Godinama je trajalo. Stariji  jedno, mlađi drugo - ona ni da čuje. Moli da ne bacaju reči u vetar. Ne vredi. Priča se ponavlja. Stariji  traži da otvori Fejsbuk, koji on odavno ima, a i većina  -  isplati se, kaže. Mlađi neće ni da čuje …. Nisi luda …. Šta će to tebi? Ko veli to je samo za mlade i mlađe od mladih, kako bi po celu noću gledali slike i slali poruke.

Verovatno ga ni danas ne bi imala da joj se svakodnevna zvocanja i prebacivanja zbog visokih računa na fiksnoj telefoniji, ne popeše na glavu. U to vreme nisu vladali androidi, paketi, vajberi, i Whats Appovi (ako se tako kaže),  kao danas.

 A njeni rođaci rasejani. Većina u drugoj državi,  neki na drugom kontinentu. Red da ih ponekad čuje. A, red papreno košta. Ukoliko nemate štopericu u ruci, impulsi vrtoglavo rastu. Ponekad, kad  zovete, zaboravite najvažnije, jer vam je mozak usmeren na impulse. Muka živa. Kad stigne vreme za plaćanje - dođe vam da skočite kroz prozor, što vam, normalno, ne pada napamet. Zato se dovijate. Ako znate da ste prekardašili, najlakše vam da sakrijete račun i okrivite poštara da je isti zaturio. Uradite to jednom - pa vam cviknu vezu.  Više to ne radite, ali pratite šta drugi rade - sa kim razgovaraju, tj. špijunirate. Znate da nije lepo, ne liči na vas, ali ponekad čovek mora i ono što prezire. Telefon beleži pozive, ali se lako brišu. Znate po sebi. Mnogo puta ste obrisali tragove. Zato olovku u ruke, list hartije i načuljite uši. Prisluškujete. Na osnovu imena ili tona kojim se priča znate da li je poziv iz lokala ili vani. Kad vas napadnu da mnogo trošite, papir na sunce pa vi napadnete njih. Oni vama …Opet ti sa tvojima….A vi njima ….. Ma nemoj…a  ko je pričao…. Recimo sa Hrvatskom, jer stariji ima tamo rođake ? Ili ako je broj iz unutrašnjosti, znate da je mlađi. Zvao neku cicu. A kad se sa cicom priča nikad kraja razgovoru. Ne daj bože da izbije požar ili nekom pozli, išli bi u komšiluk da molite za pomoć.

Onda vas oni proglase za špijuna, što vas duboko povredi, jer to ne činite iz zadovoljstva već nužde  i kao epilog svega – svađa.

Starijeg nije briga što mu prisluškujete razgovore (među nama rečeno, nema tu šta ni da se čuje) ali, bogami, mlađi  koji strogo drži do privatnosti - zapanjen da je prisluškivan - pošizi. Počne da drži predavanje. Kreće sa našta to liči.... Onda mu vi kažete …. Kakva, bre, privatnost pod roditeljskim krovom….. Toga u naše vreme nije bilo….. Mogle su samo misli da se kriju, sve drugo je bilo na izvolte - transparentnije  nego danas …… Tek kad se napusti roditeljski dom, kreće se sa privatnošću..

Onda vam on kaže da su se vremena promenila, kao da ste slepi, nemi ili gluvi, pa ne znate (nažalost u masi stvari na gore) , pa vam kaže da ste zastareli što kategorički odbijate, jer nikako nije tačno i on to zna, ali mora nekako da vam vrati zbog špijuniranja. I koješta još…..Dok ne zaćutite….

Onda vam prekipi. Tražite da vam otvore Fejsbuk profil da vidite ima li kakvog ćara od toga. Hoćeš vraga. Mlađem se i ne obraćate pošto je on protiv. Kažete starijem. On vam odgovara da je upravo počeo, ili je u toku, ili samo što nije završio partiju šaha, koju, razumećete, ne može da prekine. Ne razumete, ali hajd..Tako danas, sutradan isto, da bi vam na kraju rekao da to uradite sami pošto ste išli na kurs, pa da zna na šta je bacio pare.  H e j …  Vaše pare. Čovek broji da su i one njegove.  No manimo to. Pitate ….  Kako?.. ..Odgovara lako i polako - korak po korak …. Prateći uputstva.  Ljuti ste. Zainatite se i krećete. Sve poštujete. Korak po korak, pa na početak …Opet korak - po korak….ponovo početak. Treći put isto, korak po korak – napred ni korak. Teže nego što ste mislili.

Onda se setite Aleks. Za nju je sve mačji kašalj pa i to. Ne zna šta ne zna, a skoro da nema, šta ne može. Član Mense, a koeficijent inteligencije na vrhu Mense.

Dotrča Aleks  -  uradi - tap, tap,tap i postajete član planetarne mreže fejsbukovaca. I ne samo to. Ponovo Aleks - tap, tap, tap i vi dobiste blog da se šalite i kad vam nije do šale.  U početku ne znate šta ćete ni sa jednim ni sa drugim. Ne vidite ni neku korist. Ali par rođaka se brzo javi. Umesto telefona sada se dopisujete. Onda vam postaje jasno ono o čemu je stariji pričao, mada više  pored Vajbera i nije naročito važno. Onda napravite listu prijatelja. Ne volite taj izraz, štaviše, alergični ste na njega, jer skrnavi suštinu značenja te reči, ali ko ste vi da menjate svetska pravila? Prilagođavate se, nerado.

Ali svi su izgledi da niste naročito prilagodljivi, jer vam nakon izvesnog perioda zbog vaših šala, neko ko ne zna za šalu, blokira blog. Tri meseca ne možete da vidite u čemu ste grešili. Zovete Aleks upomoć. Vaš lični haker priskoči kao uvek -  tap, tap, tap i vaš blog za zbilje i šale ponovo proradi. Srećni ste – zahvaljujući Aleks. Upozoriše vas da ne koristite ključne reči. Još uvek nemate pojma na koje reči misle, ali izbegavate imena.

 Dovoljno.

P. S  -  sve o čemu govorite je odavno zastarelo , ali koga briga.