Definitivno struja poskupljuje .U njenoj kući panika.Posebno muž-nikako da se smiri.Uvek je na samu reč struja dobijao plikove po koži.Sada se plaši ozbiljne alergije  .  

Pomno prati stanje.Još uvek ništa. Ali ne priča, što bi se reklo nekomunikativan je. Kao da oni donose odluke koje njemu ugrožavaju zivot.

Vitla po kući i besnim pogledom broji uređaje.Tipična reakcija nemoći.Primećuje, ali ćuti.Ko veli broji kilovate .Uvek je to najbolje znao.

On nesto i piše! Zapanjena je. Plaši se da nije odlepio.

Ali ne ……

Posle neprospavane noći zakazuje interni kućni savet sa zahtevom da svi budu prisutni , a samo ih je troje. Zauzima čelno mesto za stolom što inače ne praktikuje ni kada primaju goste , ali treba i na taj način podvući značaj teme o kojoj će se raspravljati. Baca papir na sto i diktira:

Peći su najveći potrošaci. Uključivaće se samo jedna. Očekivala je nešto tako , ali  ne toliko rigorozno . Mašina za veš jednom u deset dana i to isključivo noću.

Bojler će se uključivati subotom uveče, kako bi u nedelju naizmenično mogli da se plaknu . Kaže - koža će biti zdravija i lepša, neće trčati kod  dermatologa. Ovo pogodi njihovog sina -   kupa se ujutru i uveče . Ne zna koliko puta to drugi rade? Ali kod njih je tako. Neka nova moda - valjda.

Sin zaurla ( drugo ga se ne tiče) - nema šanse, bojler mora biti stalno u upotrebi. Može - kaže otac - ako ti budeš plaćao struju. Od čega čoveče - uobičajeno odgovara  sin, koji inače radi. Treba mu za izlaske , potom za garderobu - zna li otac koliko to košta, pa gde su putovanja - čas tamo - čas onamo - tek je video jedan deo - a gde je cela planeta. Nabraja  unedogled.Vidi ona da će ubrzo svako na svoju stranu. Tako i bi. Sin reče da ima važan sastanak, izvini se i ode. Pita se šta će ona?

     Zamisli u sebi , kako bi tek bilo da se  greju na drva ili ,ne daj bože, na ugalj. Em prljavština, em prašina, em bi morala nositi naramke iz podruma na drugi sprat ,što njen muž ne sme iz zdravstvenih razloga. Crkla bi sigurno.

Odluči da kobajagi prihvati, ali do prve prilike.Nije ni ona  pala sa kruške. Smisliće već nešto.......

Nisam poslušala sina. Veštine vezane za domaćinstvo sam upražnjavala ceo život i dovela do savršenstva.Sada bih mogla samo da kvarim.

  Normalno,ni muža, poslušala nisam. Dokolica je zavodljiva i opasna. I od nje može da se odlepi.

Sa prjateljima se viđam. Za sada uspešno zaobilazimo teme o bolestima. A mene stvarno boli uvo.  Ali  ćutim…

Pratim dnevnik. Vrebam informacije o popustima, sniženjima  i  totalnim  rasprodajama. Trebaće  mi. Ali  ništa.  Naprotiv. mumificiranog  lica  i  okrutnog  glasa  spiker  deklamuje kao iz  rukava. Poskupljuje  gas, samim tim i grejanje. Poskupljuju proizvodi od brašna ,  potom  mleko  i mlečni  proizvodi, pa struja, pa lekovi, pa cigarete. Nema  kraja. Čovek naučio  pesmicu  napamet, pa je  kao  Svetosavsku  čestitku  šalje u etar. Briga  njega  što   nekom može pozliti.

Pa  dobro ,  grejaću  jednu  sobu. Ostatak  stana ćemo  otvoriti  za posetioce  kad  ugreje  sunce.

Meso  bez koga se ručak u mojoj kući ne broji svesćemo na preporučljivu  meru, veličine  dlana.  Mleko i mlečne proizvode ću služiti na kašičicu, hajde kašiku, ili času. Lekove koje moj muž  pije  pregršt  ujutru i  isto  toliko  uveče  zamenićemo  Pelagićevim  '' Narodnim lekarom ''.  Kupovaću kutiju  cigara- drugu ću žicariti.

Na  ekranu  se  šepuri  aktuelni  Ministar prosvete. Deluje  ushićeno  i  samozadovoljno. Kiti  se  uspesima  koji  nisu  njegovi , već  onih  ispod njega, koje  on  prilikom  odlaska  u penziju  pušta mesecima  da čekaju  otpremninu. Znam iz iskustva. O  tome  ni reč... Tužiću ga bogami. Znate li nekog advokata koji radi iz saosećanja.  Ja ne.

Potom  Krkobabić.  Šta  on  radi!?  Sve poskupljuje, on ćuti. U stolici je.  Za  sada  mu  ne  trebaju  penzioneri. A i kome  uopšte trebaju kad  stalno nešto  zanovetaju, gunđaju i što  bi  mladi rekli  smaraju. Čovek  štekuje poslaničku platu, a od penzije kupuje skupe poklone svojim unucima, ako ih ima. Šta ću ja kupovati  mojim  kada ih i ako budem imala. Verovatno samo  lizalice.

Dakle u penziji sam. Zdravstvenu knjižicu još uvek nemam. Dok sam je čekala nije se dalo . Sada me mrzi da čekam. Dojadilo mi je čekanje u redovima, mrzovoljna lica šalterskih radnica i onih što čekaju. Ko velim, možda će mi je neko poslati. Kakav je to  penzioner bez trajne zdravstvene knjižice . Valjda u ovoj zemlji neko  vodi računa o tome. A, ako se to ne desi, šta da radimo. Možda je  dobro, ako ništa, ono zbog uroka. Kad nešto nemaš  ono ti ne treba. Pu-pu da zlo ne čuje.

Zar ne?

Ali šta ću sad?

Sin mi kaze: Prilika da se posvetiš kući.

M-o-l-i-m!  Kakva crna prilika.?

Šta sam do sada radila kad on to naziva prilikom. Kao da su  sluge i sluškinje to obavljale  umesto mene , pa sad malo  ja da se pokažem.Uvredi me rođeni sin. Tu ,kako on kaže ,priliku sam odavno usavršila,štaviše doktorirala na njoj i više me ne interesuje.  

Misli valjda na krpu, metlu,  peglu , varjaču,  šerpe, lonce i poklopce- zna se već. Zna on da to mene ne hrani. Nije  glup. Naprotiv, ali je muški nespretan i nesnalažljiv u novonastaloj situaciji.

Muž mi kaže: U penziji je super. Ustaneš kad hoćeš, radiš šta hoćeš, ideš gde hoćeš, jedeš šta hoćes i kad hoćeš, ako imaš, a pogotovo legneš kada hoćeš (misli u 3h ujutru, dok je na kompjuteru). Potom, ideš u “Maxi” po penzionerski popust, dan nakon prijema penzije, kad je primaš i dok je primaš u ovoj zemlji gladnih. Naježim se!

Prijatelji mi kažu: Više ćemo se družiti. Hoćemo, kažem ja, ali bez lekarskih dijagnoza, razmene recepata i priča o bolestima. Hoću da umrem zdrava. Da li je to moguće?

Čitacu, kažem sebi! To sam oduvek najviše volela i znala. Bacim pogled na biblioteku. Oni koje sam volela su mrtvi. Kažu, ne pišu više. Drugi pišu o njima. Hoseinija, Safona, Ljosu, Lesing, Pamuka itd, sam pročitala. Krećem u knjizaru… Poturaju mi najnovija izdanja Mojsilovićke, Mančićke, Alimpićke , Vesne Dedić Milojević i celu hrpu komercijalnih naslova. Od Mojsilovićke sam nešto pročitala. Odlučujem se za "Zauvek u srcu" Vesne Dedić Milojević, zbog lepog naziva emisije koju vodi. Savremena knjiga za brzoleteće čitaoce.Pročitah je bez muke. Upamtih "Ono za čim trčis, uvek ti izmiče". 

      Elem, odoh ja u penziju. Nisam morala jos, ali dojadio mi rad u prosveti. Dojadila mi demokratija iliti autokratija, novi rasporedi, pravila, propisi i improvizacije NEUKIH, a MOćNIH. Dojadile mi inovacije, inkluzije, konfuzije, maloletnicko nasilje i delikvencija. Dojadilo mi sve ono o čemu se nije zvonilo na sva zvona, a manje ga bilo. Ama, dojadilo mi bukvalno sve, izuzimajuci mlade koji se stalnim pritiscima, opomenama i ukorima u stilu nemoj- inspirisu na hoću.

 Podnesoh zahtev koji iznenadi sve. Mali broj rastuži, većinu obradova. Pogotovo one koji odlučuju o tome kome dati prioritet u popunjavanju radnog mesta. Hvala bogu na lageru Ministarstva prosvete uvek ima onih koji čekaju, a sami sebi nisu preporuka. Protivusluga u smislu tolerantnijeg odnosa prema propustima u radu- sledi.

       Brzo dobih rešenje o prestanku radnog odnosa da se slučajno ne bih predomislila. Potpisah. Gotovo je. Nema plate, nema para, a penzija ko zna kad će. Pitam za otpremninu. Brzo dobijam rešenje. Na prvi pogled korektno, pogotovo rečenica “tri lična dohotka najpovoljnija za radnika”. Na drugi pogled sumnjiva cifra. Na treći pogled, avaj, celih 600 evra manje od onoga što mi pripada. Misle kod svih je prošlo, proći će i kod nje. Ali ne prolazi. Tražim objašnjenje. Vade se na Ministarstvo prosvete koje, kažu, ne uvažava stimulaciju. Insistiram. Dobijam novo rešenje dopunjeno pomenutom sitnicom od 600 evra. Stvarno sitnica. Šta ce penzionerki  najlonke kad više ne ide na posao ili pun frižider, kad je dokazano da je zdravije manje jesti.

       Šokirana ”postenjem” onih koji o poštenju pričaju mladima pitam sekretara ustanove šta je to. Kaze da ona sa tim nema veze, iako štiti zakonitost i kuca rešenja "Verujem joj".

       Ali tu nije kraj. Krećem u osvajanje zdravstvene knjižice. Kažu, u penziji se ljudi brzo razboljevaju. Od njih se ne može doći na red. Dolazim u Dobrinjsku, gde lokacijski pripadam. Čekam red. Na šalteru mi kažu - niste odjavljeni. Zovem pravnicu. Prebacuje odgovornost na Socijalno u Nemanjinoj i kao dokaz šalje potvrdu o podnetoj prijavi, promeni i odjavi na obavezno socijalno osiguranje. Šta će, ne zna sirota, da to nije isto što i zdravstveno. Ona je ipak- samo pravnica.Ne meša se mnogo u svoj posao Ne znam ni ja. Ponovo čekam u redu za knjižicu i trošim svoje penzionerske sate. Odgovor isti( uprkos potvrdi)-niste odjavljeni. Zovem pravnicu. Ne javlja se, iako treba da radi. Što bi mladi rekli "zapalila" pre isteka radnog vremena. Zovem je sutradan, pomoćna radnica mi kaže, javiće se ona vama. Prolaze sati, ne javlja se. Zovem na mobilni. Ćuti. Kapiram - za mene je nedostupna. Pokušava da povredi i ponizi nekoga koga ne bi smela. Javljam kome treba da ću se obratiti novinama. Ovoga puta reaguje. Šalje poruku  sa poz. na kraju. Sada- ćutim ja.

       Na kraju su me valjda odjavili, ali još nisam krenula po knjižicu. Stvarno sam se razbolela. Penziju sam počela da primam, ali otpremninu nisam dobila. Kad ću ne znam. Ministarstvo nema para ili ministar merka nove kvadrate.

       Moja visprena tetka Milja, iskričavog duha od 80 ljeta, kaže da je penzioner mrtav covek i da u penziju ne treba ići ni kada umreš. Nije mrtav, ali bi mogao postati.