Volim jutro. Ne kažem da razdragana skačem iz kreveta i jurim u novi dan. Naprotiv. Često sam u ranim satima mrzovoljna, pa ustajem prva,  kako bih onima koji ustaju posle mene sa  kakvim -takvim osmehom mogla uzvratiti dobro jutro. Uostalom, ko se u ovoj zemlji budi drugačiji, ako izuzmemo sveže zaljubljene parove i  malu decu.                                                                                    

 Ne praktikujem  da otrčim do ogledala kako bih sebi poželela uspešan dan i rekla kako sam lepa, u stilu nekih javnih licnosti. Ne umem to, da ne kazem, da toj vrsti samoobmane nisam sklona. Nekom to ide od ruke - svaka čast , ali meni nikako.

         Jutro programiram sama. Ostatak dana drugi ili sa drugima, da ne govorim o obavezama.. Zato volim jutro, pripada samo meni. Idem tako daleko da ukoliko neko vanredno  ustaje rano, navijam sat da ga preduhitrim, kako mi dan ne bi  krenuo naopačke, po cenu da ostatak provedem u kunjanju.  Dakle, ne trčim do ogledala, ali do šporeta , da. Skuvam kafu, zapalim cigaretu koju mi, bar, u mojoj kući  niko ne može zabraniti i kratko uživam u tišini, tek toliko da ispratim noć iza sebe i da se  malo odmorim od iste.Priznaćete da nekad zna biti zamorna. Potom slušam vesti. Do osam na prvom, od osam Pink. Zanimljivo, da vesti koje se emituju rano ujutru, težeg i šokantnijeg sadržaja, tokom dana ne ponavljaju ili to čine u skraćenoj verziji.Pretpostavljam da čuvaju narod,kao da tom narodu može nešto  biti teže od onoga što mu se svakodnevno dešava

       Čini mi se  tog jutra, poče četvrtak. Sa ekrana u moje vidno polje ulete jedan od naših ministara. Ne mogu da verujem!!! - Doteran (mora da je dobar deo noći proveo pred ogledalom), oran, vedar, raspoložen, nasmejan,nadasve samozadovoljan. Sve to u rano jutro kada se narod tek budi i sastavlja. Priča .... kako obožava Srbiju i buđenje u njoj, kako se u njoj uvek nešto dešava i nikad nije dosadno, kako noć u Srbiji ne zna šta nosi sledeći dan, kako je to divno kad dani nisu monotoni i koliko je neizvesnost privlačna. Jednom rečju prava bajka od države, samo što narod toga nije svestan. Ne zna narod koliko je srećan  što je tu gde jeste i što ne zna šta će sutra biti.  Da ga ne znam, pomislila bih, da je pesnik u nadahnuću ili psihoterapeut zadužen za podizanje hormona sreće na daljinu. Ali, znam ga i znam da mu je dobro i da je onima oko njega dobro i da će njegovima posle njega, takođe, biti dobro..O rodjenima da ne govorimo. Kažu da je sina odredio za naslednika. Čovek odigrao partiju šaha i dobio. Zadovoljan leže, lepo se budi. U rano jutro emituje pozitivne talase.

        Narodu kako bude.