ILI - SAD NEĆU IZ INATA

Rogovi u vreći - kažu . Nije to kod nje baš tako bilo , ali raznoraznih smicalica, što sa jedne , što sa druge strane - svaki čas. Kao kod svih . Razlike u nijansama. U njenom slučaju predobro zna taštu , a i zeta, takođe. Kako i ne bi ? Ona je stvorila, za njega vezala život. Zahvaljujući tome, svemu se mogla nadati. Tašta je šest lepših meseci (dok greje sunce i dok ne zapreti sneg) živela u svom stanu , ali ostalih šest, kad zastudni - selila se kod njih. Zet nije pravio problem.Nije baš ni kliktao od sreće , ali ni mnogo zanovetao.  Bila mu je simpatična, a i cenio je. Inteligentna , gospodstvena i duhovita. Kad se smejala, celo lice joj se smejalo, tako da je smeh prelazio  i na druge.

Problemi su nastajali kada bi ona i zet napravili predstavu za publiku , odnosno za nju.Seća se slučaja kada su izašli u šetnju , a uvek su to činili kada bi ona, kako su imali običaj da kažu čistila po čistom i uludo trošila snagu. Tašta t.j. majka nije to mogla gledati. Bojala se da će joj ćerka propasti. Za to je krivila zeta. Imala je običaj da kaže, za čije oči – budalo!?

Odgovarala joj je – za moje. Meni smeta.

Uhvatili bi se pod ruku i krenuli u obilazak grada. Jednom se vratila sa pričom da je njen ćaknuti muž - hteo da je ubije. Na pitanje kako ? - odgovorila je da on ne ume da šeta, ako to nije put od pekare do poslastičarnice i od poslastičarnice do sledeće pekare. Reče šest su ih obišli i u svakoj nešto jeli. Nadao se da će je to ubiti , ali se prevario. Na pitanje zašto je jela - odgovorila je..... ma nemoj.... nego  da troši samo na sebe. Zaobiđe istinu  - da oboje vole da jedu.

Drugi put je uletela u stan poput tajfuna. Kad se izduvala, nazva ga ludakom . Prelazi ulice  reče , kao da ih je osvojio i kao da mu to piše na čelu - tamo gde mu se prohte i kako mu se prohte. U podzemne prolaze ne ulazi . Samo što je srce nije izdalo  od straha na sred Terazija , dok su automobili jurcali oko nje.

Smejala se na njegovu verziju da je sve probao ali uzalud. Niko je ne pregazi , ali zato njega za koga se grčevito držala samo što jedan ne počisti .

  Sledeći put , takođe u šetnji, zet zastane , značajno pogleda u taštu i kaže: Moram ti nešto priznati , ali da to, dok ja ne uradim, ne kažeš ćerki. Polaskana poverenjem , a i znatiželjna šta bi to moglo biti, dade reč da će ćutati ko zalivena. Onda joj on ubedljivim glasom ispriča da nije baš šalabajzer, kakvim ga ona smatra , i osoba koju ni miš nema zašta ugristi , na šta ga ona t.j. tašta - prečesto podseća, već odgovoran otac porodice koji je uštekovao nešto maraka za ne daj bože ( tada su bile marke )  koje čuva u banci ko zenicu oka. Usput joj na njeno insistranje lupi pozamašnu cifru koja taštu zadivi.

Oduševljena mu reče – znala sam ja zete da si ti pametan.

Dođi da te poljubim.

Po povratku kući tašta na nebesima. Vedra ,raspoložena , nasmejana. Ćerka pomisli da im je u šetnji bilo lepo i da je zet zasmejavao što itekako ume. Ni slutila nije da je drugo u pitanju. Celo popodne tašta pažljiva, sa poštovanjem gleda u zeta - ni jednom ne pomenu ko je sve njenu ćerku prosio i kakva je imovinska karta tih ljudi. Izostavi ono što je bilo namenjeno zetovim ušima, da je drugačiji izbor njenoj ćerki mogao pružiti mnogo lagodniji život - u stilu – drugi bi radili za tebe , a ti bi bila dama, što ti i priliči.

Pokušavala je ćerka u više navrata da je od zajedljivih strela upućenih na račun zeta, odvikne , ali bez uspeha. Donekle je i razumela. Za razliku od nje, njena majka je živela u bogatoj kući , pa se udajom suočila sa starom jevrejskom kletvom – dabogda imalo  pa nemalo. Nikad se sa tim nije pomirila. Njeno držanje je govorilo o statusu koji je nekad imala , a ne kakav je potom bio.

No sutradan. Zet ode na posao. Tašta se uzvrpoljila. Nemirna, šetkoli po kući, dok iskosa baca pogled na ćerku. Ne izdrža . U jednom momentu pita ćerku – Veruješ li ti mužu sve što kaže?  Ćerka joj odgovori da veruje. E , pa moram te razočarati – ona će. Čime to ? – pita ćerka.

Znaš li ti jadnice moja neznavena, koliko para on krije od tebe? – Nimalo – odgovara ćerka. Ne znaš da ima dvesta hiljada maraka u banci?

Znala bih da ima , ali pošto nema ni marku - ne znam. Hm- nemoguće – ona će. Hm – moguće - ćerka će - naložio te. U momentu ćerki sve posta jasno. Umiljavanje , poštovanje i sve drugo što je prethodilo surovom trežnjenju.

Sateran u ćošak, zet samo reče – vidiš li tašto kako mogu da te ubedim u sve što hoću, pa i da imam ono što nemam. Oni drugi koje ne prestaješ da pominješ što imaju sve i svašta ,i što su tražili ruku tvoje ćerke - to ne bi znali. Bili bi ti dosadni – priznaj.

Postepeno se oporavljala od

žalosti, zbog pomenutih maraka, ali išlo je nekako.

Jednog dana ( oplakujući svoj odlazak, unapred) - reče zetu:

Znaš zete i ja ću jednog  dana morati da umrem.

Molim tašto ( zapanjenim će glasom ) - šta to pričaš? - nije moguće…ti ….čak i ti …šališ se sigurno. Stalno nešto umišljaš - juče da sam te pokrao u " ne ljuti se čoveče", danas da kradem na tabliću – sad umišljaš da, čak, i ti jednog dana moraš umreti.

Ljuta što je zavitlava, odbrusi – izgleda da ti jedva čekaš. E pa da znaš - sad - NEĆU IZ INATA

Ipak je umrla , ali nije zaboravljena.