Categories
My Links
Generalna
TROVAČI
panicnadezda | 11 Avgust, 2016 18:43

Doktori vam zabrane sunce. Kažu – nije dobro za osetljivu i već načetu kožu .Vraga bi ih vi slušali da već niste osetili oštricu skalpela na svom licu. Zamislite  licu!!! Može li biti gore od toga? Znate da ima gore, ali vama sama pomisao na ponovljeni  skalpel  stvara sliku od koje se ježite. Ako bi učestalo, a vi preživeli, od vašeg lica ne bi ostalo ništa. Morali bi ostatak života da se krijete od sveta, kako se deca i gadljivi odrasli, ne bi krili od vas.

 Onda vi sebi zabranite more. Šta će vam vražje more kad ne smete skočiti u njega. Da ga merkate iz daljine ne pada vam na pamet. Još gore, da vas izjeda zavist dok gledate razigranu gomilu u vodi. Možete samo nabaciti burku  , omotati telo, jer koža nije samo na licu, pa điha... u vodu.

 A onda, zamislite sliku.....................

Svi razgolićeni , vi sa burkom. I na suvom bi zazirali od vas, a tek u vodi. Mislili bi da ste skočili kako bi razneli sebe i sve oko sebe. Ko normalan ( pođite od sebe ) u okolnostima u kojima živimo, ne bi bar krajičkom mozga pomislio da ste u službi Alahu akbar  -  ako se beše, tako kaže. Garantovano bi vaš ulazak u vodu izazvao opštu pometnju i bežaniju u kojoj bi se zbog panike možda neko i udavio, a vi ni krivi ni dužni - završili iza rešetaka. Ništa vam ne bi pomoglo. Podrazumeva se da bi vi pokušali da krivicu prebacite na doktore , ali doktori ko doktori, čuvaju leđa. Odbacili bi bilo kakvu odgovornost, možda vas proglasili i ludim. Izrazili bi zapanjenost da vam je tako nešto moglo pasti na pamet, da plašite ionako već isprepadan  svet.

Jednom rečju, nagrbusili bi.

 Zato ne rizikujete i ne idete na more. Penjete se na planinu. Šta njoj fali? U krajnjoj liniji, sa nje ste i sišli. Možda ne baš vi, ali vaši preci sigurno. Podavno doduše, ali genetski kod, tvrdi nauka, sve pamti. Na planini  čist vazduh, debela hladovina, ujutru da se smrznete, uveče da se smrznete, preko dana sunce, ali ako ste u šumi ne dopire do vas, ukoliko ga baš ne tražite.

 Divota jedna.

I ne samo to. Na planini regenerišete nerve i moždane ćelije. Priroda vam pomaže u tome. Meštani vas, posle par boravaka, tretiraju kao domaće. Ne gnjave. Šetate kad vam se šeta,  ćaskate kad vam se ćaska, družite se s kim vam se druži, televizor zaključavate, ko da ste, ne daj bože, u koroti, tako da ne  gledate one koje ne možete gledati i ne slušate one koje ne možete slušati. Jutro počinjete sa sobom, noć okončavate sa sobom. Ne kao u gradu. U gradu je dnevnik obavezna literatura. Nekada je počinjao sa Titom - završavao sa Kamenkom Katićem. Danas ne. I jutro i noć obeležava isto lice. Dosta vam ga je. Čovek koji je u svakoj čorbi mirođija.

Samo..... što..... mirođija miriše............

 Onda siđete sa planine. Prvi dan razvrstavate stvari i čistite kuću. Možda bi platili nekog da to uradi umesto vas, kao što rade oni, koji vam oteše petinu prihoda, pa ste prisiljeni da štedite, kako bi oni mogli da se razmeću. Besni ste. Još uvek ih ne gledate, iako čujete da po ceo dan zasedaju kako bi narodu zamazali oči ( kobajagi rade ) i probali da opravdaju  krađe kojih bi se i Rokfelerov sin postideo.

Prvi dan poštedite sebe. Drugi, već, ne. Oni sa kojima živite  hoće da čuju sastav vlade, kao da to nešto menja. Sve isto. Prostački rečeno, sjaši Kurta da uzjaše Murta. Bez imalo stida napišete to, jer šta je to u odnosu na ono čime se narodni predstavnici  međusobno čašćavaju, kako bi deca imala šta da nauče. 

Nadvikuju se .... lopov ..... lažov ...... prevarant ..... fukara..... ulizica .....kukavica .....falsifikator....psovke ......... koješta još.No ne ide dalje.

Muka vam je.

Bacate pogled kroz prozor....preteće nebo...

Tamni oblaci, grmi i seva,  kiša se sprema, ali uprkos tome  brišete iz kuće kako ih ne bi slušali. Onda shvatite da  sve lepo što pokupiste na planini za tren ....izgubiste...

Zatrovaše.........

 

 

 

 

 #
FEJSBUK
panicnadezda | 29 Jun, 2016 16:22

 

Godinama je trajalo. Stariji  jedno, mlađi drugo - ona ni da čuje. Moli da ne bacaju reči u vetar. Ne vredi. Priča se ponavlja. Stariji  traži da otvori Fejsbuk, koji on odavno ima, a i većina  -  isplati se, kaže. Mlađi neće ni da čuje …. Nisi luda …. Šta će to tebi? Ko veli to je samo za mlade i mlađe od mladih, kako bi po celu noću gledali slike i slali poruke.

Verovatno ga ni danas ne bi imala da joj se svakodnevna zvocanja i prebacivanja zbog visokih računa na fiksnoj telefoniji, ne popeše na glavu. U to vreme nisu vladali androidi, paketi, vajberi, i Whats Appovi (ako se tako kaže),  kao danas.

 A njeni rođaci rasejani. Većina u drugoj državi,  neki na drugom kontinentu. Red da ih ponekad čuje. A, red papreno košta. Ukoliko nemate štopericu u ruci, impulsi vrtoglavo rastu. Ponekad, kad  zovete, zaboravite najvažnije, jer vam je mozak usmeren na impulse. Muka živa. Kad stigne vreme za plaćanje - dođe vam da skočite kroz prozor, što vam, normalno, ne pada napamet. Zato se dovijate. Ako znate da ste prekardašili, najlakše vam da sakrijete račun i okrivite poštara da je isti zaturio. Uradite to jednom - pa vam cviknu vezu.  Više to ne radite, ali pratite šta drugi rade - sa kim razgovaraju, tj. špijunirate. Znate da nije lepo, ne liči na vas, ali ponekad čovek mora i ono što prezire. Telefon beleži pozive, ali se lako brišu. Znate po sebi. Mnogo puta ste obrisali tragove. Zato olovku u ruke, list hartije i načuljite uši. Prisluškujete. Na osnovu imena ili tona kojim se priča znate da li je poziv iz lokala ili vani. Kad vas napadnu da mnogo trošite, papir na sunce pa vi napadnete njih. Oni vama …Opet ti sa tvojima….A vi njima ….. Ma nemoj…a  ko je pričao…. Recimo sa Hrvatskom, jer stariji ima tamo rođake ? Ili ako je broj iz unutrašnjosti, znate da je mlađi. Zvao neku cicu. A kad se sa cicom priča nikad kraja razgovoru. Ne daj bože da izbije požar ili nekom pozli, išli bi u komšiluk da molite za pomoć.

Onda vas oni proglase za špijuna, što vas duboko povredi, jer to ne činite iz zadovoljstva već nužde  i kao epilog svega – svađa.

Starijeg nije briga što mu prisluškujete razgovore (među nama rečeno, nema tu šta ni da se čuje) ali, bogami, mlađi  koji strogo drži do privatnosti - zapanjen da je prisluškivan - pošizi. Počne da drži predavanje. Kreće sa našta to liči.... Onda mu vi kažete …. Kakva, bre, privatnost pod roditeljskim krovom….. Toga u naše vreme nije bilo….. Mogle su samo misli da se kriju, sve drugo je bilo na izvolte - transparentnije  nego danas …… Tek kad se napusti roditeljski dom, kreće se sa privatnošću..

Onda vam on kaže da su se vremena promenila, kao da ste slepi, nemi ili gluvi, pa ne znate (nažalost u masi stvari na gore) , pa vam kaže da ste zastareli što kategorički odbijate, jer nikako nije tačno i on to zna, ali mora nekako da vam vrati zbog špijuniranja. I koješta još…..Dok ne zaćutite….

Onda vam prekipi. Tražite da vam otvore Fejsbuk profil da vidite ima li kakvog ćara od toga. Hoćeš vraga. Mlađem se i ne obraćate pošto je on protiv. Kažete starijem. On vam odgovara da je upravo počeo, ili je u toku, ili samo što nije završio partiju šaha, koju, razumećete, ne može da prekine. Ne razumete, ali hajd..Tako danas, sutradan isto, da bi vam na kraju rekao da to uradite sami pošto ste išli na kurs, pa da zna na šta je bacio pare.  H e j …  Vaše pare. Čovek broji da su i one njegove.  No manimo to. Pitate ….  Kako?.. ..Odgovara lako i polako - korak po korak …. Prateći uputstva.  Ljuti ste. Zainatite se i krećete. Sve poštujete. Korak po korak, pa na početak …Opet korak - po korak….ponovo početak. Treći put isto, korak po korak – napred ni korak. Teže nego što ste mislili.

Onda se setite Aleks. Za nju je sve mačji kašalj pa i to. Ne zna šta ne zna, a skoro da nema, šta ne može. Član Mense, a koeficijent inteligencije na vrhu Mense.

Dotrča Aleks  -  uradi - tap, tap,tap i postajete član planetarne mreže fejsbukovaca. I ne samo to. Ponovo Aleks - tap, tap, tap i vi dobiste blog da se šalite i kad vam nije do šale.  U početku ne znate šta ćete ni sa jednim ni sa drugim. Ne vidite ni neku korist. Ali par rođaka se brzo javi. Umesto telefona sada se dopisujete. Onda vam postaje jasno ono o čemu je stariji pričao, mada više  pored Vajbera i nije naročito važno. Onda napravite listu prijatelja. Ne volite taj izraz, štaviše, alergični ste na njega, jer skrnavi suštinu značenja te reči, ali ko ste vi da menjate svetska pravila? Prilagođavate se, nerado.

Ali svi su izgledi da niste naročito prilagodljivi, jer vam nakon izvesnog perioda zbog vaših šala, neko ko ne zna za šalu, blokira blog. Tri meseca ne možete da vidite u čemu ste grešili. Zovete Aleks upomoć. Vaš lični haker priskoči kao uvek -  tap, tap, tap i vaš blog za zbilje i šale ponovo proradi. Srećni ste – zahvaljujući Aleks. Upozoriše vas da ne koristite ključne reči. Još uvek nemate pojma na koje reči misle, ali izbegavate imena.

 Dovoljno.

P. S  -  sve o čemu govorite je odavno zastarelo , ali koga briga.

 

 #
SMARAČI
panicnadezda | 24 Jun, 2016 13:15

 

Kako da funkcionišete kad vam besana noć bane na vrata. Nemoćni da se suprotstavite, pustite da prespava kod vas , a vi zoru dočekate budni. Nije lako. Kad se prekine prvi san , drugi teško dolazi. Ako još ustanete , eto belaja. Ako progovorite , san je još dalje . Ni šaka  tableta za spavanje ne bi pomogla. Onda vas napušta želja za snom  i vi skačete iz kreveta. Ostavite noć da se baškari u vašim posteljama.

A vi ?...

Šta vi? – noć provedete pod okriljem noći, bilo  na terasi ili u nekom kutku gde se dum, dum i tutanj bizona iznad vas - manje čuje. Ustvari , nisu to pravi bizoni , što je svima jasno - ali vama se tako čini. To su oni novi klinci koji na stari način , ali sa novom muzikom ( škripom) uzvicima i vriskom , daleko od smarača ( roditelja ) - nešto slave. Znate za to. Bili ste nekad mladi, da ne kažemo – balavi, što bi u ovom slučaju bio pravi izraz.

Ali u vreme kada ste vi bili mladi takve žurke su se pravile tamo gde nije bilo - ne samo vaših - već ni drugih smarača. A i one koji su vam gunđali za sve i svašta, niste tako zvali. Danas je taj izraz odomaćen. Doduše , vi ga nikada niste usvojili. Jednostavno vam ne leži. Ali drugima leži. Čućete ga u kući, komšiluku , Parovima , Farmi  , Skupštini. Takoreći sveprisutan i tamo gde mu nije mesto. Recimo u Skupštini. Ali šta će ljudi , imaju i oni decu, a na deci ostaje svet. Treba toj deci pokazati da brinete o njima , ako nikako drugačije, onda bar koristeći izraze koje oni koriste. Najeftinije, a efektno. Umilite se mladima i furate dalje. Neko bi rekao smešno i nedolično, misleći na narodne tribune , kao da su izronili iz kupusišta , a ne  iz naroda, pa sve narodno koriste kao svoje.

Uostalom ….

… Nisu oni zaduženi za vaspitanje. Samo bi im još to falilo, pored iscrpljujućeg celodnevnog sedenja, nekad i dremanja u skupštinskim foteljama. Nije to lako -  ma šta ko mislio. Uvek isto - zamara. Niko da im postavi pitanje - kako " mučenici " izdržavaju ? Bilo bi lepo čuti njihov odgovor. No, briga novinare za njihove muke. Misle puni buđelari  rešavaju sve probleme. Što bi se reklo – malo sutra. Zbog takvog razmišljanja nam je i mladež takva . Zatrovana parama , psovkama , tučama , golotinjom i prostaklukom. Van onih koje im društvo nameće - nemaju uzore , a instiktima mladosti osećaju da ono što im se nudi nisu   - UZORI. Zato su dezorjentisani , ljuti i……..besni…..

Roditelji okupirani  presipanjem iz šupljeg u prazno - nemoćni. Profesori  u olinjalim odelima i pocepanim čarapama  -  takođe. Ne imponuju . Ni jedni ni drugi. Nema keša , a bez keša nema ništa .

Zato kad skupe malo keša, neočekivano i nenajavljeno, lakim koracima mladosti skoknu u stan iznad vaše glave da se malo provesele i u veselju utope svoj bes. Na muku vama. Žrtvovali bi vi jednu , možda i više noći, kako bi nadoknadili delić onoga što im pripada, da ih nije mnogo. A tamo gde je mnogo stvari se brzo otmu kontroli i svašta može da se desi. Recimo požar ili poplava . Znate iz iskustva . Išli ste vi na žurke. Neke i organizovali. Zato trpite malo , pa još još malo ,a kad noć odmakne, a intezitet skoči - nerado okrenete 192.

 Dođu. Malo popričaju , malo priprete i nastane muk. Za vas prekasno. U mozgu nastavlja  - dum , dum , dum. Širom otvorenih očiju dočekate jutro.

Otvorite ulazna  vrata, kad tamo zalepljen list hartije - format A4 . Ispisan od vrha do dna. Lepo i čitko. Zadivite se. Naslov -  vas dirne - osloviše vas, sa poštovane komšije. Sledeća rečenica  u kojoj policajce  , nazvaše kerovima ( što ste prvi put čuli )-  vas nasmeje , izvinjenje zbog narušavanja javnog reda i mira - izazva grižu savesti, poziv na razumevanje grešaka mladosti  koju ste i vi nekada imali vas taknu. Ponosni ste . Sjajna je mladež . Mislite nije sve izgubljeno. Ali , nažalost - završnica pokvari sve ……šteta. Da nije nje možda bi se vi njima izvinjavali . Ne može da se prepriča zato je u celosti prenosite – Drage komšije, sutra između 12h i 14h smo slobodni da nam popušite …..

U potpisu - vaši sunarodnici (originalno).

Stvarno šteta.

 

 

 #
BIZNISMENKA
panicnadezda | 15 Jun, 2016 14:27

 

Nema više mira, a svi su izgledi neće ga ni biti . Postade deo prošlosti o kojoj će pričati onima koji dođu posle njih….. da znate, kako je bilo lepo, dok je bilo mirno. Izbiše im adute da  se hvališu,  onim čime su se nebrojeno puta hvalil - kako žive u srcu grada , a čuju samo kapi kiše , cvrkut ptica i tu i tamo glasove operskih pevača kad zbog vrućina otvore  prozore na pozorištu. Stigoše uzurpatori. U oba slučaja bahati. Kako oni koji do para dođoše ovako ili onako, pa misle da im je  zbog para mesto u srcu grada, tako i oni puni keša, kojima keša nikad dovoljno, pa hoće još više.

U  oba slučaja nemir.

 Prvo stiže graditeljka  -  posle nje biznismenka. Neuobičajeno  - žene. Dokaz da su se vremena promenila, da žene uzimaju stvar u svoje ruke, a  muškarce  bacaju u senku , ukoliko muškarci  iz senke ne vuku konce .  

 Sve je moguće.

 Graditeljka još nije završila , a počela je - pre godinu dana.U  njenom slučaju najstrašnije je prošlo. Još uvek struže u svom stanu, ali direktno ne ugrožava druge, ako izuzmemo atak na slušni aparat, koji nesviko na takve zvuke - trpi.

No, tu ima i nešto lepo. Održa obećanje . Na proširenim terasama posadi šumu koja je podseti na Amazonsku džunglu - neprohodnu , gustu , visoku. Još malo sakriće celu zgradu - pa će oni preko  puta nje dobiti  utisak da žive okruženi prašumom. Oduševi je. Reče komšijama da joj se šuma sviđa, kako bi joj oni sa podsmehom odgovorili da to nije nikakva šuma, već najobičnija barska bambus trska ili hit dekoracija skorojevićkog  haj sveta, kojima ukrašavaju terase, kako bi iza njih sakrili sebe od onih spolja. Zaklela bi se da bambusi, pa čak i barski tako ne izgledaju , ali nema veze – sviđa joj se. Kad se probudi  i baci pogled kroz prozor , učini joj se da živi  usred džungle . Ako ne šara pogledom okolo, vidi samo to. Lep osećaj.

Ali stiže ... gde ja stadoh ti produži. Stvarno se produži . Stiže biznismenka , pardon, pre bi se zbog stava koji zauze - reklo šerif. Ozbiljna , neuverljivo samouverena  i službena.Predstavi sebe kao vlasnicu stana koji godinama unazad, zvrji prazan, menja vlasnike , ali ne dobija stanare.Takav mu usud. Ko god ga kupi , kreće u juriš . Kreči , maže , premazuje - onda u promet.

Ko laka ženska.

Podrazumeva se za više keša.

Ova reče da će tu živeti. Predstavi sebe kao estetu koja drži do svake sitnice. U tom stilu kaza da joj se sviđa zgrada  -  gospodski deluje - što je tačno - ali samo spreda, pod uslovom da druge strane ne gledate . Njih ne pominje . Drugima promače ,njoj - koja  čita između redova – ne . Zna za jadac. Reče komšijama da ta tu noćivati neće. Ako ne bude tako neka je pljunu. U protivnom biće kapa svim stanarima. Ko u mafijaškim filmovima - kapa familija.

Prate šta radi. Za nju ništa novo. Sve što i oni, pre nje. Majstori  kreče, mažu, zamazuju. Rekoše deset godina rade za nju. Zna se u kojim slučajevima neko za nekog radi toliko dugo. Samo kada je biznis u pitanju. Žena kupila - da bi preprodala. Ali njih ne bi bilo briga za njene planove da nju nije briga šta oni rade. Nameće  pravila , a još ni nogom nije kročila da valja.

Smeta joj veš na terasama - nije estetski  , smeta joj boja hodnika - nije otmena , smeta joj svetlo - u modi su led sijalice , nema reflektora - moraju biti , gde je kamera koja beleži svaki korak , crnu coklu ne može očima da vidi - odvratna joj je.

Bez pitanja sastruga istu da bi je na zahtev komšija vratila nazad.

Plaha i nekontrolisana. Kreće u rat sa komšijama. Ljuti se na decu koja joj skidaju papirić sa prezimenom zalepljenim na interfon. Napada prvog komšiju koji pojma nema o čemu priča - zašto prepada njene goste pitanjima gde će?

Ispostavi se da nije taj.

Pređe na drugog , koji takođe, ne beše taj.

Uhvati trećeg. Konačno taj (sva sreća što postoji taj ) jer pored drugih miševi bi kolo vodili, a oni ne bi ni  primetili. Ali taj ne da na sebe . Vraća milo za drago.

Odgovori joj - da će uvek svakog pitati ko se smuca po ulazu ko muva bez glave, kao taj njen . Može da bude terorista ili mudžahedin, ne daj ti bože! Preporuči joj da kao sav normalan svet  napiše ime i prezime i stavi na vrata, kako se oni koji je traže ne bi okolo smucali ko vucibatine  i izazivali sumnju stanara, već pravo na njena vrata. Usto je zamoli da mu se skine sa vrata.

Kakve vucibatine? Znate li vi ko je to bio?...pita ga ona... Komšija joj  odgovara da nema pojma i da ga ne zanima. Ali ona ne staje, želja da fascinira je prejaka, pa mu kroz poluotvorena vrata njegovog stana, dobacuje kako je imao čast da se sretne i nažalost u lošem svetlu predstavi - ambasadoru koji je došao da iznajmi njen stan. Nije mogao otrpeti-reče , pa joj kaza - valjda  ambasadorovim šoferom, luda ženo. Ambasadori stanuju u ambasadama , a ne kod tebe.

U želji da nešto popravi , pokvari, a najverovatnije zastraši - svejedno - dade o sebi par informacija  više . Došla je sa Dedinja - kaza komšiji,  tonom koji on opisa  , ko da je sišla sa Olimpa - gde bogovi prebivaju. Na Dedinju su njeni čuvali Tita. Na komšijine reči da joj to i nije neka preporuka, pošto je komšiluk većinom četnički – izvuče  poslednju kartu i baci na sto ......

Svi njeni rade u BIA-I.

Ko veli sad vidite ......

A oni smrznuti od " straha"...čekaju...

 

 

 #
U MEĐUVREMENU
panicnadezda | 03 Jun, 2016 13:51

Danima ne miruje. Nemir joj unese termin od pet do osam. Više bi joj odgovarao onaj Dačićev od 24 - 5 . Lakše bi teklo. Zagine na nekoj svirci do ponoći , a onda osvežena, opuštena i punih baterija - krene na randes. Da ne govorimo ,koliko noć može biti  inspirativna. Ne bi morala da pravi koncept o čemu - pred svitanje - ćaskati sa premijerom. Samo  bi došlo. Šteta. Nosila se mišlju da zamoli premijera da promeni termin, ali je preduhitri izjavom na teveu da on u to vreme nema vremena. Dačić voli noć, što premijeru ne odgovara, ako baš nije neka vanredna situacija koja zahteva rad noću, kao ona u Savamali. Ionako u toj akciji on nema angažman. Angažuje druge da završe ono, što smeta budućnosti - ne njemu.

Udžerice  i straćare  - hajte molim vas! Zar to ruglo treba da ruži grad, koji iz dana u dan prima sve više turista.

Svakodnevno ih viđa u centru , doduše, većinom inostranu gerijatriju, ali ni gerijatrija sa takvim sećanjima ne treba da ide na onaj svet, kad krene tamo. Zar nije lepše da ponese sećanje na bajkovitu maketu i temelje koje za istu udariše i koja oslikava ono što će biti za slikanje - makar kad bilo. To što se napravi malo više frke – nema veze. Ionako je sve bilo bespravno, kako reče premijer.Ovi koji tvrde drugačije, kako je bilo legalnih objekata, kao i onih prijavljenih za legalizaciju, verovatno izmišljaju, samo da bi njemu sa dobrim namerama i vizijom budućnosti - napakostili.

 Ako je istina to što pričaju  -  gde su dokazi? Crno na belo - kako sud traži - ako ovde gde mi živimo, uopšte ima sudova . No, nešto sumnja u to. Na papiru i platnom spisku - da , ali na delu - bogami - ne . Zna po svom slučaju . Više i ne pamti kad je podnela zahtev za ispravljanje nepravde, ali godinama ništa. Kad pita za predmet, svaki put je šetaju. Prebačen je odgovaraju -  jednom tamo - drugi put onamo, samo da ne rizikuju. Sad više i ne zna gde je? Zato više ne zove. A i ne veruje im. Kako da veruje onima koji iz straha da ne presude po pravdi, ne presuđuju nikako. Pitaće premijera,  on sigurno zna. Kad ga sluša - a retko ga sluša - dobro sluša. Uvek se sa zavišću čudi -  kako na sva pitanja zna odgovor, a ne bi morao znati. Drugi ne znaju , a bave se time.

I to će morati da ga pita.Podrazumeva se - delikatno. Recimo , da li namerno bira te što bira, koji ništa ne znaju , dok njega ne pitaju? A , čini joj se, svi su takvi. Usto, mnogo ih je. Nemoguće da u toj gužvi bar jedan nema svoje Ja, koji bi u ime tog Ja - poturio svoju grbaču , a ne uvek premijerovu sa čijim se imenom ili funkcijom poštapaju. On im je alibi za svaku reč.

 Da li je moguće da ne vidi zamku?

 To vam je ono, u slučaju da nešto krene naopako, što se zna desiti neće, ali hipotetički posmatrano, ne sme zanemariti , sva bi krivica bila njegova. Rekli bi - besite njega  - mi  nismo krivi.

Nemoguće da je toliko naivan. A možda i jeste. Mora upamtiti, da ga, za njegovo dobro, i to upita – ako bude hteo da čuje.

 

Kad ozbiljnije razmisli svašta mora da pita. Zna. Krenuće sa pitanjem kad će joj vratiti ono što je njeno , a oni koriste kao da je njihovo? Izračunala je celih 1500 e , do sada. Nadovezala bi se na tekst u Blicu, koji joj diže temperaturu, u kome zavidni , možda i gladni  novinari, staviše na uvid narodu, kome i na miris obične pljeskavice u prolazu, pljušti voda na usta - koliko bifteka, ramsteka , zubataca, jastoga, kavijara i koječega još  ide u njihov restoran , o trošku onih koji za njih glasaju - kako bi samo izglasanima bilo dobro.

Zamolila bi ga da se sa svom gungulom ne lomata po kasarnama,  gde planira da ih vodi, kako bi uštedeo. Jeftinije , a i zdravije da spavaju u svojim krevetima , a umesto toga - zakine bifteke, ramsteke, jastoge, kavijare i ostalo – na kojima će mnogo više uštedeti, pošto bi predstava sa kasarnom trajala samo par dana , a krkanjac ( izvinjava se na izrazu- ne da joj se drugačije ) bez prestanka.

 Vidi se po njima.

No, ona se svađa , dok vreme izmiče. Neko joj reče da već hiljade njih čeka na audijenciju. Mora žuriti. Prvo napisati , napisano kovertirati, kovertirano odneti na poštu i isto poslati preporučenom pošiljkom sa povratnicom, kako bi znala da je stiglo na pravu adresu.Nema improvizacije.

U međuvremenu mora sastaviti spisak pitanja za premijera, kako bunovna ne bi nešto propustila.

 #
AU MUKE - KOD DOKTORA
panicnadezda | 27 Maj, 2016 19:15

Au muke. Ne daj bože, da češće mora. Ali kada muka stigne nema druge. Besana noć - jedna , potom i druga . Treću ne rizikuje. Pokupi pinkle pre zore i krenu kod lekara za koga ne zna ni kako izgleda. Ukućani u neverici. Pitaju zar i ti ? Zbog sladostrašća u glasu ( u smislu doaka) ostavi ih bez odgovora. Trči da zauzme red. U sedam i petnaest čekaonica krcata. Zapanji se . Moli za razumevanje. Kaže boli je uvo , a to su jaki bolovi, pa ako može pre njih, pošto joj treba samo uput za onog koji se bavi ušima. Nakostrešiše se svi. Ujedinjeni , uglas počeše da nabrajaju šta sve njih boli, pa čekaju. Reče im, da ih toliko boli kao što kažu da ih boli, ne bi oni  mirovali. Skakali bi i oni – kao što to radi ona . Nazvaše je razmaženom, čini joj se , čak i nevaspitanom  što ne dolikuje, kako rekoše, njenim godinama.

  Nije im ostala dužna , reče im da zna za takve koji kod lekara trče, kao da idu na izlet. U čekanju se druže , međusobno ćaskaju i na taj način utroše pola dana sa kojim ne bi znali šta će. Usput im pomenu da mladi imaju pravo što kukaju da od takvih ne mogu doći na red. Zato ona ide samo kad mora da ide , a sad mora - jer uvo zavija.

Ne vredi . Ni trag saosećanja.

Na njenu sreću, stiže doktorka. Čuje galamu. Pita o čemu se radi?  Uglas -  gospođa bi preko reda, a oni pre zore ustali da bi što pre došli na red. Samo što joj ne pozli kad to ču. Bože dragi ! – zar je moguće? Ustali pre zore , a ona zoru dočekala budna. Oseti zavist. Kakvi su to ljudi , pita se u sebi, koji trče i kad im do trke nije, umesto da se čuvaju za vreme kad će trka postati svekodnevnica. Nikad joj to nije bilo jasno, a izgleda i neće.

Doktorka  pita – šta je gospođo sa vama? Odgovara joj da dve noći nije spavala zbog bola i šumova u desnom uvu, ko da se more uselilo unutra. Pobogu ..... šta ste čekali do sada?.... Uvo nije za šalu..... Odgovara - da zna da se sa ušima nije šaliti ,da joj je tetka umrla od upale srednjeg uva , ali je čekala dok je mogla da čeka ......sad više ne može .

Vi ste hitan slučaj - uđite.

Ulazi. Traže ime i prezime da pripreme karton. Traže ali ne nalaze ...... traje..... Konstatuju da ga nema. Pitaju kad je poslednji put bila kod njih. Odgovara  - nijednom od kako je karton prebačen . A , kad ste prebacili karton ....?

 Broji ... odprilike....  pre dve - možda i tri godine - reče.

Šta, začuđeno će!

Nemojte mi reći da vam fali još neko , pored svih ovih - ispred. Prevrnuše očima. Rekoše, svako jutro je tako , većina dolazi da vidi šta ih grebe u grlu ili svrbi  u nosu ( da nisu slučajno neke gljivice ili bakterije) da provere sedimentaciju , crvena i bela krvna zrnca,  , hemoglobin  - itd.itd.

Imaju ozbiljne bolesnike i hitne slučajeve kao što je njen ( uplašiše je ) ali takvi najređe dolaze. Upisaše je kao prolazni slučaj . Nakon merenja pritiska, dobi uput za ušnog lekara da vidi šta se tu događa, pa će karton tražiti kad se vrati .

Ide na ušno. Vreme već odmaklo. Javlja se sestri. Kaže da po mišljenju doktorke ( te i te ) mora biti brzo pregledana. Sestra je gleda iznenađeno.Kaže joj da jedino ona može brzo da je pregleda , ali nije sigurna da bi to imalo nekog efekta. Šta to znači , pita je ona? Saopštava joj da pre podne ušni lekar ne radi i da bi  doktorka koja je uputila to trebala znati, kao što bi svi morali znati da oni više ni odelenje za hirurgiju nemaju , koje su uvek imali , jer su mudraci iz ministarstva zdravlja presudili da je suvišno .

  Zakazuje joj za 14 h, ali mora znati broj zdravstvenog katona.

Vraća se. Saopštavaju joj da njenog kartona nema. Pitaju... zna li gde je upućen? Kod vas – odgovara. Sigurni ste? Normalno da je sigurna, kao što je sigurna da je isti sama htela doneti, jer ko će njeno čuvati bolje od nje, ali joj nisu dali, jer njihovi mudraci smatraju da je medicinski karton  službeni  dokument koji može biti zloupotrebljen u ko zna kakve svrhe pa se mora službenim putem dostaviti, i službenim putem nestati bez traga  -

Dovraga ……..ciknu od bola hvatajući se za uvo

Uzmuvaše se . Vide - puko joj film. Vrte arhivu , sekretarijat , sve odreda. Uzalud.

Pita - postoji li mogućnost da je neko ukrao njen karton? Pobogu, gospođo – uvređeno će - šta će nekom vaš karton ?

  Svašta – ona će. Razmislite malo. Da nikom ne treba, što joj nisu dali da ga lično donese, već ga tretiraju ko državnu tajnu u državi u kojoj tajni nema, a bogami još malo ni  države.

 

  Muka živa. Otišla ujutru , vratila se  kasno popodene. Uvo pregledano, izgleda ne baš do kraja - pošto  još bolucka , ali zato -  pronađen karton – doduše - sutradan 

na jedvite jade .

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 #
NE HVALA - PRESKUP JE
panicnadezda | 20 Maj, 2016 14:59

Danima unazad - dežura. Dobrovoljno ropstvo, reklo bi se. Ali bogami , motiv jak. U pitanju je ono čega ima malo , a vremenom, kako stvari stoje, biće sve manje, a bez čega vas niko ni pogledati neće. Krenu kao šala koja se pretvori u zbilju. U društvu je sa poznatim licima. Jedan od prisutnih reče da se tortura koju mediji sprovode i onaj koji u svojoj slici uživa,  više ne da izdržati. Praveći se naivna - pita o čemu se radi i na kakvu torturu misli? Čovek reče ono o čemu svi pričaju, da od određenih faca koje se ne skidaju sa ekrana dolazi u iskušenje da razbije TV- za koji je dao velike pare ( među nama rečeno, kako ču, kod njega je sve za velike pare i sve smart ,što može biti smart, počev od telefona, preko đakuzija i drugih uređaja - završno sa teveom sa hd tehnologijom). Imućan čovek i važan čovek. Oni koji ga bolje znaju od nje, rekoše da je sve stvorio poštenim radom i trudom. Zna da se takvi mogu naći ko slamka u plastu sena. Hoće reći, malo – sutra. Ali ćuti ko zalivena. Vodi se svojom logikom. Ako je moguće sa deset prstiju, u zemlji u kojoj su, zgrnuti ono što on ima, kako to njoj nije pošlo za rukom.  Ceo život radila ko konj , poštenje je vodilo kroz život , bilo utisnuto na čelu,  ali joj nije donelo ništa -  izuzev nevolja.

Manimo žalopojku da ne bi ispalo, ko gubi ima pravo da se ljuti. Zaintrigira je čovek. Pita ga - ne misli valjda ozbiljno da razbije smart televizor?  Ekscentrik.... reče .... apsolutno. Misli se u sebi, lako je tebi da razbijaš, kad odmah možeš da kupiš ono što si razbio. Ipak, pita, kako to misli? Intrigira je poenta. Iznenadi je  scenario. Sve je osmislio ili mu je tog trenutka palo na pamet. Reče da će polupati - tv , potom polupan besno  izbaciti pred zgradu , onda snimiti smart telefonom sa svih strana, a na ekranu krupnim slovima napisati: ulizice jedne, skidajte mi se sa očiju da ne bih oslepio . Obavezno povedite i njega sa sobom. Potom će  snimljeni materijal poslati svim televizijama da vide kakav bes izazivaju kod ljudi koji zbog njih  lome tv uređaje, pa nek se češu kad im padne rejting, zbog koga bi i rođenu majku prodali. Sluteći na koga misli, ipak , da pritvrdi, upita koji ON ? Gleda je sažaljivo ( ko veli,ova je pala sa kruške, pa ne zna ko je ON,  a svi znaju da samo jedan može biti ON). Ipak joj odgovori -  ON je, reče, onaj koji vedri i oblači ,ustvari više oblači nego vedri , sa kojim sve počinje , sve teče i sa kojim se sve završava. ON je ON – gosođo.

Sad znate, jel te? Nije mu htela priznati da je od prvog momenta znala. Ali , mu pomenu da zbog toga ne mora lomiti  tv - može ga jednostavno isključiti. Onda se polakomi pa  brže bolje, kako se čovek u suludoj nameri  ne bi predomislio -  reče - dajte ga meni.Gleda je zamišljeno. U očima mu vidi da nešto kombinuje. Kombinuje i ona. Nije da nije čitala , a i gledala filmove o ekscentričnim bogatašima. Jedan pamti i sada. Zna ona šta im sve može pasti na pamet. Zato sa strepnjom čeka.... Može .... kaže on .... pod jednim uslovom. Ako ga ispunite dobijate televizor i pride para u vrednosti istog.

Iz usta joj se ote OH. A, kliknula bi da zna da nije mudro.Šta je uslov ?.......tražim od vas 15 dana  u toku kojih ćete redovno pratiti jutarnji i udarni (hteo je reći večernji ) dnevnik i beležiti svako njegovo pojavljivanje, izuzimajući N1- koji ne kreće i završava sa njim, jer ih finansiraju stranci, koje zabole i za njega i za nas.Podrazumeva se da će TV i pare dobiti samo u slučaju, ako  bar u jednom dnevniku ne bude igrao glavnu ulogu

Laknu joj. Prosto ko pasulj , misli u sebi. Napraviše dogovor , prisutni  overiše. Ona krenu. Dežura ujutru, dežura uveče. Zalepi nos za ekran i prati dnevnik od koga je pre - bežala ko đavo od krsta. U svakom ON. Šta je planirao, šta je  uradio , šta je mislio da uradi, a šta će tek da uradi. Sa svojim prijateljima zna se. Ne  srpskim , uvek njegovim. Onda jednom Niče , drugi put Konfučije , tu i tamo Hegel, tušta i tma pisaca.Vidi se da čovek čita. I to mnogo. Ne zna samo koliko mu vremena pretekne za rad. Ali nema veze. Uvek je tu. Glavni lik. Prođe prvi dan , prođe drugi dan , potom i par dana zaredom. Uvek isto , samo ukrug. Smuči joj se. Ne ide do kraja – dosta joj je. Vrti broj - javlja se glas. Šta je gospođo - on?.... Ništa ..... odustajem .... dogovor otpada .... ne vredi ništa. Zadržite, bacite ili polomite sve što je vaše , a ja ću svoje ipak sačuvati ako budem odustala na vreme , a osećam već je vreme, kako ne bih uradila ono što ste vi nameravali.

A, Smart tv- nećete ni to?  

Ne hvala – preskup je.

Nastavila je po starom. Televizor je isključen u vreme dnevnika , konferencija za štampu, promocija , postavljanja kamena temeljaca , seckanja slavljeničkih vrpci , prepucavanja koalicionih partnera i svega drugog vezanog za politiku. Ostalo prema raspoloženju.

 #
TAŠTA I ZET
panicnadezda | 18 Maj, 2016 13:48

 ILI - SAD NEĆU IZ INATA

Rogovi u vreći - kažu . Nije to kod nje baš tako bilo , ali raznoraznih smicalica, što sa jedne , što sa druge strane - svaki čas. Kao kod svih . Razlike u nijansama. U njenom slučaju predobro zna taštu , a i zeta, takođe. Kako i ne bi ? Ona je stvorila, za njega vezala život. Zahvaljujući tome, svemu se mogla nadati. Tašta je šest lepših meseci (dok greje sunce i dok ne zapreti sneg) živela u svom stanu , ali ostalih šest, kad zastudni - selila se kod njih. Zet nije pravio problem.Nije baš ni kliktao od sreće , ali ni mnogo zanovetao.  Bila mu je simpatična, a i cenio je. Inteligentna , gospodstvena i duhovita. Kad se smejala, celo lice joj se smejalo, tako da je smeh prelazio  i na druge.

 

Problemi su nastajali kada bi ona i zet napravili predstavu za publiku , odnosno za nju.Seća se slučaja kada su izašli u šetnju , a uvek su to činili kada bi ona, kako su imali običaj da kažu čistila po čistom i uludo trošila snagu. Tašta t.j. majka nije to mogla gledati. Bojala se da će joj ćerka propasti. Za to je krivila zeta. Imala je običaj da kaže, za čije oči – budalo!?

Odgovarala joj je – za moje. Meni smeta.

Uhvatili bi se pod ruku i krenuli u obilazak grada. Jednom se vratila sa pričom da je njen ćaknuti muž - hteo da je ubije. Na pitanje kako ? - odgovorila je da on ne ume da šeta, ako to nije put od pekare do poslastičarnice i od poslastičarnice do sledeće pekare. Reče šest su ih obišli i u svakoj nešto jeli. Nadao se da će je to ubiti , ali se prevario. Na pitanje zašto je jela - odgovorila je..... ma nemoj.... nego  da troši samo na sebe. Zaobiđe istinu  - da oboje vole da jedu.

Drugi put je uletela u stan poput tajfuna. Kad se izduvala, nazva ga ludakom . Prelazi ulice  reče , kao da ih je osvojio i kao da mu to piše na čelu - tamo gde mu se prohte i kako mu se prohte. U podzemne prolaze ne ulazi . Samo što je srce nije izdalo  od straha na sred Terazija , dok su automobili jurcali oko nje.

Smejala se na njegovu verziju da je sve probao ali uzalud. Niko je ne pregazi , ali zato njega za koga se grčevito držala samo što jedan ne počisti .

  Sledeći put , takođe u šetnji, zet zastane , značajno pogleda u taštu i kaže: Moram ti nešto priznati , ali da to, dok ja ne uradim, ne kažeš ćerki. Polaskana poverenjem , a i znatiželjna šta bi to moglo biti, dade reč da će ćutati ko zalivena. Onda joj on ubedljivim glasom ispriča da nije baš šalabajzer, kakvim ga ona smatra , i osoba koju ni miš nema zašta ugristi , na šta ga ona t.j. tašta - prečesto podseća, već odgovoran otac porodice koji je uštekovao nešto maraka za ne daj bože ( tada su bile marke )  koje čuva u banci ko zenicu oka. Usput joj na njeno insistranje lupi pozamašnu cifru koja taštu zadivi.

Oduševljena mu reče – znala sam ja zete da si ti pametan.

Dođi da te poljubim.

 

Po povratku kući tašta na nebesima. Vedra ,raspoložena , nasmejana. Ćerka pomisli da im je u šetnji bilo lepo i da je zet zasmejavao što itekako ume. Ni slutila nije da je drugo u pitanju. Celo popodne tašta pažljiva, sa poštovanjem gleda u zeta - ni jednom ne pomenu ko je sve njenu ćerku prosio i kakva je imovinska karta tih ljudi. Izostavi ono što je bilo namenjeno zetovim ušima, da je drugačiji izbor njenoj ćerki mogao pružiti mnogo lagodniji život - u stilu – drugi bi radili za tebe , a ti bi bila dama, što ti i priliči.

Pokušavala je ćerka u više navrata da je od zajedljivih strela upućenih na račun zeta, odvikne , ali bez uspeha. Donekle je i razumela. Za razliku od nje, njena majka je živela u bogatoj kući , pa se udajom suočila sa starom jevrejskom kletvom – dabogda imalo  pa nemalo. Nikad se sa tim nije pomirila. Njeno držanje je govorilo o statusu koji je nekad imala , a ne kakav je potom bio.

No sutradan. Zet ode na posao. Tašta se uzvrpoljila. Nemirna, šetkoli po kući, dok iskosa baca pogled na ćerku. Ne izdrža . U jednom momentu pita ćerku – Veruješ li ti mužu sve što kaže?  Ćerka joj odgovori da veruje. E , pa moram te razočarati – ona će. Čime to ? – pita ćerka.

Znaš li ti jadnice moja neznavena, koliko para on krije od tebe? – Nimalo – odgovara ćerka. Ne znaš da ima dvesta hiljada maraka u banci?

Znala bih da ima , ali pošto nema ni marku - ne znam. Hm- nemoguće – ona će. Hm – moguće - ćerka će - naložio te. U momentu ćerki sve posta jasno. Umiljavanje , poštovanje i sve drugo što je prethodilo surovom trežnjenju.

Sateran u ćošak, zet samo reče – vidiš li tašto kako mogu da te ubedim u sve što hoću, pa i da imam ono što nemam. Oni drugi koje ne prestaješ da pominješ što imaju sve i svašta ,i što su tražili ruku tvoje ćerke - to ne bi znali. Bili bi ti dosadni – priznaj.

Postepeno se oporavljala od

žalosti, zbog pomenutih maraka, ali išlo je nekako.

Jednog dana ( oplakujući svoj odlazak, unapred) - reče zetu:

Znaš zete i ja ću jednog  dana morati da umrem.

Molim tašto ( zapanjenim će glasom ) - šta to pričaš? - nije moguće…ti ….čak i ti …šališ se sigurno. Stalno nešto umišljaš - juče da sam te pokrao u " ne ljuti se čoveče", danas da kradem na tabliću – sad umišljaš da, čak, i ti jednog dana moraš umreti.

Ljuta što je zavitlava, odbrusi – izgleda da ti jedva čekaš. E pa da znaš - sad - NEĆU IZ INATA

Ipak je umrla , ali nije zaboravljena.

 

 

 #
TRILER
panicnadezda | 13 Maj, 2016 14:18

 

Priznaje , tako nešto joj nikada ne bi palo na pamet , a svašta joj pada, kad se mašta razigra. No, ima onih čija je mašta - maštovitija.

 Fenomenalno!!!-

Fantomi ili nevidljivi u gluvo doba noći, dok nevini spavaju, čiste prostor . Ne zna samo da li su to fantomi kojih se treba plašiti ili Don Kihoti u fantomkama. Njoj bi trebali ovi drugi. Ima dosta stvarčica koje je žuljaju i intezivno nerviraju. Sama ne može da ih reši, ali eto znaka koji dobi , a znaci se ne ignorišu. Od kako ču za to, što u prvom momentu dožive kao novinarsku šalu koja zabavlja narod, dok se ne pretvori  u ozbiljnu frku, ne može da se smiri. Stalno razmišlja kako da dođe do fantomki odnosno onih koji ih navlače i u ime obespravljenih ( hoće da veruje u to  iako zna da u ovom slučaju nije tako )- završavaju, ono što siroti ne mogu. Pravi krimić pred očima sveta , ali obzirom da se ništa o celoj priči ne zna - sem kraja, pre bi to nazvala trilerom, koji ionako  više voli. I to kakvim! Pita se samo kad  triler na nju ostavi takav utisak, kakav će,tek , ostaviti na besan priraštaj. Garantovano inspirativan . Boji se da će fantomke početi da niču u svakom kvartu.

Svašta je pomišljala dok se stvar ne otkri. Prva misao je bila da se radi o nekim- novim Pink Panterima ( čijoj se pameti u potaji divi ) ali kad ču da su rušili straćare - odbaci tu misao. Neće Panteri da prljaju ruke , a da se ne omaste. Nije to izazov za njih. Pre bi harali bogate zlatare i muzeje diljem zemljine kugle nego trošili snagu i pamet, zbog tamo nekih nelegalnih i ponekog legalnog objekta koji koče gradnju - GRADA IZ MAŠTE.

Očekivala je ono što je u ovakvim slučajevima očekivano da se bar jedna fantomka oglasi i preuzme odgovornost za brisani prostor i druga dela koja su prethodila tome , kao što to čine teroristi nakon učinjenog dela - odnosno nedela. Jok !!!- Ništa od toga. Umesto fantomki oglašava se vlast. Ne znaju ništa , oni koji znaju sve, pa i ono o čemu pojma nemaju. Bože je sačuvaj, da nije lakoverna kao što jeste , mogla bi pomisliti da su fantomke raznih boja – nosili baš oni . Nije zanemarljiva činjenica da sve fantomke nisu bile iste boje. Zašto , pitaće se neko? Ima odgovor i na to pitanje. Kad se usudila da igra, nek igra traje do kraja – pa će reći -  zato što i među fantomima mora biti hijerarhijskog reda.

Recimo , vođina unikatna, kako se ne bi pobrkala sa drugima. U njega su sve oči uprte pošto od njega sve zavisi, kako znak za početak, tako i znak za kraj akcije . Od njega zavisi koga zavezati , privezati , privesti ili odvesti.Vođini pomoćnici imaju drugu boju kako bi se  znalo da i njih treba čuti, pošto po mrklom mraku vođa ne može sve da vidi.Tehničko osoblje - treću - kako bi se znalo ko pokreće bagere, a fizikalci četvrtu, ne naročito uglednu - shodno ulozi koju imaju.

Neko bi mogao pomisliti da se sprda ( izvinjava se na izrazu ) kad kaže da joj neki fantomi trebaju. Ne, stvarno tako misli. Vlast koja ništa ne zna, njoj ne treba. Ionako je zahvaljujući toj vlasti potpuno obezvlašćena. Njoj treba neko ko će mimo vlasti završiti ono što je žulja. Toga ima mnogo. Ali , da ne gnjavi one koje žulja sve,  navešće samo dve stvari.

Prva stvar:

 Porez na stan , toliki kao da živi u palati. Zbog par tričavih i pošteno prijavljenih ( NEOPEVANA GLUPOST ) novoizgrađenih kvadrata terase i malo još , staricu od zgrade iz 1926 god.-  proglasiše devicom. Shodno tome udariše namet da se ne može opasuljiti. Uz to, komšije koje žive u istoj zgradi (a nisu prijavili ono što oni jesu)  im se smeju u brk, jer za istu kvadraturu plaćaju pet puta manje. Golema nepravda? Zato bi volela kontakt sa nekom donkihotovskom fantomkom koja bi u gluvo doba noći, dok ona spava, trknula u poresko i anulirala sve.Neka se onda oni češkaju, a ona likuje. Nije to neizvodljivo.

Druga stvar:

Pare. Oteše joj. Zna da su oteli i drugima , ali ona ne može da se pomiri sa tim. Ma i neće. Zna da je već govorila o tome , ali opet će. I tu joj treba fantomka, ali za ovaj slučaj hakerska. Da napravi ršum preko interneta ili kako god  ( podrazumeva se u gluvo doba noći dok siti i podmireni , nemirne savesti, spavaju ) i sa njihovih računa svima ili barem njoj vrate sve što su joj oduzeli , normalno sa kamatom i naknadom za pretrpljeni bol. Što se tiče onog barem - šali se , ali kao u svakoj šali ima pomalo i zbilje.

Ne zna kako da pređe u realizaciju , ali smislit će već nešto.

P.S. Svaka slučajnost sa stvarnim događajima i ličnostima je namerna

 

 #
ČAK NI U MISLIMA
panicnadezda | 11 Maj, 2016 17:04

 

Ko god od bližnjih kreće na put - ide i ona. Podrazumeva se, ako su egzotične i daleke destinacije u pitanju. Bliže je videla i sama. Voli ritual koji prati putovanja. Manje onaj koji prethodi - kao što je dogovaranje, planiranje, upoznavanje , pakovanje , a mnogo više onaj koji usledi nakon povratka.  Ali ne podnosi međuprostor prezasićen brigom i maltretiranjem do tamo.  Jednim avionom ideš do prve destinacije , onda čekaš i čekaš ( a čekanje traje ko gladna godina) dok ne stigne drugi koji te nosi  tamo gde si krenuo. Prazan prostor popunjavaš šetkanjem po aerodrmskim halama ili dremanjem  na neudobnim stolicama. I da ima para za nju, ne bi išla, pa da je tuku. Šta će joj to ? Sati su u pitanju , a njoj  i minuti čekanja bilo gde ili bilo zašto - teško padaju. Razlog što ni kod lekara ne ide.  Na pitanje , koje se tu i tamo postavi,  kada je poslednji put kontrolisala zdravlje, odgovori da ne pamti. I stvarno je tako. Ništa ne zna, što drugi znaju. Ni kakva joj je krvna slika, niti da li nešto niče što ne bi volela da nikne. Pošteno rečeno i kad nikne neće da zna da je niklo. Ne zato što se plaši. Taman posla . Jednostavno je shvatila ( što bi lekare šokiralo, da čuju ) da kada kucne čas, ideš tamo gde moraš otići – bilo zbog toga što je niklo ili zbog nečeg što je crklo. Kao kod bojlera, dok rade grejači i termostat, tople vode ima. Kad procuri kazan, mora se menjati - drugim. Ne zna da li je adekvatan primer, ali to je najnovija vest iz njene kuće .

Nema tople vode. Panika . Zovi majstora – kažu ! Ustvari Darka, zahvaljujući kome, u njihovoj kući, sve što radi na struju - uvek radi. Ne može da ih ubedi ,  da ne treba trčati ( još po mraku ) kad se poslovi ne započinju, već uveliko završavaju. Kaže im da je Darko redak kum , ali ne uvek na dugme, da mora da spava noću - kako bi radio po danu.Istakne posebno da je struja, sa kojom ona ima neprijatna iskustva, osetljiva stvar u koju ne treba čačkati po mraku, ako baš ne moraš .

Uzalud.

Neće da čuju. Podseti ih da su se i kraljevi kupali toplom vodom iz lonca pa mogu i oni. Izbečiše se. Preporučiše njoj taj način kupanja. Rekoše - da je možda lonac za nju dovoljan , ali ne i za njih. Onda im ona predloži da se plaknu hladnom vodom kao što to čine ( čini joj se ) oni sa Kavkaza , a verovatno i Eskimi  koji se i zimi i leti kupaju hladnom vodom ili snegom, pa žive da sve nadžive . Htela je reći - koliko je to zdravo. Tek to ih šoknu. Probaj – rekoše uglas. Znajući efikasnost primera, kao vaspitnog sredstva, čak i za one koje je prekasno vaspitavati - probala je.

 Epilog – cvokot do zore. No, da ne tupi o bojleru koji podiže temperaturu u kući - stvar su završili na svoj način.Cimnuli Darka , Darko cimnuo bojler , oni se okupali toplom vodom, a ona završila u krevetu.

 

Što se vražjeg čekanja tiče o čemu je pričala dok je misao nije odvela na drugu stranu- ima nekog felera kod nje. Niko joj nije rekao, sama je zaključila. Recimo, dok joj je karton bio kod kuma nije morala da čeka na preglede.Dovoljno je bilo da okrene broj i kaže - stižem. Ali nije to radila. Naprotiv , čekala je. Sada kad mora da čeka, ona beži. Izgleda da je štos u onom morati.Očigledan otpor prema moranju , ako baš ne mora. Zato kad se o njoj radi ništa ne mora. Za druge je već drugačije.

Znači kad bližnji putuju- ide i ona. Ne kao oni, naravno. Ali sve prati od početka do kraja. Prvo se upozna sa destinacijom , pregleda mapu i položaj na zemljinoj kugli. Proučava da li je to gde se putuje u centru ili na obodima velike lopte. Centar joj deluje sigurnije, u ova nesigurna vremena, kad priroda uzvraća udarce koje je ona vekovima dobijala. Nekako joj se čini da se na obodima ubrzano obrušava i da su ti krajevi tektonski nestabilniji . Zato se skamenila kad joj je sin, ne hajući za njene strepnje, saopštio da ide u Japan.Kakav , bre , Japan? Zna li on gde je to ? Ima li kod njega mozga ili hoće da ona ostane bez svoga ?........

Tamo se sve trese, puca , samo što ih voda nije poklopila. Na onih par ostrvaca se nastanilo tušta i tma njih . Fale im samo turisti da povećaju težinu kako bi što pre potonuli. Onda ukuca Tokio i vidi nesagledivu gužvu na ulicama , solitere do neba, čini joj se ništa lepo. Zvoca , ubeđuje, ali ništa ne postiže.Među nama rečeno, žao  joj taj vredan narod , ali mu to ne priznaje.

 Uplatio je –reče....Mora da vidi tehnološko čudo i džina na staklenim nogama, kako zovu Japan. Hoće na kratko  da zaviri u njihovu tradiciju i običaje o kojima je čitao i  gledao na filmskom platnu.Da je poduči i prekine zvocanje - kaže joj da oni nikada ne otrgnu cvet, kao što ona to radi, već se sagnu da ga omirišu. Vidi ona nema nade da se predomisli, tim pre što ga otac podržava.

ODE....

U mislima i ona sa njim.Ko veli tako će ga sačuvati. Prati vesti ,vremensku prognozu, izveštaje o zemljotresima i cunamijima. Na svaki pomen jednog ili drugog, bilo gde da se desi, ona poskakuje.

 Iscrpljena je . Jedva čeka da se vrati. Konačno stiže. Hvala bogu u komadu je. Osvežen, nudi da natenane prepriča sve što je tamo video i doživeo, kao što to uvek radi. Moli ga da odloži za drugi dan

Začuđen pita: – zašto ne sad?

Odgovara mu da je umorna od putovanja na kome je bila zajedno sa njim iako on to ne zna , ali da ne brine  pošto to ubuduće neće više raditi - čak ni u mislima. 

P . S. Reče tako, a zna da će uvek ići sa njim gde god bude išao.

 #
TIŠINA
panicnadezda | 03 Maj, 2016 12:59

 

  Kamo sreće , ali nema šanse da  potraje. Misli na tišinu. Tišina zna da vrisne i probudi polupospan svet. Smisliće već nešto - da ne rizikuju. Samo da se ne probudite. Po cenu da tišinu smenjuje – nova tišina, a oni ostanu tu gde su, a gde vi niste i nikada nećete biti.

A tamo je lepo. Svega ima . Hrana po bagatelnim cenama za "siromaške" u lister odelima , Balijevim cipelama , satovima , tašnama od krokodila , zmije i čega sve ne , koje koštaju onoliko koliko vi ne možete ni zamisliti. Od cifre bi vam se zavrtelo u glavi , zato bolje da ne znate.

Znaju oni da masa ne zna, zato se šepure uglancani i siti pred gladnim očima i onima kojima je i buvljak preskup.  Podrazumeva se nisu debeli -  ali zato vi jeste. Oni su otmeni i lepi - jedu malo , probrano i skupo, što ne goji i što im omogućava to gde jesu, dok vi ljuštite hleb i sapunjaru. Šta tek reći o putovanjima ?

" Ceo svet na dlanu " kako mame  turističke organizacije. Preko nekada Titovih  Briona  -  ajde, to i nije tako daleko ( u bolja vremena je skoknula do njih, ali ne i prespavala, pošto ni tada to nije mogla da plati ) - Dominikane , Sejšela - severa - juga - istoka - zapada , da ne nabraja sve, kako vam, a i njoj - voda ne bi išla na usta.

Šta reći o nekretninama, kešu i svemu ostalom što u dugogodišnjem stažu na vlasti "mukotrpnim radom" osvojiše, zahvaljujući vašim  glasovima , glasovima mrtvih duša koje se , zanimljivo, povampire  pred izbore kao  i čilog Metuzalema - kako se ispostavi. No, da poverujemo - gubitnička greška .

Dakle - TIŠINA

Lepo dok traje. Vidite  druga lica, dok njih nema. Nema parola , vike , dreke i poziva upomoć, onih- kojima je ta pomoć potrebnija nego njima. Oni su se odavno omastili i zbrinuli , ali im nikad nije dosta. Hoće još - ili dok traju. Poručuju : Ne dajte svoj glas ! Isto kaže i ona, ali za razliku od njih - rekla bi - ne dajte  jedino što  imate i zbog čega vam se trenutno udvaraju da bi , kad to dobiju, istog trena  zaboravili na vas.

Pustite ih da mole , vrište , kleče i preklinju, kao što vi radite dok molite za posao , dok vam deca gladuju,  dok preturate po praznim novčanicima, dok ništa ne možete završiti jer nemate vezu, pošto su sve rezervisane samo  za njih i njihove. Nek osete  deo vaše muke i poniženja.

Ustvari rekla bi - probudite se - napokon!

Da ne bude zabune glasala je i ona , ali glas nije dala nikome ko se likom i delom pokazao kakav je . A VI ….

         Kako hoćete.......

 

 #
POGLED U NEBO
panicnadezda | 29 April, 2016 13:20

 

 

Fali joj nebo. Misli na plavo. Danima ga ne vidi. Uzalud baca pogled prema njemu , ali do njega ne stiže. Ne daju oblaci. Ušančili se gore, pa ne mrdaju. Ko da se inate ili ljute. Sipaju kišu , ponegde i sneg u vreme kad nije vreme. Ne računa momente kad malo, kao da se igra , proviri iza beline koja ga prekriva. A , treba joj- stvarno. Htela bi da digne pogled prema njemu i zamoli nešto. Misli da je to jedino mesto gde treba pogledati. Radila je to već ( priznaje ) - ali bez rezultata. Veštiji od nje joj rekoše da nije radila po propisima. Iznenadila se.


Nije znala da i nebo ima pravila. Oduvek je sve molbe izgovarala u tišini, kao što je na isti način žalila ili suze lila ....

Jedino radost nije mogla sakriti. To je delila javno.


  Zato je sada odlučila da učini kako treba. No, izgleda da joj se ne da. Uvek je zamišljala da nebo mora biti plavo kako bi molbe koje se upućuju gore, mogle da stignu bez prepreka do onog kome su namenjene. Računala je da ća se to desiti na ovaj Veliki dan. Prevarila se .

 

Prevari  se ponekad. Pardon, danas mora biti iskrena, pa  reći - češće. Da pitate njenog sina on bi najverovatnije rekao stalno. Znate,  kad prođe vreme i pile pomisli da može da uči kokošku. Jes da on odavno nije pile , kao što sebe ne bi rado predstavila kao kokošku , ali u narodu se tako kaže. A - narodna je sveta.

 

Elem , on joj stalno govori: “ Mnogo si naivna. Ljude i život gledaš kroz ružičaste naočari. Bez prestanka pričaš o ljudskoj duši. Zaboravi  na nju. Kakva, bre, duša - gde je vidiš ? To što ti nazivaš dušom – zove se interes - zapamti već jednom . Živiš u periodu surovog  kapitalizma ( kojim su on i njegova generacija opečeni ) a kapitalizam ne poznaje nikakvu dušu . Vrednuje samo keš. U takvoj zemlji živiš ? Pogledaj malo oko sebe i probudi se već jednom !!!

Baci te naočari  ili  idi kod lekara da ti da druge kako bi svet videla kakav  jeste, a ne kakav bi ti volela da bude. To o čemu ti pričaš nije život – već bajka “-  Itd. Itd.

Onda usledi svađa (kao da su ljuti neprijatelji) pošto mu ona preporuči da i on što pre nakači ružičaste naočari kako bi mu život lakše tekao.

Između ostalog  i za to joj treba nebo. Zamolila bi da joj sin, otud gde je sada , a predaleko je , stigne živ, zdrav i ako bog da sa ružičastim naočarima na nosu ili u glavi – svejedno.

Potom bi zamolila nebo da svim kešolovcima ostavi onoliko keša koliko i običnom svetu , a umesto njega usadi dušu kako bi ličili na ljude, a i zdraviji bili.

Ne bi mogla zaobići političare - iako ne zna bi li to imalo svrhe. Pita se samo da li nebo hoće i može  tu nešto da uradi ? Da je htelo već bi učinilo . Možda su političari njegovi izabranici, pošto vedre i oblače - kako im se prohte, a i vladaju - kao da su božanstva. Ali, bez obzira na sumnju….ipak … rekla bi da ih je previše. Da se od njih niko drugi ne može videti ni čuti. Da sve gomilaju i grabe  samo za sebe, kao da će živeti doveka , a ne znaju da  sutra nikom nije zagarantovano i da je daleko - sve - dok ne svane.

  Insistirala bi, sa strepnjom u ishod, da ako ništa drugo, izabere bar neka druga lica za svoje miljenike. Ovi su  već predugo.

Dok kuca gleda kroz prozor. Ko zainat ni tračak plavetnila. Gomilaju se oblaci. Da li je to loš znak, ne zna? Svi su izgledi da će morati  -  molbu poslati oblacima. Valjda će oni znati kome to treba preneti.

 

 

 #
LJUBAV PRED FAJRONT
panicnadezda | 27 April, 2016 18:01

 

 

Dan je ostao za njima. Dočekali su ponoć, ili kako se obično kaže fajront , kada i polupijani gosti, milom ili silom, napuštaju prostor, teturajući se na nesigurnim nogama. Nisu primetili da je većina gostiju popularnog hotela , jedne od retkih oaza mira u centru grada, gde se može razgovarati, a da vas ne iritira moderna muzika, otišla kući. Ostali su njih dvoje , osoblje hotela koje je užurbano sređivalo salu za novi dan i dva tri stranca koji su tu odseli. Diskretnu muziku je zamenilo zveckanje flaša , čaša i pepeljara, koje su konobari skupljali sa prenatrpanih stolova i nosili u kuhinju. Ništa im nije smetalo , čak ni prekorni pogledi zaposlenih u čijim se očima moglo pročitati  – šta čekate? Preciznije rečeno, što  ne idete više ?  Nije im se žurilo. Njemu posebno, jer je ponovo živeo u prošlosti od  kakve se može živeti , njoj - jer je bila ganuta - i fascinirana. I danas se pita  da li bi osoblje hotela iskočilo iz uobičajenog šablona predviđenog za kraj dana, da su imali priliku da čuju ono što je ona, sticajem okolnosti - čula . Čini joj se da ih u tom slučaju ne bi požurivali. Štaviše – veruje da bi im se pridružili sa flašom žestokog pića koju bi zajedno popili u slavu ljubavi koju svi traže , a retko pronalaze. Govori o ljubavi kakvu je on doživeo i dalje živeo. Život je čudesan režiser.

Nisu se sreli zbog toga , ali je sticaj okolnosti učinio da se na tome završi. Ni slutila nije da će oficijelan sastanak začiniti najlepša ljubavna priča kakvu ni film nije zabeležio. A, odgledala je mnoge. Ovoga puta režiserska palica je pripala životu.

Znala je koješta o njemu. Prijatelj njenog muža. Vezivalo ih je đačko i studentsko doba kao i srodnost duha. Savršeno govori francuski i engleski jezik , kao što se uspešno poštapa sa srodnim jezicima. Niže razrede osnovne škole završio u Švajcarskoj. Gimnaziju i fakultet u Beogradu. Nakon studija se oženio, ženom koju je tada , a i potom - kao majku svoje dece - voleo. Poreklom Ličanin pompezno je proslavio rađanje prvog sina , a potom čekao da mu lekari izračunaju  ( poklapanjem hromozoma ili čime još ) kada je vreme za ćerku. Kucnu i taj čas. Lekari rekoše - sad je momenat. Žena ostade trudna , oni srećni što će imati decu različitog pola . No, kako život prevazilazi nauku, nakon par meseci ultrazvuk pokaza  da će umesto ćerke dobiti blizance – i to - muškog pola.

Pomirio se sa sudbinom. Nije više jurio za ćerkom. Ostvario je san većine muškaraca – tri sina.

Petočlanu porodicu je trebalo izdržavati. Vredno je radio. Nije promaklo onima iznad njega. Nagradiše ga diplomatskim mestom u našoj ambasadi na egzotičnom kontinentu. Zaslužio je to. Poznavanje jezika – izvanredno, stručnost na visokom nivou , rafinirani maniri. Sa porodicom se preselio tamo. U tom periodu su se retko ili takoreći nimalo viđali. Tu i tamo od drugog prijatelja koji je, takođe - radio na istom kontinentu, bi ponešto saznali o njemu i porodici. Jednog dana je procurela vest da se  ozbiljno zaljubio.

Nakon par godina su se vratili. Prvo žena sa decom ,  potom i on. Celo društvo je znalo za epizodu sa zaljubljivanjem , ali niko nije pitao. On sam nije bio spreman da priča. Uložili su napor da ostanu zajedno, ali stvari nisu išle željenim tokom. Brak se krnjio, ko trošna kuća. Malo po malo do potpunog razlaza. Imovinu su podelili , već odrasle sinove zbrinuli i nastavili život, svako za sebe.

U tom periodu su se njih dvoje našli u pomenutom restoranu.Ona je imala neka pitanja vezana za njegovu struku. On odgovore i želju da sa nekim, posle mnogo godina, podeli svoju priču. Sasvim slučajno to je bila ona.Verovatno bi se isto dogodilo da je neko drugi bio na njenom mestu.

Krenuo je sa pitanjem - da li je čula da se razvode? Odgovorila mu je da je načula,  ali da veruje da do toga neće doći. Reče da nije verovao ni on , ali da njegova žena insistira. Kako bi zatvorila vrata daljem zajedničkom životu  rekla mu je da se zaljubila.

Tajac............

Sa nelagodom što zadire u nedozvoljeno,  upita - koliko to ima veze sa njegovim zaljubljivanjem ? ....

 Dosta reče .... ali to nije isto.....

Ženski solidarna se pobuni -  kako to misliš – nije isto ?

Znaš , reče -  ja nisam porodicu rasturio, uprkos ogromnoj ljubavi koju sam osećao prema toj devojci........a moja žena hoće

Budala ( obraćajući se sebi ) ...... reče zagledan u daljinu !!!

Izustila je samo ko  ......(htela je reći ona)...

On krenu. Upoznali su se na nekom prijemu. Čim je ugledao znao je da će njegov život krenuti drugim tokom. Visoka , lepog lica i zanosnog tela. Prepoznala je i ona njega. Strankinja , a najbliža. Ljudi se jednostavno osete, reče. Krenuli su da se viđaju. Ništa nije krio od nje. Saopštio joj je da je oženjen i da ima tri sina. Ona nije bila udata , nešto mlađa od njega. Nije joj smetalo. Zaljubila se . Intezivno su se viđali dok nije otputovala kući. Onda su vezu održavali telefonom i povremenim viđanjem bilo kad ona dođe ili  on ode kod nje.

 Potiče iz prebogate porodice – reče. Otac joj je industrijalac , vlasnik velikog broja fabrika i hacijendi. Ocu se poverila da je  zaljubljena. Pozvali su ga u posetu. Ocu se dopao. Ponudio mu je da vodi poslove koje njegovog sina ne zanimaju, ukoliko je to između njih dvoje ozbiljno. Zahvalio se na ponudi , ali je odgovorio  da ima porodicu . Otac je rekao da zna , da mu je Tera ( kako joj se čini da se ta devojka zvala ) rekla , ali da su oni veliki vernici i da ukoliko  odluči da počne novi život, njegova porodica, u materijalnom smislu, neće trpeti. Naprotiv, biće  zbrinuti bolje nego da ostane sa njima. Razapet između dve ljubavi, trebalo mu je vreme za razmišljanje . Podrazumevalo se.

Žena je saznala . Povređenih osećanja se sa decom vratila kući. Ostao je sam. Nešto je morao žrtvovati - porodicu ili ljubav.

Nedugo zatim stigla je Tera. Otišli su na neki otok kakav se ,reče , samo u bajci viđa – gde se nebo sastaje sa zemljom , a mesec -  može dotaći rukom, ako ustaneš. Naručili su flašu pića. On je sedeo za stolom, dok je ona bila na ležaljci. U jednom momentu je podigao čašu prema nebu i na čaši ugledao likove svojih sinova . Znao je šta mora uraditi. Pogledao je u nju . Shvatila je  bez izgovorene reči . Gotovo..... samo je rekla....

Klimnuo je glavom.

Nakon par dana je spakovao stvari i došao kući.

Tera mu se povremeno javljala . On njoj, takođe . Jednog dana  na poslu - stiže pismo. Po žigu zna od koga je. U srcu treptaj strepnje. Dugačko - reče . Pomenula  je  da njeno srce zauvek pripada njemu , da se pred bogom zavetovala  na to ,  ali pošto im sudbina nije bila naklonjena , u međuvremenu je upoznala dobrog čoveka , a kako  vreme za rađanje ističe,  traži dozvolu da se uda?

Šok i neverica.... Kosa joj se digla na glavi. Nikada nije čula za tako nešto..Tražila dozvolu , neverovatno ..... i.... Šta i ?......najmanje što sam mogao da uradim za nju je da blagoslovim taj brak?

Dvadeseti šest godina se nisu videli. Sve do nedavno. Sa prijateljima je krenuo na dalek put u zemlju koja se graniči sa njenom. Javio joj se. Nikom nije rekao. Jednog dana je samo saopštio da ima  zakazan"biznis" i da će prenoćiti u hotelu.  Nakon dva dana je došao sa Terom. Ona je želela da upozna njegove prijatelje. Jedan od njih  je ovekovečio taj momenat. Sliku je uramio i predao prijatelju .Tako je i ona videla Teru.

P.S. Prelepa. Nije sumnjala, ali zaljubljeni ljudi često glorifikuju one koje vole. U ovom slučaju sve je bilo kako je rečeno. Udala se i ima jednog sina. Čuju se povremeno, a šta će biti nadalje - sam bog zna.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 #
UVO NE PRIHVATA
panicnadezda | 17 April, 2016 15:24

 

Godinama izgovarate reč bez ikakvih problema. Svi vas razumeju. Onda je napišete kao naslov za pričicu, a obrazovaniji od vas, vas opominju da se ne kaže svakodnevnica , već svakodnevica. Onda se vi zbunite i zapitate grešite li i kada kažete dnevna, umesto devna - recimo potrošnja. Bez onog N , ne liči ni našta. Apsolutno nelogično, zbog čega tvrdo ostajete na kursu na kome ste bili. Šta vama to uopšte znači , kada znak uzvika , znak pitanja , zarez, pa i celu tačku preskočite, što je sa stanovišta onih koji se bave pravopisom  mnogo veća greška. Ipak , iz znatiželje , a bez ikakve želje da nešto promenite konsultujete sveznalicu t.j. -  gugl.  Najlakše i najbrže. Usto besplatno. Piše – može i jedno i drugo , ali je ispravnije SVAKODNEVICA. Onda to pišete krupnim slovima spelujući slovo po slovo ne bi li ušlo u uvo. Nema šanse - uvo ne prihvata.

 No, manimo pravopis. Moraju  lingvisti da menjaju pravila u vremenu kada se sve menja.I bez pravopisa vama je kapa puna briga. Kako zbog nekih koji idu tamo gde se trenutno ne ide , tako zbog onih koji ostaju. Kako zbog onih koji su blizu , tako zbog onih  daleko . Kako zbog zbrinutih  , tako zbog nezbrinutih. Dugačka lista. Svi su u problemu, bez vaše krivice , ali vas pritiska . Guši i kuća. Nije bez veze rečeno " da je kuća dobra i vuk bi je imao". Zato bežite iz kuće sa kapom punom briga. Ko velite na otvorenom će vam biti bolje. Volite gradsku vrevu. Idete u gužvu da bi bili sami . Da gledate , a da ne pričate.Da vas okrznu pogledom ,a ne pitaju ništa. Većina lica je mrgodna , kao što bi ( tog dana ) bilo  i vaše da date da se vidi. Ali vi ne date… Usmerite pogled prema onima koji su  vedri, nasmejani i bezbrižni - još uvek.Dok ne porastu- pošto su to uglavnom deca i naraštaj koji tek pristiže. Njihove brige nose oni koji su ih stvorili.

Tako raspoloženi , taman kročite na ulicu , napravite par koraka, kad vam prepreče put. Pitaju – volite li pozorište ? Uvek isto , čuli ste  stotinu puta , nekada i drugačije odgovorili , ali tog dana kažete – ne, ne volim. Zapanjen glas u čudu pita : Molim ! – ne volite pozorište ! Ko veli zar ima takvih? Vi mu lepo kažete – mladiću, čuli ste odgovor . Drugi vole , pitajte njih. Da vas ne mrzi odgovor bi glasio drugačije. Volite pozorište -  gledali ste mnogo predstava koje su vam se dopale , ali je bilo i onih na kojima ste mogli zaspati da vas nije bilo sramota, pa ste nakon prvog čina otišli. Pozorište ne sme da uspava , mora da razdrma , zamisli ili nasmeje u zavisnosti od toga šta je na repertoaru.

No, u mislima se vraćate mladiću koji vam je postavio pitanje. Analizirate izraz lica koji još titra pred očima i znate zašto je ostao zapanjen. Nije njega briga što vi volite ili ne volite pozorište , možda ga ni sam ne voli naročito, pa bi između pozorišta i žurke pre odabrao dobru žurku. Njega je zapanjilo što se neko usudio da kaže da ne voli pozorište jer se svi drugi na samu reč raspilave i iznenade da to neko uopšte pita , kad se to podrazumeva. Deklarativno svi vole pozorište. Malo sutra. Znam neke koji nikad nisu kročili u foaje , a obožavaju pozorište.

Stavljate tačku na epizodu sa daskama koje život znače i nastavljate put, čvrsto rešeni da na miru popričate sa sobom. Pusta nada. Gomila ispred vas . Zamišljeni, niste primetili. Pokušavate da napravite zaokret , ali nasmejano lice se stvori ispred vas. Cimnete glavom uvis – u smislu šta hoćeš sad, pa ti? Ne smeta mu mimika . Trpa vam u ruke papir. Pitate o čemu se radi .Kaže to je njihov program. VAŠ ! – a ko ste vi?  Reče da je aktivista stranke ( poznata ) pa moli da se upoznate sa programom. Zašto ........?  Pokoleban nepredusretljivošću zamuckujući reče  - da vidite šta i koliko smo uradili , a šta i kako tek planiramo.

Kako ste radili – tako i pamtim , a šta planirate znam i bez programa. Šta – izusti. Evo ovako .    Kad me već vučeš za jezik – planiraš - da se malo iscimaš , onda ušlihtaš nekom iznad tebe , a potom usadiš u fotelju , koju do kraja života,  po cenu  svog ili tuđeg života - nećeš napuštati - kao ovi koje promovišeš . Da nije tako, dečko, zar bi bilo 29 stranaka u zemlji koja će ,još malo, stanovnike prebrajati na prste.No, razumem ja tebe – lakše tamo gde se laže , nego gde se radi.Od rada se, nažalost, niko nije obogatio.

Stavite tačku i na to. Ispred svake prodavnice trpaju listiće . Na jednima reklamiraju veš , na drugima , naočare , treći najlon čarape. Znaju koliko su žene osetljive na to , ali za sve nemaju pare , pa su oni sa čarapama bez kojih se ne može - najuporniji. Jedna i vama utrpa listić. Piše – lepe najlon čarape, sa ili bez likre - nikad jeftinije. Završnica – ne propustite. Šta kažete , pita cura?

 Kažete joj da vi ne nosite najlon čarape. Spusti pogled nadole i reče: zar to nisu najlon čarape?

Šta  da kažete ? - DOSTA VAM JE....

Okrenete se i odete. 

 #
KLETVA
panicnadezda | 07 April, 2016 17:05

 

Zlokobna reč . Plaši i one koji u kletve ne veruju. Jednostavno je nije prijatno čuti , pogotovo ako je upućena nekom vama dragom , kao u ovom slučaju. Nije zaboravila . Nikad  neće.Takve reči se ne brišu. Nezavisno od vaše volje one se usade u sećanje i idu sa vama kroz ceo život. Pamti je i neretko se seti svega što je čula tog davnog dana.


 Nije se prvi put susrela sa kletvama. Svakodnevno su žene sa svojih prozora neposlušnoj deci ili muževima koji su zaplitali jezikom (  čašica - više ) upućivale takve reči.  Čulo se - dabogda ovo  , dabogda ono …. odzvanjalo je . Recimo… grom te ubio , jesi li se nakresao - crko dabogda? itd ….

To su bile najčešće kletve koje su se izgovarale ukoliko nisu bile začinjene još ponekim izrazom. Ali umesto straha takve kletve su izazivale smeh i podrugivanje. Kako kod dece tako i odraslih. Njihovo dabogda je bilo uobičajeno u kraju ... kao  negde…  - dobrojutro ili prijatno. Izgovarano je prečesto sa željom da se opomene ili iskali  bes , ali nikad ne ostvari. Nije imalo prizvuk ozbiljnosti, još manje zlobe.Dakle , bilo je uobičajeno za žene. Retke su bile one koje to nisu činile.

  Njena majka je pripadala drugoj  grupi. Dvadesetčetvorogodišnja udovica sa dvoje dece bila je prepuštena sebi i ne baš blagonaklonoj sredini , ako se izuzmu članovi  porodice i poneko - hrabar . Imala je mnogo važnijih i ozbiljnijih stvari o kojima je svakodnevno brinula. ….. Kako dobiti i sačuvati posao? …. Šta ako dobije otkaz? (što se iz određenih političkih razloga prečesto događalo)  Kako skrpiti kraj s krajem? Kako nabaviti najosnovnije namirnice za život?, ….. knjige  , patike i druge potrepštine o kojima većina nije razmišljala . Imali su sve ono što ona svojoj deci nije mogla priuštiti. Žalila je . Od kako je ostala udovica život joj je bio sve - samo ne lak .

Muškarci nisu kleli. Ako bi se , baš, nekom omaklo , drugi bi mu sa podsmehom dobacivali – kuneš ko  ženetina……!

Onda je čula - Balša te prokleo  – reče Zlata jednom prilikom - kao sudija koji nakon dugotrajnog većanja izriče presudu. Majka je ćutala , ali je zato devojčica izrečeno doživela kao grom iz vedra neba. Uzdrhtala je. Prvi put je čula tako nešto. Mislila je da o majčinom životu sve zna. Prebirala je po sećanju. Uzalud .Nikad nije čula za Balšu. Pitala se ko je taj?

 Prvi put je kletvu doživela kao opasnost .

Zamišljala je starca sa bradom do kolena koji iz nekih razloga baca kletvu na njenu majku. Setila se babinih reči, kako po narodnom verovanju,  muške  kletve imaju veću težinu od ženskih  (mada ni u jedne  nije verovala)  pošto njena  proklinjanja odgovornih  za smrt sinova - nisu urodila plodom. Ni dlaka sa glave im nije pala – govorila je baba.

  No, devojčicu to nije činilo spokojnom.

Svašta je znala o svojoj majci , ali ne i ko je Balša ?

Znala je da je majka rođena u imućnoj porodici kao treće od petoro dece. Živeli su u kući koje se ni danas ne bi postideli. Celo područje je pripadao njenoj porodici . Govorila bi: – sve dokle ti pogled doseže i više od toga i ne samo tu je bilo naše. Onda je došla nacionalizacija . Ostalo je samo nužno. Kuća sa okućnicom. Hektari su podeljeni borcima. Niko od njene porodice nije bio učesnik rata. Priznala je da se nosila mišlju da pobegne u partizane, kao njena rođaka Zlata ,ali znajući njenu prirodu nisu je ispuštali iz vida. Pogotovo majka, koja je smatrala da pristojnim devojkama iz pristojnih kuća - nije mesto na frontu.

  Bila je očeva ljubimica i majčina glavobolja. Svojeglava i nezaustavljiva kad nešto naumi . Što bi  rekli, đavo od deteta. Majka nije znala kako da izađe na kraj sa njom. Prebacivala je mužu da je razmazio i zamerala što je odvaja od druge dece. Uvek bi dobijala isti odgovor – pusti je - ona je moje najbolje dete ( kao da je znao da će joj život biti težak ), ali će ga stoički podneti.

  Na porodičnim okupljanjima su se često prepričavale dogodovštine vezane za njenu majku. Kretalo bi sa- sećaš se……..

Posebno su se izdvajala tri slučaja. Prvi kada je u žurbi da stigne na kupanje polomila par porcelanskih tanjira i šoljica za kafu koje je majka čuvala ko oči u glavi. U panici da je ne uhvate iskopala je rupu u dvorištu gde se ređe zalazi i prekrila zemljom. Danima su tražili , ali bezuspešno.Zaključili su da je verovatno  neko uzeo, dok je ona mudro ćutala.

Drugi  put kad su se ona i Zlata takmičile u streljaštvu . Metalnim šiljcima su gađale u metu, ali umesto mete njena majka je pogodila petla u glavu koji je istog trena pao mrtav. Brže bolje petla su pokopale u rupu , gde i posuđe. No , majka ih je otkrila . Imala je šta da vidi – komadi porcelana i mrtav petao .Prijavila je ocu. Tog puta ( po sopstvenom priznanju ) je bila ozbiljno kažnjena. Danima - reče - nije mogla na kupanje . Za nju je to bilo teže od batina.

Treći ,  i najšokantniji  skandal čak i za današnje vreme, vezan je za školske dane. Do škole i nazad je išla biciklom, što je retko koji đak sebi mogao priuštiti. Usto je svakog meseca na ime džeparca dobijala po jedan dinar, što svojoj deci, kad ih je dobila nije mogla priuštiti i što kažu u to vreme nije bilo malo. Najbolja drugarica Desa i ona jednog dana odluče da pobegnu iz škole i biciklima skoknu do obližnjeg grada . Međutim, nisu dobro procenile razdaljinu , tako da do grada nisu ni stigle, a ni kući u uobičajeno vreme. Vratile su se kasno. Kući nisu smele. Odlučile su se da noć provedu u školi. Polomile su staklo kroz koje su se provukle u učionicu gde ih je razredni sutradan zatekao - usnule na klupama.

U kući pakao.Pao mrak , a nje nema. Roditelji krenu u potragu. Braća i sestre, takođe. Od nje ni traga ni glasa. Panika i besana noć pred njima. Strah parališe.

 U pratnji nastavnika stiže u jutarnjim satima. Postiđena i uplašena. Niko ne pokazuje radost. Roditelji zabranili. Ide na raport kod oca. Ljut - traži istinu. Drhteći od straha , neprospavane noći i griže savesti do tančina mu je opisala celu avanturu. Bio je oštar , ali pravedan - govorila je za njega. Nije je kaznio. Znao je da je već kažnjena i da bi u ovom slučaju to bilo neefikasno. Postavio je uslove koje nikad nije prekršila. Ništa slično se više nije desilo.

U međuvremenu je rat došao i prošao. Izrasla je u lepoticu. Njenoj ćerki, koja kuca ove redove, će kasnije govoriti da je lepa, ali ne kao što joj je majka bila. Mnogi momci su joj se udvarali . Jedan posebno. Kako Zlata reče od koje je čula ovu priču, zvao se Balša. Ceo kraj je znao koliko je zaljubljen. Svakodnevno su stizala pisma, nekada i više zaredom. Na kraju je zaprosio.

Majka ( otac nije preživeo rat ) je nagovarala da se uda.

Govorila joj je - em je lep, em  iz dobre kuće , usto  pop. Kakve veze ima što je pop? - pitala je ćerka.... Itekako ima ….popovi mogu da se žene samo jednom - upamti , a tako jogunastu drugi te  neće trpeti ni tri dana. Sa Balšom bi imala muža  za ceo život.

Odbila ga je.

Ubrzo potom stiglo je poslednje Balšino pismo. Obavešavao je da putuje za Ameriku i kao završnicu izlio sav očaj zbog neuzvraćene ljubavi rečima -  PROKLETA BILA – DABOGDA- NIKADA SREĆE NEMALA.

Nakon izvesnog vremena lepo se udala. Živela je u srećnom braku , ali samo dve godine. Onda joj je muž poginuo , a ona sa dvoje dece i tovarom problema provela  život sama.

Trideset godina potom u njihovom skromnom stanu oglasilo se zvono.Otvorila je ćerka. Gospodin na vratima je pitao za njenu majku. Pozvala ga je unutra. Predstavio se kao Balšin rođak koji je zamoljen da prenese pozdrave i vidi kako je ONA....................................

P.S. Svi likovi su autentični. Većina njih više nije među živima, ako izuzme Balšu o kome ništa ne zna.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 #
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13  Sledeći»