Dan je ostao za njima. Dočekali su ponoć, ili kako se obično kaže fajront , kada i polupijani gosti, milom ili silom, napuštaju prostor, teturajući se na nesigurnim nogama. Nisu primetili da je većina gostiju popularnog hotela , jedne od retkih oaza mira u centru grada, gde se može razgovarati, a da vas ne iritira moderna muzika, otišla kući. Ostali su njih dvoje , osoblje hotela koje je užurbano sređivalo salu za novi dan i dva tri stranca koji su tu odseli. Diskretnu muziku je zamenilo zveckanje flaša , čaša i pepeljara, koje su konobari skupljali sa prenatrpanih stolova i nosili u kuhinju. Ništa im nije smetalo , čak ni prekorni pogledi zaposlenih u čijim se očima moglo pročitati – šta čekate? Preciznije rečeno, što ne idete više ? Nije im se žurilo. Njemu posebno, jer je ponovo živeo u prošlosti od kakve se može živeti , njoj - jer je bila ganuta - i fascinirana. I danas se pita da li bi osoblje hotela iskočilo iz uobičajenog šablona predviđenog za kraj dana, da su imali priliku da čuju ono što je ona, sticajem okolnosti - čula . Čini joj se da ih u tom slučaju ne bi požurivali. Štaviše – veruje da bi im se pridružili sa flašom žestokog pića koju bi zajedno popili u slavu ljubavi koju svi traže , a retko pronalaze. Govori o ljubavi kakvu je on doživeo i dalje živeo. Život je čudesan režiser.
Nisu se sreli zbog toga , ali je sticaj okolnosti učinio da se na tome završi. Ni slutila nije da će oficijelan sastanak začiniti najlepša ljubavna priča kakvu ni film nije zabeležio. A, odgledala je mnoge. Ovoga puta režiserska palica je pripala životu.
Znala je koješta o njemu. Prijatelj njenog muža. Vezivalo ih je đačko i studentsko doba kao i srodnost duha. Savršeno govori francuski i engleski jezik , kao što se uspešno poštapa sa srodnim jezicima. Niže razrede osnovne škole završio u Švajcarskoj. Gimnaziju i fakultet u Beogradu. Nakon studija se oženio, ženom koju je tada , a i potom - kao majku svoje dece - voleo. Poreklom Ličanin pompezno je proslavio rađanje prvog sina , a potom čekao da mu lekari izračunaju ( poklapanjem hromozoma ili čime još ) kada je vreme za ćerku. Kucnu i taj čas. Lekari rekoše - sad je momenat. Žena ostade trudna , oni srećni što će imati decu različitog pola . No, kako život prevazilazi nauku, nakon par meseci ultrazvuk pokaza da će umesto ćerke dobiti blizance – i to - muškog pola.
Pomirio se sa sudbinom. Nije više jurio za ćerkom. Ostvario je san većine muškaraca – tri sina.
Petočlanu porodicu je trebalo izdržavati. Vredno je radio. Nije promaklo onima iznad njega. Nagradiše ga diplomatskim mestom u našoj ambasadi na egzotičnom kontinentu. Zaslužio je to. Poznavanje jezika – izvanredno, stručnost na visokom nivou , rafinirani maniri. Sa porodicom se preselio tamo. U tom periodu su se retko ili takoreći nimalo viđali. Tu i tamo od drugog prijatelja koji je, takođe - radio na istom kontinentu, bi ponešto saznali o njemu i porodici. Jednog dana je procurela vest da se ozbiljno zaljubio.
Nakon par godina su se vratili. Prvo žena sa decom , potom i on. Celo društvo je znalo za epizodu sa zaljubljivanjem , ali niko nije pitao. On sam nije bio spreman da priča. Uložili su napor da ostanu zajedno, ali stvari nisu išle željenim tokom. Brak se krnjio, ko trošna kuća. Malo po malo do potpunog razlaza. Imovinu su podelili , već odrasle sinove zbrinuli i nastavili život, svako za sebe.
U tom periodu su se njih dvoje našli u pomenutom restoranu.Ona je imala neka pitanja vezana za njegovu struku. On odgovore i želju da sa nekim, posle mnogo godina, podeli svoju priču. Sasvim slučajno to je bila ona.Verovatno bi se isto dogodilo da je neko drugi bio na njenom mestu.
Krenuo je sa pitanjem - da li je čula da se razvode? Odgovorila mu je da je načula, ali da veruje da do toga neće doći. Reče da nije verovao ni on , ali da njegova žena insistira. Kako bi zatvorila vrata daljem zajedničkom životu rekla mu je da se zaljubila.
Tajac............
Sa nelagodom što zadire u nedozvoljeno, upita - koliko to ima veze sa njegovim zaljubljivanjem ? ....
Dosta reče .... ali to nije isto.....
Ženski solidarna se pobuni - kako to misliš – nije isto ?
Znaš , reče - ja nisam porodicu rasturio, uprkos ogromnoj ljubavi koju sam osećao prema toj devojci........a moja žena hoće
Budala ( obraćajući se sebi ) ...... reče zagledan u daljinu !!!
Izustila je samo ko ......(htela je reći ona)...
On krenu. Upoznali su se na nekom prijemu. Čim je ugledao znao je da će njegov život krenuti drugim tokom. Visoka , lepog lica i zanosnog tela. Prepoznala je i ona njega. Strankinja , a najbliža. Ljudi se jednostavno osete, reče. Krenuli su da se viđaju. Ništa nije krio od nje. Saopštio joj je da je oženjen i da ima tri sina. Ona nije bila udata , nešto mlađa od njega. Nije joj smetalo. Zaljubila se . Intezivno su se viđali dok nije otputovala kući. Onda su vezu održavali telefonom i povremenim viđanjem bilo kad ona dođe ili on ode kod nje.
Potiče iz prebogate porodice – reče. Otac joj je industrijalac , vlasnik velikog broja fabrika i hacijendi. Ocu se poverila da je zaljubljena. Pozvali su ga u posetu. Ocu se dopao. Ponudio mu je da vodi poslove koje njegovog sina ne zanimaju, ukoliko je to između njih dvoje ozbiljno. Zahvalio se na ponudi , ali je odgovorio da ima porodicu . Otac je rekao da zna , da mu je Tera ( kako joj se čini da se ta devojka zvala ) rekla , ali da su oni veliki vernici i da ukoliko odluči da počne novi život, njegova porodica, u materijalnom smislu, neće trpeti. Naprotiv, biće zbrinuti bolje nego da ostane sa njima. Razapet između dve ljubavi, trebalo mu je vreme za razmišljanje . Podrazumevalo se.
Žena je saznala . Povređenih osećanja se sa decom vratila kući. Ostao je sam. Nešto je morao žrtvovati - porodicu ili ljubav.
Nedugo zatim stigla je Tera. Otišli su na neki otok kakav se ,reče , samo u bajci viđa – gde se nebo sastaje sa zemljom , a mesec - može dotaći rukom, ako ustaneš. Naručili su flašu pića. On je sedeo za stolom, dok je ona bila na ležaljci. U jednom momentu je podigao čašu prema nebu i na čaši ugledao likove svojih sinova . Znao je šta mora uraditi. Pogledao je u nju . Shvatila je bez izgovorene reči . Gotovo..... samo je rekla....
Klimnuo je glavom.
Nakon par dana je spakovao stvari i došao kući.
Tera mu se povremeno javljala . On njoj, takođe . Jednog dana na poslu - stiže pismo. Po žigu zna od koga je. U srcu treptaj strepnje. Dugačko - reče . Pomenula je da njeno srce zauvek pripada njemu , da se pred bogom zavetovala na to , ali pošto im sudbina nije bila naklonjena , u međuvremenu je upoznala dobrog čoveka , a kako vreme za rađanje ističe, traži dozvolu da se uda?
Šok i neverica.... Kosa joj se digla na glavi. Nikada nije čula za tako nešto..Tražila dozvolu , neverovatno ..... i.... Šta i ?......najmanje što sam mogao da uradim za nju je da blagoslovim taj brak?
Dvadeseti šest godina se nisu videli. Sve do nedavno. Sa prijateljima je krenuo na dalek put u zemlju koja se graniči sa njenom. Javio joj se. Nikom nije rekao. Jednog dana je samo saopštio da ima zakazan"biznis" i da će prenoćiti u hotelu. Nakon dva dana je došao sa Terom. Ona je želela da upozna njegove prijatelje. Jedan od njih je ovekovečio taj momenat. Sliku je uramio i predao prijatelju .Tako je i ona videla Teru.
P.S. Prelepa. Nije sumnjala, ali zaljubljeni ljudi često glorifikuju one koje vole. U ovom slučaju sve je bilo kako je rečeno. Udala se i ima jednog sina. Čuju se povremeno, a šta će biti nadalje - sam bog zna.
Godinama izgovarate reč bez ikakvih problema. Svi vas razumeju. Onda je napišete kao naslov za pričicu, a obrazovaniji od vas, vas opominju da se ne kaže svakodnevnica , već svakodnevica. Onda se vi zbunite i zapitate grešite li i kada kažete dnevna, umesto devna - recimo potrošnja. Bez onog N , ne liči ni našta. Apsolutno nelogično, zbog čega tvrdo ostajete na kursu na kome ste bili. Šta vama to uopšte znači , kada znak uzvika , znak pitanja , zarez, pa i celu tačku preskočite, što je sa stanovišta onih koji se bave pravopisom mnogo veća greška. Ipak , iz znatiželje , a bez ikakve želje da nešto promenite konsultujete sveznalicu t.j. - gugl. Najlakše i najbrže. Usto besplatno. Piše – može i jedno i drugo , ali je ispravnije SVAKODNEVICA. Onda to pišete krupnim slovima spelujući slovo po slovo ne bi li ušlo u uvo. Nema šanse - uvo ne prihvata.
No, manimo pravopis. Moraju lingvisti da menjaju pravila u vremenu kada se sve menja.I bez pravopisa vama je kapa puna briga. Kako zbog nekih koji idu tamo gde se trenutno ne ide , tako zbog onih koji ostaju. Kako zbog onih koji su blizu , tako zbog onih daleko . Kako zbog zbrinutih , tako zbog nezbrinutih. Dugačka lista. Svi su u problemu, bez vaše krivice , ali vas pritiska . Guši i kuća. Nije bez veze rečeno " da je kuća dobra i vuk bi je imao". Zato bežite iz kuće sa kapom punom briga. Ko velite na otvorenom će vam biti bolje. Volite gradsku vrevu. Idete u gužvu da bi bili sami . Da gledate , a da ne pričate.Da vas okrznu pogledom ,a ne pitaju ništa. Većina lica je mrgodna , kao što bi ( tog dana ) bilo i vaše da date da se vidi. Ali vi ne date… Usmerite pogled prema onima koji su vedri, nasmejani i bezbrižni - još uvek.Dok ne porastu- pošto su to uglavnom deca i naraštaj koji tek pristiže. Njihove brige nose oni koji su ih stvorili.
Tako raspoloženi , taman kročite na ulicu , napravite par koraka, kad vam prepreče put. Pitaju – volite li pozorište ? Uvek isto , čuli ste stotinu puta , nekada i drugačije odgovorili , ali tog dana kažete – ne, ne volim. Zapanjen glas u čudu pita : Molim ! – ne volite pozorište ! Ko veli zar ima takvih? Vi mu lepo kažete – mladiću, čuli ste odgovor . Drugi vole , pitajte njih. Da vas ne mrzi odgovor bi glasio drugačije. Volite pozorište - gledali ste mnogo predstava koje su vam se dopale , ali je bilo i onih na kojima ste mogli zaspati da vas nije bilo sramota, pa ste nakon prvog čina otišli. Pozorište ne sme da uspava , mora da razdrma , zamisli ili nasmeje u zavisnosti od toga šta je na repertoaru.
No, u mislima se vraćate mladiću koji vam je postavio pitanje. Analizirate izraz lica koji još titra pred očima i znate zašto je ostao zapanjen. Nije njega briga što vi volite ili ne volite pozorište , možda ga ni sam ne voli naročito, pa bi između pozorišta i žurke pre odabrao dobru žurku. Njega je zapanjilo što se neko usudio da kaže da ne voli pozorište jer se svi drugi na samu reč raspilave i iznenade da to neko uopšte pita , kad se to podrazumeva. Deklarativno svi vole pozorište. Malo sutra. Znam neke koji nikad nisu kročili u foaje , a obožavaju pozorište.
Stavljate tačku na epizodu sa daskama koje život znače i nastavljate put, čvrsto rešeni da na miru popričate sa sobom. Pusta nada. Gomila ispred vas . Zamišljeni, niste primetili. Pokušavate da napravite zaokret , ali nasmejano lice se stvori ispred vas. Cimnete glavom uvis – u smislu šta hoćeš sad, pa ti? Ne smeta mu mimika . Trpa vam u ruke papir. Pitate o čemu se radi .Kaže to je njihov program. VAŠ ! – a ko ste vi? Reče da je aktivista stranke ( poznata ) pa moli da se upoznate sa programom. Zašto ........? Pokoleban nepredusretljivošću zamuckujući reče - da vidite šta i koliko smo uradili , a šta i kako tek planiramo.
Kako ste radili – tako i pamtim , a šta planirate znam i bez programa. Šta – izusti. Evo ovako . Kad me već vučeš za jezik – planiraš - da se malo iscimaš , onda ušlihtaš nekom iznad tebe , a potom usadiš u fotelju , koju do kraja života, po cenu svog ili tuđeg života - nećeš napuštati - kao ovi koje promovišeš . Da nije tako, dečko, zar bi bilo 29 stranaka u zemlji koja će ,još malo, stanovnike prebrajati na prste.No, razumem ja tebe – lakše tamo gde se laže , nego gde se radi.Od rada se, nažalost, niko nije obogatio.
Stavite tačku i na to. Ispred svake prodavnice trpaju listiće . Na jednima reklamiraju veš , na drugima , naočare , treći najlon čarape. Znaju koliko su žene osetljive na to , ali za sve nemaju pare , pa su oni sa čarapama bez kojih se ne može - najuporniji. Jedna i vama utrpa listić. Piše – lepe najlon čarape, sa ili bez likre - nikad jeftinije. Završnica – ne propustite. Šta kažete , pita cura?
Kažete joj da vi ne nosite najlon čarape. Spusti pogled nadole i reče: zar to nisu najlon čarape?
Šta da kažete ? - DOSTA VAM JE....
Okrenete se i odete.
Zlokobna reč . Plaši i one koji u kletve ne veruju. Jednostavno je nije prijatno čuti , pogotovo ako je upućena nekom vama dragom , kao u ovom slučaju. Nije zaboravila . Nikad neće.Takve reči se ne brišu. Nezavisno od vaše volje one se usade u sećanje i idu sa vama kroz ceo život. Pamti je i neretko se seti svega što je čula tog davnog dana.
Nije se prvi put susrela sa kletvama. Svakodnevno su žene sa svojih prozora neposlušnoj deci ili muževima koji su zaplitali jezikom ( čašica - više ) upućivale takve reči. Čulo se - dabogda ovo , dabogda ono …. odzvanjalo je . Recimo… grom te ubio , jesi li se nakresao - crko dabogda? itd ….
To su bile najčešće kletve koje su se izgovarale ukoliko nisu bile začinjene još ponekim izrazom. Ali umesto straha takve kletve su izazivale smeh i podrugivanje. Kako kod dece tako i odraslih. Njihovo dabogda je bilo uobičajeno u kraju ... kao negde… - dobrojutro ili prijatno. Izgovarano je prečesto sa željom da se opomene ili iskali bes , ali nikad ne ostvari. Nije imalo prizvuk ozbiljnosti, još manje zlobe.Dakle , bilo je uobičajeno za žene. Retke su bile one koje to nisu činile.
Njena majka je pripadala drugoj grupi. Dvadesetčetvorogodišnja udovica sa dvoje dece bila je prepuštena sebi i ne baš blagonaklonoj sredini , ako se izuzmu članovi porodice i poneko - hrabar . Imala je mnogo važnijih i ozbiljnijih stvari o kojima je svakodnevno brinula. ….. Kako dobiti i sačuvati posao? …. Šta ako dobije otkaz? (što se iz određenih političkih razloga prečesto događalo) Kako skrpiti kraj s krajem? Kako nabaviti najosnovnije namirnice za život?, ….. knjige , patike i druge potrepštine o kojima većina nije razmišljala . Imali su sve ono što ona svojoj deci nije mogla priuštiti. Žalila je . Od kako je ostala udovica život joj je bio sve - samo ne lak .
Muškarci nisu kleli. Ako bi se , baš, nekom omaklo , drugi bi mu sa podsmehom dobacivali – kuneš ko ženetina……!
Onda je čula - Balša te prokleo – reče Zlata jednom prilikom - kao sudija koji nakon dugotrajnog većanja izriče presudu. Majka je ćutala , ali je zato devojčica izrečeno doživela kao grom iz vedra neba. Uzdrhtala je. Prvi put je čula tako nešto. Mislila je da o majčinom životu sve zna. Prebirala je po sećanju. Uzalud .Nikad nije čula za Balšu. Pitala se ko je taj?
Prvi put je kletvu doživela kao opasnost .
Zamišljala je starca sa bradom do kolena koji iz nekih razloga baca kletvu na njenu majku. Setila se babinih reči, kako po narodnom verovanju, muške kletve imaju veću težinu od ženskih (mada ni u jedne nije verovala) pošto njena proklinjanja odgovornih za smrt sinova - nisu urodila plodom. Ni dlaka sa glave im nije pala – govorila je baba.
No, devojčicu to nije činilo spokojnom.
Svašta je znala o svojoj majci , ali ne i ko je Balša ?
Znala je da je majka rođena u imućnoj porodici kao treće od petoro dece. Živeli su u kući koje se ni danas ne bi postideli. Celo područje je pripadao njenoj porodici . Govorila bi: – sve dokle ti pogled doseže i više od toga i ne samo tu je bilo naše. Onda je došla nacionalizacija . Ostalo je samo nužno. Kuća sa okućnicom. Hektari su podeljeni borcima. Niko od njene porodice nije bio učesnik rata. Priznala je da se nosila mišlju da pobegne u partizane, kao njena rođaka Zlata ,ali znajući njenu prirodu nisu je ispuštali iz vida. Pogotovo majka, koja je smatrala da pristojnim devojkama iz pristojnih kuća - nije mesto na frontu.
Bila je očeva ljubimica i majčina glavobolja. Svojeglava i nezaustavljiva kad nešto naumi . Što bi rekli, đavo od deteta. Majka nije znala kako da izađe na kraj sa njom. Prebacivala je mužu da je razmazio i zamerala što je odvaja od druge dece. Uvek bi dobijala isti odgovor – pusti je - ona je moje najbolje dete ( kao da je znao da će joj život biti težak ), ali će ga stoički podneti.
Na porodičnim okupljanjima su se često prepričavale dogodovštine vezane za njenu majku. Kretalo bi sa- sećaš se……..
Posebno su se izdvajala tri slučaja. Prvi kada je u žurbi da stigne na kupanje polomila par porcelanskih tanjira i šoljica za kafu koje je majka čuvala ko oči u glavi. U panici da je ne uhvate iskopala je rupu u dvorištu gde se ređe zalazi i prekrila zemljom. Danima su tražili , ali bezuspešno.Zaključili su da je verovatno neko uzeo, dok je ona mudro ćutala.
Drugi put kad su se ona i Zlata takmičile u streljaštvu . Metalnim šiljcima su gađale u metu, ali umesto mete njena majka je pogodila petla u glavu koji je istog trena pao mrtav. Brže bolje petla su pokopale u rupu , gde i posuđe. No , majka ih je otkrila . Imala je šta da vidi – komadi porcelana i mrtav petao .Prijavila je ocu. Tog puta ( po sopstvenom priznanju ) je bila ozbiljno kažnjena. Danima - reče - nije mogla na kupanje . Za nju je to bilo teže od batina.
Treći , i najšokantniji skandal čak i za današnje vreme, vezan je za školske dane. Do škole i nazad je išla biciklom, što je retko koji đak sebi mogao priuštiti. Usto je svakog meseca na ime džeparca dobijala po jedan dinar, što svojoj deci, kad ih je dobila nije mogla priuštiti i što kažu u to vreme nije bilo malo. Najbolja drugarica Desa i ona jednog dana odluče da pobegnu iz škole i biciklima skoknu do obližnjeg grada . Međutim, nisu dobro procenile razdaljinu , tako da do grada nisu ni stigle, a ni kući u uobičajeno vreme. Vratile su se kasno. Kući nisu smele. Odlučile su se da noć provedu u školi. Polomile su staklo kroz koje su se provukle u učionicu gde ih je razredni sutradan zatekao - usnule na klupama.
U kući pakao.Pao mrak , a nje nema. Roditelji krenu u potragu. Braća i sestre, takođe. Od nje ni traga ni glasa. Panika i besana noć pred njima. Strah parališe.
U pratnji nastavnika stiže u jutarnjim satima. Postiđena i uplašena. Niko ne pokazuje radost. Roditelji zabranili. Ide na raport kod oca. Ljut - traži istinu. Drhteći od straha , neprospavane noći i griže savesti do tančina mu je opisala celu avanturu. Bio je oštar , ali pravedan - govorila je za njega. Nije je kaznio. Znao je da je već kažnjena i da bi u ovom slučaju to bilo neefikasno. Postavio je uslove koje nikad nije prekršila. Ništa slično se više nije desilo.
U međuvremenu je rat došao i prošao. Izrasla je u lepoticu. Njenoj ćerki, koja kuca ove redove, će kasnije govoriti da je lepa, ali ne kao što joj je majka bila. Mnogi momci su joj se udvarali . Jedan posebno. Kako Zlata reče od koje je čula ovu priču, zvao se Balša. Ceo kraj je znao koliko je zaljubljen. Svakodnevno su stizala pisma, nekada i više zaredom. Na kraju je zaprosio.
Majka ( otac nije preživeo rat ) je nagovarala da se uda.
Govorila joj je - em je lep, em iz dobre kuće , usto pop. Kakve veze ima što je pop? - pitala je ćerka.... Itekako ima ….popovi mogu da se žene samo jednom - upamti , a tako jogunastu drugi te neće trpeti ni tri dana. Sa Balšom bi imala muža za ceo život.
Odbila ga je.
Ubrzo potom stiglo je poslednje Balšino pismo. Obavešavao je da putuje za Ameriku i kao završnicu izlio sav očaj zbog neuzvraćene ljubavi rečima - PROKLETA BILA – DABOGDA- NIKADA SREĆE NEMALA.
Nakon izvesnog vremena lepo se udala. Živela je u srećnom braku , ali samo dve godine. Onda joj je muž poginuo , a ona sa dvoje dece i tovarom problema provela život sama.
Trideset godina potom u njihovom skromnom stanu oglasilo se zvono.Otvorila je ćerka. Gospodin na vratima je pitao za njenu majku. Pozvala ga je unutra. Predstavio se kao Balšin rođak koji je zamoljen da prenese pozdrave i vidi kako je ONA....................................
P.S. Svi likovi su autentični. Većina njih više nije među živima, ako izuzme Balšu o kome ništa ne zna.
Više voli fiksni od mobilnog. Ali to nije bitno. Bitno je da se fiksni sve ređe oglašava , a i ona sama ga retko koristi . Nema koga da zove. Mnogi od onih koje je zvala su u periodu " blagostanja i sveopšteg napretka" - isti odjavili. Preskup je – rekoše. Samo jedan poziv upućen informacijama kako bi saznali adresu ili telefon nekoga ko vam treba, košta preko trideset dinara. Usto dok čekate operatera da se javi , što traje ko gladna godina - prođe vas volja.
Uprkos tome ona fiksni ima i redovno plaća, iako retko koristi. Lepo bi bilo da dobije bar zahvalnicu za odanost koja sigurno nikada neće stići, recimo – pregazila nas mobilna telefonija , ali vi nas niste odbacili – hvala .To bi bilo lepo , pomalo i obavezujuće. No, ne umeju oni to. Zato ko zna ? možda će i ona uraditi isto što i drugi kad oni koje dotira ne poseduju ni mrvicu lepog vaspitanja. Vreme za sankcije. Nema para za bacanje, pogotovo na nezahvalne.
U međuvremenu troši besplatne minute iz paketa za mob. tel. i s vremena na vreme baci pogled na identifikator poziva fiksnog telefona. Ko veli, možda se nekom omaklo …. Uzalud . Uglavnom isto - propuštenih poziva – nula. Sve do nedavno. A onda neočekivano. Dan za danom, uglavnom u prepodnevnim časovima kad nije kod kuće , 2-3 poziva sa SKRIVENOG BROJA. Bože ! – pita se? ko bi to mogao biti ?
ON nije tu , ali i da jeste, što bi skrivao broj kad zove kuću , ako nije nešto pobrko u glavi. Njega eliminiše. Pomisli na sina, za koga zna da u prepodnevnim časovima ne diže glavu od posla, a i da ima lufta , opet, što bi zvao sa skrivenog broja.Taj samo zove , i to veoma retko, da pita šta je na meniju. Eliminiše i njega. Ide dalje. Rezultat isti - nije taj , a nije ni onaj.
Pomisli na lopove.To je već zabrinu. Liči na tipovanje kako počinje operacija pelješenja stana. Ko u krimićima – detaljno studiranje, nadgledanje i osmatranje do potpunog čišćenja terena , u njenom slučaju- stana. No, teško joj da poveruje da bi preskočili plodnije terene od njenog. Ali u teškim vremenima se mnogo ne bira. Ide logika, daj šta daš. U startu odbaci najgoru varijantu kao što je ucena ili , ne daj bože –fizička eliminacija. Nisu oni Beko , a ni Bekovi.
Elem, prepodnevne obaveze zapostavi. Ni do prodavnice ne ide. Čeka….računa pozvaće. Ako su zvali pet puta zaredom zvaće ponovo. I bi tako. Zazvoni . Lepa muzika, prija uvu. Pustila bi da ide do kraja da nije nestrpljiva. Ščepa slušalicu, pogled prikova za ekran . Zbog svakakvih misli što je vrtela po glavi , streknu .Na ekranu piše - skriveni broj. Uze vazduh i odvažnim glasom reče - alo. Ne bilo kakvo, već tvrdo ALO. Sa druge strane pitak, skoro prijateljski glas, pita da li je to stan tih i tih. Sve ih nabroja. Zapanji je. Ne trudi se ni da sakrije. Predstavi se kao aktivista SNS-a, zove da pita , kao što su i drugi zvali, imaju li problema , a pošto se bliže izbori mogu li računati na njihove glasove.
Kakva prepotencija - još veća drskost!
Razljuti je.
Reče da ništa drugo van problema i nema , počev od toga da zovu sa skrivenog broja, pa može biti bilo ko ,da to ne priliči aktivistima odgovorne, već besprizorne vlasti , preko toga da je pita što ni prijatelji ne pitaju , do toga da su joj ukrali preko 1600 evra, što svakodnevno računa i što je dovodi do besa , da se od njih ni teve ne može gledati , da njihove priče kako sve rade za narod , ustvari protiv naroda - više ne prolaze , da se udomljavaju gde ima ćara , da svoje nameštaju i premeštaju gde im je udobnije i bolje, da renoviraju što nije za renoviranje, kao što uradiše sa Bajlonovom pijacom u delu za mlečne proizvode, pa se isti prodaju napolju , dok po njima pljuckaju muve i drugi insekti, pošto , kako rekoše prodavci, kolutajući očima kobajagi Mali - od silnog posla - nije stigao da preseče vrpcu.
Pokušaše da je prekinu, ali im nije pošlo za rukom.
Bar je u svojoj kući gospodar.
Traži , ali ko je pita. Onaj koji se pita nalazi mnoge , ali na nju ne nailazi. Neke je upoznala , neke ne. Pozamašan broj . Crnokose , plavuše , brinete - prodefilovaše pred njenim očima. Zamoli ga da je više ne upoznaje sa onima koje neće ostati u kući , sve dok ne bude siguran, da je ta - TA.
Za sada poštuje . Dolaze i dalje. Protrče kroz noć ili par noći , ali duže ne ostaju. Brza konzumacija. Strah je da mu se ne osladi i pređe u naviku. Danas se mladi (ako baš nisu veoma mladi ) retko drže za ruke i bliže upoznaju. Zaboravili romantiku, koje se zbog trenutka u kome žive , čini joj se , stide i kojoj se dive - samo na filmskom platnu. Od gledanja u zvezde - ni traga.
Od upoznavanja do kreveta samo - skok. Sve obrnutim redom. Ne sablažnjava se ona nad tim niti je pristalica lažnog morala, ali kad se krene od kraja, teško se vraća na početak. Zato je bolje startovati drugačije. Neće reći da toga nije bilo u njenoj mladosti, ali se moglo brojati na prste. Negovala se čežnja i nije žurilo. Danas trče da ne zakasne. Heftanje ( seks ) je recept za sve.
Leči frustraciju , oslobađa od stresa , ublažava nervozu.Tako propagira štampa, a i stručnjaci za tu oblast. Retko podvlače - da bi to - bilo to - mora podrazumevati emocije kako ne bi ostala pustoš.
Zato ne trče u brak.
Što bi, kad i pre braka imaju sve. Ili misle da imaju. Ne misli ona da brak podrazumeva sreću - taman posla, ali vredi pokušati. Mnogi se razvode , ali ima onih koji ostaju zajedno. Nikada onaj koji je imao promašen brak - kad sabira račune , ne može biti toliko nesrećan, kao onaj koji nije ni probao.
Zato razmišlja……….
Da sme, kao što ne sme, uradila bi to. Raspisala bi konkurs koji bi bio objavljen u Srbiji i Crnoj Gori preko cele strane najtiražnijeg lista za mlade , ako takav postoji i ako mladi uopšte čitaju - pa neka košta koliko košta. Zna, bilo bi celo bogatstvo , ali vredno svake pare - ako bi uspelo. No, nije ubeđena da bi bio pogodak. Seća se devojke koja je bila čest gost u njenoj kući, podrazumeva se, sina radi , koju u neobaveznom razgovoru o knjigama - upita voli li da čita ? Dobi odgovor ko iz topa – kako da ne!
Gleda je sa probuđenim zanimanjem – em visoka , građena ko gazela, interesantnog lica, usto voli da čita - šta lepše? Razneženim glasom je pita šta najviše voli, ne očekujući baš klasike, ali bar Parsonsa, Koelja , Hoseinija - svejedno. Očekivala je sve, samo odgovor,koji na njeno zaprepašćenje, dobi - ne .... redovno prati..... reče....
Lepotu i zdravlje!!!
M o l i m.....nikad čula ( zamuckujući ) - šta beše to? ...(u smislu da joj osveži pamćenje) na šta će ona likujući .... ne znate.... poznati časopis........
ZATO……..kad bi smela ….. i kad bi umela da to uradi....
Najbolji bi bio You tube – em ne košta, em se ne čita , usto dostupan ciljnoj grupi. Ne bi bilo šanse da se ne vidi . Pravi BUM. Dok mašta ( u sebi se smeje) šta bi sve mogla da uradi , samo da ume i da sme. Okačila bi par njegovih fotografija sa raznih strana i meridijana. Ima prelepih. Rekla bi da je moderan tip momka, visok , po mišljenju većine - zgodan.
Častan i principijelan , zna šta su prave vrednosti, samo ih kod cura teško prepoznaje, zna znamenitosti sveta, što za svakodnevni život i nije nešto - voli putovanja, na koja troši sve što zaradi, ali dok radi - izdržat će valjda . Morala bi naglasiti da nije tajkun, pa samim tim ni plen za sponzoruše . Kad nije mrgodan , zna biti vrlo šarmantan i duhovit, ali tvrdoglav ko jarac, jer jeste – JARAC.
Rođen 1. januara.
Da , fali mu šlifa ili šlifu prkosi.
Rekla bi da za takve majke - ne traže snajke, da ih takvi mogu imati koliko hoće , ali on još neće , a nju to nervira.
Što se kućnih poslova tiče mrka kapa. Ustvari, zna da usisa i da iz sobe izbaci što treba i što ne treba. Drugo pojma nema. Ne zna da isprži jaje , ne zna kako se kuvaju viršle , ne ume da opere času, probao da opegla košulju pa ostao bez košulje, pardon, specijalista za kuvanje čajeva, ali što se kafe tiče ne zna ni čemu džezva služi. - itd.itd.
Iluzorno nabrajati …. mnogo je toga što ne zna ,
ali sve što ne zna naučit će..... valjda.... uz njenu pomoć.
Zato.......
Zbog svega što ne zna priželjkuje crnogorku, koja bi razumela ono što ni njen otac, a ni brat - ako ga ima, takođe , ne znaju.
Onda bi prešla na nju jer u naslovu stoji - traži snajku.Volela bi da bude vitka , privlačna i zdrava. Volela bi da bude otvorena i zanimljiva ( po njoj važnije od lepa ).Volela bi da je toliko mlada da može da rodi , a dovoljno pametna i lukava da ga zauzda. I..
Volela bi da ne nosi štule. Nije to mnogo – zar ne?
Sve bi to ona mogla - da ume i sme. No, ne sme. Plaši se sina. Zgranuo bi se. Možda bi je se odrekao preko novina. Možda bi je proglasio ludom - ko zna? Zamislite bruku. Planetarni blam. Svi koji ih znaju ispirali bi usta sa tim. Ne bi joj se dopalo.
Usput bi joj svašta rekao, kao što ima običaj da kaže da ima najluđu majku na svetu, za sada sa dozom simpatije, što u novonastaloj situaciji ne bi bio slučaj. I na samu pomisao kakve bi posledice mogla izazvati, hvata je panika. Zato će se zadovoljiti sa ovim.
On to ionako ne čita...
Nikad kraja. Da je u Japanu podigli bi dva grada za vreme koliko to traje. Tako joj kažu. No Japan je Japan , nije Srbija . "Brzopleti" Japanci za čas "skarabudže" ono što se u Srbiji krčka godinama , bilo da gradi država (ako nije pred izbore - pa požuri da pokaže efikasnost na delu) bilo da gradi tajkun , koji je lako došao do para, pa ne zna šta će sa delom koji nije negde gurnuo . Bilo u slamaricu ili na Kajmane. Zato gradi, da drugi vide i da mu zavide.
Pet meseci buke , struganja , fijukanja , cijukanja , brušenja , rušenja , i majstorskih dovikivanja – ubaci , prebaci , dodaj , dobro - nije dobro, potegni - pritegni - itd.itd. Mnogo brate .Samo da njih slušate, odradili ste dan. No, nisu oni krivi i vi to znate. Malo je što im prsti mrznu na ciči zimi, zbog crkavice za koju rade, još vi da im zanovetate. Zato to ne radite. Svaki dan viška, crkavica skače. Trljaju ruke - posrećilo im se. Zahtevna poslodavka. Rekoše izvoljeva, a izvoljevanje se plaća. Posla preko glave u vreme kad se zaposleni broje na prste. Navijali bi za njih da traje doveka , da nije vas kojima je i dan više - previše. Hajde, da po nalogu graditeljke grade kvart , ili - bar zgradu , ali oni kroje i prekrajaju , samo jedan stan uz malo fasadne kozmetike - ako se tako može reći. Jer džaba ekstra stan, koji ruži fasada. Sve mora da sija.
No, nije samo to. Učestale uniforme. Svaki čas. Neke zove graditeljka , neki dođu sami. Što komunalna policija koja upozorava i prevaspitava neposlušne , a po pravilu ništa ne uradi - što prava od kojih se krivi - kriju . Jednog dana traže jednog , drugog dana pitaju za druge , a pošto tih - ni od korova - što bi se u narodu reklo, maltretiraju vas. Dugo već tako , pa i nedavno. Čini se, ni svanulo nije - zvono na uzbunu. Šta će ? Šunja se do vrata. Pomera špijunku koja baš nije neka i pita - ko je? – Odgovor: – Policija.....Opet vi - ovako rano !.... Mole da otvori vrata. Ljudi od zakona nisu baš za šalu , mada bi se od nje šala i sa njima mogla očekivati, pošto ne budi ona njih - već oni nju i to ko zna koji put, ali zbog buke ne može da spava, pa otvara. Pitaju za nekog sa sprata iznad. Odgovara stoti put -da pojma nema . Mole ime i prezime .
Alarm ....
Njeno ime i prezime !- Šta će im ?- traže li oni nju ili one za koje pitaju?.... Samo da upišu... kao dokaz da su bili - rekoše. A a a aaaaaa – to.Setila se . E , pa neće moći . Umesto imena i prezimena krenu natenane u stilu - malo im je što za druga vrata ne znaju, već su se navadili na njena - malo im je što dolaze toliko često da će se uskoro i na ulici početi pozdravljati kao stari znanci - malo im je što je bude kad im se i koliko ćefne, a štede one koji nju ne štede, već po ceo dan ruše i lupaju ....malo im je što...... ma, koješta - što ..... fale samo podaci kako bi mogli da je proglase policijskim doušnikom i stave na spisak onih zbog kojih bi se sama sebe odrekla.
Elem, što se gradnje tiče, nije kraj. Da ne baksuzira , ne sme da kaže ni da se nazire. Ko zna šta još graditeljki može pasti na um? Ali, nešto uradiše. Što je bilo za obijanje - obiše. Što je za malterisanje - izmalterisaše. Prašine i prljavštine mnogo, ali lakše se diše i više ne pretrčava dvorište sa kesom na glavi da joj se majstori smeju. Sad priča sa njima. Zovu je komšinice , a ko zna odakle su. Pretpostavlja da je međusobno zovu živom dosadom, zbog svakodnevnog pitanja - kad će kraj?
Iskoristi lep dan da ode u prirodu. Sa mrakom stiže kući. Nije pratila šta rade. Sutradan - bela fasada. Sin joj reče –podseća na bolnicu. Nju asocira na starinske seoske kuće . Danas i u zabačenim selima znaju za druge boje . Misli to je prvi sloj – toniraće lepšom nijansom. Hoćeš vraga. Posle tolikih muka - kraj.
Majstori pitaju - kako joj se dopada ? Šta da im kaže ? – Reče da je bolje nego što je bilo, samo ne zna ko je toliko maštovit da izabere baš tu nijansu.
Nisu oni – odgovoriše.
Znala je.
Danas pravi šok. Pvc stolarija. Sve crno - sačuvaj bože ! Ramovi CRNI. Komornici CRNI . Roletne - C R N E . Kad nisu spuštene i tad su ružne. A , kad su spuštene!!! – horor !!! Bela fasada , crna stolarija . Podseti je na pravac u modi i umetnosti koji se, ako nije pobrkala, zvaše - pop art. Možda .... misli se...... ma jok .... ta pojma nema šta je to , kao što je i ona skoro smetnula sa uma da je ovo ne vrati unazad.
Da se razumemo, ne bi nju bilo briga kakve boje su tuđi prozori da njeni prozori ne gledaju baš u tuđe prozore i da to u vazdušnoj liniji nije , maltene nadohvat ruke. Ovako kao da gleda u krematorijum.
Zamislite!!!
Bogami će je tužiti. Kad je počinjala obeća lep pogled i botaničku baštu na terasi. Od bašte ni traga , a svi su izgledi ni od terase , bar što se nje tiče.
Preostaje joj pogled u nebo . Bar nešto lepo da nije tako daleko.
Neverovatno. Zaputi se čovek u dalek svet u vreme kad nizašta nije vreme. Koliko plaše sa svih strana, prosto iz kuće da ne izlaziš . O dalekim putovnjima da ne govori .Terorizam, komarci, Zika virusi , epidemije, pandemije i koješta još sa čime svakodnevno mašu. Zna ona da ni đavo nije crn kao što se čini i da je većina onoga što se priča smišljeno kako bi narod skrenuo misli sa svega i svačega. A svega i svačega – hvala bogu - preko glave. Ostalo je pride. Ali, ipak.....ne daj ti Bože, da se ono što se događa jednom u hiljadu, desi baš tebi.
Zato čeka glas. Od glasa ništa. Preslišava se. Sve je uradila kako priliči i kako običaji nalažu. Ustala u tri , ispratila, bezbroj puta poželela srećan put i lep provod. Kantu vode sipala za njim , slavinu sa hladnom vodom pustila da teče sve dok nije zamakao ( po narodnom verovanju - dobro za zdravlje ) onda se vratila u krevet da nadoknadi oteti san. Nema sebi šta da prebaci .Doduše, pade joj na pamet, da mu je rekla da se ne vraća kući - ako mu se nešto desi, dosta je bilo, više ne želi ni sebi da pomaže - no, brže- bolje to smetnu s uma. Prođe ceo dan . I noć ostavi za sobom. Od njega ni glasa.
Šalje poruku preko vajbera ... ništa... kao da nije ni poslala. Šalje drugu , kratku koja se debelo plaća.....samo - gde si !?.... na ručku .... odgovara ON. Ma nemoj , r u č a š – zapanjeno će.... a kući se nisi javio….. Kako nisam ?.... Nisu stigle poruke koje sam slao? Govori u množini , ne čeka samo ona. Nisu , jer da jesu , ne bi ona zadirala u roming i rizikovala račun koji će biti ko zna koliki i koji će ON morati da plati ,ali ne iz zajedničkog budžeta .
Reče mu da tamo gde se samo troši, smisli način da nešto i zaradi, po cenu da prodaje sebe, ako se tu ima šta prodati. Misleći da se šali, kroz smeh odgovara da su veze jako loše, ali da je ON dobro i da ništa ne brinu.
Laknu joj – Bermudski trougao zaobiđen , let protekao kako je protekao , a ako može da jede ( među nama rečeno, retko kad ne može ) znači da je dobro. Često govori: dok god dobro jedeš i dobro i s…š ne brini. ON jede - dobro je. No tek je prvi dan. Čeka ga još petnaest.
Potom danima - muk. Prijatelj šalje poruku da su svi dobro , ON najbolje. Sumnjivo joj. Vršnjaci , ali niko nije preživeo ono što se njemu dva puta zaredom desilo. Ako je njemu najbolje zar ne bi ON slao poruke , a ne drug , kome baš i nisu sve koze na broju – zakačio dijareju. Nešto tu zaudara. Svašta joj se mota po glavi .... gnjavi sina. Sin nestrpljivo – ne tripuj , ON uživa , pobego iz ovog sivila pa mu lepo .... zna po sebi .... kaza.
Ali ON nije ti, kao što njegove godine nisu tvoje - govori ona....Gluv za godine u kojima nije bio – ne razume - istrajava - ne brini .... super je ON. Ipak nakon par dana ćutanja jedno jutro se i sinu omače – vidiš li ti… ON - kao da mi ne postojimo. Ne brini sine, setiće se ON nas kad se bude vratio, nema gde drugo , a ni kome.
Prođoše dani. Vreme za povratak. Ne znaju - kad . Računaju … utorak , sreda , četvrtak - najkasnije .. ako dobro računaju. Tako i bi. Javlja se sa aerodroma. Za pola sata je kod kuće. Moli je da bude tu – nije poneo ključeve od stana. Misli da vrati loptu, pa da ON malo čeka, kao što su oni čekali glas od njega . Ali ne uradi to . Sažali se. Ko veli umoran je, feleričan , možda i razočaran. Smlatio pare , a ne zna zašto. Strepi od njene reakcije . Ionako je to putovanje smatrala suludim. Ne bi je iznenadilo da je razočaran .
Zna neke koji su o Kubi pričali kao zemlji mraka u koju ne bi ponovo išli, a šepurili se po luksuznim hotelima što sa njim , odnosno njima, nije slučaj.Takođe , zna, da su njihovi aršini dijametralno suprotni njegovim , ali, ipak, …… nikad se ne zna.
Konačno stiže….
Preplanuo , preporođen , nasmejan i vedar.
Za neverovati.
Pančito na usluzi, linda mućaća – reče….. Mani ti meni linda mućaća , no polaži račune . Pretpostavlja da mu je to novi nadimak pa ga brzo prihvata. U životu su ga pratili razni. U mladosti je bio Sandokan, potom neki doktor kome je zaboravila ime, onda neki treći u zavisnosti od toga da li je puštao bradu ili ne. Svaki nadimak mu je stajao kao i najnoviji. Po prirodi sluhista, brzo usvaja nove izraze i restlove drugih jezika što kratkoročno izdašno koristi. Unapred zna da će mu svaka priča biti začinjena sa nekom španskom rečju.
Nije se ni ljudski umio kreće ko navijen…….. Ako postoji raj ,onda je ON bio u njemu. Hoće nazad , ovoga puta sa njom i ako je moguće zauvek. Mogao bi, reče, tamo da umre , ne bi zažalio..... Zamisli , kaže:
Ceo dan u papučama i šorcu. Nema zime , za TA peći nikad nisu čuli, a i šta će im kada ih greje sunce. Oldtajmeri sa japanskim motorima na svakom koraku.Takva tri su ih dočekala na aerodromu. Šibaju ko ludi , a svi pretrčavaju ulice. Ne jure semafore ko mi. Policajci ih gledaju , ali ne reaguju. Kod nas kad pređeš ulicu gledaš kad će iz stuba iskočiti policajac da te odere što si prešao van pešačkog prelaza, ko ono par puta njega.
Beli čovek je zaštićen ko beli medved. Ako ideš sa Kubancem legitimišu njega ,tebe ne diraju. Nije pravedno, ali prija. Jednom rečju partizanština. Pušiš gde hoćeš, prelaziš ulicu gde hoćeš, frljneš pikavac gde hoćeš i radiš šta hoćeš.
Milina živa.
Havana – velegrad. Veća od Beograda. Za one sa kulturološkim potrebama ima šta da se vidi i koješta nauči. Svaka ulica priča za sebe. Kombinacija velelepnih zdanja , vrhunskih hotela , starih kuća , propalih fasada i drvenog makadama. Sa svih strana okružena morem. U nekim krajevima povremeno nema vode , ali uz takvu atmosferu ne smeta.
Kubanci nigde ne žure. Sve što rade, natenane rade, ko da je večnost pred njima. Ukapiraš formulu za dugovečnost. Glasi - ne juri . Dokaz za to je klub 125 godišnjaka. Da ne veruješ......
Maše mu rukom da udahne vazduh i malo uspori....ne vredi..
Nastavlja: Petnaest dana nije video namrgođenog Kubanca , a teško žive. Dovijaju se kako znaju i umeju Prosečna zarada im je 60 pezosa što je manje od 60 evra. Nemaju čokolade, nemaju farmerke ,ma koješta nemaju. Ali , za razliku od nas svi vedri i nasmejani. Zadovoljni onim što imaju . Valjda ne znaju za bolje. Na svakom ćošku muzika i salsa . Svi igraju - mladi , stari, mršavi, debeli , domaćini i stranci .
Lep narod. Nasmejan narod . Veseo narod. Ljubazan narod .Predusretljiv narod.
Gledaju televiziju, igraju bejzbol, preko dana cepaju domine na ulici ili lupaju u tuk- tuk. Svakodnevno organizuju priredbe za decu. Brinu o njima.
Ne znaju šta je demokratija , a i bolje, kad im ona stigne odoše u klinac. Stigla je kod nas pa ne znamo gde nam je d..e , a gde glava. Šta će im to? Vreme stalo u šezdesetim. Tu i tamo neka brendirana prodavnica , ali bez obzira na to još najmanje dvadeset godina Ameri neće tamo, izuzimajući kao turisti. Voleo bi da bude tako. Gde god ti šupljoglavci stignu naprave s..nje.
Usput prepriča razgovor sa jednim. Iznervirao ga. Jedini kome je to uspelo. Slučajno za istim stolom . Odakle je - pita ga Amerikanac za koga će se ispostaviti da je Kanađanin. Odgovara da je iz Srbije. A.. Čehoslovakija . No Čehoslovakija – Serbia, Đoković - napinje se. Aaaa Bulgarija - setio se. No Bulgarija - SERBIJA podvikne ON . Onaj digne ruku i pobedonosno lupi - Afrika. Puče mu film pa upita odakle je on. Ovaj mu pun sebe prepotentno odgovora – iz Kanade.
Sa rukom na čelu kobajagi se priseća - Aaaaaaaaaa Kanada , gde beše Kanada? Zaprepašćeni Kanađanin zinu , iskolači oči u neverici da neko ne zna gde je njegova velika zemlja, ali ga ON nije mogao gledati, pa ode. Žao mu samo što ga nije slikao. Imalo bi šta da se vidi na tom blentavom licu-reče.
Dobro , a Kubanke, pita ga ona.
Lepe žene , nema šta i coknu ustima. Znam da su lepe, no jesi li se malo ovajdio? Ko… ja! – svašta.... Ma joooooooooook….
Odoše. Dalek put - za pozne godine. Ideja - odavno -realizacija nedavno. Dosta ih ide. Drugari iz davnina. Osam muškaraca i dve žene.Putuju u zemlju idola svoje mladosti. Hvataju poslednji voz , dok se nešto ili sve ne promeni. Svi načeti i pomalo felerični. Nekom fali ovo , nekom ono , a jednog samo što traktor nije pregazio. Dva puta jedva živu glavu izvukao. Ali ne haje za to. Kad ga pitate kako je? Uvek isti odgovor – odlično, šta mi fali?
A fali mu svašta.
Podeliše zaduženja. Jedan završava karte, drugi smeštaj , treći kontaktira ambasadu, gde im je drugarica visoko kotirana, četvrti sređuje smeštaj- itd.itd. Sve teče ko po loju . Problem se stvori oko toga koliko dana na kopnu, koliko na moru. Jedni bi da vide sve ,drugi da se kupaju - dok ovde sneži i zubi cvokoću. Uželeli se sunca od koga beže kad krene da prži. Ali uvek je tako. Kad nečega nema - hoćete - baš to. Postigoše dogovor - pola , pola.
Krenu pakovanje. Jednom od njih, ona pomaže. Ona ubacuje – ON izbacuje. Bilo gde da ide nosi samo par prnjica. Prevaspitao je i nju.
Naučio je da sve svoje ne vuče sa sobom. Dok je bilo po njenom stvari su preticale , po njegovom uvek nešto fali. Manje stvari je lakše nositi, a i manja šteta ako vam izgube prtljag. No, više ništa nije isto. Vreme se preokrenulo. Cunami , poplave, tornada - udaraju , neočekivano, kad ih najmanje očekujete. Ubeđuje ga da ponese više u slučaju da se tako nešto dogodi.Neće da čuje . Strogo kontroliše prtljag i na kraju udara ključ u bravu kako ona ne bi nešto krišom dodala.
Sa koferom ponese hrpu saveta. Doktor mu kaže – let je dug –svaki sat vremena moraš protegnuti noge zbog cirkulacije, po cenu da te proglase teroristom. Usput mu konspirativnim glasom šapnu, ali ona ču- ne smeš biti odozgo. Na pitanje šta je to odozgo , zaverenički se nasmejaše. Ukapira. Dodade ono što je mislila da neko drugi treba da kaže – nemoj slučajno da uzmeš vijagru – dokrajčiće te. Nađe se i sin da neku progovori. Smatra ima pravo , a i više zna, jer je tamo bio pre njih. Preporuči ocu da ne zagleda svaki ćošak – video je on sve - ti se samo opusti i uživaj. Što ne stigneš da vidiš opisat ću ti ja. Kako da ne? - Oboje znaju, što mu uleti na jedno uvo , na drugo izleti. Ne samo u ovom slučaju.
Stiže dan polaska. Sveti Sava je. Ne voli taj datum - na taj dan su joj ubili oca . Nekako loš znak. Ali što je, tu je , promene nema. Pred spavanje uključi čitav orkestar - tri mobilna telefona i dva sata kako ne bi promašio pola četiri…. Au muke – kuka ona .Kako će tako rano da ustane?... Ne moraš, kaže joj ON, ostani da spavaš, kao da ona ne zna da ON tako ne misli. Gde da spava, misli se? Mora ustati , mora ga ispratiti, normalno ne do aerodroma – čekaće ga taksi ispred vrata , ali neko mora zaključati stan i prosuti vodu za srećan put. Sinu to uvek radi ( ali krišom - ne veruje u to) – mora i njemu . Ne zna ni ona znači li to nešto, ali ne propušta. Za sina ima posebnu šerpu sa ručkom, koju kad zavitla - voda šljusne.
Ali ON nije sin. ON je feleričan. Šerpica je za njega mala. Čini joj se da bi i bure bilo premalo koliko mu sreće treba da to izdrži.Računa da bi cisterna bila prava mera , ali, nažalost, cisternu nema. Bure ima , ali je u njemu kupus, zato uze vanglu i zavitla sa sprata . Odjeknu , a i videlo se sutradan. Koliko je vode bilo, dvorište se nije osušilo do podne. A pesak majstora koji bez prestanka mesecima rade, osvanu mokar. Nije joj žao.
Čeka glas - jeli preživeo.
Tek dva dana “ slave” , a već opijena. Verovali ili ne, ubira plodove. Sutradan nakon neplaniranog gostovanja u dnevniku RTS-a krenu u prodavnicu u koju svakodnevno svraća i koja je po pravilu krcata, jer svi znaju da radi 24 h . U dobrim je odnosima sa personalom, iako ponekad napravi gužvu na kasi. Ne voli redove ,kao što ih verovatno niko ne voli , ali kod nje tu ima malo patologije. Zato, kad god joj se pruži prilika da se promuva, ona proba. Rezultat očekivan. Negodovanje. Znate ono – prvi sam ja , onda ona - neće biti- ja sam na redu, čekala je sa one strane, pa je on nije video ,onda oni iza njih polude i umesto šale dođe do neprijatne situacije, ponekad i kuršlusa. Nemoćni kasir podigne ruke uvis i kaže - ništa ja ne znam – dogovorite se. Uglavnom se dogovore u njenu korist, pošto je ona njihova svakodnevna mušterija, drugi kad nalete.
Lojalnost na ceni.
Ali u prodavnici nije uvek ista postava. Taman se navikne na jednu garnituru i oni na nju, kad bap - nova lica. I ko za maler, uvek kasiri. Na pitanje zašto najčešće menjaju one koji njoj najviše trebaju, poslednji odgovori – politika kuće.Ma nemojte – politika kuće , tako se to zove. Čula je ona za to, ali oni od kojih je čula, ne nazvaše to politikom - već nekakvim taljenjem , ako razume šta hoće reći. Kasno se ugrize za jezik. Normalno da je odlično razumeo, jer je od tada uze na zub. Uskrati privilegije koje je uživala. Kod njega šverca nema. Mora da čeka red. Ima utisak -kad bi bila jedina u radnji da bi on sa uživanjem nacrto nekog koji bi rekao da je pre nje.
Nazva ga mrgodnim.
Međutim , dan nakon njenog sekundarnog debitovanja na teveu, mrgodni kasir se neočekivano otkravi. Kao ono što su najavljivali za N:G: -" Očekujte neočekivano" s tim što mora ponoviti da je njihovo neočekivano za nju bilo prilično dosadnjikavo , ako ne povuče reč , jer je ipak zahvaljujući njihovim kamerama ulovila slamku "slave".
Ali ovo bi baš zapanjujuće neočekivano. U prodavnici je . Traži artikal - nikako da nađe. Stiže mrgodni , sa osmehom od uva do uva, da joj priskoči u pomoć. Takvog ga još nije videla. Gleda u čudu ( misli dobio na lotou ) i usput - pita - šta se to tako lepo desilo kada je on nasmejan – sa konstatacijom da mu divno stoji – i preporukom da ostane takav. Konspirativnim glasom joj saopšti da ju je video u dnevniku. A ….to…. super........procedi ona ravnodušnim glasom, u smislu - kao da se to podrazumeva i kao da ona iz čarobne kutije ne izlazi, samo je on do sada nije video. Ko veli , ako mu je to važno , bolje za nju da misli da je važna.
Elem , više ne čeka red. Za nju benefit - za druge ne zna.
No niz se nastavlja, počev od mesare gde joj mesar saopšti ono što su mnogi videli - ona ne - potom na ulici, u stilu - nešto ste mi poznati , pa u prodavnici tekstila i gde sve - još ne. Ne može ni da se seti.
Zapanji se. Nije ona prvi put uslikana. Naprotiv. Dešavalo se to često kada je bila mlađa i lepša nego sada , ali tome niko nije pridavao značaj, kao ni ona sama.
Vrednovale su se druge stvari. Otud odakle dođe ponese izreku "progovori da vidimo ko si "
Više ta izreka ne važi. Važno je da se slikate, slikate i samo slikate .………………………….. a -
Progovorite - baš kada morate.
Retko proprati dnevnik. Televizor je često uključen u to vreme , ali ga malo sluša. Što se nje tiče , dnevnik se završava nakon najavne špice. Ukoliko čuje nešto zanimljivo, čeka tu vest. Ton uključuje i isključuje u zavisnosti od slike na ekranu. Ukoliko su Krkobabić , Vulin , Alfa i Omega srpske politike i etcr. - tona nema. Ne može da ih gleda , o slušanju da ne govori. Da se pogrešno ne shvati , ne mrzi ljude , ali joj je nekih previše. Kad je u plus fazi, zaboravi na to – što u ime celog naroda - rade - samo za sebe. Ponekad se zapita kako bi "sirotani" izdržali kada bi, pored onog što rade za sebe, nešto uradili i za narod.
Pocrkali bi – garant.
Za razliku od nje komšija studira dnevnik. Često joj referiše ono što je njoj promaklo. Zove sinoć i ushićenim glasom kaže „ ulovio sam vas, komšinice „. Ma nemojte – a gde to.... i kada !? – iznenađeno će ona. Znam , znam ( uz kikotanje) – kod Arene ste. Mislite komšiji nije dobro pa prihvatate šalu. Tačno komšija – finalni pregovori za koncert....... Kakav, bre, koncert ? ......Ne sumnjate valjda komšija da nisam sposobna da napunim Arenu....Znam ja da ste vi za sve sposobni , ali ovi tako ne kažu. ... Koji , bre ,ovi ? ...
U dnevniku – gledate li vi to?
Onda mu ona odgovara da uglavnom mrzi da se muči što dnevnik za nju predstavlja, pa ga za to najčešće zaobilazi da joj ne bi pozlilo....E , pa nisam ja kriv što niste videli sebe.....Koju sebe i gde to, komšija ? Pa uslikali vas ovi sa dnevnika kao prilog nekim događanjima u Areni.
Onda vi ushićenom komšiji kažete da niste omirisali Arenu od pamtiveka ,i da je on sigurno pogrešio. Glas njegove žene iz pozadine potvrđuje priču - uz komentar da su vas celih par sekundi držali u kadru , a žene ne greše.
Celih par sekundi – Auuuuuuu ? Pa i starlete bi ciktale od sreće da se toliko kamera zadrži na njima , a ne vi. Došlo vaše vreme , koje je po vama u tom smislu odavno prošlo. No prevarili ste se . Krenulo je. Postajete "zvezda" a one dele autograme, pa komšiji – kao vesniku dobrih vesti, nudite prvi potpis. Drugi moraju sačekati. Ok , zar ne ?
Čekali ste i vi dok ste postali "zvezda"
Majke nikad ne posustaju. Sve različite , u nečemu iste. Briga im je zajednički imenitelj. Ne prestaje dok mrdaju. Kreće od momenta kad prvi put njihova radost kmekne. Onda se nastavlja u etapama. Prvo - kad su njihovi mali – sasvim mali, pa ih ništa ne razumeju, potom kada njihovi mali krenu da rastu, pa se pitaju da li rastu kako treba da rastu. Svakodnevni pregledi. Kako drži glavu , jesu li svi udovi kako treba , rastu li zubi normalno ili tu nešto ne štima, kao što se jednoj učinilo da njenom malom ili maloj, svejedno, niču na nepcima - pa se onesvestila . Znate ono- jaaooj- zašto baš mom detetu?
Kad sriču slova – brinu se što više ne progovore ? Neki mali već pričaju. Vaš jurca , ali slabo priča. Kad propriča vrebate “R” . Od toga zavisi da li ćete uposliti logopeda. Kad mali pođe u školu srce da vam iskoči. Čini vam se da su tuđi mali napredniji od vašeg malog. Vrebate onog od kog bi vaš mali mogao da dobije prvu ćušku . Tražite čvršću građu i višeg po rastu. Ali … avaj – svi su takvi – vaš mali je najmanji. Očajni ste …
Onda prvi šok….. hitno u školu - da vam saopšte da je vaš mali odalamio drugog malog koji mu je oteo igračku. Ne možete da verujete – moj mali !!! – hm- nemoguće…
Lanac se nastavlja. Brige zbog prvih ocena , ukora i bežanja sa časova. Pita vas mali : ako svi beže sa časa moram li ja da ostanem ? Kao prava majka mu kažete – taman posla – ako svi beže - beži i ti , samo da ne pređe u naviku.
Onda vaš mali dobije jedinicu iz muzičkog. Zapanjite se. Pitate šta drugi imaju – svi petice - odgovara. Ma nemoj !!!- svi petice samo ti keca - na koju foru? Pa , znaš ,kaže vaš mali, ona traži da pevaš . Pevaj i ti – u čemu je problem ? Nisi razumela – oni ne pevaju , samo otvaraju usta dok drugi pevaju….
Onda i ti uradi isto?
Svanu mu. Ohrabren, kreće da popravi ocenu. Vraća se ljut. Šta je - petica? Ma jok, potvrđena jedinica - zaključiće mi za polugođe. Vi u čudu . Sve petice - jedinica iz pevanja. To nikad nije bilo . Pričaj, šta se desilo ? – Ništa , samo sam primenio tvoj recept..... i…. Nema tu i – provalila lujka da samo otvaram usta , pa se šatro zabrinula da mi glas nije iznenada zanemoćao, pošto kobajagi, dok drži časove od mog glasa ništa ne čuje. Vi opet... i…. šta ima tu i….. pored postojećeg dodala još dva keca da dobro zaprži .
Na kraju, vaš mali - Vas proglasi krivom…….
Preslišavate se , dok vas briga prati u stopu. Kaže vaša majka kojoj sve referišete : Sad znaš kako je meni bilo. Zapanjeno je pogledate i odgovorite da to nikako nije isto, da su se promenila vremena, da je sada sve teže . Na kraju joj kažete kako vi imate mnogo komplikovaniji slučaj nego što ste bili vi za vašu majku uz obavezni dodatak - kako ne može da pojmi kolika je to radost i muka, istovremeno.
Stvarno pojma nemam - odgovara ona , a i kako bih , kad sam ja podizala samo dvoje, a ti celo - jedno. Potom prevrne očima, da vas ne bi dodatno sekirala. Vidi da ste pod stresom .
Vremenom shvatite šta vam je vaša majka - kao majci htela reći.
Obično to bude prekasno.
Pregrmite prva četiri razreda . Na sreću učenje mu dobro ide ( što vi znate, jer se kao mudar roditelj ne oslanjate na druge ,već svake nedelje jedan dan odredite da propitate vašeg malog ) , ali vladanje problematično. Zovu vas svaki čas. Nacrtate se. Slušate žalopojke razrednog koji prenosi mišljenje čas ovog, čas onog kolege, da mu vaš mali ometa časove. Onda vam dosadi da samo slušate. Jednog dana mu to i kažete, što ga iznenadi. Razgovor teče otprilike : sjajan je u učenju , ali šta ćemo sa ….. Prekidate ga - znam šta ćete mi reći, pa ću Vas preduhitriti – to me više ne zanima - dosta je bilo. Zbunjen promuca - ali …..Nema tu nikakvog ali ….. ako vaše kolege , ne umeju da doskoče malo pametnijem detetu, onda i nisu za taj posao.
Kaaako da mu doskoče… promuca?!
Šta kako ? - Lako…
Neka ga zaintrigiraju , neka mu iz matematike daju teže zadatke, neka ga zaposle…. No, to bi oni morali znati, ako nisu zalutali tu gde su - kad od roditelja traže recepte.........
Pregrmite i to. Stiže pubertet koji se u vašoj mladosti nije ni pominjao. Preživeli - a niste znali šta. Ali sada je vaš mali u pitanju , niste vi . Zato ste oprezni. Majka vam kaže – ignoriši . Vidiš šta budale rade. Izmislili pubertet za koji nisam ni čula dok vas nisam rodila, izmislili klimaks za koji , takođe , nisam čula dok nisam ušla u njega, sad izmišljaju prelazno doba za muškarce kako bi imali razloga da se vade za sve i svašta.
Normalno - da joj kažete da je ,ipak, čula za pubertet kad ste vi ušli u njega, kao što vi razmišljate o njemu, kada je vaš mali stasao za njega.
Sa manjim turbulencijama preživite i to. U tim turbulencijama nešto naučite kako ne bi kaskali za životom - smaraš, kuliraj, opušteno, baš je kul i koješta još što vi ni u pomamilu niste smeli reći svojima kad ste bili “ mali”.
Usto vaš mali nije toliko mali , a vi imate problem. Pušite oboje , ali ne pred malim, dok vas ne uhvati. E , kad vas uhvati imate priču. Iz sopstvenog iskustva znate koliko su zabrane kontraproduktivne. Zato ne igrate na tu kartu, ne govorite o štetnosti duvana – kako vas brzinom munje ne bi poklopio . Umesto toga mu kažete – kad budeš propušio, kaži roditeljima da ti kupuju cigarete, kako ti neko, umesto njih ,ne bi uvalio travu. Obavezno izbegavate ako i možda, pali samo - kada – (kao da je to najnormalnija stvar na svetu).
Onda nekako preživite gimnaziju, zatim fakultet i taman pomislite hvala ti Bože! - vreme da odahnem .
Hoćeš vraga – vaš mali više nije mali , vaš mali više ne zavisi od vas, vaš mali više ne mora nikog da pita . Vaš mali je konačno Veliki . Vaš mali je svoj čovek. Znaju to svi , znate to i vi , ali za vas ostaje - uvek vaš mali - koji je zacrtao da obigra svet. Eto muke.
Čas se pakuje , čas raspakiva. A vi ? – Uvek isto. U ludim vremenima bez mirnog sna. Strepite kad uzleće , strepite dok leti, strepite kad sleće, strepite dok je tamo ........ strepite.....strepite i samo strepite......
Dođoše i prođoše –hvala Bogu .To uvek kaže kada je za praznike kod kuće, što bi najradije izbegla da je moguće. Zbrisala bi i sada negde , ali nije mogla . Brisaće drugi , neko mora i da miruje. Nema za sve. Nema ni za te što će brisati…. ali …..život je jedan – povoljne prilike se ne propuštaju. Vredi se žrtvovati zarad nečije radosti. A dugotrajni post - koji će silom prilika , uslediti nakon dalekog puta – bože moj - valjda je zdrav. Kažu- na duže staze pročišćava organizam od otrova kojima nas truju. Za nju je to slaba uteha pošto nikad nije naročito držala do hrane.
Dakle , prisiliše je da Njeno Veličanstvo t.j. Novu Godinu sačeka kod kuće. A ona čekanje ne voli. Ne zato što je nestrpljiva, već što joj se smučilo da čitav život nekoga ili nešto čeka. Previše je toga . Čekate da odrastete , pa da krenete u školu, pa da istu završite , pa da nakon škole nađete posao, pardon, vezu za posao, ukoliko nemate sreće, kao recimo ona i par njih koje zna, da naletite na ekscentrika u komisiji koji ne prima bezveze i samo preko veze. Predugo traje…... Onda krenete u potragu za princem u zemlji gde prinčevi ne rastu. Potom sa onim koji vam se učini da je princ za vas – krenete u ono što se zove - život. Udruženim snagama opremate stan , uređujete prostor za sebe i one koje čekate kao ozebao sunce. Kad stignu ONI sa kojima život dobija smisao - ponovo ukrug. Čekate da prođu grčevi , izbiju zubići , kaže prvo slovo ili celu reč koju proslavljate - itd.itd.
Opet čekanje - ali sada za njih ili zbog njih.
U svom tom čekanju fali samo doček nove godine i to svake godine.
Pršte reklame – doček ovamo , doček onamo, pršte ukrasi na ulicama, popusti u prodavnicama – mame narod da navali - sad ili nikad . Novine sa bombastičnim pretprazničkim naslovima i praznim tekstovima, televizije trče trku, svaka na svoj način. Unapred snimljene emisije puštaju u etar da vas namame. Prednjače Pink i Rts. Utakmica kreće - pre početka igre.
Zato voli da ode bilo gde. Pa kad se vrati -......
Stigla i bez nje. Drugi je dočekali . Drugi joj poželeli dobrodošlicu - ona zatekla. Voli to. Za tako nešto spremna je da gladuje.
No, tu je gde je. Od onog što jeste - ne može pobeći. Pokušava da se prilagodi. Što bi se reklo – mimo sveta ne valja. ON je okitio jelku, ona dodala par ukrasa- ali nije imala obavezu. Nije imala obavezu da nešto vanredno sprema , ali je ipak spremila. Doduše, ne kao nekada, kada je naveliko dočekivala N.G. i kada je masa sveta prolazila kroz njenu kuću zbog datuma koji se ne zaboravlja.
Onda onaj za koga je taj datum vezan reče dosta je bilo.
Odoh ja.
Nije imala obavezu da čeka ponoć , ali je ipak sačeka. Nije morala da vreme do ponoći provede pred teveom šetajući kanale , ali je ipak to uradila. Nekako je imala potrebu da vidi - ne opštenarodno veselje na Pinku ( poznato ), ali bogami, bombastično najavljivan najspektularniji zabavni program poslednijih decenija na RTS – u –da. Od toga zavisi da li će dobrovoljno poklanjati onih 150 dinara svakog meseca ili će morati da je globe kao što to stalno rade , a potom , da bi je raznežili svaki čas zahvaljivati na razumevanju .
Kakvo crno razumevanje? Pobrkali ljudi lončiće - pa bes krstiše kao razumevanje.
RTS – je razočara , a uzdala se u njega . Nije to ono što je očekivala , još manje ono što su obećali. Da je pitate šta je očekivala pored humora , spontanosti i originalnosti (ni od korova ) - ne bi znala da vam kaže , ali zna - sve, samo ono što prikazaše- ne.
Čelni ljudi napraviše grupni portret za sivi . Bez šale , možda tipuju neka druga mesta . Prodefilovaše ekranom u svečanim toaletama - vedri , nasmejani i samozadovoljni. Priznaje , lepo su izgledali kao kulturnija i pristojnija varijanta Pinka , ali koga je briga za to u noći kao što je ta, kada kočnice rade samo na početku - potom se gube . Malo cuga , da ne kaže gasa i teraj brate. Svejedno vam je da li je RTS ili Pink. Mladima su ,ionako, obe varijante pase priča ukoliko ne planiraju da zapevaju na jednoj ili drugoj tv u čemu vide jedinu šansu za uspeh u životu . Za njih je psihodelija i dum, dum –zakon. Zna, tresli su do zore - na spratu iznad nje. Plašila se da joj ne upadnu u krevet.
Elem, ne da pare, ako joj kao što su navikli ne otmu. Lukavo - pretplatu vezali za struju pa ako ne daš 150 dinara za RTS nema struje. Ne sme da rizikuje. Opaka ucena.
Rekla je Njemu da ukoliko je nasmeju par puta u toku humorističkog programa neće praviti frku zbog 150 dinara. Ali , avaj- ne da je ne nasmejaše par puta, već ni jednom. Čak ni Mima Karadžić joj ne izazva smešak, što mu uvek uspeva.
Zato, na kraju svega - zamoli Njega da je zagolica.
Svrbi te - pita ON ?........
Jok, bre, no da se nasmejam.
Nameračili se na nju, pa to ti je. Ne daju mira. Stalno zivkaju. Ranije na fiksni, sada na mobilni. Počinje da sumnja. Pita se svašta . Recimo, otkud tolikim ljudima baš njen broj. Ko im je dao ili na koji način su se dočepali istog. Nije baš lak za pamćenje . Potpuno nezanimljiv, sa brojevima bez ikakvog smisla i reda. Lakše joj polazi za rukom da izgovori tuđi nego svoj broj. Nikad ga na brzinu nije mogla potrefiti . Dok je bila na pripejdu uvek bi stvarala gužvu na trafici dok uplaćuje dopunu , dok bi oni iza nje nestrpljivo gunđali i cupkali u mestu. Kao da je njoj bilo lako i kao da nije znala šta rade. U početku, sa željom da im ugodi u žurbi da se seti sopstvenog broja , par puta je dopunila tuđi telefon i nekom neznancu ulepšala dan- ko da je Deda Mraz koji ne zna šta će sa parama. Onda se opametila. Bilo ko da je čekao iza nje , nije je bilo briga. Natenane bi izgovarala broj po broj i tražila da isti ponove.Tek kad je dopuna prošla nastavljala je dalje.
No, da se vrati na početak……. Dakle, stalno je zovu.
Nazvala ih je telefonskim pecarošima, iako nemaju nikakve veze sa ribolovom, ali zato sa platežnim ajkulama u čije ime rade – da. Lepom pričom na sve načine pokušavaju da vas navuku. Ako iz prve uspeju - na konju su. Ako - ne , ne odustaju. Zovu sve ,dok iz vas ne proključa bes. Onda malo olade , pa novi krug.
Dok su je zivkali na fiksni, mogla je da razume . Broj se nalazi u imeniku , na osnovu broja se lako dolazi do adrese , a na osnovu adrese - pomisle - parajlije. Ko vele , vredi pokušati. Plaćeni su da vrte telefone i budu dosadni. Teško odustaju. Krenulo je sa tzv.- tajm šeringom. Ni danas , ne zna tačno- šta to znači- ? Zna samo da ih se nije bilo lako otarasiti. Dok vas ne navuku mesto reči prosipaju med. Ali kad vas uhvate u mrežu nema puštanja. Jednom je i ona nasela. Ni tada ne bi da nije njega. On se lako peca na novotarije .Ona je davno prošla period naivnosti. Zna da iza svake bajke sledi ono – ali. ON –ne.Na kraju se uverio da od besplatnog letovanja u luksuznim apartmanima Španije nema ništa , ako ne pokažeš spremnost da isti zakupiš na korišćenje, ne zna tačno koji beše period ,ali zna da joj se od cifre zavrtelo u glavi, zbog čega su istog momenta napustili skup.
Poznaje par ljudi koji su uplatili najam , a sada čupaju kose, ko da im je neko kriv što su bili brzopleti i lakomisleni , a to se plaća.
Njih je narod provalio pa se više ne oglašavaju. Umesto njih zivkaju drugi ili isti samo drugim povodom. Menjaju taktiku i prilagođavaju je naivnim. Utrpavaju druge stvari. Ceo asortiman zna , pošto kako reče, nju ne preskaču, uprkos molbi da zaborave njen broj.
Krenulo je sa Dormeo jastucima , Dormeo dušecima , posebno Dormeo ćebadima koja zimi greju , a leti hlade u zavisnosti od strane koju okreneš. Kako da ne ! Gola laž. Priznaje da su ćebad mekana i prijatna na dodir , ali obe strane su iste.
Zamalo da doživi toplotni udar kad je preko leta probala da se rashladi.
Stazama tajm šeringa , Dormea i Ceptera su krenula i mnoga farmaceutska i medicinska udruženja. Jedni nude čarobne kreme i preparate za sve i svašta .Drugi kompletne besplatne preglede i čudotvorne kozmetičke tretmane, a ne znate ni ko su ni šta su. Kako da znate ko su ?… kad uvek čujete samo glas. Par puta je probala da proveri kome pripada taj i taj broj – i uvek dobijala isti odgovor– nije u imeniku. Nisu u imeniku , a hoće da vam se uvale u kuću. Vi ste izabrani (samo što ne izgovore od onog gore ) - da vam putem aparata najsavremenije tehnologije na vašem pragu ili u kući za par minuta procene kompletno zdravstveno stanje.
Kako da ne ! Kod nje bogami neće, po cenu dupliranja životnog veka. Čak i kad bi verovala da je tako , ona ne želi da zna - sve dok ne boli.
A , kad zaboli……..
Zovu iz opštine Stari grad, par puta, zaredom. Predstavljaju se kao članovi neke od stranaka pa ih kobajagi zanima imate li nekih problema . Kad ih zamolite da budu konkretniji i kažu na kakve probleme misle – natucaju- komunalne , uslove života, odnose sa komšijama itd.itd. Vi krenete od poreza kao najvećeg ličnog problema i dobijate očekivan odgovor, kao u većini slučajeva, da oni nisu nadležni za to. Na pitanje šta je u njihovoj nadležnosti ?- navode stvari koje sa vama nemaju nikakve veze , ali na kraju - ne propuštaju da vas snishodljivim glasom upitaju…. kad bi sad , ili uskoro , bili izbori - za koga bi glasali , sa nadom da će vaš izbor pasti na njih – pošto pokazuju brigu, za koju vas ni najmanje nije briga jer sve što je vaša briga nije u njihovoj nadležnosti. Onda im vi kažete da ubuduće okrenu red reči pa prvo krenu od poslednjeg pitanja kako ne bi trošili vaše vreme i tresnete slušalicu. Kako drugačije sa najobičnijim pecarošima koji love samo u mutnom.
Ima i smešnih situacija. Nedavno zove žena i kulturno se predstavlja. Neobično ime - nema šta. Ustvari, vi ga niste dobro čuli. Posle dvominutne tirade , o svemu što firma, u čije ime zove , smatra svojim vrhunskim proizvodima, vi gubite strpljenje i kažete – znate šta Variola.. mene to……. Dalje ne izgovarate jer vas gospođa - uvređeno prekida , da bi vam oštrim glasom , koji je u potpunom neskladu sa prethodnim , saopštila da ona nije nikakva Variola već Mariola. Taman uzmete vazduh da završite započeto ali ….čujete samo tu - tu - tu.
Prekinula vezu.
Nekad se znalo - ko kosi , a ko vodu nosi.
Postojao je red i znalo se ko šta radi . Profesor je učio , lekar - lečio , sudija – sudio , inženjer- gradio , zidar- zidao , pop krstio i usput kadio. Političari su uvek zamajavali svet , uniforme održavale red , žestoki momci pravili nered. Znalo se ko su jedni – ko drugi . Danas ne znate ništa. Pojma nemate ko se krije u uniformi . Da li je uniforma pokriće za red ili kamuflaža onih što prave nered. Sve je moguće. Puno razloga da se plašite i jednih i drugih. Samo blesav ne sumnja.
U to vreme- kad se znalo ko kosi , a ko vodu nosi - porodica je bila porodica. Znalo se šta radi majka - šta ćerka , šta radi otac - a šta sin- kakva je uloga baba i deda. Poštovanje i saosećanje, sa retkim izuzecima, je bilo sastavni deo života , a da se svakodnevno nije trubilo o antipatičnoj, usvojenoj reči – empatija. Sad se sve pobrkalo. Pravila postaše izuzeci . Teško razlikujete majku od ćerke , u ređim slučajevima - oca od sina . Ne znate više ko je mlad , a ko star. Lepo je videti ispeglana lica , ali i u zarezima proteklog vremena, ima nešto. Bar se zna ko je ko. Ovako , bez lupe - teško. Brka se.
Nekad se znalo ko je učitelj , a ko đak , kako se ide u školu, kako na ulicu . Danas svejedno. Sve opcije su u igri.
Pre je učiteljeva reč bila zakon – sada su đaci - neretko, zakon za učitelje.
Znalo se - kako se završava škola , fakultet , doktorat . Više nema potrebe . Ozbiljne škole nisu preporuka za visoke funkcije– naprotiv .Dovoljan je jedan sa školom kao pokriće za one bez nje. Ostali mogu biti šalabajzeri pod uslovom da slušaju.
Visoko letiš ako si poslušan, imaš pun novčanik i veze za transfer. Obiđeš isturena odeljenja privatnih fakulteta, prigrabiš ćagu, potegneš vezu, ta veza drugu vezu i eto te na vrhu. Lako, da lakše ne može biti. Postaješ kadar i hvaljena osoba . Nemaš znanja , zato odluku prepuštaš onima iznad tebe koji znaju put kojim si stigao do njih. Prisiljen si da slušaš i usput kličeš.
Nema - neću.
Samo hoću.
Neki neće . Zna po svom detetu. Da je čuje ne bi mu bilo pravo što ga uopšte pominje , pogotovo tako naziva, kao da ona ne zna da je on odrastao, ali on ne shvata da su i odrasli – prvenstveno- nečija deca. Uvek je zbuni kad kaže - ja nisam tvoje dete . Nego čije si ? - pomisli u sebi. Smejurija..... Ali, ajde de , čovek - završio ozbiljan fakultet ( ne baš po njenoj želji, pošto je za ekonomiju – tabula raza ) sa vrlo ozbiljnim prosekom u respektabilnom roku.
Prvi posao našao sam, drugi takođe. Teoriju savršeno pretočio u praksu , vredan , pošten i što se poslovnih stvari tiče do perfekcije precizan , ali nespreman da odstupi od sebe i svojih principa. Odan firmi kao da je njegova . Možda previše. Ni nalik onima koje nazivaju " japiji ". Ne nosi kravatu - odelo isključivo kad mora. Umesto toga , na posao nosi znanje. Njoj žao što nije češće u odelu - čini joj se - lepo mu stoji. Ali on takve želje ne ispunjava.
Nekad bi se za takvog grabili – danas –ne. Dostigao određeni nivo , ali dalje ne daju. Mesta zauzeli tatini i mamini sinovi koji aminuju ono što on nikada ne bi. Okružen pomoćnicima sa "Singidinuma ", "Megatrenda" i kojih sve ne, figurativno rečeno plače za ekonomistima sa državnog univerziteta koji , kako kaže , čame na birou , a ovi preko političkih i rođačkih veza nezasluženo uleću na njihova mesta.Ona mu kaže da za njim plače Dojče banka u kojoj bi se njegov rad cenio, ali ni da čuje. Drugačije je mislio pre bombardovanja.
Pardon , sve što je navela tiče se posla. Ništa nije preuvelično , ali da ne ispadne hiperbola u slavu rođenog, mora pomenuti da van posla , kako mu često kaže - ima hiljadu i jednu manu. Dobro, ne baš toliko... ali za bilo koliko - vrata moraju ostati zatvorena.
I to se nekada znalo.
Moglo bi se nabrajati do zore , šta se nekad znalo, sad zaboravilo , da nije besmisleno, pošto je sve što se nekad znalo u "nekad " i ostalo.
Već danima sa kokoškama leže , sa prvim petlovima se diže. Nije joj običaj , ali u poslednjih mesec dana je prisiliše. Onda navrat nanos popije kafu, na brzinu prezalogaji nešto, zatvara prozore, spušta roletne i sa najlon kesom na glavi hvata tutanj, praćena zapanjenim pogledima radnika i svirkom raštimovanog orkestra koji je uzrok svemu i zbog koga beži. Čak da je u pitanju simfonijski orkestar koji bi savako jutro svirao istu melodiju misli da bio joj pozlilo. Ovako tek……Jutro počinje sa cijuuuuuu, tup ,tup, tras i kao završnica BUM kad obijeno pada na zemlju u pratnji oblaka prašine od koje ne vidite ništa i ne osećate nikakav drugi miris. Sled radnji zna napamet. Čim čuje prvo cijuuuuuuu- ko oprena skače iz kreveta.
U strogom centru je. Mnogo prednosti ,ali ima i mana.Što se prednosti tiče- sve je nadohvat ruke. Većina poslova se završava u centralnoj zoni tako da ste privilegovani u odnosu na one koji žive u prigradskim naseljima pa dane troše da bi nešto oposlili. Dalje : tu su pozorišta , muzeji koji ne rade , ali će jednom možda i proraditi, Kalemegdan sa pogledom na ušće Save u Dunav , pešačka zona sa svim ekskluzivama i događajima u njoj. Tu je i nezaobilazan Trg Republike gde se sve odigrava. Počev od ljubavnih sastanaka, preko raznoraznih svirki, performansa , mitinga i demonstracija. Dakle, ako ste u centru- sve gledate uživo.
U centru se zvono na vratima često oglašava. Ne samo od strane prijatelja i očekivanih gostiju. Ponekad su to odžačari koji po verovanju donose sreću. Ponekad ciganka što čita sudbinu iz dlana . A nekad , mada sve ređe, oni što popravljaju kišobrane.
Nekima to smeta , njoj ne. Odbija ih sve , ali je lepo videti i osvežiti sećanje na dane kada je toga mnogo više bilo.Da je na Dedinju ili u nekom drugom kraju gde bogati kupuju imanja , ista ograđuju , opremaju kamerama i drugim merama predostroženosti u cilju čuvanja bogatstva , gde ni okom ne možete virnuti , a tek kročiti –nezamislivo. Čini joj se kad bi videli onog sa kišobranima da bi odmah pripucali na njega misleći da su kišobrani dvocevke . Paranoja !!! Pa jes…..... nuditi popravku kišobrana onima kojima ne trebaju. Čini joj se da ti iz soba direktno uleću u automobile ograđeni od sveta i realnog života. Zna da se ne bi menjala sa njima, ali nije sigurna da ne bi štrbnula malo bogatstava koje su oni štrbali naveliko, a i zna se kako.
Ali centar , kao što reče, ima i mana. U centru su zgrade zbijene i načičkane jedna uz drugu , u njenom slučaju jedna preko puta druge . Bilo ko i bilo šta da radi odražava se na vaš život.Tako i u ovom slučaju. U komšiluku - sređuju fasadu . Radi graditeljka , ostali je podržavaju i raduju se. Milo i njoj t.j. njima preko puta. Kako i ne bi kad je ona većinski finansijer. Kupila stan u strogom centru grada - veliki ko kuća - koji kao većina onih koji odreše kesu renovira. Ruši sve. Usput radi na fasadi . Ali redom koji njoj odgovara - prvo stan , potom fasada.Rušenje u stanu se preživelo. Prštalo je na sve strane , ali se nije toliko odražavalo na život okolo. Zato fasada zagorča život.
Graditeljku drugi ne zanimaju. Ne pita komšije kako se osećaju u haosu koji im ona pravi. Šta je briga za prašinu , buku i prljavštinu koje ostavljaju oni koje je ona angažovala i trpaju u vaš stan? Šta je briga što vi ne možete preći razdaljinu od vašeg ulaza do njenog , a da ne pobelite od prašine? Šta je briga što na sprdnju majstora stavljate najlon kesu na glavu da ne bi u tom kratkom periodu postali sedi, a kosa vam je druge boje.I previše toga….. šta je briga?
Besna i bogata, kao većina takvih misli da im je sve dozvoljeno pa i to da nema osećaja prema drugima. Misli da treba da budete polaskani njenim prisustvom. Udostojila vas svojim dolaskom pa treba da joj budete zahvalni što ćete imati tu čast da gledate u njene prozore i drveće koje planira da zasadi na terasi. Zaboravlja na one koji se takvima ne klanjaju, pogotovo ako gaze bez pardona.
Normalno- da joj je puklo. Normalno- da je okrenula graditeljkin broj i pitala ono što je ista morala reći bez pitanja, normalno- da je podsetila na elementarne principe pristojnosti i poštovanja drugih, normalno - da joj je rekla da je sita i presita takvih. Normalno – da je izgovorila da se to neće tolerisati i da zna puteve kojima se i takvim može stati na put.
Normalno – da bi ceo razgovor bio drugačiji da mlada i lepa komšinica nije na pristojno obraćanje odreagovala histeričnim i uvređenim tonom razmaženog deteta što ne dolikuje njenim godinama, još manje majci dvoje dece.Normalno , da bi sve bilo drugačije da je pokazala malo saosećanja prema drugima. Normalno, da bi sve bilo drugačije da umesto odbrane neodbranjivog ne pokaza prkos , ljutinu i bes.
Pokaza nemudru i osionu stranu svoje lčnost.
Na kraju reče –“ umesto da se radujete lepom pogledu koji ćete imati kad sve bude gotovo vi negodujete”.
Šta da odgovorite nekom ko čuje i razume samo sebe?
Kako Majakovski reče “ kako u debelo uho zabosti nežnu reč “, a vi na deblje niste naišli.
Ipak joj u ironičnom tonu saopštite da živite samo za taj moment kad svemu bude kraj i kad ćete vreme, umesto u kući, po ceo dan provoditi na prozoru, po cenu da vam se zavrti u glavi i ne daj bože padnete, kako bi mogli da uživate u pogledu na njenu fasadu, njene prozore , a pogotovo njenu terasu- pošto su u istoj vazdušnoj liniji sa vama.
Neosetljiva na ironiju- odorovolji se , što sve kaza.
