Categories
My Links
Generalna

« NEDELJA | OPASAN DAN »

LEP DAN
panicnadezda | 20 Novembar, 2015 13:35

     Voli ponekad da obigra grad. Da osmotri šta se promenilo , dogradilo , a šta je ostalo isto. Kad kaže grad ne misli na ceo - normalno . Samo deo koji joj je blizak i poznat. Grad se toliko raširio da bi joj za taj obilazak trebalo ko zna koliko vremena . Nije spremna da ga poklanja. Tim pre što postoje područja u koja nikad nije kročila. Ne zna čak ni kako se ide do njih  , a bogami - ni kako se zovu . Mogla bi komotno da kaže da delove sa soliterima ( koje organski ne podnosi)  ne želi ni da upozna. Previše su daleko od zemlje , a ona voli blizinu tla. Kad gleda u višespratnice - njoj se zavrti u glavi , a stomak uznemiri. Na pomisao da kojim slučajem mora tu da živi - podiđe je jeza. Nije ptica da leti visoko . Morala bi liftom do stana , a ona se liftova boji. Ne bi to nazvala fobijom  , ali nelagodom  sigurno.

     Dakle govori o gradskom jezgru koje joj je nadomak ruke.

     Svakodnevno je tu , ovim ili onim povodom , ovom ili onom obavezom. Retko kada namenski , natenane i bez žurbe .Prenaglašen  osećaj odgovornosti  ne ostavlja prostor za uživanje . Kasno je shvatila  da život nisu samo obaveze. A kada ima obaveze zaboravlja na drugo, recimo radnje i izloge. Doduše nikada nije ni visila pred njima. Gledala bi samo kad zapne nešto da kupi. Sad i to retko radi. Češće prazni, nego što puni ormane. Čini joj se i dalje su krcati. A što se poslova  tiče…….

       Uvek je bila u fazonu - prvo obaveze pa zadovoljstvo. Mislila je da je to svrha života . Pelcer kojim su je inficirali još u mladosti. Govorili su da to olakšava život .Ubeđena u to  u više navrata je pokušavala da isti presadi na ukućane kako bi došlo do podele rada , ali se kod njih ništa ne prima. Probala je pričom ili zvocanjem  kako oni kažu  i dobijala uvek isti odgovor - smaraš. Potom je pribegla tzv. učenju po modelu koji je kažu najefikasniji. Ličnim primerom je svakodnevno delovala. Nažalost  , i to je ostajalo na primeru t.j….. na njoj. Njen rad –njihovo zadovoljstvo . Svaki pokušaj da nešto promeni ostajao je  bezuspešan. Zavidi ženama koje su u tome uspele . Ima utisak kad bi se i ona latila zadovoljsta , a rada  ako pretekne vremena , u kući bi sve zamrlo. Mudrije  od nje  joj kažu… pusti jedno vreme da vide kako izgleda kad kreneš kao oni. Probala je i to  , ali su je svi poslovi  čekali i to sa  debelom kamatom - pride. Zato redovno radi .

      Što se obaveza tiče, izuzimajući  tu i tamo , nešto specijalno je retkost. Radi se o svemu onome što se i u drugim kućama radi  (ili kod srećnijih- drugi rade za njih )  čega je uvek premnogo za jednog . Usto nemilosrdno krade vreme.Svakog dana iznova .  Od ranog jutra – nabavka , ručak , stan u red , zavese , prozori, veš , peglanje - itd. itd….. da ne nabraja, pošto bi  za sve i cela sveska bila mala ….Potom sledi - plati infostan , podmiri račun za struju , reklamiraj račun kod mts-a ( ako ne želiš da te zakinu )- onda banka , posle banke koješta još …. i tako u krug . A najgore od svega, redovi unedogled.

     Koliko se sveta gura u tim redovima , da ne znate što znate, i da im lica nisu smrknuta , mrzovoljna i besna kao što jesu , pomislili bi da čekaju poklone, a ne da odvajaju od usta da bi državi dali pare koje im je već otela , i ne pada joj napamet da im vrati . Uvek traži još. Njoj je dugovanje dozvoljeno. Njima ne.  

       Kad obavite deo onoga što ste planirali dan je već za vama- pogotovo u ovo vreme kad smrkava pre nego što sviće.

      Nekada je ON to radio, ali tada nije bilo ONLINE plaćanja. Više mu ne pada napamet. Ne postoji način da ga ubedite. Kreće kao uvek…. kako je ovo 21 vek ,u kome civilizovani ljudi ne čekaju u redovima, već  iz stolice izmiruju svoje obaveze. Ako se ona sa tim ne slaže ( hoće reći- kao zastarelo i necivilizovano biće, ali ne izgovara , iako zna- da ona zna- šta misli) neka čeka u redovima , ali da ne kuka. Niko joj nije kriv.

     Kako da ne !….zaboravlja da bi joj svi bili krivi kada bi plaćala u duplikatu što će se kad tad desiti.

    Poznato joj je da mnogi plaćaju tako , ali ona nije baš  pala sa kruške. Više ne veruje nikom. Zna za mahere koji vas za čas opelješe ukoliko nemate jaku zaštitu, a ni na zaštitu više ne računa nakon onog …preko mene  živog….. plate i penzije …..Znate već….. Osta čovek živ i zdrav , ali debelo osakati ono što je rekao da niko ne sme dirati. Šta reći ?

Ništa - samo pamtiti…..

     Elem, tog dana obrnu red. Najaviše najtopliji dan u novembru. Zapostavi dnevne obaveze i krenu u šetnju. Društvo joj pravi ON koji je uvek tu da sa njom podeli zadovoljstvo , ali ne i rad. Sunce upeklo ko što peče kad je vreme za to. Masu sveta izbacilo iz kuća. Knez Mihailova krcata . Sve starosne grupe su tu. Lica vedra i nasmejana. Deca trčkaraju. Svi deluju neobično radosno - i za promenu- lepo. 

     Ispod  sata momak sa violinom. Oko njega gomila. U gomili najviše devojaka . Nije ni čudo, lepo svira , a i sladak je .Zvuci “ Travijate “ prate vas u stopu  i kad ih više ne čujete.

      Deset koraka dalje  grupa tinejdžera u hip – hop pokretima - izdašno nagrađena aplauzima vršnjaka.Voli mlade , a zna neke koji se bave tom vrstom plesa ili vratolomija pa ih i ona pozdravlja aplauzom.

     Malo dalje orkestar muzičke škole svira na otvorenom. Beskrajno prija .Puno sveta uživa. Uželeo se narod , sit onoga što gleda na ekranima.

     Fale kamere , ali njih nigde. One su fokusirane na rijaliti programe. Jure rejtinge. Pridružio im se RTS koji narod plaća , a oni imitiraju Pink po kome pljuju. Tovare reprizu na reprizu i  već viđeno “ Ja mogu sve “. Isti scenario kao u pinkovim zvezdicama, zvezdama i čemu sve još ne. Ne znam ni da li je glamuroznije , ali znam da mi ne veže pažnju, uprkos Kostjukovu i Rambu Amadeusu.

      Konačno stižu do Akademije nauka. Sve je na svom mestu.Masa slikara raširili  platna. Neki crtaju portrete. Mame i vas , ali vama je prošlo vreme za to.

      Stižu do ulice Vuka Karadžića – buduće pešačke zone. Mesecima je već rade. Kopaju i prekopavaju. Postavili red ploča , red kocki. Sumnjičavo gleda. Gde god su to radili vrlo brzo je propadalo. Ploče se rasklimataju kao kod pozorišta , a kockice ispadaju. Masu puta je zaglavila potpeticu u rupe između kamenih sendviča koje je jedva uspevala da iščupa , ali bez potpetica. Besna se nosila mišlju da ih tuži , ali zna da više nema sudija kao što beše onaj u istoimenom  romanu Vuka Draškovića.

       Radove u ulici privode kraju. Na par mesta velike betonske žardinjere. Vidi ! …. Za cveće - kaže ona…..  Nikako- odgovara ON -  to je za drveće. Kakvo bre drveće – kad će to da naraste?...Čovek u odelu , valjda nadzornik radova se umeša u razgovor i presudi. Gospodin je u pravu, to je za drveće. Ma  n e m o j t e …ona će , a koje …breze… jel te?…… Ne gospođo … biće to KATALBA.

 Šta kažete….  K A T A L B A -  bože - nikad čula.! …a šta vam je to ? I kao da se pravda, ustvari da ga ne uvredi - znate ja znam samo ono drveće koje sam upoznala i na koje sam se pela - kao što su breza, hrast , bukva , vrba …..ne dovrši nabrajanje.  Pogleda je saosećajno i reče --- ukucajte na guglu , pošto ni ja ne znam, ali pretpostavljam da je iz Kine . Sve što ne znamo šta je izdaleka stiže...

 Divota – a ko zna?

  Konsultovala je gugl . Drvo se ne zove katalba već katalpa – tzv.-dekorativno listopadno drvo- zvano lopta. Poreklo mu nije utvrdila , ali nije ni važno jer je  lepo kao što beše taj dan, sada uveliko za nama.

     

     

     

      

        

 

 #
User Comments
Add Comment
Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me