Godinama izgovarate reč bez ikakvih problema. Svi vas razumeju. Onda je napišete kao naslov za pričicu, a obrazovaniji od vas, vas opominju da se ne kaže svakodnevnica , već svakodnevica. Onda se vi zbunite i zapitate grešite li i kada kažete dnevna, umesto devna - recimo potrošnja. Bez onog N , ne liči ni našta. Apsolutno nelogično, zbog čega tvrdo ostajete na kursu na kome ste bili. Šta vama to uopšte znači , kada znak uzvika , znak pitanja , zarez, pa i celu tačku preskočite, što je sa stanovišta onih koji se bave pravopisom  mnogo veća greška. Ipak , iz znatiželje , a bez ikakve želje da nešto promenite konsultujete sveznalicu t.j. -  gugl.  Najlakše i najbrže. Usto besplatno. Piše – može i jedno i drugo , ali je ispravnije SVAKODNEVICA. Onda to pišete krupnim slovima spelujući slovo po slovo ne bi li ušlo u uvo. Nema šanse - uvo ne prihvata.

 No, manimo pravopis. Moraju  lingvisti da menjaju pravila u vremenu kada se sve menja.I bez pravopisa vama je kapa puna briga. Kako zbog nekih koji idu tamo gde se trenutno ne ide , tako zbog onih koji ostaju. Kako zbog onih koji su blizu , tako zbog onih  daleko . Kako zbog zbrinutih  , tako zbog nezbrinutih. Dugačka lista. Svi su u problemu, bez vaše krivice , ali vas pritiska . Guši i kuća. Nije bez veze rečeno " da je kuća dobra i vuk bi je imao". Zato bežite iz kuće sa kapom punom briga. Ko velite na otvorenom će vam biti bolje. Volite gradsku vrevu. Idete u gužvu da bi bili sami . Da gledate , a da ne pričate.Da vas okrznu pogledom ,a ne pitaju ništa. Većina lica je mrgodna , kao što bi ( tog dana ) bilo  i vaše da date da se vidi. Ali vi ne date… Usmerite pogled prema onima koji su  vedri, nasmejani i bezbrižni - još uvek.Dok ne porastu- pošto su to uglavnom deca i naraštaj koji tek pristiže. Njihove brige nose oni koji su ih stvorili.

Tako raspoloženi , taman kročite na ulicu , napravite par koraka, kad vam prepreče put. Pitaju – volite li pozorište ? Uvek isto , čuli ste  stotinu puta , nekada i drugačije odgovorili , ali tog dana kažete – ne, ne volim. Zapanjen glas u čudu pita : Molim ! – ne volite pozorište ! Ko veli zar ima takvih? Vi mu lepo kažete – mladiću, čuli ste odgovor . Drugi vole , pitajte njih. Da vas ne mrzi odgovor bi glasio drugačije. Volite pozorište -  gledali ste mnogo predstava koje su vam se dopale , ali je bilo i onih na kojima ste mogli zaspati da vas nije bilo sramota, pa ste nakon prvog čina otišli. Pozorište ne sme da uspava , mora da razdrma , zamisli ili nasmeje u zavisnosti od toga šta je na repertoaru.

No, u mislima se vraćate mladiću koji vam je postavio pitanje. Analizirate izraz lica koji još titra pred očima i znate zašto je ostao zapanjen. Nije njega briga što vi volite ili ne volite pozorište , možda ga ni sam ne voli naročito, pa bi između pozorišta i žurke pre odabrao dobru žurku. Njega je zapanjilo što se neko usudio da kaže da ne voli pozorište jer se svi drugi na samu reč raspilave i iznenade da to neko uopšte pita , kad se to podrazumeva. Deklarativno svi vole pozorište. Malo sutra. Znam neke koji nikad nisu kročili u foaje , a obožavaju pozorište.

Stavljate tačku na epizodu sa daskama koje život znače i nastavljate put, čvrsto rešeni da na miru popričate sa sobom. Pusta nada. Gomila ispred vas . Zamišljeni, niste primetili. Pokušavate da napravite zaokret , ali nasmejano lice se stvori ispred vas. Cimnete glavom uvis – u smislu šta hoćeš sad, pa ti? Ne smeta mu mimika . Trpa vam u ruke papir. Pitate o čemu se radi .Kaže to je njihov program. VAŠ ! – a ko ste vi?  Reče da je aktivista stranke ( poznata ) pa moli da se upoznate sa programom. Zašto ........?  Pokoleban nepredusretljivošću zamuckujući reče  - da vidite šta i koliko smo uradili , a šta i kako tek planiramo.

Kako ste radili – tako i pamtim , a šta planirate znam i bez programa. Šta – izusti. Evo ovako .    Kad me već vučeš za jezik – planiraš - da se malo iscimaš , onda ušlihtaš nekom iznad tebe , a potom usadiš u fotelju , koju do kraja života,  po cenu  svog ili tuđeg života - nećeš napuštati - kao ovi koje promovišeš . Da nije tako, dečko, zar bi bilo 29 stranaka u zemlji koja će ,još malo, stanovnike prebrajati na prste.No, razumem ja tebe – lakše tamo gde se laže , nego gde se radi.Od rada se, nažalost, niko nije obogatio.

Stavite tačku i na to. Ispred svake prodavnice trpaju listiće . Na jednima reklamiraju veš , na drugima , naočare , treći najlon čarape. Znaju koliko su žene osetljive na to , ali za sve nemaju pare , pa su oni sa čarapama bez kojih se ne može - najuporniji. Jedna i vama utrpa listić. Piše – lepe najlon čarape, sa ili bez likre - nikad jeftinije. Završnica – ne propustite. Šta kažete , pita cura?

 Kažete joj da vi ne nosite najlon čarape. Spusti pogled nadole i reče: zar to nisu najlon čarape?

Šta  da kažete ? - DOSTA VAM JE....

Okrenete se i odete.