Categories
My Links
Generalna
DAKLE, U PENZIJI SAM
panicnadezda | 27 Januar, 2013 14:34

Dakle u penziji sam. Zdravstvenu knjižicu još uvek nemam. Dok sam je čekala nije se dalo . Sada me mrzi da čekam. Dojadilo mi je čekanje u redovima, mrzovoljna lica šalterskih radnica i onih što čekaju. Ko velim, možda će mi je neko poslati. Kakav je to  penzioner bez trajne zdravstvene knjižice . Valjda u ovoj zemlji neko  vodi računa o tome. A, ako se to ne desi, šta da radimo. Možda je  dobro, ako ništa, ono zbog uroka. Kad nešto nemaš  ono ti ne treba. Pu-pu da zlo ne čuje.

Zar ne?

Ali šta ću sad?

Sin mi kaze: Prilika da se posvetiš kući.

M-o-l-i-m!  Kakva crna prilika.?

Šta sam do sada radila kad on to naziva prilikom. Kao da su  sluge i sluškinje to obavljale  umesto mene , pa sad malo  ja da se pokažem.Uvredi me rođeni sin. Tu ,kako on kaže ,priliku sam odavno usavršila,štaviše doktorirala na njoj i više me ne interesuje.  

           

Misli valjda na krpu, metlu,  peglu , varjaču,  šerpe, lonce i poklopce- zna se već. Zna on da to mene ne hrani. Nije  glup. Naprotiv, ali je muški nespretan i nesnalažljiv u novonastaloj situaciji.

Muž mi kaže: U penziji je super. Ustaneš kad hoćeš, radiš šta hoćeš, ideš gde hoćeš, jedeš šta hoćes i kad hoćeš, ako imaš, a pogotovo legneš kada hoćeš (misli u 3h ujutru, dok je na kompjuteru). Potom, ideš u “Maxi” po penzionerski popust, dan nakon prijema penzije, kad je primaš i dok je primaš u ovoj zemlji gladnih. Naježim se!

Prijatelji mi kažu: Više ćemo se družiti. Hoćemo, kažem ja, ali bez lekarskih dijagnoza, razmene recepata i priča o bolestima. Hoću da umrem zdrava. Da li je to moguće?

Čitacu, kažem sebi! To sam oduvek najviše volela i znala. Bacim pogled na biblioteku. Oni koje sam volela su mrtvi. Kažu, ne pišu više. Drugi pišu o njima. Hoseinija, Safona, Ljosu, Lesing, Pamuka itd, sam pročitala. Krećem u knjizaru… Poturaju mi najnovija izdanja Mojsilovićke, Mančićke, Alimpićke , Vesne Dedić Milojević i celu hrpu komercijalnih naslova. Od Mojsilovićke sam nešto pročitala. Odlučujem se za "Zauvek u srcu" Vesne Dedić Milojević, zbog lepog naziva emisije koju vodi. Savremena knjiga za brzoleteće čitaoce.Pročitah je bez muke. Upamtih "Ono za čim trčis, uvek ti izmiče"

 

 #
Dojadilo mi.
panicnadezda | 26 Januar, 2013 15:30

      Elem, odoh ja u penziju. Nisam morala jos, ali dojadio mi rad u prosveti. Dojadila mi demokratija iliti autokratija, novi rasporedi, pravila, propisi i improvizacije NEUKIH, a MOćNIH. Dojadile mi inovacije, inkluzije, konfuzije, maloletnicko nasilje i delikvencija. Dojadilo mi sve ono o čemu se nije zvonilo na sva zvona, a manje ga bilo. Ama, dojadilo mi bukvalno sve, izuzimajuci mlade koji se stalnim pritiscima, opomenama i ukorima u stilu nemoj- inspirisu na hoću.

 Podnesoh zahtev koji iznenadi sve. Mali broj rastuži, većinu obradova. Pogotovo one koji odlučuju o tome kome dati prioritet u popunjavanju radnog mesta. Hvala bogu na lageru Ministarstva prosvete uvek ima onih koji čekaju, a sami sebi nisu preporuka. Protivusluga u smislu tolerantnijeg odnosa prema propustima u radu- sledi.

       Brzo dobih rešenje o prestanku radnog odnosa da se slučajno ne bih predomislila. Potpisah. Gotovo je. Nema plate, nema para, a penzija ko zna kad će. Pitam za otpremninu. Brzo dobijam rešenje. Na prvi pogled korektno, pogotovo rečenica “tri lična dohotka najpovoljnija za radnika”. Na drugi pogled sumnjiva cifra. Na treći pogled, avaj, celih 600 evra manje od onoga što mi pripada. Misle kod svih je prošlo, proći će i kod nje. Ali ne prolazi. Tražim objašnjenje. Vade se na Ministarstvo prosvete koje, kažu, ne uvažava stimulaciju. Insistiram. Dobijam novo rešenje dopunjeno pomenutom sitnicom od 600 evra. Stvarno sitnica. Šta ce penzionerki  najlonke kad više ne ide na posao ili pun frižider, kad je dokazano da je zdravije manje jesti.

       Šokirana ”postenjem” onih koji o poštenju pričaju mladima pitam sekretara ustanove šta je to. Kaze da ona sa tim nema veze, iako štiti zakonitost i kuca rešenja "Verujem joj".

       Ali tu nije kraj. Krećem u osvajanje zdravstvene knjižice. Kažu, u penziji se ljudi brzo razboljevaju. Od njih se ne može doći na red. Dolazim u Dobrinjsku, gde lokacijski pripadam. Čekam red. Na šalteru mi kažu - niste odjavljeni. Zovem pravnicu. Prebacuje odgovornost na Socijalno u Nemanjinoj i kao dokaz šalje potvrdu o podnetoj prijavi, promeni i odjavi na obavezno socijalno osiguranje. Šta će, ne zna sirota, da to nije isto što i zdravstveno. Ona je ipak- samo pravnica.Ne meša se mnogo u svoj posao Ne znam ni ja. Ponovo čekam u redu za knjižicu i trošim svoje penzionerske sate. Odgovor isti( uprkos potvrdi)-niste odjavljeni. Zovem pravnicu. Ne javlja se, iako treba da radi. Što bi mladi rekli "zapalila" pre isteka radnog vremena. Zovem je sutradan, pomoćna radnica mi kaže, javiće se ona vama. Prolaze sati, ne javlja se. Zovem na mobilni. Ćuti. Kapiram - za mene je nedostupna. Pokušava da povredi i ponizi nekoga koga ne bi smela. Javljam kome treba da ću se obratiti novinama. Ovoga puta reaguje. Šalje poruku  sa poz. na kraju. Sada- ćutim ja.

       Na kraju su me valjda odjavili, ali još nisam krenula po knjižicu. Stvarno sam se razbolela. Penziju sam počela da primam, ali otpremninu nisam dobila. Kad ću ne znam. Ministarstvo nema para ili ministar merka nove kvadrate.

       Moja visprena tetka Milja, iskričavog duha od 80 ljeta, kaže da je penzioner mrtav covek i da u penziju ne treba ići ni kada umreš. Nije mrtav, ali bi mogao postati.

 #
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13