Danas, kad ugledam poštara, prođe me jeza  i  streknem. Obavezno pljucnem i kažem  pu- pu  kao da mi je (zlokobna)  crna mačka presekla put. Ako mi ide u susret podignem pogled visoko ili ga skrenem ustranu, kobajagi , nisam ga videla. Ako zvoni na interfon u vreme kad uglavnom obilazi klijentelu, ćutim.Ne pada mi napamet da mu otvorim vrata.Zašto bih kvarila sebi dan u rano jutro? Ionako mi ništa lepo ne donosi . Samo štancuje: danas račune za telefon ,sutra ili prekosutra račun za struju, potom infostan, pa Sbb – ne mogu svega ni da se setim,a znam da ima još. Pa da ,užas, setila sam se –porez na stan , pa sudski pozivi sa odrezanom kaznom po pet –šest hiljada, što nije neko imao Bus- plus, ili je prešao na crveno, što moram priznati činim i ja ,a tek moji momci…. stalno. Doduše, ja nikad nisam platila kaznu, niti bih, ali oni po par puta iskeširaše državu ili nekog drugog.Ne znam ko se masti sa tom vrstom harača, a i svejedno mi je pošto nikom više ne verujem.

       Da-imam poštansko sanduče, zaključano, sa rupicama na sredini da se može videti otprilike šta ima unutra. I tu imam razrađenu taktiku.Ako se šareni, znam da su to reklame.Pokupim smeće i bacim. Ukoliko se beli- ne diram,  uvek mogu da se vadim da mi računi nisu blagovremeno dostavljeni ,što mi je jednom i pošlo za rukom. Tako ja ,ali ne i ON. Ne samo da redovno prikuplja račune  već mazohistički,a u odnosu na mene sadistički, referiše šta je stiglo, a šta tek treba da stigne, iako zna da me to dovodi do ludila, pa ih kao najveću dragocenost slaže na vidno mesto kako se, reče ,zbog mog nemara i odvratnosti prema računima ne bi zagubili . Nikako da ukapira da to što ON naziva nemarom, ustvari predstavlja bes. Prosto ne znam kako baš takav čovek zapade meni. Ne samo da ne izbegava poštara, već mu je za svaki slučaj dao i broj svog mobilnog tel. kako se, ne daj bože, ne bi dogodilo da neka pošiljka, koja zahteva potpis, bude vraćena ako mi t.j. ON nije kod kuće.

        Eto nedavno.Krenuli  u šetnju- njegov telefon zvoni. Zdravo prijatelju-kaže ON, ornim glasom. Šta ima novo danas? Pomislim da je neko od naših stvarnih prijatelja na vezi, pa prisluškujem. Ko zna šta se desilo ( svakodnevno čujete neke loše vesti )- pa se više lepom ne nadate. Nastavlja : “ Kažeš zatvoren koverat “-od koga je pita on? Čim čuh koverat - posta mi jasno . Poštara ne čujem ,ali njega da.” A.... od penzijskog-pa dobro ništa strašno, siguno me obaveštavaju kolika će mi biti penzija kad mi smaknu ono što su naumili. Otvori slobodno-pročitaj pa mi kaži, da se baš ne vraćam kući zbog toga. Odjednom  bi– šta kažeš ?-  šta ,bre, dugujem ,koliko  –o s a m hiljada! – u kom roku ? “Elem ,da ne gnjavim. Glas mu naprasno utihnu. “ Zamisli – govori meni-traže mi da im vratim osam hiljada koje sam dobijao po privremenom rešenju više nego što mi pripada po konačnom”.O kakvom privremenom i konačnom rešenju ti pričaš-pitam ja?

      “ Podneo sam zahtev da mi izdaju konačno rešenje – neću valjda ceo život da budem na privremenom”. Poludeh. Da ne gnjavim-  izgovorih što nije za priču.

       Reče samo da sutra mora ići u socijalno- što mene dodatno iziritira. Šta ćeš tamo? Učini mi se sa zahvalnošću u glasu odgovori - da mu je” plemenita država” dala varijantu da dug otplati u roku od osam meseci. Inače, zaboravila sam reći da pripada onim retkima ili je možda jedini koji-----

  smanjenje penzija i plata razume - kako bi jadna država stala na noge. Ja ne . Opravdala bih sve ,pod uslovom da se to odnosi na one koji ovu državu očerupaše , pa sada čerupaju nas da bi je kobajagi spasli.

      Pardon. Ispade, ne volim poštare.Nije baš tako. Nekada davno, ali ne toliko koliko se čini, radovala sam im se. U to, ne tako davno vreme poštari su vam bili maltene kao članovi porodice. Uz to i glavni abronoše.Znali su sve o svima. Donosili pisma, čestitke, ponekad i poklone od rođaka iz daljine i zahvaljujući tome bili veoma  informisani. Nije vam trebala dnevna štampa. Podrazumevalo se da uđu u kuću  gde ih je po pravilu čekala čašica ljute koja bi brzo razvezala jezik i poslovni sastanak pretvorila u privatno ćaskanje i trač do trača.

        Znači bilo je to u ono vreme  dok su se pisala, slala i dobijala pisma, kad su se danima birale, pisale, slale i dobijale  novogodišnje čestitke , kada se iščekivalo i sanjalo, kada je svet bio siromašniji za sve ono što danas ima ,a danas ostao bez onog što je nekada imao-druženje,bliskost,romantiku.

  Bilo je to- ne tako davno vreme, kada deca kao moj trogodišnji sestrić Lazar bistrog  oka i prebrzog skoka ,  koga inače obožavam , nisu ni znali šta je kompjuter,mobilni  i  tablet sa kojima on rukuje kao da ih je  sa posteljicom iz majčine utrobe dobio u miraz. Čudo jedno.