ON je odlučio.Ništa od novogodišnje proslave u hotelu. Ništa od male crne haljine i salonki " debelo" plaćenih na elitnoj lokaciji Beogradskog buvljaka, rezervisanoj za srednju klasu i one ispod nje.  Šteta. Neće biti baklava , tufahija i drugih turskih specijaliteta. Propustćemo  lelujanje kukovima i nadaleko poznati turski ples. To mu je žao - znam ,ali se pravim da ne primećujem  pogled  usmeren na reklamni pano za muške oči. 

       Bagažiram toaletu predviđenu za svečane prilike sa mišlju da ih nisam morala tegliti iz Beograda. Ponovo navlačim farmerke , Meklaud jaknu i udobne čizme. Krećemo u susret 2013   koja nas negde čeka ili mi nju  svejedno.

      Gde ćemo ?- pitam. Svi putevi vode u Taksim -kaze ON. Stvarno - ja mislila u Rim, ali ne govorim. Pobogu , od starog grada do Taksima, po mojoj proceni, ima ceo dan hoda. Nadam se da idemo taksijem,rekli su da je  ovde  izuzetno jeftin  , a to je ionako jedini luksuz koji ćemo sebi priuštiti, pokušavam da ga odobrovoljim.  Ne, kaže ON.

      Ići ćemo stazama Turaka. Malo peške ,malo prevozom.Kako ćeš inače upoznati grad?  Zaboravlja čovek da se još uvek nismo nastanili u Istanbulu .  

      Ostalo ponovo kao na pokretnoj traci. Peške do tramvaja , tramvajem do nekakve uspinjače, uspinjačom do Taksima. Šta da  kažem, put koji ne bih umela da ponovim. Ali zato zna ON .Uvek je i znao. Uloga koja mu savršeno odgovara- - gospodar prostora i rešavanja rebusa. Sa malom dozom ljubomore i istom količinom ponosa mogu da kažem da ne postoji lavirint iz koga se taj čovek ne bi iskobeljao . Nadam se da će tako biti i sada.

      Stupamo na tlo Taksima. Nema dobrodošlice , svetlećih lampiona i novogodišnjih ukrasa.U pretećem polumraku DEMONSTRACIJE. Masa tamnoputih, razjarenih i ljutitih muškaraca drži govore i uzvikuje. Ne razumem šta pričaju. Ja sam poliglota samo u pantomimi. Ali po govoru tela i načinu na koji ispoljavaju svoj bunt slutim ogroman bes. Ovi se ne zadovoljavaju šerpama ,loncima i poklopcima. Njima pre dolikuju kubure. Hoće da biju. Jasno ko dan.

       Drhturim. Nešto od vlažne, prohladne noći - više od straha.

       Dakle to je to, kažem . Molim - pita me ON . 

       Ne moli mene , već boga. Zašto? - reč koju često koristi i koja me u normalnim okolnostima veoma nervira , a u ovom momentu dovodi do erupcije besa.

      Pa ,eto , samo zato sto su generacije mojih predaka preživele 500 god. ropstva pod Turcima , a ja poslednje pare dala da platim ceh za one koji su preživeli. Biće krvi, dodajem.

      Buljuk policijskih automobila sa zaglušujucom škripom guma i sirena stupa na mesto događaja. Njihovo prisustvo u oklopnim uniformama još više potencira moj strah. Bežimo-kažem ja.

      Svestan mog nemira , glasom u jednoj ravni kaže-uzmi me pod ruku i prati. Visoko uzdignute glave, za istu veći od svih njih, sporim korakom kao da se radi o snimanju neke filmske scene , a ne spasavanju glava prodire kroz  gomilu i uspeva. 

     "  Na sigurnom smo "- kaže . Hajdemo u hotel - vapim. Zar moramo biti na ulici da bi dočekali novu godinu? Zar ona ne dolazi i u hotel ? Ne - otsečno kaže neustrašivi Sulejman Velicanstveni iako ni jednu epizodu serije nije odgledao , ali mu ono Veličanstveni jako prija pa se poistovetio sa njim. Drskosti. Da je ona gomila to znala spalila bi nas na licu mesta. Zato ćutim.

      .

    .