, onih koji su je povredili pričala je  o tome. U drugoj etepi se zatvarala u sebe i deponovala tugu tamo gde je iste već previše bilo. U tom periodu je pokazivala duboku  potištenost. A onda bi nastupila najteža faza, kada bi krenula sa samooptuživanjem.Prepuna ljubavi  i  rođena da voli , plemenita i puna saosećanja za  druge nije verovala  da ima ljudi koji to ne umeju ni da izraze, ni da pokažu ,a  možda ni osete.

      Grešku za sve je tražila u sebi. Govorila je da je nedostojna pažnje i ljubavi. Možda--- da  sam drugačija, oni- (misleći na roditelje)…………..nabrajala bi million stvari- valjda više bi je voleli.

Naprotiv, mala moja- govorila je dečakova majka.Da si drugačija mi te toliko ne bi voleli. Nikada u životu nisam srela osobu dostojniju ljubavi od tebe.Ti si retkost i jednog dana ćeš, kao što sam već rekla , biti voljena i srećna . Ne znam kad će to biti , ali patnji si otplatila dug. Nije mnogo verovala u to , ali je  godilo .

    Vremenom se oporavljala . Kad bi išli na odmor išla je i ona. Puna kompleksa kao što to samo mladost može- sve je doživljavala kao problem.Mučila se. Kako izaći na plažu- vidi na šta ličim, kako ući u vodu kad ne zna da pliva , svi će joj se smejati - itd.itd . Međutim uz njihovu pomoć i svakodnevno ubeđivanje , prevazišla je sebe i konačno uskočila u tirkizno more.Bilo je to u Rabcu , daleke 1990 . god. Radost oslobađanja je bila beskrajna. Čini mi se da je nikada nisam videla srećnijom. Dok ovo kucam vidim je nasmejanu i veselu. Prija ta slika.

    Uzvraćala im je beskrajnom odanošću. Dečaka kog je obožavala od samog početka je obasipala ljubavlju i pazila ko zenicu oka.Ispunjavala je sve njegove hirove uprkos protivljenu roditelja. Bila je u stanju da po deset puta gleda isti film uživajući u njegovom smehu. A njih ……je..

   - Trajno zavolela. Volela je reći da su oni jedina svetla tačka u njenom životu.Prihvatili su je kao člana porodice, ona njih kao najbliže.

     Vreme je teklo. Dečak je rastao. Došlo je vreme za obdanište. Donela je odluku da se osamostali. Majka joj je našla posao u fabrici  gde se mnogo radilo ,  malo nagrađivalo . Otišla je u podstanare , iako je  mogla ostati kod njih.Na njihovo insistiranje zadržala je ključeve od stana u slučaju kad zakasni na autobus da može kod njih prespavati. Dešavalo se ponekad  da je zateknu na krevetu u kom je spavala dok je živela tu. Uvek im je bilo drago .Kad bi odlazili na odmor bila je u njihovom stanu.Vodila računa da neko ne provali  i spremala iznenađenje.Po povratku sa puta čekao ih je besprekorno sređen stan,pokloni za malog i osvežavajući napici za njih. Uživala je u njihovoj radosti.

      Drugi posao, bolje plaćen,  obezbedili su joj oni- kod prijatelja koji je započeo privatan biznis.Bila je to jedna od prvih ,kasnije nadaleko poznatih leskovačkih pljeskavica u Balkanskoj ulici nadomak  hotela " Moskva ".Kao svemu u životu nesebično se davala. Kad bi se ona pomenula prijatelj bi govorio da boljeg i poštenijeg radnika nije sreo u životu, ali da ima jednu falinku. Na pitanje  dečakove majke šta je to ? -odgovarao je da joj fali faza.

      Kakva, bre, faza ? – Uz smešak bi rekao da ne može da nakupuje sredstava za higijenu koliko ona može da potroši na glancanje.U suštini je jako cenio , što mu je bilo uzvraćeno istom merom.

     Onda se preselila u samački hotel . Nije se mnogo družila. Navikla da samuje polako se zbližavala sa cimerkom i normalno redovno dolazila kod njih. Momka još uvek nije imala.Bezbroj  udvarača, ona sama.Potrajalo je do jednog dana.

     Cimerka joj je predložila da se upozna sa momkom koji bi joj, po njenom mišljenju odgovarao . Odbila je jednom ,odbila drugi put, dok ga slučajno nije zatekla u svojoj sobi. Širokog osmeha ,toplih očiju, prijatne spoljašnosti, i pristojnog ponašanja,  na šta odavno beše zaboravila, skrenuo je pažnju na sebe.Počeli su da se viđaju. Strpljiv i mudar ni na čemu nije insistirao što bi je uplašilo i odbilo.Znao je o njoj više nego ona o njemu. Raspitivao se , ali se plašio da je nije dostojan. ” Nikad me nije ni okrznula pogledom dok sam ja čežnjivo gledao za njom-”-govorio je kasnije . Ispričao joj je sve o sebi. Odakle je ,koga ima ,šta želi i šta hoće sa njom.Završavao je sa rečenicom da je vreme za ženidbu.Na kraju je i zaprosio.

      Odgovorila mu je tek kad je prošao test kod njih.Tada mu je  ispričala svoju životnu priču  i objasnila zašto ga je dovela kod njih , a ne kod majke ili oca.Bio je ganut . Obećao je da je nikada neće povrediti.Dvadeset godina braka drži dato obećanje. Retkost.

      Dečakova majka  joj je bila kuma na venčanju.

      Došla je ćerka, ubrzo i sin. Deček , sada uveliko momak, je krstio njenu decu.

      Prodali su garsonjeru u samačkom hotelu i sazidali dom.Više nego skromnim sredstvima svakodnevno ponešto dodaju. Trenutno završavaju ogradu. Svi učestvuju u tome. Duh davno zatrtog zajedništva, poštovanja , i opipljive ljubavi taj skromni dom čini palatom . Deca , bez preterivanja, retka. Majka ljubavlju , otac blagim ,a nepopustljivim autoritetom i smernicama ih učiniše takvim.Ne kukaju za brendiranim stvarima i nikad ne prebacuju roditeljima što ih sebi ne mogu priuštiti.Još tinejdžeri učlanili su se u zadruge kako bi preko leta radili i doprineli kućnom budžetu , ali retko kad ih pozovu. Prednost imaju oni koji je manje zaslužuju. U novu školsku godinu će krenuti sa onim što imaju i takvi služiti za primer drugima.Njihovo bogatstvo je u njima samima i njihovoj porodici. Za ponos.

      Sa njima je redovno u kontaktu. Odavno je to neraskidiva veza zasnovana isključivo na ljubavi i obostranom poštovanju.Svaki susret je radostan.

     Ali kad se nešto desi…………

     Ne sme se zaboraviti.  Neočekivano dečakov otac završi u bolnici. Sledi operacija sa neizvesnim ishodom . Ona zna. Dolazi uplakana kod dečakove majke i nestrpljivo se vrpolji. Krši prste i nešto steže u rukama. Odjednom skače i na sto baca  gomilu novčanica. Šta radiš to ? –pita je ona.” Da ti se nađe u ovom  momentu”. Dečakova majka zna kolika su im primanja , broji i ne može da veruje.Izuzimajući za hleb sve ostalo je donela njoj da joj se, kako reče nađe.Uzalud je pokušavala da joj objasni da slučajno ima para i da to smesta pokupi i vrati kući. Nije vredelo. Znala je da će je povrediti ukoliko bude insistirala. Uzela je novac , ganuta do bola. Od drugih to nije doživela- nije ni očekivala,niti bi joj prijalo da je to neko pokušao. Probala je da se oduži , ali to nije vredno pomena.

       Što se tiče nje...... I danas  plače – kad pogleda decu kako rastu,kad ugleda njega kako sređuje kuću,kad pomisli na njih i svoj pređašnji život , ali sada su to -- suze radosti.

       P.S. Svi likovi su autentični