Mesecima unazad - svako jutro - on šizi.

  Šizi i ona , ali od njega.

  Počinju u sedam.

Na prvi udar čekića, bušilica, testera, iritantni zvuk metala, škripu i struganje….skače iz kreveta ko da ga je guja ujela , nezavisno od toga kad je legao, a nikada to nije rano. Naprotiv . Smatra da je vreme  provedeno u krevetu izgubljeno. Uzalud ga mole da legne ranije , kako mu rano ne bi bilo prerano. Ne vredi . Brani se činjenicom da preko dana ne može ništa uraditi od zaglušujuće buke iz komšiluka pa zato troši noćne sate , narušavajući sebi zdravlje i uobičajeni životni ritam. Dakle,oni u sedam počinju sa radom , a on u sedam skače . Dogurao je do toga  da im štopuje vreme. Tačno zna kad su počeli - juče su zakasnili deset minuta , prekjuče na vreme , danas u sedam i pet i tako svakodnevno.Preskače uobičajen jutarnji ritam-umivanje ,brijanje i etc.Neupristojen u pižami sa nakostrešenom kosom od besa, kreće ljutito , ljut i na ukućane što se mire sa onim što ne mogu promeniti.

 " Ovi, časti mi - nisu normalni. Pošizit ću od njih. Jesi li primetila da samo u ranu zoru toliko lupaju? Najveću buku prave od 7h – 9h. I mrtve bi probudili da je groblje bliže. Potom se malo primire , prave pauzu za doručak - šta li? , a onda testerišu do kasnih večernjih sati , ali ne tako bučno kao ujutru, a ništa ne odmiče. Namerno - kad ti  kažem.(Hoće reći, da su se urotili protiv njega koji je navikao na mir i tišinu pa sad sve čine kako bi ga u cik zore izbacili iz kreveta). „Ogolili onu metalnu skalameriju koja kao avet zvrnda u centru grada.To će se i završiti na tom skeletu, kad ti ja kažem - tek da plaše ljude. Nikada oni to neće završiti. Napisali rok- mart mesec. Kako - da ne? Možda će biti u martu, ali ko zna koje godine.(Hoće reći one, kad zahvaljujući njima, njega više ne bude bilo). Nema šanse.Ovo ti je rad koji je  sam sebi cilj . Rezultata nema. Još da prave nešto od čega narod ima koristi – recimo, tržni centar ( obožava ih )- ma ne . Ko šiša narod. Prave hotel ko da ih ima malo, kao da su oni koje imamo prebukirani  ili kao da se  sprema invazija na Beograd pa da im pokažu smeštajne kapacitete kad nemaju šta drugo. Na svakom koraku načičkali hotele koji zvrndaju prazni. Fali im samo još jedan, koji njemu zagorčava život.“ Itd.itd.

      Ma daj - kaže ona. Ne mislim da to rade - oni -već on. ... Koji bre on?... Pa znaš, onaj koji nije krao bogu dane, već stvorio imetak, pa sad hoće da ga oplodi kako bi porodici obezbedio sigurnu budućnost.....i... ne završi.

        Ti to nešto na moj račun, je li ?....Ljutito sasu :Malo ti ovoliki stan , na ovakvom mestu , sa ovakvom infrastrukturom. Pljuneš  i  sve ti je tu. Žao ti što nisam krao , što mi nisu pravili sačekuše, što me nisu ucenjivali  i provlačili kroz prljave novine. To bi ti se dopalo je li ? Vidiš li kako koknuše Beka  koji po tebi nije krao dane. ..... Ma šalim se čoveče –reče ona ,mada od viška ne boli glava ( promrmlja sebi u bradu). Da bi amortizovala bes, omače joj se, pa mu predloži šetnju u rano jutro dok radnicima malo ne splasne elan. Za čudo prihvati , valjda zbog viška adrenalina.

       Krenuše. Maršrutu bira ON.... Snima i referiše. Šta sam ti rekao?- hostel , hotel ,hostel , hotel , i   o v d e   hostel –neverovatno!   Reci sad nešto….  Stvarno , začudi se ona. Pojma nije imala da niču i gde ih ne bi očekivala, mada to i nije sfera njenog interesovanja. Takve stvari retko zapaža . Zato je ON  tu .Ništa mu ne promiče.Svaku promenu u centru grada registruje. Kad ga upita kako mu to polazi za rukom?... odgovara – ja sam rođeni Beograđanin i veliko šnjofalo..... Ma nemoj –ona će-

Jeli to isti onaj Beograđanin koji  ne prati vremensku prognozu pošto bolje zna kako će vreme biti u njegovom gradu od onih kojima je to posao?... Isti onaj koji uprti kišobran , obuče gunjaš  da se ne bi smrzao kad krene oluja….isti onaj koji usput poseje kišobran jer nije bilo potrebe da ga širi…..isti onaj koji zbog gunjaša mokar do gole kože dođe kući i potom se prehladi - pa proklinje nebo što ga je izneverilo.

      Ti to nešto na moj račun?…… Ma jok – kaže ona , ali ako ti je odnekud poznato  , šta da se radi….. Duhovito – ON će , sa ironijom u glasu…. Pre bih rekla tužno, ali mani to.        

  Hajmo kući - za razliku od tebe čeka me million  obaveza.

      Vraćaju se , ali kobno gradilište zaobići ne mogu.Ispred gradilišta čovek – deluje upućeno. Priđe mu ona i pita…. Recite mi molim vas kad će ovaj zemljotres prestati. …     Kakav zemljotres gospođo ? zblanuto pita čovek….. Vi možda ne znate , ali svaki put kad  bušite time čime bušite mi mislimo da je zemljotres koliko nam se trese zgrada pa krenemo da sklanjamo važne stvari i razmišljamo gde da se sakrijemo. Doduše, sad smo malo oguglali pa se plašim  da pravi zemljotres nećemo prepoznati-što ne bi bilo dobro.

Žao mi je gospođo,ali mi imamo rok….moramo da radimo…. Bravo!-upravo me taj rok zanima. Hoće li biti gotovo u martu kao što ste napisali…. Pa, znate - kad bi radili bez prestanka 24 časa  nema šanse da se završi u martu…. Ona reče - pošteno ,nema šta , ON jedva dočeka – IDIOTI  nikad oni to neće završiti kao što sam ti rekao.

 P.s dok ovo kucam zove me da mi kaže – evo opet lupaju- čuješ li ih. Navede i alatku sa kojom to čine. Naučio razliku.Opterećen čovek nema šta.

      Danas, kad ugledam poštara, prođe me jeza  i  streknem. Obavezno pljucnem i kažem  pu- pu  kao da mi je (zlokobna)  crna mačka presekla put. Ako mi ide u susret podignem pogled visoko ili ga skrenem ustranu, kobajagi , nisam ga videla. Ako zvoni na interfon u vreme kad uglavnom obilazi klijentelu, ćutim.Ne pada mi napamet da mu otvorim vrata.Zašto bih kvarila sebi dan u rano jutro? Ionako mi ništa lepo ne donosi . Samo štancuje: danas račune za telefon ,sutra ili prekosutra račun za struju, potom infostan, pa Sbb – ne mogu svega ni da se setim,a znam da ima još. Pa da ,užas, setila sam se –porez na stan , pa sudski pozivi sa odrezanom kaznom po pet –šest hiljada, što nije neko imao Bus- plus, ili je prešao na crveno, što moram priznati činim i ja ,a tek moji momci…. stalno. Doduše, ja nikad nisam platila kaznu, niti bih, ali oni po par puta iskeširaše državu ili nekog drugog.Ne znam ko se masti sa tom vrstom harača, a i svejedno mi je pošto nikom više ne verujem.

       Da-imam poštansko sanduče, zaključano, sa rupicama na sredini da se može videti otprilike šta ima unutra. I tu imam razrađenu taktiku.Ako se šareni, znam da su to reklame.Pokupim smeće i bacim. Ukoliko se beli- ne diram,  uvek mogu da se vadim da mi računi nisu blagovremeno dostavljeni ,što mi je jednom i pošlo za rukom. Tako ja ,ali ne i ON. Ne samo da redovno prikuplja račune  već mazohistički,a u odnosu na mene sadistički, referiše šta je stiglo, a šta tek treba da stigne, iako zna da me to dovodi do ludila, pa ih kao najveću dragocenost slaže na vidno mesto kako se, reče ,zbog mog nemara i odvratnosti prema računima ne bi zagubili . Nikako da ukapira da to što ON naziva nemarom, ustvari predstavlja bes. Prosto ne znam kako baš takav čovek zapade meni. Ne samo da ne izbegava poštara, već mu je za svaki slučaj dao i broj svog mobilnog tel. kako se, ne daj bože, ne bi dogodilo da neka pošiljka, koja zahteva potpis, bude vraćena ako mi t.j. ON nije kod kuće.

        Eto nedavno.Krenuli  u šetnju- njegov telefon zvoni. Zdravo prijatelju-kaže ON, ornim glasom. Šta ima novo danas? Pomislim da je neko od naših stvarnih prijatelja na vezi, pa prisluškujem. Ko zna šta se desilo ( svakodnevno čujete neke loše vesti )- pa se više lepom ne nadate. Nastavlja : “ Kažeš zatvoren koverat “-od koga je pita on? Čim čuh koverat - posta mi jasno . Poštara ne čujem ,ali njega da.” A.... od penzijskog-pa dobro ništa strašno, siguno me obaveštavaju kolika će mi biti penzija kad mi smaknu ono što su naumili. Otvori slobodno-pročitaj pa mi kaži, da se baš ne vraćam kući zbog toga. Odjednom  bi– šta kažeš ?-  šta ,bre, dugujem ,koliko  –o s a m hiljada! – u kom roku ? “Elem ,da ne gnjavim. Glas mu naprasno utihnu. “ Zamisli – govori meni-traže mi da im vratim osam hiljada koje sam dobijao po privremenom rešenju više nego što mi pripada po konačnom”.O kakvom privremenom i konačnom rešenju ti pričaš-pitam ja?

      “ Podneo sam zahtev da mi izdaju konačno rešenje – neću valjda ceo život da budem na privremenom”. Poludeh. Da ne gnjavim-  izgovorih što nije za priču.

       Reče samo da sutra mora ići u socijalno- što mene dodatno iziritira. Šta ćeš tamo? Učini mi se sa zahvalnošću u glasu odgovori - da mu je” plemenita država” dala varijantu da dug otplati u roku od osam meseci. Inače, zaboravila sam reći da pripada onim retkima ili je možda jedini koji-----

  smanjenje penzija i plata razume - kako bi jadna država stala na noge. Ja ne . Opravdala bih sve ,pod uslovom da se to odnosi na one koji ovu državu očerupaše , pa sada čerupaju nas da bi je kobajagi spasli.

      Pardon. Ispade, ne volim poštare.Nije baš tako. Nekada davno, ali ne toliko koliko se čini, radovala sam im se. U to, ne tako davno vreme poštari su vam bili maltene kao članovi porodice. Uz to i glavni abronoše.Znali su sve o svima. Donosili pisma, čestitke, ponekad i poklone od rođaka iz daljine i zahvaljujući tome bili veoma  informisani. Nije vam trebala dnevna štampa. Podrazumevalo se da uđu u kuću  gde ih je po pravilu čekala čašica ljute koja bi brzo razvezala jezik i poslovni sastanak pretvorila u privatno ćaskanje i trač do trača.

        Znači bilo je to u ono vreme  dok su se pisala, slala i dobijala pisma, kad su se danima birale, pisale, slale i dobijale  novogodišnje čestitke , kada se iščekivalo i sanjalo, kada je svet bio siromašniji za sve ono što danas ima ,a danas ostao bez onog što je nekada imao-druženje,bliskost,romantiku.

  Bilo je to- ne tako davno vreme, kada deca kao moj trogodišnji sestrić Lazar bistrog  oka i prebrzog skoka ,  koga inače obožavam , nisu ni znali šta je kompjuter,mobilni  i  tablet sa kojima on rukuje kao da ih je  sa posteljicom iz majčine utrobe dobio u miraz. Čudo jedno.

      Opet ja. Dosadna sebi, mogu misliti Vama. Najradije Vas ne bih zamarala, ali moram. Kako da prećutim da sam Vas branila od svih ,  najteže od sebe. U poslednje vreme, posebno. Štampa, komšije, poznanici, rodbina, prijatlji. Svi isto. I to baš meni kao da ja imam neke veze sa Vama.Možda zato što sam Vas , na njihovo čuđenje,pošto znaju da  nisam glasala za Vas par puta uzela u zaštitu. Gunđaju - vidi  njega, vidi mu ženu, šta mu rade sinovi, uprkos činjenici što je samo jedan u igri, za sada.

      Stvarno ne znam šta je sa ljudima. Umesto da se pozabave sopstvenim jadom, sve oči uprli u Vas i Vašu porodicu. Doduše, mrko merkaju i one koji  iz skupštinskog restorana, sa cenama kuhinja za beskućnike, izlaze svakog dana sve puniji i puniji - da, baš, ne kažem, deblji. Mogu se  uvrediti .

      Ali Vaša porodica  je složna, na okupu - hvala bogu, pa im valjda to bode oči. Kamo sreće da su i druge takve. Bes i zavist- šta li? Meni se recimo to sviđa. Negde to pomenuh  pa me verovatno zato uzeše na nišan. Kao da im nije dosta što nemaju pojma kako će preživeti, što su jedva uspevali  i pre nego što im skresaše onih deset posto - za  spas države. Jok. U strahu od budućnosti -   krivicu svaljuju na druge ili u Vašem slučaju, drugog.  Najobičnije kukavice. Umesto da se uče na Vašem primeru. Da ste Vi kukali tako, dok ste krčili put otuda odakle krenuste do toga gde stigoste, ništa ne bi bilo sa Vama. Za divljenje,najiskrenije. Bar po mojim aršinima - iskonskog karaktera. Dakle, branila sam Vas, a, nije mi išlo baš  lako, da budem iskrena.

     Zašto sam Vas uopšte branila?

     Valjda zbog one narodne - pljuni gore pa na sebe. Većina to zaboravlja, ali ja pamtim. Tako sam vaspitana, šta li. A , Vi ste, ipak, gore. Teško je i gore, znam, ali je mnogo gore -  dole. Znam, kao što ste i Vi znali dok niste došli gore. Niste gladni, porodica vam je sita, ne mislite kako ćete se grejati, šta ćete doručkovati, ručati  i večerat , kako ćete platiti režije, poreze i ostalo. Žena i deca su Vam podmirena. Zlobnici kažu ih-a-ha. Ja kažem – bar neko. Ali ja znam, da ono što je bilo juče ne bude uvek i danas i da, nažalost,  nikada noć ne zna kakvo je jutro čeka. Zato uživajte dok možete. Sve je relativno. Za moj ukus i previše.

      Dakle,  gde sam Vas lako branila.

      Grobar!

      Pa šta? - odgovaram ja.

      Kamo sreće da sam radila kao kasirka u EDB-u, imala bih veće prinadležnosti i bolelo bi me uvo kad bi neko rekao-kasirka. Šta  drugo da se kaže onima koji ne znaju koliko je inspirativna grobna tišina i kakav je to neiscrpan rasadnik ideja. Potom, ono što i ptice na grani ponavljaju…

      Ni fakultet nema .

      Svašta. Čak i da sumnjam u Vašu diplomu,što mi normalno ne pada na pamet- isto bih odgovorila. Koji će mu đavo – kažem ja? Meni moja ništa  nije donela izuzimajući more neprospavanih noći i nagradu sa kojom ne mogu ni samu sebe prehraniti, a kamoli nekog - pride. Još kad je skrešu….. No neću o tome. Zar Tito nije bio bravar? Teško poverovati- priznajem, ali  to mu pripisaše, pa mu  uprkos tome ceo svet dođe na sahranu. Koliko mi se čini i Rokfeler je krenuo sa dna, pa mu se ime izgovara sa strahopoštovanjem.

      Šta dalje kažu?

      Vidi nju, molim te! Na koga mislite - upitah ja?, a znam da je u pitanju Vaša i naša Prva dama ( upravo je na ekranu, gde kamera zumira njen stajling u Šanelu ). Lice joj jedva okrznuše, ali i to kratko preletanje bi dovoljno da se vidi koliko se prolepšala. Vedra i nasmejana - zrači. Deluje bezbrižno. Lepo je videti bar nekog takvog u moru sumornih, namrgođenih lica. Prenesite joj moje komplimente. Ne delim ih iz učitivosti, još manje snishodljivosti.

       Šta sa njom – pitam ja?

       Kako šta? – vidi je kako je obučena . Lepo joj stoji –odgovaram. Šanel !.... Normalno, Šanel, deluje otmeno. Ukapirah- hteli su reći koliko to košta , a država propada. Besna i ženski solidarna, samo odbrusih… ne mislite valjda da u krpama sa buvljaka treba da krstari svetom i tako predstavlja našu zemlju. I dalje mislim ... ako cela država tone, neka to bude sa stilom. Što je ona, a mislila sam, sve mi, gora od jedne kabaste Mišel Obame.

       Ali......

       Uvek dođe to - ali. Kad presahnu reči . Pomenuše Verka za koga sam čak i od onih koji su radili sa njim, a nisu dobijali plate čula da je pošten. Pomenuše Vašeg sina, pomenuše nekakav karantin u skupom hotelu. Nazvaše to pritiskom i ucenom. Počeše da računaju, koliko je prosečnih plata otišlo za njih trideset, po tri dana kako bi glasali za Vašeg lepog sina da on postane gradonačelnik Kragujevca. Izračunaše koliko se gladnih usta, na duži period, moglo prehraniti za te pare. Upućeni, čak, rekoše kako će za izvesno vreme Kragujevac cvetati, kako će svi primati plate, da će se narodne pare o kojima  narod ne odlučuje arčiti na sve i svašta  kako bi se dokazalo da je Vaš sin ( zašto baš on ?- nemudro predsedniče )  pravi izbor.

       Zanemeh. Gledam filmove.Volim krimiće, ali karantin u hotelu i to kod nas i to zbog čega, me zaprepasti. Ostah bez reči, a i čemu bi koristile. Izgleda da ovo više nije Srbija, možda Sicilija, samo ja, ko Koštunica -nisam informisana. Sve pade u vodu Predsedniče. Ono što sam cenila kod Vas više ne igra. Nekako mi više nije tužno ni što ste rano ostali bez roditelja, ni što ste se sami probijali kroz život, ni što se čini da ste prirodni i neizveštačeni.  Navedeno je bio razlog što sam ponekad imala potrebu da Vas uzmem u zaštitu.Ne očekujem zahvalnost , a i ne branim  Vas više. Zašto bih? Ionako - kao što već pomenuh, nikad nisam glasala za Vas.

     Avgust. Ne ovaj za nama ,već jedan od onih iz prethodnih godina kada su sve oči bile okrenute prema nebu preklinjući da pošalje malo kiše i osveženja, kako za ljude ,tako za ispucalu zemlju i usahlo bilje.Ovaj za nama nije ličio na sebe , kao što ovo leto nije ličilo na leto, kao što ni sve drugo više ne liči na sebe .Elem,nebo usliši molbe i odjednom prosu toliko vode da nas umalo potopi. Izgleda da preklinjanje- nebo kažnjava. Sumnjam da će Obrenovčani ,Šapčani , Tekijci i svi oni koji doživeše potop više moliti za kišu. A , i ostali. Mudri znaju da mečka koja danas igra u tuđem dvorištu, sutra može zaigrati  u tvom. No ljudi pate od kolektivne amnezije. Opet kukaju.

       Većina na proteklo leto.Čućete na tv-u, u marketima, gradskom prevozu ,kad se okupi društvo, kad ste  sa poznanicima, čak i potpunim neznancima. Nezaobilazna tema. Jednoglasno- nismo imali leto,nismo se ugrejali, nismo se osunčli, usred leta- jesen itd. Izuzimaju se oni koji su bili tamo gde sunce još na isti način prži. Ali takvih nema baš mnogo.Oni sa nadmenom narcisoidnošću pokazuju preplanulu kožu kao da čikaju one koji uprkos letu -ostaše beli.

   Ona ne kuka. Više voli zimu od leta,uprkos činjenici što sunce popravlja raspoloženje.Sunce joj izaziva alergiju, tera da se znoji, lepi odeću za telo- što mrzi, a ako duže traje čini je razdražljivom.Tako dok je bila mlada, isto i danas kada to više nije.

    Ali jedan avgustovski dan kada je sunce u kontinuitetu toliko pržilo, pamti.Veruje i oni koji su sticajem okolnosti bili zatečeni u isto vreme na istom mestu.Odluči da spas od klime,ustajalog vazduha i vreline pronađe na Adi ciganliji. Računa skloniće se u hlad . Ako ništa moći će da diše.Ide autobusom.Već na drugoj stanici 37 koja ide do tamo, krcata. Jedva nekako uđe.Izvežbanim okom lovca uoči jedno prazno mesto. Uz malo muvanja ugrabi ga .Srećna što sedi, sa prilepljenom tašnom uz sebe da je neko ne bi odžepario, opaža.Vidi znojava, besna lica ,metež i nezadovoljstvo.Svi nervozni.Puno negativnog naboja. Viču.Gunđaju na prevoz ,državu, sudbinu i koješta još.Pucaju varnice- ko je koga nagazio, ko se za koga zalepio, ko treba da se pomeri dole, ko malo gore , odmakni se, bre! Ni vozača ne ostavljaju na miru-ovaj ko da vozi krompire, a ne ljude itd.

    Snažan glas nadjača druge. Pripada vremešnom, visokom muškarcu. Dere se. Svi ga čuju. Pita drugog, rekla bih prijatelja i vršnjaka, dva metra udaljenog od njega: Dobro , kako provodite dane kad su vam deca na putu?

   Znaš šta prijatelju, odgovara prozvani, mrtav ozbiljan - čim otvorim oči kresnem ženu..... Dobro de, a potom?- prvi će.... Onda ustanem, popijem malo vode, vratim se nazad i opet....Šta opet? – pita prvi. Pa opet kresnem ženu. J  e s – kako da ne. Dan je dug, šta radite posle?

 Zavlada tajac. Niko  više ne gunđa . Svi slušaju. Zanemarujući brojne putnike u autobusu , bez imalo stida  ozbiljnim , ubedljivim glasom kao da je na pozorišnoj sceni nastavlja ...

     Onda zajedno ustanemo , ona me malo nahrani da prikupim snagu, pa opet. Š t a, bre -opet? – prvi će. Opet kresnem ženu . L a ž e š!...

      Ko bre, laže?

      Ima tu još - kad već pitaš. Napravimo krug po obližnjem parku-pa kući da- kresnem ženu.Potom ubrzava- kako ne bi bio prekinut, na brzinu nešto prezalogajimo, pa kresnem ženu, onda malo dremnemo pa kresnem že.. Ne završi . Odjeknu ....L  A   Ž  E  Š-  priznaj da lažeš. Histerični vrisak i  sumnja u ono što i nije za verovati  -  dovede do  katarzične eksplozije  smeha u autobusu.U trenu nesta grča na licima putnika.Popusti tenzija i pritisak.Malo šale i smeha otera  negativnu energiju, netrpeljivost i bes,a suze od smeha- oči  putnika učiniše blažim i lepšim . Njih dvojica,  tog vrelog avgustovskog dana napraviše dobro delo- bar trenutno .  Nažalost ,izađoše na sledećoj stanici. Nasmejani i odobrovoljeni putnici ih ispratiše aplauzom . Ona baš nije aplaudirala,ali pamti.

      Kao mlada je često koristila taksi usluge. Ne baš za dalje relacije, ali za one - tri do četiri stanice, skoro svakodnevno. Uvek je žurila. Da ne zakasni na posao, da sa posla brzo dođe kući , da iz kuće brzo stigne tamo gde je naumila, ukoliko je naumila i normalno da se na vreme vrati kako bi sutradan ponovila krug. Taksisti su negodovali zbog kratkih relacija, ali išlo je. Neko joj je rekao, čak ,da se njima više isplate kratke relacije pošto je start najskuplji. Da bi predupredila njihov bes imala je razrađenu taktiku. Čim bi taksi stao ,odmah bi rekla da ne ide daleko, ali da se jako žuri. Prolazilo je.

      Sve do jedanput. Stopira kao uvek- beli auto staje. Zamišljena , zaboravlja uobičajeno …znate ..ja ne idem daleko ,ali mi se jako žuri. Gde idemo?- pita - taksista, kome u brzini nije ni lice osmotrila. Vozite pravo , pa levo , pa gore-ustvari  reći ću vam kad da stanete. Prebrzo stigoše. Ovde! – kaže ona i pošto je uvek imala pripremljen sitniš za taksi kako bi izbegla preturanje po novčaniku i nedoumicu  na koliko da zaokruži  cifru- pruži mu taman onoliko koliko je taksimetar otkucao. Tad ga prvi put i osmotri. Seda kosa, jaka konstitucija i besne vodnjikave oči. Šta ti je ovo?- upita. Ona mu reče da su stigli i da je to naknada za uslugu. Jurnu bes iz njega. Svašta reče. Od toga da takve lenčuge kao što je ona treba tući , preko toga da je našla baš  Mercedes da stopira za tri koraka (tad ih nije bilo puno kao danas) potom da je beda koja je taj sitniš najverovatnije isprosila pred crkvom itd. itd. Koješta je izgovorao dok je ona u panici gledala kako da otvori vrata i zbriše. Elem, završio je tako što joj je rekao da ima sreće da su tu gde ima puno sveta, inače bi on njoj pokazao. Umesto šamara, na šta je verovatno mislio, sav novac joj je bacio u lice, opsovao i odjurio.

     Uplašila se - pogotovu kad su novine par dana potom objavile upozorenje da taksista u belom mercedesu krstari  gradom i maltretira mušterije. Dugo je izbegavala svaki beli auto. Proredila je i vožnju taksijem. Baš kad bi morala , sve  je gledala - auto što skromniji, lice vlasnika pitomo. Neretko je znala da izbegne taksi ukoliko joj lice vozača nije ulivalo poverenje.

       Tako i danas. Pogotovo, ako je sama. Gleda auto ( obavezno manji i pohabaniji ) gleda firmu kojoj pripada. Ide dotle da bar par cifara registarskog broja zapamti- za svaki slučaj.

       Nikada nije bila poznavalac marki automobila. Delila ih je na velike i male. Sve je brkala, ali Mercedes je upamtila.Definitivno je zaključila da su  vozači tog auta , čast izuzecima, problematični, inferiorni i iskompleksirani tipovi. Mašinom demonstriraju moć u svojoj nemoći da se drugačije dokažu.

       U prilog priče o Mercedesima ide i sledeći slučaj.Traži nešto za kuću. Prijatelji je uputiše u firmu “ Uradi sam” . Rekoše da je to na Novom Beogradu. Za nju je novoizgrađeni deo Novog Beograda – Njujork. Ama, ni jednu ulicu ne zna. Pamti samo Studentski grad , Fontanu- ako još postoji, zgradu SIV-a- ako je to još uvek ,stari Merkator koji danas tako zovu i onaj deo gde su dike  grada – hoteli " Hajat "i " Interkontinental".Ostalo tabula raza. Uputi se u potragu za navedenom firmom . Ne ide sama. Društvo joj pravi  ON- umesto ona njemu.Ali hajd. 95. do Buvljaka, pardon, zna gde je i on. Od buvljaka, rekoše, produžiš pravo , pa levo , malo napred i na jednom poljančetu je sve za kuću. Poštuju maršutu , pitaju prolaznike – niko ne zna . Šipče. Letnji dan , sunce upeklo ko da se urotilo protiv njih. Znoj se sliva, a hlada nigde. Traje potraga. Za njega, predugo. Puče mu film i stopira prvi taksi, kako tu ne bi zanoćili. Gleda zapanjena- Mercedes i to crni. Ulazi ! –kaže on. Sunce joj pomutilo mozak pa uđe. Inače ne bi. Nije dva puta okrenuo volan stigoše. Cena za taksi uslugu astronomska.Pita taksistu da ON ne čuje, jeli to Air France  ili Lufthanza . Ne gospođo , ovo je Mercedes. Ubuduće, ako vam se ne sviđaju naše usluge- iznajmite traktor.

         Treći i poslednji put – nedavno.Žure u dom zdravlja. On ne bira – ponovo Mercedes.Taksista pričljiv, sve komentariše. Kako vozi slon iza njega,  kako konj ispred njega mrcvari, ko ovom, volu, dade dozvolu itd .Odjednom, ispred auta žena. Kozo – šta radiš ? Vidiš da je crveno. Okreće se ka njoj , misleći da  ga ON kao muško razume i kaže : U ovakvim slučajevima, gospođo, treba primeniti Homeinijev zakon.A, koji je to ?- tek da pita- misleći na zarove, feredže i etcra. To znači da nema milosti, jednu zalepiš uza zid, ko pljeskavicu, a druge dovodiš da to vide. Niko više ne bi pretrčavao gde ne treba.

Nemoćna  i da pokaže zaprepašćenje, glasom u jednoj ravni , reče: Znači vi bi mene zalepili. Zašto vas? Pa iz istog razloga- stalno pretrčavam ulicu.A , okrenu se prema njoj da proceni da li je vredna toga , pa reče- ne bih vas- vi ste fina dama.

     Vidi, boga ti ! Muka mi je . Da ne kažem- besna sam. Stalno licitiraju , a one u čije ime licitiraju ništa ne pitaju. Kažu.... treba smanjiti penzije. Deset, petnaest, tu i tamo, iskoči- čak i dvadeset posto ( kao prava mera ), kako bi ovo jadno društvo, pred kolapsom, izašlo iz krize. Oporavak budžeta zavisi od armije onih koji su jedini zaslužili  to što imaju, a imaju malo. No, koga to briga ? Oni ionako - nikom, van njihove dece, ne trebaju. Društvu ponajmanje. Troše pare iz budžeta, a budžet grca. Ispada da su penzioneri krivi za to.

    Reaktiviraće ih. Od armije penzionera - nastaće armija svirača po ulicama i gradskom prevozu, istraživača kontejnera , prosjaka, a malo srećniji - postaće bejbisiterke, kućne pomoćnice, gerontološka  braća i sestre. Kako će inače preživeti vreme koje im je preostalo kada im smanje, ono što je u ovom društvu najmanje? A, to su penzije.

      Penzioneri ćute. Čekaju presudu. Smanjenje penzija najaviše za  ponedeljak , potom prolongiraše za utorak , zatim za sredu. Tako iz  dana u dan. Kobajagi oni koji o tome odlučuju, muče se. Žao im onih koji u većini slučajeva pošteno zaradiše ono što dobiše kao naknadu za život i prevaziđeni - pošteni rad. Zaboravlja se- da dok su oni radili i odlučivali,  budžet  nije bio prazan. Danas  u budžetu uz, izvinjenje na izrazu, samo promaja duva. Ne vide oni to tako. Tretiraju penzionere kao socijalne slučajeve koji dobijaju ono što im ne pripada voljom milosrdne države i na čelu joj bolećive vlasti. 

    Tužno, da tužnije ne može biti.

      A, penzioneri pred svaki dnevnik sa papirom i olovkom u ruci čekaju presudu. Od nje im zavisi kojih se lekova moraju odreći, koje namirnice baš nisu neophodne, koje radnje će ubuduće zaobilaziti, šta će na pijaci kupovati, a šta neće. Koje će obaveze prema državi  izvršavati kao uvek, a koje ne. O odmoru i ne razmišljaju. Gledaće matore strance kako obilaze njihov grad i veselo čavrljaju. Neko bi rekao - pa i to je nešto.

      Dakle, muka mi je. U muci dobih par idejica,  pa kako ko shvati.

Tušta i tma ministarstava ( kažu nikad manje ) a opet previše . Recimo Ministarstvo finansija. U ministarstvu - ministar, pa pomoćnici ministra , pa savetnici, pa sekretari, pa sekretarice, a tek portparoli. Nisam baš neuka, ali kad izgovaram tu reč lomim jezik, a pošteno rečeno, pretpostavljam, ali ne znam tačno šta znači. Nekako me i ne zanima. Dakle, svih ima, samo para nema.  Šta će nam oni kada je dovoljan jedan- ako ga baš moramo imati. Ni taj jedan neće imati posla....... Ostali tutanj.

   Potom - Ministarstvo  privrede sa već gore navedenom gungulom. U zemlji u kojoj privrede nema. Dovoljan jedan - u slučaju da se čudo desi ...... ostali tutanj. Onda - Ministarstvo za  puteve, takođe, ministar i prateća ergela, uz izvinjenje na izrazu, pošto mi drugi ne pada na pamet. Čuš, za puteve, kad mi ni to nemamo. Pre bih to nazvala stazama gde se i pešaci sudaraju. Broj nesreća na putevima u Srbiji govori o radu tog ministarstva. Hajde i tu jedan ...... ostali tutanj.

Čujem da ima i - Ministarstvo za dijasporu sa pratećom bulumentom. Tu nam ni taj jedan ne treba. Dijaspora postoji, ali je sačinjavaju vredni ljudi koji teško zarađeni novac - teško daju , pogotovo ako ne znaju kud ide. A , oni znaju da ide tamo gde ne žele da ide. Znači...... tu svi tutanj.

Ima posla. Bogati dobro plaćaju bejbisiterke, osobe za pomoć u kući i pomoć starim i nemoćnim. Neka oni to rade, a ne penzioneri koji su se već naradili.

    Ministarstvo inostranih poslova - Dačić i prevodilac...... Ostali tutanj.

   Vlada – Vučić i još dva , tek da ga informišu , pošto ionako sam donosi odluke. Zna se ...... ostali tutanj.

    Tako redom i sa ostalim ministarstvima , ministrima , savetnicima , analitičarima , pomoćnicima , sekretarima , sekretaricma i portparolima.

   Tek, direktori  javnih preduzeća, pomoćnici direktora, pomoćnici pomoćnika, sekretari  i sekretarice istih, njihovi portparoli. Na svako mesto još jedan podupirač. Samo nosioci poslova nemaju duplikate. Vrhuška uvek i svugde. Mislim kod nas. Sve to treba pročešljati i počistiti. Jako bi se uštedelo.

   Da ne pominjem potplaćene i preplaćene, čak i tamo gde se ne dobija novac , upravne odbore koji postoje samo da bi aminovali direktorima...... Ukinuti.

        Da finiširam ---- broj ministarstava, broj  nepotrebnih , a zaposlenih radnika , broj javnih prebukiranih preduzeća sa njihovim preglomaznim rukovodećim strukturama i  koješta još -kad bi se pomnožilo sa brojem predebelih koverata što javnih (što tajnih ) - dovelo bi do zapanjujuće cifre koja bi eliminisala potrebu da se – budžet puni penzionerskom crkavicom. A i svet bi nas drugačije gledao.

         Samo se bojim da ovo nije vreme  Don Kihota.

      Rano je počela da stvara neobične navike prilikom odlaska u krevet. U detinjstvu je švercovala knjige sa sobom. Čitala bi dugo , dok naredbodavni  glas ne bi uznemirio  noć, kratkim – gasi svetlo! U početku su to bile knjige koje golicaju nevinu maštu. Kasnije one koje bude i intrigiraju mozak. Spisak stvari kad krene na spavanje se vremenom širio.

     U vreme devojaštva kada je započinjala samostalan podstanarski život sa budućom kumom , zimi, iz nužde, u ledenu sobu za spavanje šta sve nije nosila. Bilo je tu vunenih čarapa, duplih pižama, masa prekrivača- ponekad i kapa za glavu. Samo što sa čizmama nije išla na spavanje. Sestra koja je živela u stanu sa centralnim grejanjem imala je običaj da kaže:,, Svi normalni ljudi  kad idu na spavanje se svlače- samo se ti oblačiš,,.

    Potreba da na spavanje nosi razne stvari pređe u naviku. Nije je promenila ni kada se skućila i stvorila sopstveni dom.Na čuđenje bližnjih kojima je samo knjiga bila pratilac, ona u spavaću sobu useli tranzistor , potom i televizor.Shodno tome stvori i ritual. Prvo se čita poezija ili proza u zavisnosti od raspoloženja i dana koji ostavi za sobom. Zatim baci oko na tv- a, završnica  tranzistor- tačno u ponoć. Stanica” Slobodna Evropa”.

   Inače televizori ,radio, mobilni telefoni, kompjuteri- su za nju  čuda savremenog sveta. Nikad joj  nije bilo jasno kojom magijom se stvaraju slike na TV-u. Nema pojma kojim to talasima putuju glasovi kroz žicu dok ne dođu do uva slušalaca.Za kompjutere i mobilne telefone – totalni dunster.Probala je da dođe do odgovora, ali ni čovek nauke i struke nije uspeo da je edukuje. Zaključio je da je za tehniku izgubljen slučaj. Dodala bih- bez imalo zlobe- ne samo za nju.

    Dakle u ponoć kad nevini spavaju ona na tranzistoru pod jastukom sluša Slobodnu Evropu.Ne voli tu stanicu , ali zahvaljujući njoj, čitajući između redova uvek ponešto sazna- unapred.Tako ,recimo, u vreme krupnih  promena prva je prokljuvila da će ugasiti velike banke. Brzo je reagovala. Obavestila sve . “Slobodnu Evropu” proglasiše izdajničkom stanicom ,a nju maltene ludom. Takve banke!—nema šanse. Kajali su se , kad je već bilo kasno.

    I danas uključi S.E.  U zavisnosti od najave vesti koje će emitovati zadrži se ili prebaci na 202. Glas Luke Mijatovića i evergrin muzika  kao uvertira za lepe snove.Tokom noći  tranzistor isključi.Inače čuje ga samo ona. Rekoh, drži ga pod jastukom. Nekad se desi da zaboravi, pa to uradi kada se seti. Ali ne uvek. Tog dana je zaboravila. Sticajem okolnosti ON  leže na njen krevet da malo, kako kaže dremne. Spusti glavu na jastuk i ubrzo začu muziku.Voli tišinu. Pomisli eho iz komšiluka. Diže se da oslušne -- ne čuje ništa. Ponovo leže. Vrati glavu na jastuk. Opet. Promeni stranu. Isto- samo- umesto muzike čuje glasove i škripu, kako inače zove savremeni tehno zvuk. Pomisli da je odlepio. To je to, nema druge, ti si odlepio- reče u sebi.U napadu panike skoči i držeći se za srce koje je nekontolisano udaralo dođe do nje da joj saopšti da je odlepio. Uplašena, zamuca - kako to misli? Ispriča joj- da kada spusti glavu na jastuk bez obzira da li je okrenut levo ili desno--- čuje glasove , škripu i muziku . U trenu je shvatila da nije isključila transistor.Požuri  da proveri. Vrati se sa tranzistorom na kome su tog momenta emitovali vesti. U trenutku shvati i sam. Ščepa tranzistor iz njenih ruku i zafrljači ga. Raspao se u paramparčad.

     Ubrzo su kupili drugi, čini mi se i bolji. A, ON . I danas priča da je samo dva puta u životu preživeo takav strah.Jednom nije bitno- a drugi put kad je pomislio da je odlepio.

.

     Gledam jutarnji program. Slike promiču pred mojim očima. Registrujem ih , ali većinu ignorišem t.j. ne slušam. Prelistavanje štampe obavezno propratim. Od toga zavisi koje ću novine kupiti tog dana. Uprkos internetu  volim papirna izdanja. Uvek ih čitam otpozadi. Navika iz mladosti kada sam tražila posao. Oglasi su bili na kraju.

   Odjednom, u kadar uskoči- on. Dr. Mr. Spec.Prim.  Buljuk titula.Ne znače mi mnogo i ne držim do njih, ali on imponuje. Usto je i lep.  Ne sećam se imena , ali lik pamtim. Osetih potrebu da ga čujem iako savete raznih lekara odavno ne slušam. O bilo čemu da pričaju sve prepoznam kod sebe. Samo plaše narod u rano jutro.

   Njega slušam. U skladu sa pojavom govori staloženo, elokventno i smireno.Pominje čistače organizma. Za to još nisam čula , pa pratim. Kaže..... dovoljno je svako jutro uzeti po pola litra mlake vode , iscediti jedan limun i bez šećera popiti. Jednostavno, a efikasno.Ima logike.

   Sutradan ustajem pre njih i grejem vodu , dodajem limun u tri lončeta i čekam. Diže se sin. Kažem mu -popij ovo! ,,Šta ti je to? pita,,- kažem- eliksir za pročišćavanje organizma. Kakav , bre , eliksir- ti si odlepila, prosu lonče i ode na tuširanje.

   Čekam njega. Nikad nije bio ranoranilac. Konačno ustaje. Nestrpjlivo  mu poturam lonče pod nos. Pij... Šta je, bre, ovo?- .... Eliksir za pročišćavanje krvnih sudova ,kažem ja- pošto njemu to treba. Gleda me začuđeno, obzirom da zna, da se za razliku od većine mojih prijateljica nikada nisam lepila na to. Šta ima u vodi..... limun-odgovaram. A,  limunadica –lepo. Srknu gutljaj i samo što ne povrati. P i h – kiselo i vruće. Znaš li ti to ? Zaboravila si i  šećer , valjda misli da sam sebi sipala.Ne sme, kaže doktor....... Kakav sad doktor – ko  je taj šalabajzer?..... Nije on šalabajzer- već dr. mr.prim.  itd. Objasnih mu celu priču i najavih da ćemo ubuduće svako jutro to piti.

    Pili smo tri dana zaredom. Jutros sam zaboravila. Pita me šta je sa mojim pročišćivačem – ko da  sam ga ja izmislila, a ne eminentni medicinski stručnjaci. Kazah da sam zaboravila i da bi ubuduće  to trebala da bude njegova obaveza, pošto drugih nema.

   Jesi li ti luda ? skoči.

   Ne , kažem ja.   

   Dobro-čitaš li novine ili ih samo slažeš ?

   Čitam ,normalno.

   Ne lepa moja, ti ne čitaš šta treba. Da čitaš znala bi da je rod limuna u Argentini podbacio pa mu je cena sada astronomska. Piše ti- i krenu da traži novine od prethodnog dana da mi pokaže korpus-delikti. Kakve ,bre ,veze ima Argentina i njen limun sa nama---besno ću ona. E…. vidiš, itekako ima. Limun na našim pijacama je iz Argentine, a meni ne pada napamet da tolike pare ( ko da  su u pitanju milioni) bacam na to. Od danas se više u ovoj kući neće piti čistač organizma, zaključi  sav srećan.

   Pride, da bi zacementirao stvar  poče da računa. Tri limuna dnevno-to ti je kilogram za tri dana, puta deset puta u mesecu – skoro  četiri hiljade, pa vidi koja je to cifra.  Tolike pare -ne dam. Znam ga, pa znam ,kao što i on zna da znam, da je cela tirada nastala samo zbog toga što sam pokušala da mu nametnem neku obavezu.

     Jutarnji mir narušava  telefon. Tako rano me zovu samo dve osobe. Jedna od njih je moja tetka. Priželjkujem da bude ona. Stvarno.Kao da je znala- javlja se, glasom načetim duvanom i vremenom. Puši ko turčin iako ne bi smela. Uzalud je ćerka sa tri doktorske specijalizacije opominje. Ne šiša je-uz obavezan komentar da nema većih budala od školovanih budala.

      Preskače uobičajeno dobrojutro i kako ste.Prelazi na stvar.”Znaš li kako me unuka nazvala”. Kako bih znala –kažem. E, pa rekla mi je , nakon priče o tome kako sam se udala za njenog  dedu-  da sam preteča sponzoruša . Znam njenu verziju o udaji,kratko promislih - pa rekoh ---- SUPER……. Šta je tu super?- pita me začuđeno i dodaje- da sam udarena kao njena ćerka i unuka. Zar to nije odlika cele naše porodice , na ovaj –ili onaj način?..... U pravu si reče, ali mi nisi odgovorila šta je tu super? Znaš tetka, kažem joj ja , u ovoj zemlji srednjeg sloja nema. Postoje samo klase ili kaste političara i biznismena što je po meni isto jer im je zajednički imenitelj nabudžen novčanik , potom klasa sportista i vrlo brojna , rekla bih čak i moćna, u zavisnosti od toga ko ih finansira - grupa sponzoruša. Nas izumrlih nema nigde, ali zato si ti tu da nam osvetlaš obraz. Promovisaćemo te za rodonačelnika sponzoruša Srbije , da se  zna da je naše gore list začetnik te  "uvažene profesije". Zapanjena , konstatova - da sam definitivno opičena ,puče u smeh i prekinu vezu.

      Priča o udaji koju sam bezbroj puta čula nije baš pitka. Ostaviću je za kraj.

      Pre toga par reči o mojoj tetki. Originalna,načitana , beskrajno duhovita, teatralna, visprena ,rečita ,okretna i spretna u svakom smislu.Jednom rečju biser porodice. Bez imalo subjektivnosti  i preterivanja, nabrojano je skroman opis. Zbog navedenih osobina uvek je bila centar okupljanja. Obožavali su je mladi, malo stariji i sredovečni.U kasnijim godinama vršnjaci manje- previše stvari ih je delilo. Znala je da nasmeje, obraduje ,razveseli. Razbijala monotoniju i učmalost. Od svega je za čas pravila pozorišnu predstavu.Nijedna komedija joj po efektima nije ravna.Tako nekada, i danas isto.Njene vršnjake zovu babama i dedama. Nju, van njene unuke i praunuke svi zovu imenom. Jednostavno  izuzetak .U mojoj porodici ona je ta. Prosto kad je čujete ne možete je nazvati babom. Ne priliči joj.  Poslednja zanimljiva osoba u mojoj porodici.

        Stvarno je čudo. Ne znam tačno kada je rođena. Nju da pitate starija je od Metuzalema, a po onima koji je poznaju mlađa od mladih.Po mom mišljenju ima negde oko osamdeset, tamo ili ovamo, ali ona ne pristaje na svoje godine. U svakom razgovoru, a čujemo se često,obavezno nakalemi još jednu.Kada je pitam zašto to radi?-kratko odgovara da je u njenim godinama svaki dan još jedna pride .Pobogu tetka- kažem joj ja- čak i prave babe na selu, zataje po neku godinicu , a ti samo trpaš.

       Ja, jesam baba i prababa, sa prizvukom ponosa u glasu,kaže. To valjda znaš!

       Dobro de , nisam zaboravila , ali koja od njih liči na tebe?...... Nijedna odgovara – grđa sam od svih. Kreće da nabraja svoje falinke,ali je prekidam. Što se onda ne družiš sa njima? …….Na koga misliš?....  Pa tvoje vršnjakinje .  A…..kobajagi se setila ,ustvari - kupuje vreme . Onda spontano kakva je uvek bila, kroz smeh, gde istrča pravi deo njene prirode izgovori- ne mogu, dosadne su mi. Bespotrebno poče da mi obrazlaže ono što znam i da mi ne kaže. Ništa ih ne zanima, ništa ne prate ,ništa ne čitaju (ona i danas sa jakom dioptrijom guta knjige), ne umeju da nasmeju niti od srca da se zasmeju, nisu sačuvale ni zrno duha -----samo kukaju. Znala sam ja to, kažem , pitam onako. Znaš tetka nikada neću zaboraviti kada je tvoj, takođe, beskrajno duhovit zet rekao  "kad bih morao, lako bih se ja razveo od žene, ali od tašte ,bogami teško- ispunjava me radošću".Malo koja tašta to doživi.

              …………………………………………………………………………………………….

     Rođena je pred rat kao jedno od petoro  dece predratnog  gastarbajtera  koji je iz Amerike došao sa novcem, isprosio udovicu što je u to vreme u Crnoj Gori bio presedan, kupio kuću i okućnicu, a ostatak novca  proćerdao na kocku  i društvo. Ako to zanemarimo bio je dobar otac. Njena majka se dovijala kako je znala i umela da decu podigne.

     Najstariji sin, uzdanica svih i  miljenik majčinog srca 1941. g. stupi u partizane. Uzalud ga je otac odvraćao. Govorio mu je da je politika kurva koja uzima dušu kad joj sve daš.

      Njegovim stopama pođe i drugi sin. Nikad ga više nisu videli. 

        Na kraju rata, najstariji sin dođe kući. Izlečiše mu ucrvljale rane. Kažu bilo ih je mnogo. Kao nagradu za zasluge prema narodu i državi dobi važan posao. Okitiše ga spomenicom. Postade jedan od najmlađih poslanika Crne Gore.Uvažena ličnost .    

    Lep. Mamio je uzdahe devojaka. Zaljubio se u devojku druge vere i ona u njega. Pričaju da je iz ljubavi prema njemu bila prva muslimanka u Crnoj Gori koja je skinula zar. Međutim, majčina kletva  pobedi ljubav. Rastali su se.Kako su mi rekli –ona je napustila grad. Nije ga zaboravila.U prilog tome ide činjenica da je mnogo godina kasnije  zamolila prijateljicu da joj pokaže njegovu ćerku.Ćerka i danas pamti lik te prelepe žene ,poljubac i komentar da sve liči na oca.

       Oženio se. Dobio sina. Sve je obećavalo  sreću. Međutim dođe 1948 . Pitanje kratko- za Ruse ili protiv njih. Tvrdokorna crnogorska priroda teško preko noći menja mišljenje. Ostade dosledan sebi i dotadašnjoj politici.Zasluge za narod i državu zaboraviše. Postade izdajnik.   

    Ubili su ga 1949. Noć uoči Svetog Save.

     Uhapsiše mu ženu, ubrzo potom i maloletnu sestru t. j. moju tetku koja je živela sa njima.Strpaše ih u zatvor. Isleđivanja ,ispitivanja,maltretiranja- nisu  otkrila nikakvu izdajničku aktivnost. Pustili su ih , ali etiketa izdajnika osta. Obeleženo prezime je teško bilo nositi.Pred njim su se sva vrata zatvarala. Žena je imala decu nije ga se mogla, a ni htela odreći. Tetka puna straha i raznih fobija nakupljenih po zatvorima nije mogla da iščeka . Imala je samo 17 godina.

     Desilo se . Mlad pogonski inženjer iz poznate popovske kuće baci  oko na nju.Dopao joj se. Zaprosio je .Tvrdila je da je nije preduhitrio, prosila bi ona njega. Udala se i brže bolje promenila prezime. Šeret, kakav je- imala je običaj da kaže da se samo zato udala. Znam da nije .Volela ga je. Lep, stabilan ,mio. Mekšu dušu i toplije oči u životu nisam srela.Činilo mi se da očima miluje. Nije više živ ,ali i sada vidim taj pogled. Doduše, znao je i on da izabere . Život sa njom nije znao za dosadu.

       Udala sam se samo da promenim prezime ko iz topa-izgovori    unuci, kad je ova upitala ,ono što mlade uglavnom zanima, kako su se deda i baka upoznali. Uskraćena za romantičnu priču sa emotivnim detaljima  devojčica  steče utisak da se baka stvarno udala za obožavanog joj dedu samo da bi promenila prezime.Razočarana i besna  nazva je pretečom sponzoruša i zamoli da nikada više ne kaže ni reč protiv njih jer ni ona nije drugačija.

     Sreda.Tamo odakle dođoh kažu “ sreda sreduje da se napreduje”. Bar je moja baba tako govorila. Drugim rečima, posao koji započneš u sredu, uspešno ćeš okončati.Zato skačem iz kreveta. Jutarnji  ritual faličan, ali šta ću. Treba  stići na vreme. Čeka me put i važna osoba na kraju puta. Tamo gde idem nije daleko. Rekoše mi – čas posla.

     Ne idem sama. Ide i veliki organizator, kako sebe voli da zove, kad su putovanja u pitanju- ON. Ionako, poslovi su njegovi, zakazivanje moje .Osoba sa kojom treba da se nađemo štopuje vreme. Svaki minut mu je dragocen, a nama njegovo mišljenje o nekim stvarima. Ne bi valjalo da zakasnimo. Nismo motorizovani, pa razmišljamo kako doskočiti do tamo. Predlažem autobus, kao sigurnu varijantu. Ne, kaže On. Idemo Beovozom. Kakvim bre Beovozom, ne znam ni odakle kreće ni kada kreće.

Sve je stvar dobre organizacije, ne brini znam ja, reče ON.

  Znam ja da ti sve znaš  što ne donosi pare, ali da ne omaneš.

     Ja !—taman posla, samo ti požuri – dodaje. Htedoh mu reći da i kada milim brža sam od njega, ali progutah,  zbog one narodne“ po jutru se dan poznaje“- tek da ne malerišem. Krećemo. Pustio korak – ja trčim za njim. Ulećemo u 26-icu, vozi nas do Vuka t.j Beovoza . Kod Vuka u podzemni prolaz. Na prvom nivou  jedan šalter radi. Nigde nikog živog.  Zadržava se da kupi karte i pita kad je prvi voz za tamo gde idemo. Radnica mu kaže u deset i dvadeset. Kasno. Čujem da ga upućuje na prvi koji ide  do mosta , a potom da se snađemo. Besna krećem niz pokretne stepenice. Već na pogled mi se vrti u glavi koliko su dugačke. Hvatam se sa strana da ne bih pala i osvanula kao vest u novinama. Već vidim naslove. Gospođa pala i ...........ne daj bože. Stisnuh gumu da me šake zaboleše i nekako se smandrljah dole . Gledam prostor 30 m. ispod zemlje, a čini mi se da sam sišla u sami HAD. Fale samo kerberi. Priviđaju mi se i oni. Par čkiljavih sijalica jedva da baca neku svetlost.  Atmosfera  dušu dala za film strave i užasa. Nigde žive duše.

   ON još ne silazi. Sama sam. Hvata me jeza. Drhturim. Motaju mi se slike iz raznih filmova. Scene zastrašujuće. Proklinjem u sebi ljubitelja skoro svih žanrova filmske umetnosti i zaklinjem se da ću ubuduće gledati samo ljubiće, ali sumnjam da ću održati obećano. Konačno.....

    Nonšalantno silazi ON. Sa prekrštenim rukama na grudima na stepenicama izgleda ko pokretni spomenik. Radujem se što više neću biti sama ,ali ne pokazujem. Krećem u napad. Šta radiš dva sata, gore? Samo što nisam umrla od straha. …

    Reče da ga je zadržala šalterska radnica, zapanjena i srećna što neko kupuje kartu pošto se svi švercuju. Da ni sama ne zna šta tu radi kad je putnici zaobilaze, ali od nečega mora da živi  . Besna, nemam prostora za empatiju, naprotiv. Šta ćemo sad – pitam? …. Idemo vozom, ti ih voliš. Volim, ali one iznad zemlje gde ima svetlosti, gde vrve ljudi, gde mi promiču kuće, planine i reke,  gde mogu sa nekim da razmenim reč, ako mi se priča. Ovo nije to. Ni sređeniji metroi  mi  nisu prijatni----- o ovom avetinjskom čudu da ne pričam.

    Uđosmo. U celom vozu još jedan putnik.Čini mi se da se ni namestila nisam, voz stade. Poslednja stanica, kaže jedini saputnik kao da sam ga nešto pitala. Već !- tek da nešto kažem. Ovaj prcoljak od puta smo mogli i peške proći, dodah. Gospodin se uvredi , prekornim glasom reče --- ovaj voz ide iz Batajnice, gospođo .Ma  n e m o j t e  otegoh ---čak. Svaka čast. Daleko nema šta.

    Izbaciše nas u neku nedođiju kod mosta. Puno prodavaca, preprodavaca i prašine. Gunđam bez prestanka i gledam da zaobiđem blato. Mlađi čovek nudi prevoz kombijem. Ulazimo. Napravi krug i stade. Šta radite to, pitam ga? Ne mislite da ste u Mercedesu – mora kombi da se napuni. Od vaših karata ne mogu da pokrijem ni benzin. Ali mi ćemo zakasniti…vapim. Ne reaguje .Otvara vrata i izlazi dok ne namami putnike. Izlazimo i mi. Čuh nekog--- ide autobus.  Stvarno, stvori se za čas. Pitam konduktera ide li do tamo gde smo se uputili. Reče da ide, da požurimo jer on nema vremena za ćaskanje , kao da sam započela parlamentarnu raspravu.  Pita hoćemo li kartu u jednom pravcu ili povratnu. Brže bolje treći put plaćam kartu, ali što je sigurno ovoga puta povratnu. Nismo se dugo vozili – stigosmo. Voz, kombi , autobus, proguta vreme. Zakasnili smo. Za svaki slučaj probamo. Sekretarica uvaženog gospodina saopšti da nas je čekao, ali da je imao drugi, takođe važan sastanak, a ako smo još zainteresovani da ga nazovemo kako bi se dogovorili za sledeći put. Nemamo izbora. To ćemo uraditi, ali sledeći put organizaciju preuzimam ja pošto je Veliki organizator, doduše moram priznati, prvi put omanuo, a i poslovica moje babe, takođe.

     Danima je trajalo.  Gde god je išla tuga je pratila u stopu. Udarac je bio prejak iako  ništa nije ukazivalo na to da bi trebalo  da bude drugačije . Dvadeset godina je prošlo, a otac nije pokazao želju da je vidi. Nosila je majčino prezime. Alimentacija je sudskim putem određena , ali je stizala neredovno i uvek manja od onog što je sud odredio . Ali kao što se davljenik hvata za slamku- ona se hvatala za nadu. Mislila je da će iznenadni susret sa ocem doneti preokret. Umesto željenog, usledilo je razočaranje koje je ostavilo dubok ožiljak na njenoj duši. Vrata očevog srca i njegovog doma- grubo su zatvorena.Teško se borila sa tim.Neretko se pitala kakvi su to ljudi koji stvaraju potomke , a potom zaboravljaju na njih. Uzalud su joj govorili da to nije samo njen slučaj , da se mnogi isto pitaju , ali   da u životu niko nije mogao da bira porodicu. Ona je data , a srodne duše biramo sami. Nije je utešilo.

      Rane su sporo  zarastale.Trebalo je čekati .    

      Čekali su.Ona je to znala i bila zahvalna na tome.

     U međuvremenu raspoloženje je variralo.U prvoj etapi besa - žestinom mladosti, bez javne osude, onih koji su je povredili pričala je  o tome. U drugoj etepi se zatvarala u sebe i deponovala tugu tamo gde je iste već previše bilo. U tom periodu je pokazivala duboku  potištenost. A onda bi nastupila najteža faza, kada bi krenula sa samooptuživanjem.Prepuna ljubavi  i  rođena da voli , plemenita i puna saosećanja za  druge nije verovala  da ima ljudi koji to ne umeju ni da izraze, ni da pokažu ,a  možda ni osete.

      Grešku za sve je tražila u sebi. Govorila je da je nedostojna pažnje i ljubavi. Možda--- da  sam drugačija, oni- (misleći na roditelje)…………..nabrajala bi million stvari- valjda više bi je voleli.

Naprotiv, mala moja- govorila je dečakova majka.Da si drugačija mi te toliko ne bi voleli. Nikada u životu nisam srela osobu dostojniju ljubavi od tebe.Ti si retkost i jednog dana ćeš, kao što sam već rekla , biti voljena i srećna . Ne znam kad će to biti , ali patnji si otplatila dug. Nije mnogo verovala u to , ali je  godilo .

    Vremenom se oporavljala . Kad bi išli na odmor išla je i ona. Puna kompleksa kao što to samo mladost može- sve je doživljavala kao problem.Mučila se. Kako izaći na plažu- vidi na šta ličim, kako ući u vodu kad ne zna da pliva , svi će joj se smejati - itd.itd . Međutim uz njihovu pomoć i svakodnevno ubeđivanje , prevazišla je sebe i konačno uskočila u tirkizno more.Bilo je to u Rabcu , daleke 1990 . god. Radost oslobađanja je bila beskrajna. Čini mi se da je nikada nisam videla srećnijom. Dok ovo kucam vidim je nasmejanu i veselu. Prija ta slika.

    Uzvraćala im je beskrajnom odanošću. Dečaka kog je obožavala od samog početka je obasipala ljubavlju i pazila ko zenicu oka.Ispunjavala je sve njegove hirove uprkos protivljenu roditelja. Bila je u stanju da po deset puta gleda isti film uživajući u njegovom smehu. A njih ……je..

   - Trajno zavolela. Volela je reći da su oni jedina svetla tačka u njenom životu.Prihvatili su je kao člana porodice, ona njih kao najbliže.

     Vreme je teklo. Dečak je rastao. Došlo je vreme za obdanište. Donela je odluku da se osamostali. Majka joj je našla posao u fabrici  gde se mnogo radilo ,  malo nagrađivalo . Otišla je u podstanare , iako je  mogla ostati kod njih.Na njihovo insistiranje zadržala je ključeve od stana u slučaju kad zakasni na autobus da može kod njih prespavati. Dešavalo se ponekad  da je zateknu na krevetu u kom je spavala dok je živela tu. Uvek im je bilo drago .Kad bi odlazili na odmor bila je u njihovom stanu.Vodila računa da neko ne provali  i spremala iznenađenje.Po povratku sa puta čekao ih je besprekorno sređen stan,pokloni za malog i osvežavajući napici za njih. Uživala je u njihovoj radosti.

      Drugi posao, bolje plaćen,  obezbedili su joj oni- kod prijatelja koji je započeo privatan biznis.Bila je to jedna od prvih ,kasnije nadaleko poznatih leskovačkih pljeskavica u Balkanskoj ulici nadomak  hotela " Moskva ".Kao svemu u životu nesebično se davala. Kad bi se ona pomenula prijatelj bi govorio da boljeg i poštenijeg radnika nije sreo u životu, ali da ima jednu falinku. Na pitanje  dečakove majke šta je to ? -odgovarao je da joj fali faza.

      Kakva, bre, faza ? – Uz smešak bi rekao da ne može da nakupuje sredstava za higijenu koliko ona može da potroši na glancanje.U suštini je jako cenio , što mu je bilo uzvraćeno istom merom.

     Onda se preselila u samački hotel . Nije se mnogo družila. Navikla da samuje polako se zbližavala sa cimerkom i normalno redovno dolazila kod njih. Momka još uvek nije imala.Bezbroj  udvarača, ona sama.Potrajalo je do jednog dana.

     Cimerka joj je predložila da se upozna sa momkom koji bi joj, po njenom mišljenju odgovarao . Odbila je jednom ,odbila drugi put, dok ga slučajno nije zatekla u svojoj sobi. Širokog osmeha ,toplih očiju, prijatne spoljašnosti, i pristojnog ponašanja,  na šta odavno beše zaboravila, skrenuo je pažnju na sebe.Počeli su da se viđaju. Strpljiv i mudar ni na čemu nije insistirao što bi je uplašilo i odbilo.Znao je o njoj više nego ona o njemu. Raspitivao se , ali se plašio da je nije dostojan. ” Nikad me nije ni okrznula pogledom dok sam ja čežnjivo gledao za njom-”-govorio je kasnije . Ispričao joj je sve o sebi. Odakle je ,koga ima ,šta želi i šta hoće sa njom.Završavao je sa rečenicom da je vreme za ženidbu.Na kraju je i zaprosio.

      Odgovorila mu je tek kad je prošao test kod njih.Tada mu je  ispričala svoju životnu priču  i objasnila zašto ga je dovela kod njih , a ne kod majke ili oca.Bio je ganut . Obećao je da je nikada neće povrediti.Dvadeset godina braka drži dato obećanje. Retkost.

      Dečakova majka  joj je bila kuma na venčanju.

      Došla je ćerka, ubrzo i sin. Deček , sada uveliko momak, je krstio njenu decu.

      Prodali su garsonjeru u samačkom hotelu i sazidali dom.Više nego skromnim sredstvima svakodnevno ponešto dodaju. Trenutno završavaju ogradu. Svi učestvuju u tome. Duh davno zatrtog zajedništva, poštovanja , i opipljive ljubavi taj skromni dom čini palatom . Deca , bez preterivanja, retka. Majka ljubavlju , otac blagim ,a nepopustljivim autoritetom i smernicama ih učiniše takvim.Ne kukaju za brendiranim stvarima i nikad ne prebacuju roditeljima što ih sebi ne mogu priuštiti.Još tinejdžeri učlanili su se u zadruge kako bi preko leta radili i doprineli kućnom budžetu , ali retko kad ih pozovu. Prednost imaju oni koji je manje zaslužuju. U novu školsku godinu će krenuti sa onim što imaju i takvi služiti za primer drugima.Njihovo bogatstvo je u njima samima i njihovoj porodici. Za ponos.

      Sa njima je redovno u kontaktu. Odavno je to neraskidiva veza zasnovana isključivo na ljubavi i obostranom poštovanju.Svaki susret je radostan.

     Ali kad se nešto desi…………

     Ne sme se zaboraviti.  Neočekivano dečakov otac završi u bolnici. Sledi operacija sa neizvesnim ishodom . Ona zna. Dolazi uplakana kod dečakove majke i nestrpljivo se vrpolji. Krši prste i nešto steže u rukama. Odjednom skače i na sto baca  gomilu novčanica. Šta radiš to ? –pita je ona.” Da ti se nađe u ovom  momentu”. Dečakova majka zna kolika su im primanja , broji i ne može da veruje.Izuzimajući za hleb sve ostalo je donela njoj da joj se, kako reče nađe.Uzalud je pokušavala da joj objasni da slučajno ima para i da to smesta pokupi i vrati kući. Nije vredelo. Znala je da će je povrediti ukoliko bude insistirala. Uzela je novac , ganuta do bola. Od drugih to nije doživela- nije ni očekivala,niti bi joj prijalo da je to neko pokušao. Probala je da se oduži , ali to nije vredno pomena.

       Što se tiče nje...... I danas  plače – kad pogleda decu kako rastu,kad ugleda njega kako sređuje kuću,kad pomisli na njih i svoj pređašnji život , ali sada su to -- suze radosti.

       P.S. Svi likovi su autentični

      Nije više zaboravljala ključeve. Doduše retko je uveče izlazila, izuzimajući vikend. Za razliku od njenih vršnjakinja koje su te dane koristile za diskoteke i provod sa momcima, njen  vikend je bio  rezervisan za  „ Plićak „. Kako im je objasnila radilo se o  kafani  u Zemunu koja je imala živu muziku.Jednom je tamo odvela sestra i njoj se dopalo. Sada je odlazila sama.Uživajući u novostečenoj slobodi zauzela bi sto, naručila sok ili dva i veče provela slušajući muziku.Sa mnogo stolova kafana je retko kad bila popunjena tako da je na čuđenje osoblja i stalnih gostiju sedela sama . Njen stav je govorio da joj društvo ne treba.Po njenoj priči samo jednom se dogodilo da naiđe na nasrtljivca sa kojim je našla način da se izbori . Naizgled krhka ( u suštini jaka ) samo ga je oštrim glasom  zamolila da se udalji - kako ga ne bi slomila . Nije morala da ponavlja. Rešenost u njenim očima, pripitog gosta je udaljilo od stola, a kod prisutnih koji su čuli izrečeno izazvalo salve smeha. Smejali su se i oni kad im  je prepričevala događaj. Na pitanje dečakove majke – a , šta da se nije sklonio ---odgovorila je kratko- slomila bih ga po cenu života.  

      Govorila je da će ceo život - svaki vikend provoditi u “ Plićaku”.Smejali su se. Nije verovala  kad bi neko od njih rekao da je to samo prolazna faza i da je život predug da se svede na jedan “ Plićak” Na njeno kako znate, dobijala bi odgovor – znaćeš i ti.

      Dogodilo se. Prestala je da odlazi  tamo . Ceo repertoar je naučila napamet i više joj nije bilo zanimljivo. “ Plićak “ i “Slomiću te “ je danas nezaobilazano  u evociranju uspomena.

     Bila je lepa.Sa osmehom koji  i danas obasja lice , lepim očima , tananim strukom i predivnom bistom, mamila je uzdahe momaka. Tu i tamo bi prihvatila po neki poziv . Ukoliko bi to potrajalo toliko da podrazumeva veću bliskost – bežala bi. Govorila bi da  svi oni ( misleći na muškarce ) žele samo jedno, a ona na to nije spremna.Obavezno bi dodala da je rođena u pogrešno vreme. Sa nevericom , ponekad i netrpeljivošću je odbacivala tvrdnje dečakove majke da će se jednom , odnekud, pojaviti onaj koji je, takođe, rođen u” pogrešno vreme” Nije verovala…………….

Plašila se i nade.

     Jačala je ,ali sporo. Raspoloženje joj je često osciliralo. Kad je bila u plus fazi  obasipala ih je neopisivom pažnjom i ljubavlju. Minus faza je tražila rame za plakanje. Imala ga je.

     Od rođenja uskraćena za roditeljsku ljubav , svoju nije zamrzla. Nesebično je delila---- bratu , dečaku kog je čuvala ,njima koje je zavolela, onima kod kojih je prepoznala patnju , onima  koji su delili dobrotu,kao i onima koji su za istu bili uskraćeni , kao ona.

     Odrasloj  već , falili su roditelji. Od majke više nije očekivala ono što ova nije umela dati. Požele da upozna oca. Podržaše je sa strepnjom. Plašili su se povratka . Kao što su se pribojavali-  vratila se razočarana i uplakana . Kroz plač im ispriča da ga je teško našla , da se nimalo nije obradovao , da su kratko razgovarali , da se celo vreme vrpoljio i plašio da  ga neko ne vidi sa njom, pošto on živi u malom gradu- šta bi rekao ženi  , kako bi objasnio sinovima . Nijednom se, reče, nije upitao kako je njoj, kako i sa kim živi , treba li joj nešto, a njoj je trebalo samo malo pažnje , osećaj da nekom pripada i da nije odbačena. Bez reči je prigrliše i podmetnuše rame za plakanje.

   Tu i tamo i danas plače.  Ne kao ranije i ne toliko. Potoci  suza  ostaše sećanje na tegobno detinjstvo i ranu mladost. Danas je srećna koliko to može biti samo onaj koji  nije verovao u sreću.

    Kod njih je došla sa nepunih 17 godina. Bila je samo jedna u nizu koja se javila na oglas mladog para za čuvanje dečka od 11 meseci dok su roditelji na poslu. Ponuda je u to vreme bila primamljiva – stan, hrana i 500 dinara džeparca. Za nju posebno. U roditeljskoj kući , gde je očuh imao glavnu reč za nju nije bilo mesta. Majka se javno  nije protivila . Želela je da bar sin iz druge veze raste uz oba roditelja. Ćerka je podsećala na greh iz mladosti . Odrekla je se. Prvi posao joj je našla kad je imala 16 .god.Pored škole koju je redovno pohađala čuvala je dete jedne profesorke. Nije dugo trajalo.Profesorka , bez osećaja za ljudsku prirodu, tananu kao njenu, časnu i istinoljubivu- uvredi je. Osetljiva na nepravdu,  istom već pogođena- napusti ih.

     Dođe kod njih. Ali ne odmah.

    Na oglas se javilo puno , uglavnom starijih i sa više iskustva.Majci nije promaklo da je od svih zainteresovanih jedino ona poklonila pažnju detetu- i bila nagrađena njegovim osmehom. Instiktivno je znala je da je ona - ona prava. Uprkos tome ( nažalost ) odluku prepusti njemu. Otac dečaka dade prednost godinama i lepoj priči . Odabra zanimljivu, obrazovanu gospođu od manira (poreklom ruskinju) koja je obožavala Čajkovskog .Useli se kod njih iako je imala svoj stan. Sa sobom useli omiljenu literaturu , ploče i nešto posuđa .Njima neobično, ali iz poštovanja prema godinama ne rekoše ništa. Dominantna po prirodi pokuša da nametne pravila- kako u vaspitanju , tako i u ishrani deteta. Usprotiviše se ,  ali ne presudiše. Razlaz usledi nakon komentara komšija da dete ne prihvata gospođu i da plače celo vreme dok su roditelji na poslu . Izvinjavajućim tonom pokušaše da se lepo raziđu.Nije vredelo. Kultivisano ponašanje i lepi maniri nestaše. Upoznaše pravo lice gospođe.

Nije im poželela više sreće sa drugom osobom  . Naprotiv.

     Pozvaše devojku. Iznenađena i obradovana dođe.Nije očekivala, reče- svi traže zrelost , iskustvo ili bar jaku preporuku . Ona nudi samo sebe. Sramežljivo sa suzama u očima presvučenim tugom izli svoju dušu……

     Rođena u Beogradu, kao vanbračno dete  , do polaska u školu rasla kod  babe ( majčine  majke ) jedine svetle tačke u njenom životu čiju dobrotu i pažnju nikada neće zaboraviti .Drugu ljubav nije upoznala. Majčinu nežnost nije osetila, oca nikad videla. Zna samo da živi u unutrašnjosti Srbije  da ima porodicu  koja  ne zna za nju . Želela bi da  ga upozna , bar  da zna kako izgleda , bez ikakvih pretenzija na ono što ima i što pripada njegovoj porodici. Osnovnu školu je pohađala u Beogradu gde je živela sa majkom, očuhom i znatno mlađim polubratom.Nije se osećala dobro. Očuh  grub i sumnjičav , majka hladna , brat mali , ona uplakana i nesrećna . S tugom je posmatrala decu koja su nakon poslednjeg zvona ,za razliku od nje, radosno  trčala kući.  Bez imalo zavisti pitala se kako to izgleda. Ona nije žurila . Znala je da njen povratak nikoga neće obradovati izuzimajući možda, malog brata. U očuhovom stanu čekao je njen krevet i suze bez glasa. Osećala se suvišno . Izolovana i usamljena – mnogo je plakala .

    Uz izvinjenje  što ih opterećuje kroz suze zamoli za oproštaj.Kaza da ne zna šta joj bi- kada ni  babi nije sve rekla iako baba sluti da nije srećna.

    Nije imala simpatiju , o dečku nije razmišljala – odlučila je da se ne zaljubljuje. Njeno rođenje i veza njene majke joj je dobra pouka. Nikada neće napraviti grešku  jer ta greška one koji iz nje poteknu čini nesrećnima. Sopstveno iskustvo joj nije neophodno . Za sreću treba biti rođen pod srećnom zvezdom , što sa njom nije slučaj. Izgovori  još teže stvari ,ali to osta među njima.

  Znali su za bol , prošli kroz njega-  i znali kako u mladosti boli. Prigrliše je .  Osvoji ih tugom preosetljivog  bića , kupi iskrenošću  i odavno već iščezlom čestitošću. Prepoznaše je i na neki način usvojiše kao osobu sličnu sebi. Ukazaše joj poverenje  koje nikada nije izneverila.

     Preselila se kod njih. Prigrlili su je i ona njih. Obožavala je bebu i beba nju. Naučila ga da hoda , hranila , mazila. Svi su je zavoleli - preko prijatelja i poznanika  do komšiluka. Njeno ime se pominjalo kao sinonim za odanost , iskrenost i dobrotu. Sporo se oporavljala od nanetih nepravdi . I dalje se ponekad budila sa natečenim očima. Znali su da je plakala. Kod majke je odlazila kad poželi da vidi brata. Majka je navratila samo jednom valjda zbog sramote i griže savesti.

     Stalno prekorevana i unapred osuđivana od strane očuha, možda i majke -nepotrebno  se izvinjavala .Nervirala ih je time, ne zbog njih, već nje radi. Molili su je da to ne čini. Ukazali su joj apsolutno poverenje . Dali potpunu slobodu , ali ne i ona sebi. Mogla je da ode kad hoće i da se vrati kad poželi. Znali su da neće pogrešiti. Ipak jednom se i to dogodi ,ali na njenu štetu. Umesto u krevetu , majka dečaka je prilikom odlaska na posao zateče na stepeništu ispred ulaza u stan. Promrzla, dočekala jutro- kao u nekoj bajci o zlim gazdama. Zgranuta prizorom  upita--šta radi tu ? Plačući- objasni da je redovni autobus pobegao, sledeći dugo čekala , ključeve zaboravila, a pošto nije bilo svelta u stanu nije htela da zvoni  iz poštovanja prema njima.

   Izvinjenje nije prihvaćeno . Dečakova majka reče da bi ona to pre nazvala nepoverenjem u njih i njihovu reakciju, da je morala da ih probudi  što ne bi bilo prvi put . Ionako se na svaki trzaj dečaka bude.Mogli su to jednom i zbog nje uraditi. To je tek pogodi . Ridajući pobeže u svoju sobu , majka ponese patnju  na posao. Ali tu nije kraj………….

      Rođeni su i rasli u različitim sredinama . Neki u Beogradu , drugi van njega. Svi u razmaku od dve godine. Voleli iste stvari.

     Igrali fudbal , gledali Hičkoka i kaubojske filmove , sa manjom ili većom strašću čitali ozbiljne knjige ,obožavali Asteriksa i Alana Forda, bube iz Liverpula dizali na pijedestal ikona. Svi su završili gimnaziju i negovali duh.Postali punoletni u vreme Hipi pokreta, zlatnog doba rokenrola i Boba Dilana.Izuzimajući par Beograđana nisu se poznavali.

    Upisali su različite fakultete. Neki prirodne , drugi- društvene . Zahvaljujući žurkama i devojkama,  krug je počeo da se širi sa mladima iz unutrašnjosti. Za ulazak u društvo-nije trebalo mnogo - malo duha i slični afiniteti. Prepoznaše se . Grupa se uveća i postade nerazdvojna. Oslovljavali su se nadimcima koji opstaše do danas .Mesto okupljanja- bilo koja slobodna gajba, pogotovo  stan jednog od njih. Kada bi majka radila bili su tu. Kada bi otputovala  ( ponekad i na tri meseca, uglavnom leti)  stan bi postao njihovo carstvo. Pravile su se žurke, zaljubljivalo i odljubljivalo , organizovale  večeri  gitare , pantomime i asocijacija  . Igrao šah i cepale karte . Nadmetalo se u svemu,šalilo sa svim.Vredno se radilo na zabavi  , učilo kad prigusti. Padalo se na ispitima , ali sa manje ili  više uspeha studije su odmicale .

   Jedan od njih prvi završi fakultet. Nađe posao , devojku davno  našao , odabra kuma—i odluči da se ženi. Razglasi svima.Treba mu stan.

    Dade oglas i javlja se na oglase.Ide s kraja na kraj Beograda , a priželjkuje centar. Za kontakt, ostavi telefon-budućeg kuma beograđanina koji živi u centru grada. Dade mu zadatak da svaku ponudu beleži. Kum vredno radi. Sve oglase registruje. U želji da se našali najprivlačniji oglas formulisa sam. Upisa da se na Terazijama  broj dvanaest na četvrtom spratu  izdaje jednosoban stan- ozbiljnom paru - po povoljnoj ceni ( radi čuvanja) zbog odlaska vlasnika u inostranstvo.

      Mladoženja se upeca .

Posle napornog dana na poslu, bez ručka, požuri na zadatu adresu da ga neko ne preduhitri.Dolazi do broja dvanaest . Stara- dobra gradnja , ali bez lifta.Veliki razmak među spratovima . Umoran stiže do stana za izdavanje. Zvoni. Stanodavac otvara vrata i ljubaznim glasom  pita koga traži ? Zbunjen reče da se javlja na oglas .

     Kakav oglas---- iznenadi se čovek?

     Zar vi ne izdajete stan ?

     Bih da imam drugi ,ali ovako nemam gde. No , ko vam je to rekao ? Objasni da je zadužio kuma da mu--- dok je na poslu, beleži oglase , a on zabeležio i tu adresu. Kako vam se zove kum.? Reče mu. Čovek poče da se smeje –a , onaj šahista.U momentu  ukapira. Nasankao ga kum.

   Vraća se nazad ,ljutinu ne pokazuje –ćuti.

   Ćuti i budući kum. Ćute dan ,ćute dva , godina prođe - slučaj sa oglasom ne pomenuše. U međuvremenu mladi par se skućio- čekaju bebu.

       Nakon godinu dana zvoni telefon u centru. Kum javlja- kumu da je jedan od njih polažio diplomski tog dana  i da u 18 h pravi žurku za društvo u amfiteatru broj 118 pa pošto on nije stigao da ga pozove zadužio njega da mu javi  da obavezno ponese gitaru. Gleda na sat. Skoro je 18 h , na brzinu se oblači, tovari gitaru, od studentskog džeparca plaća taksi da ne zakasni. Stiže na vreme. Na fakultetu tišina. Traži amfiteatar 118. Nema . Ima 116, ima 117. Na mestu 118- vc. Ne može da veruje. Pita domara za 118. Ovaj mu odgovara da nema amfiteatra sa tim brojem. Pokunjen – vraća se.Zna - nasankao ga kum. Ćuti dan ,ćuti dva- treći ne izdrža. Zove kuma. Tako ti meni, amfiteatar 118 –a?  Šta ćeš kume - kao i ti meni- Terazije dvanaest- a, misliš da sam zaboravio.Samo što dušu nisam ispustio dok sam se popeo do četvrtog sprata.Izmiriše račune uz smeh i smišljanje novih dogodovština. Bilo ih je još -mnogo.

      Druženje traje i danas . Svakog meseca imaju grupni sastanak, nekada i češće.

      Danas kada je  sve stvar računa i  kumstvo postade to. Nažalost.

     Ovo pismo bi bilo kovertirano i dostupno samo Vama da znam na koju adresu da ga pošaljem . Ali teško Vas je uhvatiti. Mediji prave zbrku. Čas objave da ste na rodnoj grudvi u okolini Kragujevca, drugi napišu da očekujete važne ličnosti iz sveta politike ili istima uzvraćate posetu. Treći Vas , pak ,što mi se posebno sviđa, uslikaju kako šetate unučad.Četvrti objave da obilazite hektare koje su Vam odani sinovi kupili na dar- blago Vama , a svaka čast i njima i Vama.Moj meni još ništa nije kupio, a slovi za stručnjaka. Loše sam ga vaspitala, nema šta.

       Kontaktirala sam Vašu službu za odnose sa javnošću sa najnevinijom potrebom da saznam gde ste.Nisu mi se nimalo dopali- da znate. "Znam da će Vas to isekirati", ali šta da radim . Nedostaje im takta i lepog vaspitanja. Na pitanje gde nam je predsednik? skočiše ko besni psi. Probaću da vam prepričam ukoliko uspem da se setim.

     Što vas to zanima ?---upitaše, prigušenim ,opreznim, da ne kažem opasnim tonom.

     Odgovorih im da bih htela da Vam pošaljem pisamce  i nešto priupitam pa pošto na znam da li pečete rakiju u Kragujevcu  ili  ste negde drugo- samo da proverim.

    “Kakva bre rakija u ovo doba  godine“ kad šljive još nisu ni nabubrile......Gde vi živite  i  ko ste,uopšte ,vi  ?

     Počeše da me isleđuju ko teškog teroristu.Uvredi me jako . Bilo je tu i ružnih reči koje ne dolikuju službi predsednika države, još manje meni da ih navodim.Ponešto odgovorih -većinu ne, a i čemu to kad znam da do svih podataka mogu lako doći. Drago mi je samo što im napravih zbrku kad ne znaju da se ponašaju. Zaposlih ih bar za izvesno vreme. No, manimo to.

      Šta sam ustvari htela da Vas pitam?

     1.Poplave dođoše i prođoše.Ostaviše krš ,lom i pustoš. Šta ih izazva ne znamo.Ostaje da nagađamo.Možda su kiše--- mada se sećam i jačih,,,, možda su podzemne vode --- i njih  je pre bilo,,,  možda se priroda ljuti, a možda je i taj, kako ga nazvaše Harp .Šta mislite VI? Zanima me.

      Ko zna?Teško svima nama- posebno njima- čija imovina osta poplavljena. Ali to svi znamo. Ono što me buni , a što me u prvom momentu pogodi ko grom iz vedra neba jeste činjenica da neko užas koji nam se dogodi krsti imenom Tamara. Podseti me na „ Milosrdnog anđela „ (kakvo licemerje)  pa na Silvi, Kristi i sva druga imena kojima oni preko bare krste svoje tajfune,cunamije i tornada.Ko to učini ? Kakav neukus . Ubeđena sam da u dužem periodu nijedna beba neće poneti to ime.  Zabranite to Predsedniče . Ako nemamo original ne treba nam plagijat.

    2. Isto važi za Velikog brata , Farme i slične rijalitije. Sačuvajte mlade od takvih emisija gde van psovki ,prostakluka, nedoličnog ponašanja i svađi nema šta da se vidi .Tamo odakle dođoh, kažu-- da se samo budala ponosi onim čega se pametan stidi.A navedeni šoui su primer za to.

    3.Znam da imate puno obaveza i da Vam je raspored zgusnut, ali još jedno pitanje. Zašto vojska u roku od petnaest dana- dva puta šalje isti poziv na isto ime da se odazove za određivanje rezervnog rasporeda u slučaju—čega??? Plaši me to. Šta to znači?

     Znam da nećete pročitati ovo pismo, ali sticajem okolnosti mi je poznato da pri određenim službama postoje ekipe koje prate i najobičnije škrabanje na internetu. Uzdam se u njih .Možda će Vas neko informisati.