Categories
My Links
Generalna
POGREŠI
panicnadezda | 26 Februar, 2014 22:03

 Kod nje je sve išlo obrnutim redom. Rođena  u gradu , a  do polaska u školu - živela na selu. Umesto majke podizala je baba. Umesto bajki  , pred spavanje, uspavljivana  je podvizima  Kraljevića  Marka i drugih epskih junaka. Umesto pesama za decu pamtila je stihove u desetercu. Umesto čokolade, za nagradu je dobijala kocku sećera i bila srećna kad bi je dobila .

 Nije imala igračke.  Stvarala ih je u mašti , a potom od kartona oblikovala likove koje je zamišljala. Krojila im je haljine od papira, cipele od smole, a od slame i pruća  stvarala dom. Uprkos tome- bila je srećna.U životu je dobila samo  jednu lutku ,ali je ostala bez nje. U njenom pamćenju živi  i danas.

     Sa bajkama se upoznala kad ih je većina dece počela zaboravljati .Oduševio je svet Pepeljuge,Trnove Ružice ,Crvenkape, Aladinove  svetiljke,letećih ćilima i drugih čudesa. Bajke je uvedoše u svet knjiga. Po tom svetu tumara i danas.

 Devojčica postade devojka, potom i majka.

Još u stomaku nauči da priča sa bebom .Kad beba dođe na svet  nije se baš snašla. Nikako nije znala kad plače - zašto plače, zašto se mršti ili grči , da li je gladna ili sita. Ali, sa prvim rečima - njoj svanu. Okruži ga igračkama koje sama nije imala. Poče da ga  uspavljuje  pričama za decu i omiljenim  bajkama - epsku poeziju odloži za kasnije .Toliko puta je ponavljala navedeno gradivo da ih dete nauči napamet i jedne večeri zatraži nešto novo.Baci pogled na gomilu igračaka oko njega , pade joj napamet njena lutka i poče:

     Znaš sine- Poznavala sam devojčicu koja je rasla bez igračaka. Nije znala šta su lego kocke , Nindža kornjače , skeletori ,džija džojevi  i ostale stvari koje ti imaš.Nisu znala ni druga deca u to vreme, ali su imali lutke.

 A ona, upita on?

-Imala je samo jednu.

 Samo jednu, zaprepasti se!

Znaš i jedna je dovoljna za sreću - odgovori , pa nastavi:  Kasno  je dobila ,ali od tog momenta ona postade njen svet.Sa lutkom je spavala, češljala i kupala , u nedostatku društva sa njom je pričala . Baba joj  napravi krevetac za lutku od sastrugane tikve , isplete haljinice, ćebad  i ostalo. Od nje se nije odvajala.  Gde  ona tu i lutka. A onda dođe taj dan . Sa lutkom u krevecu od tikve, krenu do livade da obiđe babu koja je tamo nešto radila. Skoknu po vodu, a lutku ostavi u hladu . Kada  se vratila ,umesto lutke zateče kravu kako se oblizuje.Lutke nigde. Krava sa tikvom progutala lutku.Plakala je danima, tugovala mesecima. Niko je nije mogao utešiti . Kad imaš  jednu  - više je voliš .Kad ostaneš bez nje druga je teško menja.

S mislima u prošlosti kasno shvati da  dete plače.Umesto da ga uspava , rasplaka ga i rasani. Jedva  ga je umiri . Danima potom gledao bi je iskosa i tužnim glasom govorio - jadna moja mama. Bilo mu je žao.Nije ga  prevarila.Ukapirao je o kome reč. Dete je patilo za majkom .

 Pogreši.          

 

 

 #
MALER
panicnadezda | 23 Februar, 2014 19:07

      Užasava je prevoz.  Tramvaje i trolejbuse još može da istrpi, ali gradske autobuse – nikako. Averziju prema njima vuče odavno. Kad krenu na studije otud - odakle krenu, jedini način da stigne ,  pored auta, koji je mogla samo da sanja,  bio je autobus. Prvo putovanje , pamti  i danas kao da je bilo juče. Muka , gađenje i ono treće, obeleži kako taj, tako i svaki  sledeći dolazak i odlazak bez obzira na tablete koje je gutala - neštedimice. Svako cimanje napred, nazad, iznenadno kočenje, tek krivine, izazivali bi žestoki rigoleto i ništa manji stid od onih kojima nije bilo muka. Kad si mlad, stidiš se svega.

Noćna mora sa međugradskim autobusima na dalekim linijama potraja tokom celih studija. Onda se kao većina  dođosa nastani ovde, na žalost nekih beograđana  koji nisu svesni šta im dođoši znače i koliko bi život bez istih bio monotoniji.

U Beogradu veoma retko koristi prevoz , nešto iz razloga što  joj nije neophodan, nešto od straha od autobusa. Kad god može da bira ,pa makar i sporije stigla, ide peške ili uzima nešto drugo. Trolejbusi  se vuku kao kornjače, ali ih drži trola. Tramvaji su na šinama, čini joj se stabilniji. Autobusi – prava mora.Kad pojure – sačuvaj bože - ko psi  pušteni sa lanca. Šibaju , saginju se - čas levo - čas desno, tako da stalno ima utisak da će se prevrnuti  ,a ona osakaćena poljubiti beton. Interesantno u gradskom autobusu joj nije muka, ali stalno koči . Ako se sagne nalevo, ona brže bolje vuče nadesno , ako pak povija nadesno, ona se svim silama trudi da ga vrati nalevo. Smešna sebi ,može misliti drugima . Ali taj poriv ne može da kontroliše. Na kraju , ukoliko je linija duža izađe sva znojava  i iscrpljena kao da je bila na spravi za mučenje.

Jednostavno u autobusu je prati maler.Krene na Banovo Brdo - već na drugoj stanici 37- puna .Ugleda jedno prazno mesto. Drugima promaklo, ali ne i njoj.Ustremi se ka njemu ko da joj život zavisi od toga. U žurbi  da je neko ne preduhitri  saplete se i udari u metalnu šipku. Posledica - čvoruga. Ali , bolje i to nego da koči . Kad sedi to ne radi.Zalepi se za stolicu, stisne metalnu šipku do sedišta i čeka  da stigne tamo gde se uputila . Ali ne stiže . Na ulasku u Banovo brdo raširi se nepodnošljiv smrad . Naredba –  napolje - autobus gori. Zamalo da je uhvati plamen jer je izjurila među poslednjima . Normalno, nastavi peške . Što je sigurnosigurno.Sutradan na prvoj strani novina slika ugljenisanog autobusa, ali nju ne uslikaše.

Sledeći put .Subota. Rano jutro. Nužda je natera da uđe u 31 . Mesta koliko hoćeš . Seda na najbezbednije.Taman se  smesti kad priđe čovek – vašu karticu - molim!

Zašto ? iznenadi se.

Bus - plus, gospođo. Ko veli, šta se praviš luda. Pita ga - šta će mu . Reče da je kontrolor,samo da proveri da li se otkucala.

Ima karticu - kaza mu ona . Doda - da je malo prezrela da šeta bez nje, ali da se kucala nije.

Zašto niste?

Lako -  i poče da mu objašnjava da  u njenoj kući postoji podela poslova . Reče mu, svi teži poslovi njoj , a kuckanje , dopune i ostale sitnice pripadaju njemu , pa pošto On trenutno  nije tu , nije imao ko to da uradi , a ona baš i tu obavezu neću. Usput mu napomenu da bi i njemu bilo pametnije da je za vikend sa porodicom , umesto što maltretira ljude u prevozu.

Neće preterati, ako kaže da se čovek  toliko zaprepastio kao da  je ugledao vanzemaljca. Ljutito, mada joj nije jasno zašto, zakoluta očima i reče da napusti autobus kako joj on ne bi pomagao, što ne bi bilo dobro za nju.

Šta je mogla ?

Nije joj baš bilo do pomoći - zato - izađe sama!
 

 

 

Maler- šta drugo?

 

 #
POSVADJASMO SE
panicnadezda | 20 Februar, 2014 11:22

    Nije to prvi put. Svakodnevno se svađamo , ali to je više začin na život, kao origano za italijanske specijalitete. Tek da se razbije svakodnevnica, svakodnevnim čarkama. Ali ovo nije to. To ne izaziva skok pritiska i adrenalina, ne ubrzava puls-ne šteti zdravlju.U  poslednjih godinu dana se baš posvađasmo.

      Prvi put- kad odlučise da poskupe struju, inače bolnu tačku domaćinstva jer se još uvek na istu grejemo.Udariše tamo gde smo najosetljiviji. Ozbiljan atak na kućni  budžet  izazva žestoku raspravu u kući. Koliko šta troši , kakvu i  koliku internu restrikciju  treba  zavesti , ko je najveći potrošač, kako trošiti zelenu , a tek crvenu tarifu. Šta sa bojlerom? Na kraju smo posle žestoke rasprave i neusaglašenosti angažovali električara da donese presudu.Čovek dade svoje mišljenje ,  mi pare za savet.Odrazi se to na naš život i odnose u kući. Čovek se teško miri sa promenama na gore.

       Drugi put- kad skoči gas. Opet vanredno stanje. Ne koristimo ga mnogo, ali i to malo, dosta košta.Ponovo nervoza,krataki  fitilji  i  svadja.

       Treci put- najjaci  potres izazva rešenje iz poreske uprave. Umesto dotadašnjih šest i nešto hiljada koliko smo plaćali porez na stan, odrediše četiri puta veću sumu t,j, skoro dvadeset i osam hiljada- samo zato sto je glava porodice, kao uzoran gradjanin ,podneo zahtev da  se unesu kvadrati kojih nema u rešenju. Stara praksa .Na papiru jedno, na licu mesta drugo. Rezultat-28.000 hiljada. Dakle jedini u zgradi plaćamo za istu kvadraturu ono što niko drugi ne plaća. Napadosmo ga. Da je ćutao od toga ne bi bilo ništa. Nervira se i on, ali ne priznaje grešku. Žali se na rešenje.Traje-dok mi  keširamo. Posle godinu dana stiže odgovor da je žalba odbijena. Ne uvažavaju amortizaciju i starost objekta. Procenili ljudi da ne možemo da se baskarimo u trošnoj zgradi  iz 26 godine i da to baškarenje plaćamo samo šest hiljada. Izjednačiše nas sa Dedinjem. Jesmo na Starom gradu ,ali toliko visoko, nismo.

         Najsvežija svadja izbi zbog tv programa.Nismo baš poklonici televizije-retko se gleda, ako nije sport. Ali tog dana se za belaja potrefi. Na Pinku Vučic , na B92 Utisak nedelje. Sve troje smo u kuci. Sin hoće jedno , muž drugo, ja malo jedno malo drugo.Ko velim treba čuti obe strane. Ne bi dogovora. Gledaćemo odvojeno.Svak pred svojim ekranom. Muž reče besno- da nam je omogucio faraonski život pa svako ima svoj televizor.Sin skoči – moj televizor sam ja kupio ,što je usput budi rečeno, tačno. Skočih i  ja – zar ti onu kršinu koju ja koristim zoveš televizorom. To bih pre nazvala antikvitetom. Ali antikvitet istrajava i ja  ga volim, posebno u ovakvim situacijama.Već načeti raziđosmo se. Sin gleda u svojoj sobi  ja u spavaćoj ,a muž navio tv do daske da on i ceo komšiluk čuje šta priča Vučic dok on igra šah na kompjuteru u susednoj sobi.

     Na kraju se sastasmo da prodiskutujemo emisije. Muž oduševljen što dolazi Mercedes. Ma kakav... Mercedes kažem mu ja – dolazi samo šasija i amblem koji mi plaćamo, a oni profitiraju na štetu Srbije ( da budem poštena čula dok sam gledala malo jedno ,malo drugo).Na moje iznenađenje sin mu se pridruži. Kaže da je Mercedes, pa maker to bio samo amblem-ipak Mercedes i da se ja u to ne razumem. Čus ne razumem, normalno da razumem - samo drugačije od njih.Udruženi  zaključise da je to ženski  mozak. Pukoh na taj zaključak  i izgovorih svašta što nije za ponavljanje.

    Reći ću samo da poželeh više ženskog mozga u donošenju odluka kako bi ova zemlja, ako uopšte ima šanse, mogla nekako da se iskobelja. Potom ućutah. Samo to znam. Nisam svađalica po prirodi. Još u ranoj mladosti kad su se neraščisceni računi , tamo odakle dođoh, rešavali svađom i čupanjem za kosu uvek sam izvlačila deblji kraj. Tako i danas kad nešto ne ide ja samo zaćutim. Jos uvek ćutim.

       

       

 

 #
SOFTVERSKA GRESKA
panicnadezda | 12 Februar, 2014 10:52

    Softverska greska

Neverovatno -- Doslutih !!!

  U pravu je ministar koji neki dan reče da je život u Srbiji  zanimljiv .Zar bi smelo biti drugacije-ako on tako tako tvrdi? .T   A M A N posla.  

     Ne sporim da za njega i slične,  jeste.Što se ostalih tiče nisam sigurna. Bojim se da  tolika doza zanimljivosti  i neizvesnosti može dovesti do toga da jedan deo sveta prerano završi pod zemljom, drugi u "Lazi Lazarevicu"  a ostatak-- preostali deo života, provede na sedativima , što mnogi već čine.

       Ja sam na putu ka jednoj od tih staza. Neki dan sam uplašeno konstatovala da sam postala paranoična, danas već mislim da sam preko noći postala  vidovita .Kažu da se to dobija odozgo. Ali kod mene, ne bi taj slučaj. Niko mi se nije javio u snu da mi saopšti da sam odabrana da znam ono što drugi ne znaju i da vidim što drugi ne vide. Stvarno ne. "Zanimljiv" život u Srbiji me učini takvom.

     Dva puta mi ugasiše banku.Prvo Privrednu, ubrzo potom  i  Univerzal. Oba puta nas preusmeriše na poštansku štedionicu. Dramila sam i u jednom i drugom slučaju—više zbog besa od redova i čekanja pred šalterima mrzovoljnih radnika– manje zbog straha za moju crkavicu. Znam da  sa njom nikom nisam zanimljiva.To što meni legne na račun njima nije dovoljno ni za čačkalice kad primaju goste.

     Ali, ponovo sam pred šalterom za tekuće račune t.j.- dinarsku štednju. Kažem štednju jer je to uobičajeni  izraz. Od štednje tu nema ni  Š. Kako bi i bilo kad sve potrošim čim dobijem. Štedela bih ja, kad bih imala šta, ali nažalost nemam. 

      U štedionici razvrstali  ljude. Na jednom šalteru oni sa dinarima ,na drugom oni  sa deviznom štednjom. Prvi, među kojima sam i ja nisu mi zanimljivi. Šta mogu da kažu što ja ne bih mogla reći. Ovi sa devizama su već druga priča.Iz njih izbija nadmoć . Mi ćutimo , oni galame. Negoduju što nema stolica za sedenje dok čekaju da im isplate devize . Kod nas tišina.Čak se ni ja ne oglašavam. Prihvatamo činjenicu , da smo u banci - građani  drugog reda. Drugačiji je i tretman. Oni dobiše stolice . Mi stojimo--ni banke ne haju  za dinare .

      Šef ekspoziture poziva devizne štediše na konspirativni razgovor u njegovu kancelariju. Razmenjujemo saučesničke poglede i osluškujemo.Nismo dugo čekali. Nasta dreka i vika . Uvek je neko najglasniji .Čujemo – šta bre ne može sad ,kakva, bre, softerska greška, hoću svoje pare , i to odmah. Znate li vi koliko sam ja dirinčio po skelama u nedođiji da bih nešto sačuvao za crne dane. Čini mi se reče i da će tužiti. Jadan on, ne zna koliko  su naši sudovi " efikasni ".Potom , uplašen, crven ko rak izlete iz kancelarije, tresnu vratima  i iscrpljen pade na stolicu. Pitam ga je li mu dobro, treba li  vode . Kakvo crno dobro--samo što me srčka ne strefi - odgovara on. Reče da je neko od njegovih deset hiljada evra, nekakvom softerskom greškom, skinuo hiljadu i nešto , pa sad nema ni celih devet hiljada. Mora da čeka da se ta greška ispravi. Još  su mu , kaže, rekli  da za nedelju dana prvo proveri telefonom da li je stvar završena.Žao mi ga. Kažem da će sve biti u redu i istinski verujem u to ,ali  tek kad oni što su svakom skinuli  po deo devizne štednje dobiju lepu sumicu za oročenje  tamo gde su oročili.To mu ne kažem , ali znam za kvaku. Samo šta ćeš. Složili se ili ne ,u znanju ipak nije sve. Nekad, čak, otežava.

        Uverih se da moja " paranoja" nije  bila besmislena.Samo ovoga puta nije imala veze sa mojim slučajem. Doslutih za druge.Kad god nešto gase neko i strada.

 P.S. Sve je živa istina, ali  informacija nema.Solidarni u konspiraciji , ćute mediji ,ćuti televizija, ili je da se ogradim, ta  vest  meni promakla..

        

 #
VOLIM JUTRO
panicnadezda | 11 Februar, 2014 21:23

  Volim jutro. Ne kažem da razdragana skačem iz kreveta i jurim u novi dan. Naprotiv. Često sam u ranim satima mrzovoljna, pa ustajem prva,  kako bih onima koji ustaju posle mene sa  kakvim -takvim osmehom mogla uzvratiti dobro jutro. Uostalom, ko se u ovoj zemlji budi drugačiji, ako izuzmemo sveže zaljubljene parove i  malu decu.                                                                                    

 Ne praktikujem  da otrčim do ogledala kako bih sebi poželela uspešan dan i rekla kako sam lepa, u stilu nekih javnih licnosti. Ne umem toda ne kazem, da toj vrsti samoobmane nisam sklona. Nekom to ide od ruke - svaka čast , ali meni nikako.

         Jutro programiram sama. Ostatak dana drugi ili sa drugima, da ne govorim o obavezama.. Zato volim jutro, pripada samo meni. Idem tako daleko da ukoliko neko vanredno  ustaje rano, navijam sat da ga preduhitrim, kako mi dan ne bi  krenuo naopačke, po cenu da ostatak provedem u kunjanju.  Dakle, ne trčim do ogledala, ali do šporeta , da. Skuvam kafu, zapalim cigaretu koju mi, bar, u mojoj kući  niko ne može zabraniti i kratko uživam u tišini, tek toliko da ispratim noć iza sebe i da se  malo odmorim od iste.Priznaćete da nekad zna biti zamorna. Potom slušam vesti. Do osam na prvom, od osam Pink. Zanimljivo, da vesti koje se emituju rano ujutru, težeg i šokantnijeg sadržaja, tokom dana ne ponavljaju ili to čine u skraćenoj verziji.Pretpostavljam da čuvaju narod,kao da tom narodu može nešto  biti teže od onoga što mu se svakodnevno dešava

       Čini mi se  tog jutra, poče četvrtak. Sa ekrana u moje vidno polje ulete jedan od naših ministara. Ne mogu da verujem!!! - Doteran (mora da je dobar deo noći proveo pred ogledalom), oran, vedar, raspoložen, nasmejan,nadasve samozadovoljan. Sve to u rano jutro kada se narod tek budi i sastavlja. Priča .... kako obožava Srbiju i buđenje u njoj, kako se u njoj uvek nešto dešava i nikad nije dosadno, kako noć u Srbiji ne zna šta nosi sledeći dan, kako je to divno kad dani nisu monotoni i koliko je neizvesnost privlačna. Jednom rečju prava bajka od državesamo što narod toga nije svestan. Ne zna narod koliko je srećan  što je tu gde jeste i što ne zna šta će sutra biti.  Da ga ne znam, pomislila bih, da je pesnik u nadahnuću ili psihoterapeut zadužen za podizanje hormona sreće na daljinu. Ali, znam ga i znam da mu je dobro i da je onima oko njega dobro i da će njegovima posle njega, takođe, biti dobro..O rodjenima da ne govorimo. Kažu da je sina odredio za naslednika. Čovek odigrao partiju šaha i dobio. Zadovoljan leže, lepo se budi. U rano jutro emituje pozitivne talase.

        Narodu kako bude.

        

 #
TRAGIKOMIČNO ---- RIMEJK
panicnadezda | 08 Februar, 2014 16:21

      Opet šuga .Ponovo u  bolnici. Ovoga puta klinički centar. Sedamnaest zaposlenih inficirano. Kažu….. ništa strašno, uprkos činjenici, što je teži oblik šuge u pitanju. Usuđujem se da kažem, strašno!-  o bilo kom obliku da se radi -  pogotovo  ako lekari  ne znaju kako da  leče.   Znam, preživela sam to. Takođe, znam da ću tu ustanovu sledećih pola godine zaobilaziti u širokom krugu, što savetujem i drugima. Kucajte na druga vrata , ova zaobilazite .Ionako vas  rado ne primaju bez jake preporuke.

        Poodavno je to bilo. Čovek dobi Kvinkeov edem tzv. vrsta alergije od koje lekari dobijaju napad panike, a laici padaju u nesvest. Manifestacije jezive. Dovoljno govori činjenica da se od toga može umreti za par minuta, ako nemate blagovremenu pomoć.

      Završi u bolnici. Interna A ili B – ne sećam se tačno , uglavnom odelenje za alergologiju. Poznati par alergologa se pozabavi njime. Prođe silna testiranja na sve sto se jede, miriše i leti. Nakon mesec i po dana  pustiše ga iz bolnice sa nalazom da je uzrok alergije nepoznatog porekla. Doduše ,preporučiše da ne koristi grašak u ishrani jer je jedino na njega imao blažu reakciju. Čovek im reče da on grašak zaobilazi  i na pijaci, a kamoli  na tanjiru.Ni jedno zrno u životu nije pojeo.

        Nakon izvesnog vremena sa porodicom krenu na more. Aranžman  10 dana. Lepota živa. Prvi dan radost, drugi i treći takođe. Četvrtog dana čovek poče da se češe. Uplašen traži otoke - misli alergija se vratila ( inače Kvinkeov edem prate otoci po celom telu ). Motri i ona , ali ne vidi ništa. Češanje se nastavlja. Danju i noću. On zaključuje – to su komarci. Ne, kaže ona-grizli  bi i nas.Odbija svaki racionalan odgovor.Navodi da je njegova krv slađa pa svi kidišu na njega. Kupuje sva raspoloživa sredstva protiv komaraca , ali ne vredi – česanje se nastavlja .  Pretposlednjeg dana  veliki članak u  ,, Politici ,,  Alergolozi na bolovanju-- dobili šugu od pacijentkinje iz šok sobe.

     Elem , ta pacijentkinja je primljena sa nepoznatom dijagnozom i konstatacijom lekara da joj pomoći nema. Na njenu sreću ambiciozni mladi stažista, svežeg znanja, brzo konstatova da je to najobičniji  primer zapuštene šuge. Žena je ozdravila. Nas troje smo se razboleli od šuge koju je ona ne znam kako prenela njemu , a on posle perioda inkubacije nama.

         Postadosmo pacijenti kožnih lekara. Menjamo mast za masću , ali se situacija ne menja. Svima smo saopštili da imamo šugu tako da nas niko i ne obilazi- čak ni moja majka. Svakodnevno zove i deli savete—dezinfekuj posteljinu, ćebad , jorgane , jednom rečju sve. Užas i na samo sećanje .... ali užas predugo traje . Ko zna koliko bi to mučenje trajalo da, opet moja majka ne nazva. Reče mi da je od njene prijateljice unuk u obdaništu dobio šugu , da su ga dugo i bezuspešno lečili, kao nas, dok ih neko nije posavetovao da uzmu mast za stočnu šugu…. Kakva bre stčna šuga , pitam je ja?  Pa nismo spavali sa kravama, ni zooloskoi vrt nismo obišli godinu dana. Pod hitno da ideš u veterinarsku apoteku i da kupiš mast za stočnu šugu,vidiš da lekari ništa ne znaju i ljuta spusti slušalicu.Kao da je ona znala.

        Poslušah je u očajanju. U veterinarskoj apoteci tražim mast za stočnu šugu.. Pita me veterinar kratko " za koju stoku vam treba". Zateče me – kako to mislite za koju stoku ?..... Lako –reče on. Kao kod ljudi-- jedne lekove dajete sebi, druge deci -- tako i kod životinja , jedna mast  za tele - druga za kravu. Logično , nema šta . Teško prevalih….znate gospodine ta stoka je moja porodica. Moj muž, sin i ja, pa propišite kome kakva treba. Odredi čovek terapiju.Ubrzo smo ozdravili ,a i ja nesto naučih. Poučno i za druge.

       

 #
PARANOJA
panicnadezda | 04 Februar, 2014 11:13

        Gotovo je.  I Univerzal banku pojede noć. Staviše pečat na nju.Na moje račune , takođe. Užas!

        Isti  scenario, slična priča. Ne brinite, poručuju, država garantuje za uloge do 5oooo hiljada evra. Kojih bre, pedeset hiljada evra ? Šta je sa mojom crkavicom? Garantuje li bilo ko za nju. Nisam čula. Za one sa evrima ne brinem.Gde je pedeset , tu je i mnogo više. Snaći će se oni. Ali , šta ću ja ?

       Aktiviram paranoju. Gde god se ja mrdnem oni, brže, bolje čiste. Ima tu nešto sumnjivo. Taman sam preživela gašenje privredne banke gde sam godinama imala račun i malo odahnula--- kad ovo. Neko se izgleda poigrava sa mnom. Vest o gašenju prve  banke sam teško preživela, ovo me u rano jutro pogodi ko grom iz vedra neba. Zamrznuh i  nedužnog spikera koji je saopšti .Rekoh li-nedužnog?  Nisam više sigurna ni u njegovu nevinost. Sve vam je to isto.Samo sam ja i slični meni u košu.Zar nije paranoja?

       Pitam se---- ko je i zašto to uradio ? Neko mi šapnu da je većinski vlasnik u toj banci  Miškovic. Pa gde nije … razni sitiji, firme, luke ,banke itd. Ko zna- možda je vlasnik i nasih života samo što  još to nismo saznali . Izaći će i to na videlo, ne bojte se. A, čovek kako reče Šutanovac ,nevin .Ako je istina to što kaže Sutanovac " njemu se stvarno može  verovati" – hoću i ja. Želim da se ogrebem malo o njegovu sirotinju  pa po cenu nevinosti  kakva je njegova. Samo ne znam kako da doprem do njega i uzmem pelcer za sticanje. Smisliću već nešto samo da završim ovaj posao koji mi oni zadaše.

       Glava me boli na samu pomisao na redove koje treba izdržati. Imam iskustva sa tim, već sam čekala, ali sada su tu đaci i studenti , pride. Biće  haos. Pa ko preživi, pričaće.

     Nemam snage da ulazim u detalje , ali znam jedno. Do sada sam birala uvek najbližu banku. Ovoga puta ću otići na Petlovo brdo pa ako se i tamo dogodi isto, znaću da se to radi zbog mene.Ko zna- možda sam ja neka  faca ,a da toga nisam ni svesna .

    Uostalom videću. Staviću ih na probu --- nisam ni ja mačji kašalj.

 

 #
UKUSI SE MENJAJU
panicnadezda | 02 Februar, 2014 15:40

     Ljudi se nisu pitali, ali priroda, na svu sreću, jeste. Udesila  da svi budemo različiti  i da nam se ukusi razlikuju.. Da nije tako-- - bio bi opšti haos.  Zamišljam…. nepregledne gužve i redove pred istim ljudima, radnjama, stvarima, krpicama, automobilima—skakanje i preskakanje  da se dokopa ono što hoce- svi. Bilo bi pogibeljno.

       Ovako svaka krpa nađe ili ne nađe svoju zakrpu. Bilo da se radi o ljudima ili stvarima . Zakrpa ponekad  fasuje , nekada omane i dobije  tretman koji  joj u izvornom značenju pripada. Zakrpa je ipak samo zakrpa  . Njena funkcija se zna.

       Kako sa ljudima i stvarima, tako i sa rečima. Transformišu se, oblikuju, uključuju, produžuju  ili  skraćuju. Neke, uglavnom strane, usto prilično komplikovane, favorizuju  i  useljavaju odrasli , većinom  oni na položaju. Narod ih ne razume , ali zar je to bitno. Važno je delovati ,, učeno ,,.a učeni ljudi su teško razumljivi . Što narod manje razume  to za  njih bolje. Ionako nemaju šta reći. Vama svakako – svejedno. Nemate ništa. Ništa nećete dobiti i da ih razumete. Oni će uvek za vas ostati - daleko.

       U trku sa jezikom uključuju se mladi. Ne mogu da menjaju svet, ali mogu jezik. Ubaciše izraze ….Smarati…..Blejati……Kulirati …..Iskulirati…… Kul…..Heftati…. Opušteno…Jednom rečju  nikad veća opuštenost, ustvari, nikad veći grč.

       Prvi put sam za izraz  smarati čula poodavno - na poslu. Devojka  dolazi i kaže ,, vidim profesorka, da ste slobodni , pa dođoh malo da vas smaram,,. Molim –iznenadih se. Ponovi ona istu recenicu. Upamtih, prikrih  iznenađenje, ne toliko zbog  reči koju je upotrebila, koliko da je u obraćanju meni koristi. Opomenu me tuga u njenim očima. Tu reč shvatih kao apel za pomoć. Nakon razgovora zaključih da sam bila u pravu. Trebao joj je neko stariji, iskusniji, da  sa njim podeli  mladalačke probleme. Otišla je veselija, ja za novi izraz bogatija. Nisam ga usvojila.Možda sam nostalgična, pa ne dam da ono U zamene sa S ili sam pak, u šta mi je, opet, teško da poverujem, postala démodé. Ali  reč me  pretekla, raširila se, postigla ogromnu  popularnost .Čućete je iz usta spikera, političara, o tzv. estradnim ličnostima da ne govorimo-za njih se sve brzo lepi. I ne samo nju, već i sve koje sam navela. Drago mi je zbog  mladih koji upornosću  mladosti  proture nešto svoje, kada  u većini slučajeva, obezglavljeni,  rastu sami. Svi pričaju o njima , u njihovo ime se planira, za njih se kreira bolja budućnost, a njih nigde. Imali bi oni šta da kažu, ali nema ko da ih čuje.

      Što se tiče reči smarati, blejati, (ustvari svih navedenih ), ko razmisli, znaće---zovu upomoć. A to da li će neko koristiti te reči ili ne, opet, kao za sve- STVAR JE LIČNOG UKUSA

      Neću poreći da i ja imam svoje favorite među rečima. Recimo EKSPERT. Vrlo mladoj mi je ta reč delovala tako značajno i važno. Ali, se u to vreme  retko i oprezno koristila .Ekspanziju je doživela negde posle 5. Okt. Važna osoba reče-- državu više neće voditi autsajderi, već samo eksperti i to vrhunski, za svaku oblast ponaosob. Oduševih se. Konačno…. Reč u upotrebi , eksperti na delu.Doduše, kad ih je počeo nabrajati među njima, jedan koga poznajem,skoro kao da mi je rođak .Sve znam o njemu samo nisam ni slutila da je ekspert.Posumnjah ,ali –čekaću. Čekah godinu, pa skoro dve, kad krenuše afere. Ekspert za ovo proneverio ovoliko, ekspertu za ono  otkrili ogroman račun u stranoj banci, treći  sagradio vilu - tričavih 500 kvadrata, četvrti  ojadio firmu  na čijem je čelu radio kao ekspert, pa peti, pa šesti ,pa svi odreda. Na kraju ukapirah, ekspert  u stvari znači – lopov. Sada  tu reč ne mogu ni čuti , a kamoli izgovoriti. Kao što znate- - ukusi se menjaju.

        Šteta ! reči su tako lekovite, ko ume da ih koristi. Ne treba dati da ih prljaju. Ali, kako.............. 

          

     

      

 #