Sreda.Tamo odakle dođoh kažu “ sreda sreduje da se napreduje”. Bar je moja baba tako govorila. Drugim rečima, posao koji započneš u sredu, uspešno ćeš okončati.Zato skačem iz kreveta. Jutarnji  ritual faličan, ali šta ću. Treba  stići na vreme. Čeka me put i važna osoba na kraju puta. Tamo gde idem nije daleko. Rekoše mi – čas posla.

     Ne idem sama. Ide i veliki organizator, kako sebe voli da zove, kad su putovanja u pitanju- ON. Ionako, poslovi su njegovi, zakazivanje moje .Osoba sa kojom treba da se nađemo štopuje vreme. Svaki minut mu je dragocen, a nama njegovo mišljenje o nekim stvarima. Ne bi valjalo da zakasnimo. Nismo motorizovani, pa razmišljamo kako doskočiti do tamo. Predlažem autobus, kao sigurnu varijantu. Ne, kaže On. Idemo Beovozom. Kakvim bre Beovozom, ne znam ni odakle kreće ni kada kreće.

Sve je stvar dobre organizacije, ne brini znam ja, reče ON.

  Znam ja da ti sve znaš  što ne donosi pare, ali da ne omaneš.

     Ja !—taman posla, samo ti požuri – dodaje. Htedoh mu reći da i kada milim brža sam od njega, ali progutah,  zbog one narodne“ po jutru se dan poznaje“- tek da ne malerišem. Krećemo. Pustio korak – ja trčim za njim. Ulećemo u 26-icu, vozi nas do Vuka t.j Beovoza . Kod Vuka u podzemni prolaz. Na prvom nivou  jedan šalter radi. Nigde nikog živog.  Zadržava se da kupi karte i pita kad je prvi voz za tamo gde idemo. Radnica mu kaže u deset i dvadeset. Kasno. Čujem da ga upućuje na prvi koji ide  do mosta , a potom da se snađemo. Besna krećem niz pokretne stepenice. Već na pogled mi se vrti u glavi koliko su dugačke. Hvatam se sa strana da ne bih pala i osvanula kao vest u novinama. Već vidim naslove. Gospođa pala i ...........ne daj bože. Stisnuh gumu da me šake zaboleše i nekako se smandrljah dole . Gledam prostor 30 m. ispod zemlje, a čini mi se da sam sišla u sami HAD. Fale samo kerberi. Priviđaju mi se i oni. Par čkiljavih sijalica jedva da baca neku svetlost.  Atmosfera  dušu dala za film strave i užasa. Nigde žive duše.

   ON još ne silazi. Sama sam. Hvata me jeza. Drhturim. Motaju mi se slike iz raznih filmova. Scene zastrašujuće. Proklinjem u sebi ljubitelja skoro svih žanrova filmske umetnosti i zaklinjem se da ću ubuduće gledati samo ljubiće, ali sumnjam da ću održati obećano. Konačno.....

    Nonšalantno silazi ON. Sa prekrštenim rukama na grudima na stepenicama izgleda ko pokretni spomenik. Radujem se što više neću biti sama ,ali ne pokazujem. Krećem u napad. Šta radiš dva sata, gore? Samo što nisam umrla od straha. …

    Reče da ga je zadržala šalterska radnica, zapanjena i srećna što neko kupuje kartu pošto se svi švercuju. Da ni sama ne zna šta tu radi kad je putnici zaobilaze, ali od nečega mora da živi  . Besna, nemam prostora za empatiju, naprotiv. Šta ćemo sad – pitam? …. Idemo vozom, ti ih voliš. Volim, ali one iznad zemlje gde ima svetlosti, gde vrve ljudi, gde mi promiču kuće, planine i reke,  gde mogu sa nekim da razmenim reč, ako mi se priča. Ovo nije to. Ni sređeniji metroi  mi  nisu prijatni----- o ovom avetinjskom čudu da ne pričam.

    Uđosmo. U celom vozu još jedan putnik.Čini mi se da se ni namestila nisam, voz stade. Poslednja stanica, kaže jedini saputnik kao da sam ga nešto pitala. Već !- tek da nešto kažem. Ovaj prcoljak od puta smo mogli i peške proći, dodah. Gospodin se uvredi , prekornim glasom reče --- ovaj voz ide iz Batajnice, gospođo .Ma  n e m o j t e  otegoh ---čak. Svaka čast. Daleko nema šta.

    Izbaciše nas u neku nedođiju kod mosta. Puno prodavaca, preprodavaca i prašine. Gunđam bez prestanka i gledam da zaobiđem blato. Mlađi čovek nudi prevoz kombijem. Ulazimo. Napravi krug i stade. Šta radite to, pitam ga? Ne mislite da ste u Mercedesu – mora kombi da se napuni. Od vaših karata ne mogu da pokrijem ni benzin. Ali mi ćemo zakasniti…vapim. Ne reaguje .Otvara vrata i izlazi dok ne namami putnike. Izlazimo i mi. Čuh nekog--- ide autobus.  Stvarno, stvori se za čas. Pitam konduktera ide li do tamo gde smo se uputili. Reče da ide, da požurimo jer on nema vremena za ćaskanje , kao da sam započela parlamentarnu raspravu.  Pita hoćemo li kartu u jednom pravcu ili povratnu. Brže bolje treći put plaćam kartu, ali što je sigurno ovoga puta povratnu. Nismo se dugo vozili – stigosmo. Voz, kombi , autobus, proguta vreme. Zakasnili smo. Za svaki slučaj probamo. Sekretarica uvaženog gospodina saopšti da nas je čekao, ali da je imao drugi, takođe važan sastanak, a ako smo još zainteresovani da ga nazovemo kako bi se dogovorili za sledeći put. Nemamo izbora. To ćemo uraditi, ali sledeći put organizaciju preuzimam ja pošto je Veliki organizator, doduše moram priznati, prvi put omanuo, a i poslovica moje babe, takođe.