Categories
My Links
Generalna

« DVOIMENA - 2 | PUTOKAZ »

DVOIMENA - EPILOG
panicnadezda | 22 April, 2017 15:56

 

Bili su par na glasu, dok glas nije zamro. O njima su glasno pričali  , kasnije jedva šaputali . On, mlad revolucionar zadojen idejama komunizma i jednakosti , koje je njegov otac predratni pečalbar preko okeana, smatrao utopijom naivnih, čega se treba čuvati. Uzaludno ga je molio  : Miloše, mani se toga.

 Politika je kurva kojoj kad sve daš -  uzima tebe.

 Ona gospođica iz otmene kuće u kojoj se takve ideje nisu gajile. On, prošao golgotu rata i Sutjeske, zajedno sa mlađim bratom čije su  kosti ugrađene u temelje buduće otadžbine. Umesto sina, majka je dobila papir u vidu Partizanske spomenice kao dokaz da otadžbina ne zaboravlja one koji su dali život za nju .

Mladi revolucionar se sa Sutjeske vratio pun ucrvljanih rana koje su vremenom zalečene. Kažu bilo ih je preko dvadeset.Dobio je Spomenicu . Ubrzo i važno mesto u maloj varoši. Imponovalo je poznavati ga. Utrkivali su se ko će mu biti bliži.

Onda se zaljubio. Ne u onu koja će čitav život plaćati njegov fatalizam. Prva ljubav mu je bila vanserijska lepotica druge vere. Pričaju ... prva muslimanka koja je zbog ljubavi prema kauru skinula zar sa lica. Njena porodica je osudila, njegova nije prihvatila. Zvala se Atka. Osoba koja kuca ove redove imala je priliku da se uveri u lepotu žene koju je njen otac voleo. Bila je tinejdžerka kad su joj rekli da jedna gospođa želi da je vidi. Odazvala se pozivu. Na ulici je čekala visoka , vitka , prelepa žena koja je nakon dužeg gledanja , pomilovala po glavi i samo rekla ......u pravu su ... ličiš na oca. Kasnije su joj objasnili ko je to. I danas pamti njen lik, kao što je, verovatno Atka dugo godina pamtila lik njenog oca. Pod pritiskom porodica Atka je napustila grad svoje prve ljubavi u koji se , kažu , samo tada vratila.

Onda je upoznao gospođicu iz dobre kuće. Razmaženu, ponekad hirovitu , zanimljivu , lepu i vrednu ljubavi. Bila je to njena majka. Potisnuo je Atku, ona Balšinu kletvu zbog neuzvraćene ljubavi. Kao da snosi deo krivice ćerka je nikad nije pitala ( nakon svega što se desilo )  žali li što nije napravila drugačiji izbor.

 Venčali su se . Nakon godinu dana dobili sina čije je rođenje pompezno proslavljeno. Hteli su još dece. Nakon dve godine i to je bilo na vidiku. On je kao, većina muškaraca, želeo sina, ona samo da bude živo i zdravo. Radovali su se.....

No, radost je bila kratkog veka. Došao je momenat kad je otadžbina tražila nove žrtve. Deviza  „ Nas i Rusa trista miliona „ više nije važila. Trebalo je odlučiti. Rusija ili otadžbina .Mnogi su zaboravili na Ruse iako u suštini nisu tako mislili. On i par istomišljenika, dojučerašnje prijatelje, u koje su se kleli,  nisu  preko noći mogli proglasiti neprijateljima. Izabrali su odanost do kraja. Odanost Rusiji, značila je izdaju Vođe.

Izdaja Vođe se nije praštala.

Čuli su za Goli otok. Doneli su odluku da beže u Albaniju. Bilo ih je šestorica. Podelili su se po dvojica, kako bi manje padali u oči. No, po direktivi, kako to obično biva, angažovane su uhode, koje da bi iskupile sebe, moraju izdati druge . Njih je pratio jedan. Prijavio . Vod od trideset vojnika je stigao na lice mesta. Vezali su ih . Na komandu... pucaj!!! - rafalna paljba prolomila se nebom.. Meštani su pričali da je tako grmelo kao da su se oblaci sudarali . Scena za pamćenje ... 30 naoružanih do zuba  - protiv dvojice bez ičega.

Ubili su ga uoči Svetog Save 1949. Imao je samo 27 . god.  Njena baba je do kraja života proklinjala taj dan.

Vest o ubistvu bez suđenja i presude, kao opomena svima, urodila je plodom. Isprepadani ljudi danima nisu izlazili iz kuća. Malom varoši se širio strah. Sve je zanemelo. Po naređenju, sahrani niko nije mogao prisustvovati. Po istom naređenju nisu smeli biti sahranjeni na groblju kao ostali ljudi. Dva odrasla muškarca  sahranila je majka jednog od njih, t.j. njena baba, kopajući raku na mestu ubistva. Kuća, koja je služila za primer je preko noći postala ukleto mesto. Ljudi su je u strahu zaobilazili .

 Niko im nije izjavio saučešće.

 Ali došli su oni kojima je naređeno da dođu.


Mrtvi su platili svoje , živi su morali da plate za mrtve. Usledila su hapšenja. Njegovu 17 godišnju sestru Milju su deportovali u Kotorski zatvor kako bi ispipali eventualne veze sa zločinačkim aktivnostima njenog brata. Njene priče o onome što je tamo doživela liče na horor .

Detalj za osetljive. Ispitivali su ih u prostoriji čiji su zidovi bili oslikani krvlju. Do smrti se nije mogla oporaviti , još manje zaboraviti čega se tamo nagledala. Pustili su je nakon par meseci.

 Zarad sigurnosti otadžbine uhapsili su trudnu ženu, vođeni logikom....  nikad se ne zna, šta žena zna. Ona , ili bolje rečeno embrion u začeću, je bila najmlađi zatvorenik svoje domovine.

 Kriva , a nerođena......

Majku su mučili stalnim pitanjima o nečemu o čemu pojma  nije imala. Nije ni mogla da ima ,kad ništa, van izgovorene reči, njenog životnog saputnika da se neće odreći Rusa - nije bilo. Zahtevali su da se odrekne muža. Prkosna i časna po prirodi, rekla je da se neće odreći oca svog deteta , misleći na sina , pošto je u užasu koji je neočekivano zadesio odlučila da dete u stomaku ukloni.

 Jedna usta manje.

Nakon izvesnog vremena pustili su je iz zatvora. Govorila je, da je gradom išla visoko uzdignute glave , dok bi slučajni prolaznici svoju saginjali.

Na slobodi, koja je bila sve - samo to ne , zaključila je da je kasno za abortus. Dete će biti rođeno. Sećala se razgovora sa mužem. Kako će se zvati ako bude muško, a kako, ako kojim slučajem, bude devojčica? Oba imena su bila pripremljena. Za ćerku je planirano Tanja.

Ne Tatjana - samo Tanja.

Pet meseci nakon ubistva rođena je Tanja. Zvali su je Miloševo posmrče. Majka je otišla u opštinu da detetu da ime . Pitali su je kako će se mala zvati , očekujući sve samo ne ono što je ona uradila -  rekla je Tanja.  Prekrstili su je u Nadežda. Kad je tražila obrazloženje, matičar  je konspirativnim tonom, da niko ne čuje,  rekao da se plaši da je  ne vrate u zatvor jer je Tanja - rusko ime. Pojma nije imao da je i sa Nadeždom isti slučaj. Na sreću ni drugi nisu znali.

Zahvalila  se na pažnji i odgovorila da nije bitno, jer će se mala po svaku cenu zvati Tanja , bez obzira na to kako je upisano.Tako je i bilo. Devojčica do polaska u školu nije znala da ima drugo ime. Tek tada joj je majka ispričala kako se to desilo. Kad je krenula u prvi razred majka je otišla na razgovor sa učiteljem. Znala je da je Milo Tošić poštovao njenog muža i mislio kao on , samo je bio dovoljno mudar da kad treba - zaćuti. Već na prvom času učitelj joj se, na molbu njene majke, obratio sa Tanja. Do kraja onovne škole je tako ostalo.

Isto u gimnaziji. Profesori su je zvali Tanja. Mnogi od njih su bili poštovaoci njenog oca, pa je to bilo najmanje što su mogli da učine za njegovo dete. Zvali su je onako kako bi je on zvao da je ostao živ. Na kraju ceo grad je zvao Tanja. Priča sa Olgicom nije izmišljena. Prve komšije nisu znale da ima drugo ime.

A kako su živeli? Sam bog zna. Majci su čas davali , čas oduzimali posao. Godinu dana nakon očeve smrti niko nije otvorio vrata njihovog doma. Živeli su među ljudima (izuzimajući najbližu rodbinu) a bez njih. Koliki je strah vladao da vas ne povežu sa porodicom izdajnika govori slučaj lekara Nemca koji je ostao da živi u Crnoj Gori. Pre očeve smrti svaki čas je trčao kod njih sa potrebom ili bez nje , tek da proveri fali li nešto. Prvi put nakon muževljeve smrti, kad je sa razlogom pozvan, ogrešio se o lekarsku etiku, porukom da on ne ide u kuće izdajnika.

Svojevrsna ironija !!!

Uglavnom - živeli su i preživeli, žigosani kao porodica izdajnika. Na stipendiju za studije nije mogla računati . Dobijali su je lošiji đaci, čijim očevima je njen otac pomagao. Ni zalaganje   profesora nije pomoglo.

Birokratija , kao i danas, na sve udara pečat.

A preživeli su zahvaljujući porodice njene majke, zahvaljujući njegovoj majci koja je nju podizala i dvostruko više radila kako bi njima pomogla, zahvaljujući prkosu i inatu, ako to može i posebno zahvaljujući bratu njihovog oca koji je u vreme njegovog ubistva, takoreći, bio dete , ali kad je porastao i počeo da radi njih dvoje nije odvajao - od svoje troje. Smatrao je svojom obavezom da brine o deci brata koga je obožavao.

 Ime mu je bilo Miraš, za njih je bio Ćika.

Poslednja kap u čaši prepunoj vode je Vođina smrt. Kod njih i još par porodica je iznenada nastao kvar na vezama. Petnaest dana im telefon nije radio.

Valjda su se plašili da preko žice mrtvi ne dignu ustanak.

Zato su za njima zatrli sve tragove. Nema umrlica ,nema krštenica ,fotografija, Spomenica i svega drugog čime su kićeni dok su bespogovorno služili otadžbini.Da nije u par nastavaka pisano o ljudima koji su tada ubijeni pa neki novinar "Borbe" iskopao jednu  sliku, ne bi ni znali kako je izgledao. Danas su otišli korak dalje. Uprkos onome što svi znaju, ko po sećanju , ko po pričanju, za bilo kakav dokument o njemu traže svedoke da je postojao. Zašto? Zato što je i posle toliko vremena u Crnoj Gori to tabu tema.

 

P. S. Bez pretenzija da ova priča nekoga dodirne i takne , čak i bez naročite želje da objasni zašto je dvoimena , neka ostane zabeležena za druga , slična vremena, kao svedočanstvo onoga   šta ljudi rade ljudima .

 

  

 

 

 

 #
User Comments
Add Comment
Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me