Categories
My Links
Generalna
PRVO RADNO ISKUSTVO
panicnadezda | 18 Januar, 2014 19:07

Sasvim slučajno, prilično mlada, krenuh da radim sa mladima. Doduše, na određeno vreme. Ali daj šta daš. Bez dinara u džepu i nikog iza leđa ne mozeš da biraš. Uzimaš šta ti se nudi.

Preliminarni razgovor sa pomoćnikom direktora. On u odelu sa kravatom, ja u farmerkama. On sa debelim iskustvom iza, ja bez njega. Upoznaje me sa školom i njenim učenicima.

 Valjda da me ohrabri, reče: – Ovo je prilično problematična škola sa problematičnim đacima.

Kako? – pitam iako sam načula da važi za kaubojsku.

       Znate – kaže on – nažalost mladi profesori, posebno profesorke, sa suzama u očima vrlo brzo pobegnu glavom bez obzira ( verovatno misli i na mene, pa me unapred teši ).

Zašto?

Đaci su nemogući, ne poštuju autoritete, poneki ,ponekad potegnu nož u obračunu, a bilo je i pucnjave. Htedoh ga pitati sta on radi tu i ko ga drži na tom mestu, ali progutah. Ko moli ne pita onoga koga moli, bar ne u početku.

Ne brinite – kažem – ja sam od tvrdog materijala, a što se suza tiče, njih sam zaledila još u ranoj mladosti. Pitam se samo zašto vasi đaci umesto suza prolivaju bes iz sebe i na one oko sebe. Mladi ništa ne rade bez razloga. Oni samo reaguju na nepravdu, loš tretman i grehe odraslih. Znam, mlada sam, a bila sam još i mlađa.

Znači, prihvatate? – kaže on.

Isprovocirali ste me, ne samo da prihvatam, već imam nameru i da trajem – kažem ja.

Steže mi ruku, požele sreću, reče – Vidimo se sutra - a znam da ne veruje da ću se pojaviti.

Sređujem misli i razmišljam šta ću obući. Iz studentske klupe sam iznela dvoje farmerki, par majica i jaknu. Da kupujem nemam od čega. Da pozajmljujem nemam vajde. Prilično sam mršava – tuđe bi landaralo oko mene i izazivalo podsmeh. Odlučih – biću šta jesam, obući ću šta imam. Ionako smatram da lepe stvari doprinose lepšem izgledu, ali ne i autoritativnosti. Naoruzaću se rečima i ćutanjem, ako zatreba. U mom kraju kazu – progovori da vidimo ko si… Videćemo…

Spremna sam. Odoh u farmerkama. Po godinama ne mnogo starija od njih, po izgledu ne mnogo drugačija od njih, po oblačenju ista kao oni. Sa dnevnikom u ruci da znaju u kom sam statusu i obaveznim ,, Dobar dan,, ulazim u učionicu. Mnogo ih je. Niko ne ustaje. Polegali po klupama ko da  su u  birtiji. Pripremili taktiku i kreću sa testom. Znam, prošla sam to u njihovim godinama . Počinju horski uvežbano ,,auuuuuuuuuu,, pa onda ponovo ,,auuuuuuuuuuuu,, pa ,,uaaaaaaaaaaa,, itd.

Ne šokiram se, ne vičem, ne negodujem, pogotovo mi ne pada na pamet da napustim učionicu. Profesor test polaže na prvom času.

Biram ćutanje. U ćutanju polako pogledom prelazim preko njihovih lica da ih dobro upamtim. Odsustvo besa i moja mirnoća ih zbuniše. Graja utihnu, pređoše sa horskog na solo pevanje. Jedan će – Profesorka, lepo Vam stoje farmerke. Hvala – odgovorih – nemam para za haljinu. Drugi će – Lepa Vam je frizura. Zahvalih se i njemu sasvim ozbiljno, ignorišuci ironiju u glasu. Bilo je tu jos začkoljica koje su mi pomogle da otkrijem kolovođe. Znaću ja sa njima ako prođem probni balon. Prošla sam ga. Kupih ih poverenjem, poštovanjem, pažnjom i iskrenosću. Po sebi  sam znala  da mladi ljudi to cene.                               

Itekako su cenili. I danas -ponekog, ponekad, sretnem u blizini neke građevine. Prepoznaju me, setim se i ja njih. Njihove žuljevite ruke i pogrbljena ramena kod mene izazivaju tugu.

Bila je to građevinska skola.

 #
NISTA NEOBICNO
panicnadezda | 13 Januar, 2014 18:24

        Siđoh sa planine. Bolje da nisam. Grad ipak nije za svakoga ili dođe vreme kada to više nije. Za mene sigurno. Više me ne privlače svetla velegrada. A i kako bi?

        Čim kročih u grad, skopaše me problemi.

        Već na stanici. Pod okriljem magle naizgled krotki i dremljivi putnici skočise ko zveri. Jači preko slabijeg, mlađi preko starijeg, pojuriše da se dokopaju prtljaga. Gaze bez pardona, izvinite nisu upoznali, a verovatno  ni upotrebili. Lepi izrazi su arhaizam i znak slabosti. Dugo vec izgubili upotrebnu vrednost. Zapanji vas kad se ponekom omakne.

          Na taksi stanici isto. Krkljanac. Taksisti trljaju ruke. Biraju one što idu dalje. Mene odbijaju- kažu preblizu sam- ne isplati im se.,, Idi pešice reče jedan,,.Išla bih ja, ne bojte se, da mi nije torbe. Znate, ona je teža od mene.Ošinu me pogledom ,sumnjičavo zavrte glavom i reče da ne veruje.

        Pogodi me. Pogledah niz sebe,setih se odraza u ogledalu i zapitah , na šta li misli? Težinu ili karakter. Ovo prvo sigurno nije , prilicno sam lagana. A, opet, ako je ovo drugo, kako zna.

        Gužva se rasčisti. Stopiram prvi . ,, Gde ideš ,,- pita me. Znate, mi se na poznajemo, a čini mi se da nismo ni vršnjaci - nisam ja za vas ti. Pa kad nisi ti ,onda idi sa nekim koji će ti reci vi, zalupi vrata i odjuri.

        Čekam. Sledeći staje. Opet  ,,gde ideš ,,Ne reagujem. Koristim otvorena vrata i ulazim. Tek onda mu kažem adresu. Mrgodi se, ali šta će. Unutra sam. Znam, da bliže naokolo može biti dalje . Pokušavam da mu kažem kojim putem je najbrže, da ne gubi vreme, ali ne vredi.,,Promenili su signalizaciju, ne može tamo,,. Konačno, okolo, naokolo dok taksimetar otkucava ubrzanim tempom - stigosmo. Platih trostruku tarifu. Ščepah torbu i sada ja, bez hvala i doviđenja- nestah. 

        Ulazimo u zgradu. Ustvari, dvoje nas je, ali ovo je iz moje vizure. Uletela bih u stan samo da zaobiđem poštansko sanduče, ali ne da ON. Čovek jednostavno obožava poštu, iako van računa i reklama ništa drugo  ne dobijamo. Hajte, molim vas, ko danas gubi vreme na pisanje. Ali, ON mazohistički voli račune. Vadi jedan po jedan i referiše.  Ovo je od Sbb a, ovo je Infostan, ovo su telefoni, ovo je ovo, ovo je ono i poslednji grabi ko da mu život zavisi od njega. Evo je. Hoće reći, njeno veličanstvo - struja. Jedino to odmah otvara. U polumraku, dok ja kiptim od besa, on dešifruje brojke. Njegovo auuuu i prekoran pogled reče mi sve i dozlogrdi. Hteo je reći kako ćemo platiti  ( grejemo se na struju), ali ja zbrisah. Presede mi i planina.  

 .

 

       

          

 #
GOSPOĐA JE GOLA
panicnadezda | 04 Januar, 2014 19:22

Ode 2013. Nije mi žao. Bila je krajnje škrta. Prazna za mene.Sve sto sam štrbnula, uradih sama.

Na društvenom planu svašta i ništa. Hapsiše tajkune - ubrzo ih pustiše. Direktore raskrinkaše pa ih pokriše. Sudstvo ne radi , alibi za sve. Svašta . Ko treba da im naredi da rade ono zbog čega su plaćeni . Nisam to valjda ja. Ako kojim čudom jesam neka mi kažu. Radili bi oni meni ko bele lale i to trčeći. Nešto mi govori da bi sudstvo radilo da ih nije strah , a čini mi se da isti razlog i ove druge sprečava da  im narede.

      Potom odjeknu akcija ,, GROM ,, Prvo jedna, potom druga. Privedoše dilere - dokle ne znam.Znam samo da grom još nije nikoga udario. Pretpostavljam da čekaju sudstvo.Valjda će i oni nekad biti efikasniji, a opet mi se čini, da tek u ovom slučaju neće žuriti.

       Izbori. Boli me glava od njih. Te biće izbora, te neće ih biti , te vlada je dobra, te nije baš najbolja. Silni analitičari i umni ljudi prodefilovaše ekranima da nam objasne hoće li ili neće biti istih. Što se mene tiče, bilo ili nebilo ja ne izlazim. Znam da će ih zaboleti uvo,ali boli i mene.

       Potom ponovo šok .Dačić i Tači ( u tandemu)- kandidati za Nobela , a siroti Nobel se prevrće u grobu.  Oni se to šale, da ne kažem sprdaju sa nama , pa i celim svetom. Bilo, nebilo i samu kandidaturu ćemo  skupo platiti.

       Iz moje perspektive to nam donese 2013.g. Što se mene tiče pamtiću je samo po broju koji čak i onima koji nisu sujeverni deluje zlokobno. Hvala bogu ode u zaborav.

       Nisam je ispratila iz kuće. Pobegla sam.Poželeh da omirišem Crnu Goru , ali ni za živu glavu neće ON. Poodavno mu se zamerio crnogorski turizam. 

       U neka bolja vremena uplatismo letovanje. Sedam dana Petrovac ,sedam dana Budva. Za nas dvoje, našeg sina i moju majku.U Petrovcu prođe kako- tako. Hotel okej, ali na plaži sve mu smeta. Stalno kuka. Šta je ovo, šta je ono...Ovaj prcvoljčić od obale nazivaju plažom. Skrljala se cela Crna Gora . Ne može čovek ni da se ispruži.Ni ljudski suncobran nemaju, a naplaćuju ko oni na Azurnoj obali. Dobro deru ovi tvoji ,a pojma nemaju o turizmu.Sve što imaju priroda im dala...........

Stigosmo u Budvu. Ne među prvima, već prvi. Prazan hotel. Dobismo ključeve od jednog apartmana u hotelu"Aleksander" Čovek  skoknuo od Petrovca do Budve pa se od "dugog" puta umorio i malo prileže. Ubrzo  skoči ko oparen " šta ovo tutnji " - Ne znam,odgovaram.Meni da uvale.....,hoćes li ti ili ja?Ne rizikujem. Uzimam ključeve i krećem. Za mnom ON- složio facu sačuvaj bože (ko ga ne zna pomislio bi svašta ). Za njim moja majka i naš sin. Cela delegacija. Prilazim šefu recepcije i krećem - Gospodine, ja sam Crnogorka, ON nije. Teško kapira naš mentalitet. Ako nećete da mi do kraja života zvoca kako Crnogorcima treba zakonom zabraniti da se bave turizmom, daćete nam drugi  apartman. A šta fali ovom- jado?--šef će.

    Ništa, samo od buke tu nema ni sna ni mira ,a ja sam došao na odmor i dobro to platio, reče ON- dodatno iziritiran onim jado.Iz straha da ne izazove svađu presekoh ga pogledom.Ne zna on da to jado nije pogrdan izraz već svakodnevna uzrečica i pošalica. Kod šefa proradi zemljačka solidarnost i uz opasku da to što se malo čuje verovetno potiče od frižidera i zamrzivača koji su smešteni ispod tog apartmana,"" ali zemljače do sada se vala niko nije žalio do ti. Ali pošto je gospođa zemljakinja evo vam ključevi od  apartmana pa sami izaberite".  Izabrasmo - najbolji.Odahnuh , ali nakratko.

       Do kulminacije dođe u restoranu udljenom 10 - 12 metara od plaže . Sedosmo da malo odahnemo. ON zove konobara . Traži jelovnik. Konobar skenira od glave do pete i zaključuje -- ne može. Šta bre, ne može ? -- pita ON zaprepašćeno.  Ne može --veli konobar . Zašto moliću ?- --Zato što je gospođa gola. Kako ?- budim se ja ( na sebi imam kupaći kostim iz jednog dela , maltene, do grla zatvoren i  ešarpu prebačenu preko ramena , stila radi ). Konobar uporan ostaje pri svome, da sam em ja gola , em da je i on t.j. gospodin u gaćama, a po pravilima kuće u kojoj radi( tik uz plažu)  takvi  gosti se ne smatraju pristojnim i ne mogu biti usluženi, a on pravila kuće neće prekršiti. Mrtav-ladan pokupi jelovnik ,dunu puholj od cigareta i bez žurbe ode. ....Od muke pukoh u smeh.ON me gleda u čudu kao da nisam normalna.

Svi ste vi ludi-konstatova . Dodade

J.... ti ja crnogorski turizam-- pa da me mole  neće me više videti  

     Nešto me žacnu. Krv nije voda.Tebe.... da mole! Pa TI ,ustvari oni ( misleći na crnogorce ) i kad treba  ne mole.Pre će platiti nego zamoliti. 

      2014. dočekasmo u Srbiji. Na planini smo. Imamo sobu i polupansion. Hrana dobra, ali zato grejanje kad se kome ćefne, nema pravila. Čas radi, čas ne radi. Negodujemo, ali badava. Šta ćemo sad? pitam ga ja. Ovo nije crnogorski turizam.

    Sve ti je to isto - odgovara ON i iskupi se.

 #
CRNE TAČKE
panicnadezda | 28 Decembar, 2013 09:57

       

        Na pijaci sam u rano jutro.

Puno je. Tu su  vredni poljoprivrednici , prodavaci i preprodavaci.  Poslednjih najviše. Hvale svoju robu i reklamiraju istu. Sa svih strana sveta. Paprike iz Španije , mandarine- slatke ko med,  bez košpica iz bliske nam Turske, pa nešto iz " bližnje " Portugalije , pa juga Afrike ,pa severa Afrike ,ponešto iz južne Amerike, pa otud pa odund.......elem, cela zemljina kugla na našoj pijaci - uskoro i na tanjiru. A, tek iz Kine - nema šta nema. Oči da vam ispadnu od prostrte lepote. Od paprika oči da ne odvojite-- U vreme kad im vreme nije. Jedre, nabubrele, crvene ko krv i sve iste, kao da su upravo iskočile sa platna nekog velikana renesanse. Paradajz,-- u vreme kad mu vreme nije. Isto. Lep da lepši ne može biti. Istog oblika, iste veličine, iste boje. Grožđe - belo i crno. Otkinem jedno zrno, protrljam rukama i strpam u usta. Izbacim istom brzinom. Ala je  k i s e l o-otegoh. Gde ovo zri? A, gde može da zri?- kaže mi besan preprodavac u strahu da mu moj komentar ne odbije pristojnog kupca koji ne proba robu pre nego što  plati - ako nije u vinogradu.... Ako je otud gde mi kažete da jeste ,priznaćete, da je to podaleko, mislim da pre zri na brodu. Pređe na ti i  "zamoli" me da produžim.

      Produžih. Južnog voća na sve strane. Čini mi se dovoljno za ceo grad. Uvek sam ga kupovala u ovo doba godine. Kupih i sada iz navike, mada podozrevam da i ono dozreva u transportu. Šta ćete, i falš C vitamin je bolji od nikakvog. Mlečne proizvode sam već kupila. To uvek prvo uzimam. Biram krompir. Ne znam odakle je. Kaže iz Ivanjice. To govore svi do jednoga, ali im ja, normalno , ne verujem. Po meni je Ivanjica premala za ovoliko krompira. Znam, bila sam tamo. Ali u svakom slučaju biram. Izbegavam onaj sa crnim tačkicama. Iz iskustva znam da te tačkice pojedu pola krompira tako da umesto tri kilograma na kraju, kad odstranite trulež ispod tačkica imate pola toga. Biranje traje. Prodavac gubi strpljenje i pita "kad ovako prebiraš po krompiru, kako si birala muža, ako ga uopšte imaš". Čovek očito sumnja, ne da sam ja izabrala, već da je mene bilo ko hteo. Ne udovoljih mu . Rekoh samo- isto kao i krompir-izbegavala sam crne tačkice.

      Strpah krompir u kolica za pijacu, izvadih muštiklu, u muštiklu ubacih cigaru i povukoh prvi dim. Gospođa do mene se brecnu - ni na pijaci ne možes bez cigare i kobajagi, sirotica,  kašljucnu. Ošinuh je prezrivo i oćutah. Šta ćes, dali joj pravo, zabranili pušenje oni koji sebi ne brane ništa.

      Odoh.

 

 #
AMNESTIJA
panicnadezda | 14 Decembar, 2013 18:52

     Bez njega nema posla. Doduše tu i tamo još uvek se možete prošvercovati. Uskoro ni tu ni tamo. Biće neophodan za sve. Za bankare je oduvek  (to mogu da razumem), ali šta, ako zabaguje ili padne sistem, što se neretko dešava. Lele , ostaste nezavršenog posla.

     Uvedoše ga u opštine gde priučeni, vremešni, službenici unose  sve podatke ,a onda pola njih nema ili su netacni. Ako ne verujete proverite. Hod po mukama - da to ispravite.

     Uđe u bolnice i ambulante.Nema šverca za lekare. Broj pacijenata mora biti upisan.Dijagnoza i medikamentna terapija takođe. Neće oni kako im se prohte i kome im se prohte i koliko im se prohte štancovati recepte.Kakva lekarska etika i Hipokratova zakletva? Ko još veruje u to? Bitna je administracija i crno na belo.Normalno, ima ga i na drugim mestima. Škole u Beogradu su ga pune,pa javne službe, pa tajne službe i mnoge druge. Nema gde ga nema i gde tek neće biti.

     Nezaobilazno pitanje za posao je: poznajete li rad na racunaru? Imam utisak da ni čistači ulica uskoro neće morati da savladaju tu vestinu,ako zažele  koru hleba. Pa jeste , kako će recimo čistač ulica dokazati da redovno i pedantno održava kvart za koji je zadužen . Kako da dokaže koliko je puta upotrebio metlu, šmrk ili četku,zamahnuo  jednom drugom ili trećom. Teško , ako ne unese u bazu podataka koja  se odnosi na njihov rad.

     A, krenulo je tako  davno i bezazleno. Čini mi se , ako me sećanje ne vara ,  beše KOMODOR, potom  AMIGA , zatim SEGA , i mozda još neki -nebitno, ali,uglavnom sa igricama za dokone  ljude i decu razigrane mašte.

     Potom…. na velika vrata stupi ON. Tzv. Personalni računar.  Prvo stoni- ,potom pokretni  veći,  pa mali  džepni,pa u  obliku  telefona- da uvek bude  tu i uz vas.Prati vas u stopu. Probi u kuće, u početku po jedan ,a potom , kad  pojeftini i više.U bogatim kućama na svakog ukućanina  po jedan da se ne bi otimali.

     Neodoljiv po onom sto pruža inficira sve, stare i mlade.Postade inspiracija i smisao života . Za mnoge zavisnost.Udalji ukućane , ukinu reči ,porodična druženja se zaboraviše ,razmena mišljenja posta misaona imenica.Komunikacija se svede na poneko - A…… zar ne vidiš da igram igricu……..dopisujem se na fejsu ……. Mudriji ,kobajagi,  traže informacije da prošire znanje iz određenih predmeta vezanih za školu . Elem , u tom A ,E ,Sad ću, samo što nisam- prođe dan. Sutradan isto.Tako dan za danom. Dokle -ne znam.

      Koliko je velika  vezanost za mašinu znam po slučaju kada je ON, povodom nekog datuma,  kupio  NJOJ  laptop na poklon. Naivni se oduševise. Ne znaju oni da se ON nije bacio u trošak nje radi već  sebe radi . Ima čovek masinu , krstio je ,, Zver ,, ali šta ako se slučajno pokvari ili on krene na put. ,,Zver,, se ne nosi,  laptop je mobilan, staviš na naramak i tu je gde si i ti. Ne gubiš vreme. Ona je kolaterala. Em deli troškove za nešto što nije tražila ,em mora da se zahvaljuje ,em ne sme više da žicka minut, dva, kako bi bacila  pogled na internet,pogotovo  ne daj bože, da ga prekida  u ,, važnom ,, poslu dok ON  u nedogled igra  šah , igricu ili pak nešto drugo.

       Da se razumemo. Nisam ja protiv mašina. Naprotiv.Zahvalna do neba, onima koji su izmislili usisivač, peglu , veš mašinu, super secka i ostala kućna pomagala.Nisam nepismena da ne znam značaj kompjutera  i ogromne mogucnosti koje ima. Ne sporim da je čudo. Pomoću njega putuješ  svetom , a ne mrdaš iz kuće. Zahvaljujući  njemu  znaš sve informacije iz zemlje i sveta.Pomoću njega besplatno komuniciraš, obnavljaš stara i stvaraš nova prijateljstva.Da se ne pravim pametna on ima sve i zna sve . Ali- NEMA DUŠU – A, BEZ DUŠE  nema ništa. Sve same zavisnosti. Kud ide ovaj svet?

     P.S.Ovaj tekst piše priučeni đak kursa za kompjutere, pa moli   da ga amnestirate od svih grešaka u tekstu i neadekvatne upotrebe znakova interpukcije. Ne znam tačno gde se nalaze, a mrzi me da tražim.

 

       

 #
Nalevokrug 2
panicnadezda | 10 Decembar, 2013 11:52

        Sutradan. Na nogama sam pre svitanja. Brzo trpam pripremljene stvari na sebe. Blagosiljam patike koje se skoro raspadaju , ali su udobne i ne pertlaju se.Dobre za čekanje. Pomislim na brašnjenik, starinski izraz za hranu koju nosite kad krećete na put.Odbacim ideju da ne malerišem. Valjda cu brzo doći na red.

         Krećem. Ulice prazne da vas podiđe jeza. Tu i tamo prošiša po neki autobus i bukom razbija tišinu usnulog grada. Uvek sam najviše volela jutro.Jutros ne.Htela bih da spavam i da se probudim negde gde ne bih morala da započinjem dan kao petao i kako mi drugi odrede. 

         Usput bacam setan pogled na ekspozituru PBB.Da se razumemo nije ona bila idealna,ali sigurno jeste najbliža i što je veoma važno sama sam je odabrala. Ovo doživljavam kao iživljavanje onih kojima se može.Ukinu  vam banku , prebace  vam račun gde oni hoće i baš ih briga za redove koje čekate i nerve koje vam troše  ne prvi put i ne samo zbog ovoga .Svoje banke ne gase. Predaleko su. Od Luksemburga, preko Dominikane , Kajmanskih ostrva,možda Kipra , Švajcarske sigurno.Ovde drže samo ,, sitniš ,, od kojeg bi običan građanin mogao da živi do kraja života.

         No, stižem gde sam pošla.Nisam prva,ni druga nisam. Brojim- 27 u redu,a tek je šest i petnaest.Gomila ispred mene se već upoznala. Gunđaju na glas.Ja u sebi.

        Šalterskih radnika još nema.Dolaze, kažu, oko sedam i petnaest .U međuvremenu čuvamo jedni drugima mesto u redu i smenjujemo se u obližnjem kafiću. Srećom - radi.Konačno u 7 i 15 eto njih.Jedan po jedan nadmeno prolaze mimo nas kao da ne postojimo.Znam da nas ne vole.Izmače im jutarnja kafa.                                                        Što jes, jes ,u pola osam pustiše unutra desetak njih.Obrada podataka traje,čini mi se, celu večnost.Konačno, ne znam ni kada, uđoh i ja.Toplo je.Pametne dame vade lepeze i hlade se. Gledam ih zavidljivo i sa divljenjem. Meni to nije palo napamet , ali ipak pokušavam da malo njihovog povetarca uhvatim- krišom.                            Mene poslaše kod muškog službenika.Ispred mene još dva gospodina. Jedan od njih prilazi šalteru ,pokazuje štednu knjižicu i pita zašto ona nema pečat.Službenik sa osmehom(jedan od retkih) mu odgovori da je sve u redu i da se zbog toga nije morao vraćati u banku.Mogao je,reče, naći bolji izgovor i bolje mesto gde ce provesti vreme kad pobegne iz kuće.

    Drugi,pre mene, traži da mu produže oročenu štednju. Koliko videh zavidna cifra.Bolje ga osmotrih-niko ne bi rekao. On dobi isti odgovor,da zbog toga nije morao dolaziti danas ako ne želi da diže pare,  automatski bi se produžilo .                          

   Konačno, eto i mene na redu. Kako se zovete? pretekoh ga. Miroslav- na usluzi gospođo,reče začuđeno. A, zašto? Pa eto.... osvežiste birokratsku atmosferu-prija.Dadoh masu podataka,potpisah buljuk papira , vratih čekove stare banke da ih pocepa, isto uradi i sa starom karticom i reče da će mi kartica biti gotova u ponedeljak.I drugima su zakazali za isti dan.Ne znam za druge, ali ja u ponedeljak neću otići.                                                                

     P.S. Juče saznah da se u staru ekspozituru PB useljava neka Jum-bes banka ako sam dobro čula.Sada poslednja tri slova savršeno razumem,a sta znači  ono Jum-pojma nemam.Znam da tamo sigurno neću otvoriti račun.                                                                                                                                                                                                                           

 

 #
Nalevokrug
panicnadezda | 09 Decembar, 2013 21:22

Pokopaše Privrednu banku- preko noći. U mom komšiluku dve ( na dvadeset metara udaljenosti ) u gradu ko zna koliko. Zaposlene izbaciše na ulicu, pa kako se ko snađe , a klijente kojima i ja pripadam, đuture, bez pitanja prebaciše u Poštansku štedionicu. Zamandališe vrata. Za sada nikog ne nastaniše . Zvrnda prazno.

Unutra niko.

Ispred- nikoga. Tužno.

Znam da za bankarima niko ne plače .Misle , rade sa parama i arče ih nemilice.Tačno.Sticajem okolnosti mi je poznato, iako nikada nisam pripadala toj branši, da to rade oni na vrhu , oni malo ispod  vrha,kao i oni ispod onih koji su na vrhu. Ćutanje se nagrađuje. Što se tiče šalterskih radnika oni  završavaju posao i drhte da ne dobiju otkaz. Što bi se reklo ,boranija je svugde boranija. Meni ih je žao, ma kako ko to shvatio.

       Dakle, preko noći, uoči vikenda, ukinuše banku ,ugasiše tekuća račune, dok ih ne reaktivirate tamo gde su vas oni poslali,blokiraše kartice, čekove i ostalo što ste imali dok ste imali željenu banku. Ako me pitate ko su  to oni- ne mogu vam  precizno reći, ali pretpostavljam kreatori  naše sudbine i bolje budućnosti. Muka mi je od njih, sa retkim izuzecima.

       Treba li da kažem da deset dana nisam imala ni cvonjka. Što bi srednjoškolci rekli stalno sam žicarila-malo od muža, potom od sina, krišom od komšinice za vanredne troškove i tako u krug dok se ne iskobeljah nekako.

        A kako ? To je tek posebna priča.

Ne odem prvog dana, preskočim i drugi –računam biće manje gužve. Trećeg dana dođem do trga ,, N.Pašica,,(treba li da kažem, najbliže ekspoziture poštanske štedionice) i zgranem se. Red se protegao u nedogled. Posmatram ljude u redu. Većina ih je nervozna i nestrpljiva , ali primećujem i zavidan broj smirenih. Nisam smirena i poslušna, pogotovo kad mi drugi kroje sudbinu-napravim nalevokrug  i zavrsim za taj dan.

      Sutradan pođem naoružana  strpljenjem , ali malo potraja.Ponovo gužva , red zgusnut da se ni igla ne bi mogla udenuti, odstojim malo , prošetam do ulaza , pitam radnika obezbeđenja rade li oni unutra nešto pošto se red ne mrda , a niko ne izlazi ,da slučajno ne protestvuju pošto imaju vanredne slučajeve , mislim nas, i još koješta, da malo odagnam bes.Poslovično ljubazan covek-  dreknu. Necu reći šta ,ali ponovo napravim nalevokrug i vratim se kuci umorna kao da sam ceo dan kopala.

       Sledećeg dana ista slika , drugi likovi u redu.Ipak neko završava, pomislim u sebi . Nakitim se osmehom i pravo do vratara. Ja nikad neću doći na red kažem kao za sebe (ali dovoljno glasno da me on cuje) hoćete gospođo , ako dođete na vreme,,. Molim , kažem ja, svako jutro sam tu pre devet. Da,gospođo, ali mi radimo od pola osam , a red se formira već od šest . Šta…. zinuh i nalevokrug.Znaci ……ponovo sutra.aaa

    

       

 #
Stize, ali dokle ?
panicnadezda | 09 Decembar, 2013 21:17

Skoro godinu dana stiže. Nekada dan pre , nekada-dan posle , ali ne kasni.

Penzija

Oni koji imaju manje, kažu super – dobra je.

Za one koji nemaju nista, ja sam puna ko brod.

Oni, pak, koji imaju znatno više sažaljivo gledaju.Njima je i to znatno više, malo.Pitaju se kako namičem kraj sa krajem. Pošteno rečeno ne znam ni ja.

Prva tri dana se osećam ko bog. Potom nastupa minus faza . Dam državi sta je njeno. Taman posla da se brukam  pred njom, koja je  meni dužna mnogo više . Ona uvek broji samo tuđe dugove . Omogućila mi rmbanje 35 godina , odredila koeficijent i  procenila deo kolača koji je za toliko rmbačenje taman za život , odnosno preživljavanje. Pa kako se ko snađe. Važno je da vas zbaci sa grbače. Tamo ih uvek ima previše. Ipak …..

Ona misli na svoje podanike. Otvara banke na svakom ćosku da se mnogo ne cimate dok idete po crkavicu koju željno isčekujete .  Podrazumeva se, strane banke . Jezik da izlomite dok se naviknete na ta imena - Recimo Raj-fazen sam morala da razložim. Prva tri slova lako upamtih, ali ostatatku sam morala dodati neki smisao pa celu reč prevedoh po Vuku – raj u fazama. Ono poslednje slovo nema veze , nekako se utopi u reč.Pa onda AIK, pa mozda i Rik i etcra.

Državne su davno ugasili i opelješili. Bilo je tu pušaka , eksprtskih izveštaja i,, prijateljskih ,, stranih sugestija. Šta znamo mi šta je za nas dobro ? Ni glave nam ne trebaju , kad ima ko da  misli za nas. Koliko se sećam nekih deset , a ,možda i više hiljada ljudi zaposlenih u tim bankama platiše cenu tranzicije i bogaćenja onih koji tu tranziciju izvedoše,  Neke izbaciše na ulicu, neke rasejaše po grobljima, a oni koji se ne snađoše,  završiše na biru  za zapošljavanje. Kažu još uvek čekaju posao i muljaju nešto sa strane .

Tuga i sitnica . Šta je to u poređenju s blagodetima koje zahvaljujuci takvim potezima danas uživamo.


Što se mene tiče davno sam otvorila račun u najbližoj, domaćoj banci. Mogla sam i u pižami da skoknem do nje da me niko ne vidi izuzimajući bankarske radnike. Nema bruke. Oni me znaju i u boljim danima i izdanjima. Privilegija, nema šta. Ali ne traje.

Privremenost je naša sudbina...

  Stize dan D. Na tv-u javljaju da je uplaćena penzija. Žurim da podignem pristiglu polovinu. Ali , vraga.Pred bankom ogroman red. Neobično  ,ali ne slutim. Mrzi me da čekam. Uvek me je mrzelo.  Guram karticu u bankomat - zeleni ekran me obaveštava da je van funkcije. Šta je ovo – pitam se na glas ?

Zar ne znate – odgovara najbliži iz reda - banka je propala. Molim , izgovorih zapanjeno!!! Kako bih znala kada je jos juče normalno radila. Juče je juče – brecnu se čovek, ko da  sam ja kriva. Promuvah se kroz red da proverim informaciju. Službenica sleđenog lica potvrđuje. Kad ste saznali upitah? Jutros – odgovora  umorno. Gde će te ? – Biro za nezaposlene. A mi, mislim klijenti ?...... Poštanska štedionica.

Bes klija , ali o tom - potom.

 

 

 #
UTEKOSMO
panicnadezda | 14 Mart, 2013 20:24

Utekosmo. Ruku pod ruku ,korak po korak , kao da smo krenuli pred oltar , a ne u bežaniju od razjarene mase, izbismo u Istiklal ulicu.To vam je kao naša Knez Mihajlova samo duža i znatno uža. Ako mene pitate naša je lepša. Kod nas svetleće dekoracije na svakom koraku, kod njih po gde koja. Kod nas dekorisani izlozi radnji sa'' firmiranom'' garderobom  koja je to samo za nas. Kod onih koji nam je šalju  trećerazrednog kvaliteta , predviđena za ljude sa tanjim džepom. Svejedno. Onima koji je kupuju bitna je samo etiketa.

Nažalost većina kupaca su mladi , podržavani od roditelja koji imaju pare ,ali ne i vremena za njih. Šta da se radi ? Valjda je to normalno u društvima u tranziciji. Prepustite mlade njima samima i budite ubeđeni da će stvoriti falš sistem vrednosti o kome će psiholozi , pedagozi i drugi stručnjaci raspravljati na tribinama posvećenim mladoj populaciji. Uvek u odsustvu onih o kojima se raspravlja.

        No , mi smo u Istiklal ulici ,  poslednje decembarske noći, odlazeće 2012 god. Sve radnje otvorene ,svi rastorani rade. Iz okolnih sokačeta nadire masa tamnoputih muškaraca i retko pokoja žena. Valjda one kod njih ne slave novu godinu ili to krišom čine u odsustvu jačih polovina . Posle scene na trgu ne osećam se prijatno. Ne znam šta ta rulja mladih , sredovečnih i starijih muškaraca smera. Zato bih volela da ima više zena. One su  pitomije.

     Vlasnici  restorana izražavaju dobrodošlicu i radost što vas vide vukući vas za rukav kako bi probali neki specijalitet koji nigde drugo nećete probati. Nesvikla na tako nešto, što je kod nas nezamislivo, pošto naši trgovci znaju da je to gubljenje vremena sa ljudima u čijim džepovima zveckaju samo metali , mene  to nasrtljivo presretanje plaši , a onda shvatam da se ne može izbeći. Nema mira. Ovo me frustrira kažem njemu.Odgovor izleće ko iz topa ,, Zar to nije ono što si želela , draga ,,. Shvatam, jedva dočekao moju kuknjavu. Ide tirada- nisi htela ovo , nisi htela ono, itd.itd. 

        Ustvari , ON likuje-...... milo mu 

       Izvuko nas čovek iz kandži demonstranata , a ja ni reč. Nema pohvale , nema komentara na njegovo viteštvo , zahvaljujući kome još uvek nosimo glave na ramenima. Bih , ali se ne usuđujem , znajući šta će se po povratku dogoditi. Od prilike- bila je to borba Davida i Golijata u kojoj  zna se David , odnosno ON  - pobeđuje. 

      Potom , Kosovska bitka se nije dogodila tamo gde jeste , već na terenu Turske gde je zamislite prosečan Srbin odneo pobedu. Čak ni Napoleonove bitke neće biti ravne podvigu koji  je ON napravio. I ko zna šta još. Dometi njegove mašte i šarma su nesagledivi. Normalno , niko neće verovati, ali će društvo uživati u njegovom pripovedanju i mome strahu iz njegove vizure.Zato i dalje ćutim.

        Svojom visinom , prodornim pogledom i neverovetnim mirom razgrće gomilu pred nama.

       Taksija ni na vidiku. Žudim za sigurnošću i padom adrenalina . Kako stići do hotela kad ne znam kud vodi ovaj put. Oslanjam se na njegovu sposobnost orijentacije , a tako mrzim osećaj sopstvene nemoći. Ne brini kaže ON - samo ti uživaj. U čemu? - povisim ton . Vidiš sa desne strane kao što sam i mislio je Galata kula- kaže ,, turistički vodič,,.Prepoznajem je po slikama.Konstatujem da je u prirodi još misterioznija , ali se zadovoljavam lepotom sa distance. Odbijam da je osmotrimo iznutra. Ove večeri me sve plaši.

      Silazimo niz neki sokak sa dotrajalim makadamom i stotinama rupčaga koje mi uništavaju čizme, a bogami i noge. Nazirem odsjaj vode i most oskudno osvetljen. To ti je Galata most-kaže ON. Dodaje da ćemo ga za čas preći , a meni se čini da mu kraja nema.

       Na mostu stotine alasa zabacuju svoje udice ne bi li bar ove noći, kad se godine sudaraju i odvajaju, upecali onu zlatnu. Ponovo sve sami muškarci. Turci izgleda ne haju  za novogodišnje praznike ili im mi pridajemo preveliki značaj. Verovatno ovo drugo iz razloga što tokom godine imamo malo razloga za radost , bar tada da je izmislimo.

       Konačno , u poređenju sa nama gde sve pršti, oskudni vatromet objavi da je nove godina stigla. Nas dvoje razmenismo novogodišnje čestitke i želje. Poželeh i ribarima dobar ulov , a sebi, ove večeri, samo taksi. Prva želja u 2013. mi se ostvarila - za druge videćemo.

 

 

 #
STAMPEDO 2
panicnadezda | 05 Mart, 2013 09:19

       ON je odlučio.Ništa od novogodišnje proslave u hotelu. Ništa od male crne haljine i salonki " debelo" plaćenih na elitnoj lokaciji Beogradskog buvljaka, rezervisanoj za srednju klasu i one ispod nje.  Šteta. Neće biti baklava , tufahija i drugih turskih specijaliteta. Propustćemo  lelujanje kukovima i nadaleko poznati turski ples. To mu je žao - znam ,ali se pravim da ne primećujem  pogled  usmeren na reklamni pano za muške oči. 

       Bagažiram toaletu predviđenu za svečane prilike sa mišlju da ih nisam morala tegliti iz Beograda. Ponovo navlačim farmerke , Meklaud jaknu i udobne čizme. Krećemo u susret 2013   koja nas negde čeka ili mi nju  svejedno.

 

      Gde ćemo ?- pitam. Svi putevi vode u Taksim -kaze ON. Stvarno - ja mislila u Rim, ali ne govorim. Pobogu , od starog grada do Taksima, po mojoj proceni, ima ceo dan hoda. Nadam se da idemo taksijem,rekli su da je  ovde  izuzetno jeftin  , a to je ionako jedini luksuz koji ćemo sebi priuštiti, pokušavam da ga odobrovoljim.  Ne, kaže ON.

      Ići ćemo stazama Turaka. Malo peške ,malo prevozom.Kako ćeš inače upoznati grad?  Zaboravlja čovek da se još uvek nismo nastanili u Istanbulu .  

      Ostalo ponovo kao na pokretnoj traci. Peške do tramvaja , tramvajem do nekakve uspinjače, uspinjačom do Taksima. Šta da  kažem, put koji ne bih umela da ponovim. Ali zato zna ON .Uvek je i znao. Uloga koja mu savršeno odgovara- - gospodar prostora i rešavanja rebusa. Sa malom dozom ljubomore i istom količinom ponosa mogu da kažem da ne postoji lavirint iz koga se taj čovek ne bi iskobeljao . Nadam se da će tako biti i sada.

      Stupamo na tlo Taksima. Nema dobrodošlice , svetlećih lampiona i novogodišnjih ukrasa.U pretećem polumraku DEMONSTRACIJE. Masa tamnoputih, razjarenih i ljutitih muškaraca drži govore i uzvikuje. Ne razumem šta pričaju. Ja sam poliglota samo u pantomimi. Ali po govoru tela i načinu na koji ispoljavaju svoj bunt slutim ogroman bes. Ovi se ne zadovoljavaju šerpama ,loncima i poklopcima. Njima pre dolikuju kubure. Hoće da biju. Jasno ko dan.

       Drhturim. Nešto od vlažne, prohladne noći - više od straha.

       Dakle to je to, kažem . Molim - pita me ON . 

       Ne moli mene , već boga. Zašto? - reč koju često koristi i koja me u normalnim okolnostima veoma nervira , a u ovom momentu dovodi do erupcije besa.

      Pa ,eto , samo zato sto su generacije mojih predaka preživele 500 god. ropstva pod Turcima , a ja poslednje pare dala da platim ceh za one koji su preživeli. Biće krvi, dodajem.

      Buljuk policijskih automobila sa zaglušujucom škripom guma i sirena stupa na mesto događaja. Njihovo prisustvo u oklopnim uniformama još više potencira moj strah. Bežimo-kažem ja.

      Svestan mog nemira , glasom u jednoj ravni kaže-uzmi me pod ruku i prati. Visoko uzdignute glave, za istu veći od svih njih, sporim korakom kao da se radi o snimanju neke filmske scene , a ne spasavanju glava prodire kroz  gomilu i uspeva. 

     "  Na sigurnom smo "- kaže . Hajdemo u hotel - vapim. Zar moramo biti na ulici da bi dočekali novu godinu? Zar ona ne dolazi i u hotel ? Ne - otsečno kaže neustrašivi Sulejman Velicanstveni iako ni jednu epizodu serije nije odgledao , ali mu ono Veličanstveni jako prija pa se poistovetio sa njim. Drskosti. Da je ona gomila to znala spalila bi nas na licu mesta. Zato ćutim.

 

      .

    .

 #
Stampedo u Istanbulu
panicnadezda | 24 Februar, 2013 17:27

       Uzletesmo i sletesmo. Turkiš Erlajns radi kao singerica. Još da protrčimo aerodrom i mi smo u srcu drevne Vizantije. Ali, nije to aerodrom,, Nikola Tesla ".

       " Kemal Ataturk", čini mi se,zahteva dan hoda, da dođete tamo gde ste naumili. Malo desno ,malo levo ,uza stepenice,niz stepenice, krivo, pravo ,dole , gore, nikad kraja dok se ne dočepate prtljaga.Pomislim ,a ne iznosim sumnju da smo nekom greškom sleteli na Hitrou. Ali ne. Tu smo gde treba da budemo.  Sledi radarska kontrola. Ni to ne ide lako. Tašne i ključeve stavite na traku.Odložite mobilne telefone, skinite prstenje, lančiće, kajle ako ih imate, sazujte čizme- slede uputstva vodiča. Poštujem sve, izuzimajući poslednju stavku. Čizme ne skidam. Imam ih već 10 godina,a ko nove su. Verujte  lepše su  unutra nego spolja. Bogami sam se dobro nategla da ih otplatim. Pa  da mi  ih još neko drpi u Turskoj- ne dam.

       Samouvereno, visoko uzdignute glave prolazim radarsku kontrolu . Zveči na sve strane.Osvrnem se.Moj radar. Sazujte čizme- zahteva kontrolor. Pomislim ,ipak su nekome zapele za oko. Zašto - pitam ja ? U potpetici imate metal - kaže on. Htedoh reći ,ne metal nego minijaturnu atomsku bombu koliko vam to zveči , ali ne smem. Da sam kojim slučajem amerikanka zvala bih ambasadu. Ovako uzimajući u obzir činjenicu odakle dolazim preostaje mi samo da slušam, pa makar i ostala bosa. Sazuh se i prođoh nekako. Vratiše mi  čizme , zamislite.

        Ostalo ko na pokretnoj traci. Prevoz do hotela , brzi sastanak sa vodičem,šta videti, kako videti, koliko platiti , ko ide, ko ne ide- itd. itd.  Glas do mene viknu-ne računajte na nas. Pretpostavljate pripada mojoj jačoj polovini.Htedoh se pobuniti , ali me njegov pogled zaustavi.Ućutah, iako ne pripadam tipu krotkih i poslušnih supruga.Štavise , mislim da to i nije preduslov za ljubav.

        Raziđosmo se. Pitam : Šta to znaci?

        Upravo ono što sam i rekao.Idemo solo kao i uvek. Ne krije prezir prema panoramskom razgledanju grada uz zaključak da to nije to i da zbog toga nije morao mrdati iz Bgda. Kupuje mapu grada na engleskom jeziku, pa mapu grada na srpskom , monografije svih građevina pojedinačno i na kraju zbirno - Top deset. Odlaze evrići , ja ćutim,valjda preumorna.

        Konačno smo u sobi.Baca se na krevet , grabi kupljenu literaturu i proučava. Mislim se, da si tako učio na studijama prosek bi ti  bio veći od postojeceg. U kupatilu spiram umor sa tela i merkam garderobu. Pita me šta to radiš ? Biram haljinu-kažem. Šta će ti?- opet on.Pobogu danas je 31.dec.valjda nešto ima u hotelu.

         Zaboravi , kaže. Dojadio ti miris sarme i etc. dojadilo ti čekanje nove godine kod kuće ili na Trgu . Htela si drugačiju novu godinu i imaćeš je, dodaje umilnim glasom. Stvarno je dobih , ali o tome drugi put pošto mi ističe vreme na kompjuteru. Ne znam kako u vašim kućama,ali kod mene se to poštuje. 

         

         ,

 

         

 #
Grad iz bajke
panicnadezda | 17 Februar, 2013 15:41

        Ako ste očekivali da je to Istanbul, prevarili ste se. Istanbul sa 14.500 mil . stanovnika ima šta da ponudi. Videćete Aja Sofiju -bastion burne prošlosti, videćete Plavu džamiju sa šest minareta , videćete Topkapi palatu i nemerljivo blago u njoj . Videćete džamiju Sulejmana veličanstvenog i grob njegovog neimara Sinana. Svašta ćete videti. Dopalo mi se , a zar bih smela da kažem nešto drugo , rizikujuci da se  zamerim poznavaocima i poštovaocima ljudskog neimarstva i prilepim sebi etiketu neznalice. Ali , stvarno mi se dopala priča iz drevne prošlosti koja prati svaku od ovih građevina.

        Dopalo mi se,  ali me nije fasciniralo. Fascinirao me Arheološki muzej ,  detalji sa Vavilonskih vrata , skulpture Posejdona i drugih mitskih licnosti , mozaik sa likom Orfeja koji doziva svoju draganu itd. itd.

        Fascinirala me Bazilika - Cisterna . Neverovatno !

 Ulaz, oprostite, kao poljski wc na selu ,vodi vas niz okomite stepenice u podzemnu bajku.

Kod ulaza reflektori , hajde da ne preterujem, kamere koje vas za tili čas pretvaraju u sultaniju ili sultana , ako navučete odoru iz tog doba i platite 5 evra. U podzemnom svetu voda-- puna lenjih uhranjenih riba, kapi vode sa plafona unose nemir u vas. Uske betonske staze vode vas u obilazak. Iz vode do plaafona stubovi .Dorski ili Jonski , ne znam tacno . Davno sam to učila.Kod jednog stuba na kome su uklesani likovi meduza masa ljudi baca novčiće. Pomislim za sreću - bacam i ja .Moj novčić se odbija .Pitam šta to znači -- Nema srece. Ne gospođo, to znači da se skoro nećete vratiti u Istanbul . 

       Da znate da neću , ako uopste preživim ovaj maraton.  Zašto ? Drugom prilikom.

 

 #
FALE PARE
panicnadezda | 16 Februar, 2013 19:01

         Verovali ili ne, novu godinu  nisam provela kod kuće. Dosta je bilo . Dosadila  novogodišnja  planiranja, sabiranja i oduzimanja . Dosadila mi hladna i topla predjela - miris sarme i pečenja , sitni , krupni kolači i torte . Sve vezano za novogodišnje praznike postade zamor od istih.

         Odlučih da presečem Gordijev čvor i brzo krenuh u realizaciju. Volja za drugačijim vazduhom postoji , razumevanje ili mirenje bližnjih sa istim- postoji , destinacija sticajem specifičnih okolnosti  bi brzo odabrana . Dakle , svi preduslovi su tu.

Fale..... samo pare.

Uvek će  faliti.

       Ponovo počinju planiranja , sabiranja i oduzimanja. Mora  koja se ne može izbeći , ako nisi direktor banke , političar , biznismen ili bar poslanik. Ponekad zavidim njihovim ženama . Čini mi se da nezasluženo dobijaju ono za šta se drugi moraju žestoko boriti . Ali , ko mi je kriv što  u mladosti nisam znala da računam. Kako je znala da kaže moja majka ,, da si se udala za tog i tog, danas bi kao svaka intelektualka nosila bundu , imala šofera , a ne bi po ceo dan mlatarala tom krpom i sama prala prozore. Priča ....... poznata -pretpostavljam. Da budem iskrena i danas tipujem šarm i duh više od materije . Potpuno demode . Znam.

Ali fale pare.

       Mozgam . Pozajmiću - ne neću. Tražicu od imućnih rođaka - ne neću. Možda bi dali , ali njima nije poznata radost davanja. Ona pripada onima koji nemaju mnogo , pa znaju šta znači radost onih koji imaju manje.

       Nađosmo rešenje. Malo uštekovane ušteđevine dadosmo odmah. Ostatak  iskešira  jača polovina u vidu šestomesečnih rata. Šta će biti kada se vratimo nije bitno. Može se živeti od uspomena , mleka i hleba. I stvarno živi smo, pošto ovo kucam retroaktivno . Gde smo bili čuće se , ako to uopšte ikoga zanima.

 #
UZBUNA
panicnadezda | 13 Februar, 2013 12:56

          Krvna slika izaziva uzbunu.Malo eritrocita, manjak gvožđa, slab hemoglobin , visok holesterol , povećani triglicoridi, mrmlja sebi u bradu moj pospani  lekar , a ja sve čujem.

        Znači gotovo je. Kraj - kažem ja . Šta je gotovo-  budi se lekar?  Pobogu doktore , na osnovu onoga što ste sad izgovorili , ja odlazim  . Gde ćete pita on?.  Valjda misli na planinu ili neko drugo klimatsko lečenje.   Pobogu doktore- opet ja ,zar iz ovog što ste izneli nije jasno.Odlazim tamo gde su svi moji preci.

       Sasvim budan,  sa stidljivim  smeškom  pokazuje da  je ukapirao moj strah . Ma hajte, molim vas , kad bi se zbog ovoga odlazilo, većina bi odavno  bila tamo. Malo sam umoran , pa sam naglas analizirao vašu krvnu sliku- izvinite. Prihvatam izvinjenje , ali šta dalje?

      Morate  promeniti  režim  ishrane. Šta jedete ?

     Svašta, kažem ja , a mislim šta imam. Ujutru malo doručkujem , u podne malo više ručam (šta imam)- uveče obavezno štedim. Jednostavno u stilu omiljene izreke moje majke " doručak pojedi sam ,ručak podeli sa prijateljem , a večeru pokloni neprijatelju ". Doduše , ručak ne delim jer je nedovoljan   i  za mene , ali se zato večere velikodušno odričem u korist neprijatelja, ako ih imam. Neka ljudi uzmu ono što nemam. Kakav apsurd !

      Doktor prekida moju tiradu i  sada već rutinski  s blagim nestrljenjem  diktira.:  Dva puta nedeljno riba , obavezno crveno juneće  meso za podizanje gvožđa i hemoglobina , mleko i mlečni proizvodi , zbog kostiju- znate.

     Kako da ne znam, kažem ja. Ali na koju ribu mislite? Onu sa crvima od zanemarljivih 7 cm. Kako i gde da nađem juneće meso ?- kad kažu da je sve to konjetina. Broji li se ona ?

    Mleko  i  mlečni proizvodi ! Mislite na ono sa aflatoksinima. Znate li doktore neko koje ih nema ? Zamislite lečim jedno , a dobijem gore. Da li ste doktore razmišljali o vodi ? Pade mi na pamet da cela Evropa  pije flaširanu vodu , a mi direktno iz Dunava. Biće da je Dunav  jedino kod nas  čist , mada onda ne znam odakle crvi u ribama-- kako izveštava ovdašnja štampa.

    Nije me saslušao do kraja—prozvao  je sledećeg. 

 #
ČITATE LI NOVINE ?
panicnadezda | 08 Februar, 2013 22:17
      Nisam vas pitala da li ih kupujete , već da li ih čitate? Podrazumevam da ih ne plaćate. Pored toliko potrepština neophodnih da preživite svakodnevnicu ne mogu se smatrati prioritetnom stavkom. Naprotiv! 
Moram vam reći da ih ja svakodnevno prelistam. Čovek mora biti informisan o dešavanjima u zemlji i svetu. Kako bi, inače, bio spreman za jednog dana - ne daj bože . Gledali ste na televiziji one kolone izbezumljenih ljudi koji su pred smak sveta okupirali planinu Rtanj. Jeste da se ništa nije dogodilo (kao što smo očekivali ) , ali ljudi su se lepo proveli i družili na onoj ciči zimi , za razliku od onih , koji su dremkajući, u toplom, čekali apokalipsu. Toj sorti pripadam i ja. Nedopustivo !
    Zavidim im . Oni svojim prijateljima , ukućanima i unucima mogu pričati uzbudljive stvari . Verovatno , kako na tom mestu, bez šale, ima NESTO. Kako su osetili posebnu energiju , drhturenje tla, šapat lišca pod snegom itd. itd. Jednom rečju neopisive bajke.Šta ja i slični meni možemo pričati o tome? Ništa . Priznajem, da ću radije izmisliti priću nego reći da sam dremala.
    Dakle , ja čitam novine. Ako izuzmemo par šarenih izdanja, skoro sve . Mada , moram priznati da ponekad kradom bacim pogled i na njih- tek da vidim šta Lena , Lina , Lerontina, etc.. rade na estradi. Uvek nasmejane , doterane i  napućenih usta punih "pozitivne energije "- čak toliko,da ću tu reč ni krivu ni dužnu zamrznuti. Ali pustimo njih.
    Ponavljam. Dakle ja čitam novine. Posle obavezne jutarnje kafe i malo glanca tek da ne izađem bilo kakva - krećem. Dođem do kioska , kobajagi u nedoumici, šta da kupim gledam naslove , malo virnem unutra i sve znam.
    Ko je na kom položaju i zašto je. Ko je juče reko , a danas poreko. Ko sa kim šuruje , ko je koga izdao , izbacio i odbacio. Kome se danas smeše državna priznanja , a sutra lisice . Saznate, takođe, ko su čije miljenice i miljenici , koliko zvezdica imaju hoteli u kojima se bude , koliki i kakav im je vozni park , koliko koštaju satovi i narukvice-- koje čak i ne kriju pred gladnim očima - a i što bi- kad oni gladne ne vide. Oni se druže sa sitima koji rešavaju pitanja gladnih
Saznam sve i odem. Novine ne ponesem sa sobom .
 #
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13  Sledeći»