Zdravstvenu knjižicu dočepah. Čuvam je ko zenicu u oku , a molim se bogu da ne zatreba. Otpremninu nisam dobila , a ne znam ni kad ću, ni dal ću. Za neupućene , otpremnina vam je jedna vrsta miraza kojom vas država, kao neprivlačnu mladu, prati u novi život u kome se sve svodi na čekanje. To vam je nešto kao pomoć da ne crknete od gladi dok ne dobijte penziju. Reklo bi se velikodušno. 

        Obradovani , bliskim kolegama i prijateljima najavite gala ručak na nekom fensi mestu . Ko velim, dok sam radila, burek je bio pojam, fensi mesta nedostupna. Novu etapu života treba započeti na visokom nivoou pa koliko košta da košta. Međutim , ništa .  Otpremnina ne stiže , sad već ne znam ni kad će, ni dal će, iako je rok po zakonu za uplatu iste, mesec dana.

         Čekam. Čekaju poznanici i prijatelji. Ministar ćuti. Sta će čovek , nema on vramena da ga gubi na one sa margine života. Tu nema čime da se pohvali. 

  Broje se samo uspesi.

        Čekam mesec ,čekam dva ,sad već tri.

       Umesto otpremnine , kao novogodišnje čestitke stižu računi. Prvo infostan , potom struja,  porez ,pa kablovska, pa ....... ne mogu svih ni da se setim. Mislim u sebi, platiću kad dobijem ono sto mi država duguje. Ali ,država ne broji svoje dugove , računa samo tuđe - imao, nemao, plati. 

         Da obijate pragove ne vredi.Svugde vas dočekaju umorna , netrpeljiva lica administrativnih radnika sa istim odgovorom ( kao da su se dogovorili ) - ide vam zatezna kamata , a vi vidite kad će te platiti. Platila bih ja kažem , ali meni država duguje........ne završavam. Gospođo( sada već nestrpljivo ) molim vas, pustite nas da radimo. Napuštam šalter sa saznanjem da je empatija u ovoj zemlji  reč bez upotrebne vradnosti.

         Ponovo zovem Ministarstvo prosvete , odsek za finansije .Menjam taktiku. Umesto oficijelnog obraćanja biram umilniji nastup. Ko velim odobrovoljiću je. Kad ćete me obradovati? - pitam.,, Nije usvojen budzet,, - odgovara kao iz topa. Pobogu, to ste mi rekli i prošlog puta , znam pouzdano da je u međuvremenu usvojen . ,, E , pa onda ne znate da nema para,, kaže ona i dodaje ,, drugi čekaju još od avgusta ,, a,  vi bi hteli preko noći. Prekidam vezu sa potpunim razumevanjem mladih ljudi koji beže. Pobegla bih i ja , ali sada je vec kasno.

  Zamislite: cekaju mesecima ,a ćute.

Strpljiv  neki svet - nema šta.